73. Sramota iz moje prošlosti
U avgustu 2015. godine, moja porodica i ja preselili smo se u Sinđjang. Još ranije sam čula da Komunistička partija vrši strog nadzor i kontrolu primene mera na terenu, tvrdeći da se bori protiv nereda izazvanih od strane manjine Ujguri – to okruženje je bilo opasno. Nakon dolaska u Sinđjang, čini se da je atmosfera bila još napetija nego što sam mislila. Policijske patrole su bile svuda. Kad smo odlazili u prodavnicu morali smo čak da prođemo skeniranje celog tela. Pri ulasku u autobus, na stanicama je patrolirala naoružana policija. Sve to me je činilo jako nervoznom. KPK je već hapsila nas vernike. Takođe, nadzor i kontrola su ovde bili tako strogi, da je to u meni budilo napetost, kao da sam stalno u opasnosti da izgubim glavu. Negde u oktobru, čula sam da su dve sestre uhapšene i osuđene na 10 godina zbog isporuke knjiga Božjih reči. I ja sam se šokirala kad sam to čula. One nisu bile starešine, ali su dobile 10 godina samo zbog isporučivanja knjiga Božjih reči. Ja sam bila zadužena za rad crkve, pa sam shvatila da ako bih bila uhapšena, ja bih dobila najmanje 10 godina. U to vreme su mi pre svega na pameti bile slike braće i sestara mučenih u zatvoru. Zaista sam se osećala preplašeno. Brinula sam se da će me uhapsiti i mučiti, kao i da će to biti toliko bolno, da ću zažaliti dan kad sam se rodila. Još više sam se uplašila i nisam se usuđivala dalje da mislim o tome. Ali sam isto tako čula kad su neka braća i sestre razgovarali o tome kako su oni to posmatrali i kako su se oslanjali na Boga dok su obavljali dužnost u takvom okruženju i da su videli Njegovu svemoguću vladavinu i osetili Njegovu brigu i zaštitu. To je bilo ohrabrujuće. Dalo mi je veru da to prebrodim.
U februaru 2016. godine, u crkvi sam bila zadužena za zlikovca po imenu Vang Bing koji je stalno nalazio mane starešinama i ozbiljno ometao život crkve. Nekoliko saradnika i ja smo razgovarali o tome i odlučili smo da treba da otputujemo do te crkve da rešimo taj problem. Međutim, ja sam se nekako plašila. Te sestre, koje su osuđene na 10 godina, bile su uhapšene u toj crkvi. KPK je čak okupila lokalne seljane da objavi vest o izricanju presude tim dvema sestrama, preteći lokalnom stanovništvu da ne veruju u Boga. Bilo je to opasno okruženje. Nisam znala da li ću biti uhapšena ako odem. Nalazila sam izgovore da ne odem. Ali sam videla da je moja saradnica, sestra Sin Kin, voljna da ide i osetila sam se posramljeno. Sin Kin nije dugo bila vernik i tek se obučavala za starešinu. U toj crkvi je bilo tako puno problema i okruženje nije bilo dobro. Osećala sam se loše što sam je navela da ide. Zato sam joj rekla: „Možda je najbolje da ja pođem.” Kad sam stigla tamo, videla sam da Vang Bing ne ume da podeli svoje razumevanje Božjih reči na okupljanjima i uvek je nalazio greške starešinama, što je ozbiljno ometalo život crkve. Razgovarala sam o tome sa propovednicom i odlučile smo da prvo izolujemo ovog zlikovca i da sa drugima podelimo istinu kako bismo im pomogle da pravilno shvate stvari i da bismo sprečile dalja ometanja. Nakon toga smo uspele brzo da obučimo sestru Džong Sin kako bi preuzela rad u crkvi. Međutim, potpuno rešavanje problema te crkve bi verovatno zahtevalo prilično vremena. Oko polovine braće i sestara u toj crkvi je dotad bilo uhapšeno, tako da, što bih duže ostala tamo, to bi postalo još ozbiljnije. Pošto smo se dogovorile po pitanju rešenja problema, shvatila sam da propovednica može da nastavi dalje da radi. Požurila sam da predam preostale zadatke i vratila se kući.
Propovednica je kasnije prijavila da je taj zlikovac postajao sve drskiji i oformio frakciju unutar crkve da napada starešine, što je ozbiljno ometalo život crkve. Razgovarala sam sa propovednicom o nekim rešenjima, ali je problem ostao nerešen. Pomalo sam osećala krivicu. Bavljenje problemima u crkvi bila je moja obaveza, ali ja nisam želela da se zadržavam tamo iz straha da ću biti uhapšena – to nije bilo korektno. Ali sam isto tako razmišljala o sestri koja je nedavno za dlaku izbegla hapšenje kad je hvatala voz da prisustvuje okupljanju u našoj crkvi. Šta ako bih ja ušla u voz i ako bi se meni isto desilo? Pomislila sam da, kao starešina, ja ne bih mogla da obavljam svoj posao ako mi bezbednost ne bi bila osigurana. Zato sam i dalje uvaljivala probleme crkve propovednici, ali pošto su njene mogućnosti bile ograničene, problemi crkve su ostali nerešeni.
U septembru 2016. godine, neočekivano sam dobila pismo u kojem se kaže da su četvoro braće i sestara iz te crkve uhapšeni zbog isporuke knjiga Božjih reči. Jedna od njih, Džong Sin, bila je brutalno pretučena. Nekoliko dana kasnije stiglo je drugo pismo u kojem se kaže da ju je policija nasmrt pretukla. Te vesti su me pogodile kao grom iz vedra neba. Prosto nisam mogla to da prihvatim. Znala sam da su metode mučenja Komunističke partije apsolutno nemilosrdne, ali nisam ni pomišljala da bi neko ko je bio živ i ko je bio dobro mogao biti nasmrt pretučen u roku od nekoliko dana. Bilo je zastrašujuće. Osećala sam kao da se vazduh oko mene smrzava i briznula sam u plač. Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve više uznemirena i nastavila sam da se pitam kako je to moglo da se desi. Znala sam da je zlikovac ometao tu crkvu i da njeni članovi nisu mogli da žive normalan život crkve. Ja sam bila crkveni starešina, ali nisam uspela da u potpunosti rešim problem zbog straha od hapšenja. Da sam bila odgovorna ili da sam izdavala direktive iza kulisa da bi se problemi rešili, podsećajući braću i sestre da budu oprezni, možda Džong Sin ne bi bila nasmrt pretučena od strane policije. Njena smrt je u meni izazvala snažan osećaj krivice i bila sam prestravljena. Osećala sam da je to zaista surovo okruženje, kao da me pritiskaju tamni oblaci i jedva sam mogla da dišem. Međutim, znala sam da u tom kritičnom trenutku ne mogu ponovo pobeći. Zato sam požurila da pomognem propovednici da se izbori sa posledicom. Ali uslovi u toj crkvi i dalje nisu bili rešeni i saznala sam da je sestra koja je tu nedavno radila takođe uhapšena i da je policija saznala neke stvari o glavnim starešinama i delatnicima naše crkve. Bila sam često u kontaktu sa tom braćom i sestrama, pa ako bi policija pregledala nadzorne snimke, brinula sam se da bih i ja mogla da budem uhapšena svakog trenutka. Ako bi me uhapsili i strpali u zatvor, ne postoji mogućnost da bih odatle izašla živa. Mogla bih da završim kao Džong Sin, tako mlada nasmrt pretučena od strane policije. Još više sam se uplašila i nisam želela svoju dužnost. Čak nisam više htela ni da ostanem tamo. Pošto se nikad nisam zaista bavila tim stanjem i nisam uspela da rešim problem zlikovca koji ometa crkvu već nekoliko meseci, na kraju sam bila smenjena. Nakon toga sam preuzela rad na tekstovima u crkvi, ali sam i dalje osećala da je opasno. Osećala sam da mogu da me uhvate svakog dana i želela sam da se vratim u svoj rodni grad. Braća i sestre su razgovarali sa mnom, nadajući se da bih u tako kritičnom trenutku mogla da ostanem i pomognem im da se izbore sa posledicom. Međutim, strah me je savladao i nisam ih slušala kad su mi govorili da ostanem, pa sam na kraju napustila to mesto.
U aprilu 2017. godine, zbog mog ponašanja, rečeno mi je da razmislim o sebi kod kuće. Nisam mogla da prisustvujem okupljanjima. Nisam mogla da zadržim suze kad su mi to saopštili, ali pošto sam napustila svoju dužnost i postala dezerter u kritičnom trenutku, znala sam da je to Božja pravednost. Bila sam voljna da se pokorim. Jednoga dana, tokom svoje posvećenosti, pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Nema većeg prestupa od onog kad, igrajući važnu ulogu u širenju jevanđelja, bez Božje dozvole napustiš svoj položaj. Zar se to ne računa kao čin izdaje Boga? (Računa se.) Kako bi onda, po vašem mišljenju, trebalo da se Bog ophodi prema dezerterima? (Treba da ih gurne ustranu.) Kad te neko gurne ustranu, to znači da te ignoriše i pušta te da radiš šta ti je volja. Ako ljudi koji su gurnuti ustranu osete kajanje, moguće je da će Bog njihov stav smatrati dovoljno pokajničkim i da će i dalje želeti da ih primi nazad. Ali, prema onima koji su napustili svoju dužnost – i samo prema tim ljudima – Bog nema takav stav. Kako se Bog ophodi prema tim ljudima? (Bog ih ne spasava. Bog ih se gnuša i odbacuje ih.) To je potpuno tačno. Konkretnije govoreći, ljudi koji obavljaju neku važnu dužnost dobili su nalog od Boga, pa ako oni napuste svoj položaj, bez obzira koliko su pre ili posle toga bili uspešni, oni će u Božjim očima uvek biti ljudi koji su Ga izdali i nikada im više neće biti pružena prilika da obavljaju neku dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). „Bog se s krajnjim gnušanjem ophodi prema ljudima koji svoju dužnost napuštaju ili je neozbiljno shvataju, kao i prema raznim njihovim ponašanjima, postupcima i ispoljavanjima izdaje Boga, jer u različitim kontekstima, među raznim ljudima, događajima i stvarima koje je Bog uredio, ti ljudi igraju ulogu onih koji koče, nanose štetu, odlažu, ometaju ili na druge načine utiču na odvijanje Božjeg dela. Imajući to u vidu, šta Bog oseća i kako reaguje prema dezerterima i ljudima koji izdaju Boga? Kakav stav Bog ima o njima? (On ih mrzi.) Prema njima ne oseća ništa drugo do gnušanje i mržnju. Da li On oseća sažaljenje? Ne – On nikada ne bi mogao da oseti sažaljenje. Neko će upitati: ’Zar Bog nije ljubav?’ Zašto Bog ne voli takve ljude? Ti ljudi ne zavređuju ljubav. Ako ih voliš, tvoja je ljubav glupa, a to što ih ti voliš nikako ne znači da ih i Bog voli; ti ih možda i ceniš, ali Bog ih ne ceni, zato što u tim ljudima ne postoji ništa zbog čega bi bilo vredno ceniti ih. Stoga, Bog odlučno napušta takve ljude i uopšte im ne pruža još jednu šansu. Da li je to razumno? Ne samo da je razumno, nego je to pre svega jedan od aspekata Božje naravi, a to je ujedno i istina” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Sud i otkrovenje Božjih reči bilo je bolno, kao nož u srce. Džong Sin je nasmrt pretučena, a moja saradnica je uhapšena. U tako važnom trenutku, trebalo je da radim sa braćom i sestrama kako bih se izborila sa posledicom, ali sam umesto toga prosto pobegla. Niko ko ima savest ne bi to uradio. Prosto nisam mogla sebi da oprostim što sam tako nešto uradila. Nekad sam verovala da bez obzira šta uradim loše, Bog će imati milosti ako se pokajem pred Njim. Ali sam onda shvatila da je to bila samo moja predstava, moja uobrazilja. Bog kaže da On odustaje od onih koji odustanu od svoje dužnosti i koji Njega izdaju u kritičnom trenutku i da im neće pružiti više prilika. Čitajući Božje reči, shvatila sam da postoje načela Njegove milosti i tolerancije. Bog neće slepo da oprosti i pruži milost baš svakome i za svaku uvredu. Bog je pravedan i ne trpi uvrede. Od trenutka kad sam pobegla osećala sam kao da je Bog već odustao od mene. Nisam imala nimalo spokoja. Osećala sam se tako pokajnički. Nemam pojma koliko sam se puta pomolila i koliko sam suza zbog toga prolila. Bilo da me je Bog napustio ili nije, bila sam spremna da službujem za njega da odužim svoj dug i znala sam da kako god da se On ophodi prema meni, šta god da uradi, da će to biti pravedno. Ne bih se žalila čak i kad bi me poslao u pakao jer je ono što sam uradila bilo tako uvredljivo, toliko je povredilo Boga. Bila sam vernik svih ovih godina, žrtvovala sam se i želela da stremim ka spasenju, ali nikad nisam ni pomislila da ću, kad bih bila suočena sa hapšenjem i progonom od strane Komunističke partije, biti kukavica, a onda napustiti svoju dužnost i počiniti takav prestup. Razmišljanje o tome me je zaista činilo očajnom i potištenom. Nisam mogla da zaustavim suze. Bila sam ophrvana krivicom i kajanjem. Da nisam tvrdoglavo insistirala da napustim tu oblast, već da sam bila spremna da nastavim da obavljam svoju dužnost kad je to bilo potrebno i da sam rešavala posledice u saradnji sa drugima, bilo bi mnogo bolje. Onda ne bih živela u takvom očaju i potištenosti. Nisam želela da ispadne tako! Ali je u tom trenutku bilo već prekasno, šta god da uradim. Sama sam kriva za sve. Mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i podla. Osoba poput mene nije bila vredna Božje tolerancije i milosti. Osećala sam da pošto me crkva nije izbacila, treba da služim kako bih se iskupila za to. Nakon toga sam u svojoj dužnosti išla gde god su mi starešine odredile da idem. Ako bi mi rekli da idem da pružim podršku crkvama koje se suočavaju sa opasnostima, prosto bih otišla i postigla neke rezultate nakon nekog vremena. Ali nisam to više nikad želela da pominjem. Želela sam da zaštitim sebe od toga, da prosto zaboravim na to. Međutim, nisam uspela u tome. Izgleda da je to ostavilo dubok pečat na mom srcu i da neću moći da pobegnem od toga. Čak je i pomisao na to bila bolna i u meni izazivala snažan osećaj krivice.
Onda sam jednog dana pročitala nešto u Božjim rečima što je rasvetlilo moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ Po ovom pitanju, u molitvi često dolaze pred Boga i preklinju da ih Bog drži podalje od nevolje. Smatraju da, bez obzira na sve, oni zaista obavljaju posao crkvenog starešine i da Bog treba da ih zaštiti. Zarad svoje lične bezbednosti i kako bi izbegli hapšenje, kako bi sebe poštedeli svakog progona i smestili se u bezbedno okruženje, antihristi često preklinju i mole se za svoju ličnu bezbednost. Jedino se u slučaju svoje lične bezbednosti oni zaista oslanjaju na Boga i nude Mu se. Kad je reč o tome, imaju pravu veru i njihovo je oslanjanje na Boga stvarno. Jedino će se pomučiti da se pomole Bogu tražeći od Njega da zaštiti njihovu bezbednost, ne razmišljajući ni najmanje o crkvenom poslu ili o svojoj dužnosti. U njihovom poslu, lična bezbednost predstavlja načelo koje ih usmerava. Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu. Čak imaju i ’keca u rukavu’, plan da sebe zaštite: čim im pripreti opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman. Ti ljudi nisu spremni da zbog vere u Boga trpe progon; plaše se da budu uhapšeni, mučeni i osuđeni. Činjenica je da su u svom srcu oni odavno podlegli Sotoni. Užasnuti su pred moći sotonskog režima, a još više se plaše da ih ne zadese stvari poput mučenja i surovog ispitivanja. Prema tome, kad je reč o antihristima, ako se sve odvija glatko i nema nikakve pretnje po njihovu bezbednost ili se ona ne dovodi u pitanje, i nikakva opasnost nije moguća, može se desiti da ponude svoju revnost i ’odanost’, pa čak i svoju imovinu. Međutim, ako su okolnosti loše i postoji mogućnost da, zbog vere u Boga i zbog izvršavanja svoje dužnosti, u svakom trenutku budu uhapšeni, te ako zbog svoje vere u Boga mogu da budu otpušteni sa svoje funkcije ili mogu da ih napuste oni koji su im bliski, tada će oni biti izuzetno oprezni, neće propovedati jevanđelje i svedočiti o Bogu, niti će izvršavati svoju dužnost. Kad postoji i naznaka nevolje, oni postaju izrazito sramežljivi; na najmanju naznaku nevolje, odmah će crkvi želeti da vrate svoje knjige Božjih reči i sve što ima veze sa verom u Boga, kako bi bili bezbedni i ostali nepovređeni. Zar nisu opasni? Da ih uhapse, zar ne bi postali Juda? Antihristi su u toj meri opasni da u svakom trenutku mogu da postanu Juda; uvek postoji mogućnost da će izdati Boga. Osim toga, sebični su i ogavni do krajnjih granica. To je određeno priroda-suštinom antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Otkrovenje Božjih reči pogodilo me je pravo u srce. Nisam imala gde da se sakrijem – nisam mogla da pobegnem. Bila sam takva vrsta osobe koja samo želi da zaštiti sebe. Nisam imala obzira za druge niti za rad crkve. Bila sam sebična i ogavna. Kad sam prvi put stigla u Sinđjang, svuda sam videla užasno okruženje. Svakog dana je postojao rizik da budem uhapšena. Zažalila sam što sam otišla tamo radi dužnosti. Kad sam shvatila da postoji zla osoba koja ometa stvari u crkvi i da time treba da se pozabavim, nalazila sam izgovore da ne idem iz straha da ću biti uhapšena i mučena. Nerado sam otišla, ali pošto sam uzimala u obzir samo sopstvenu bezbednost, prebrzo sam otišla, pre nego što su se stvari rešile. Bila sam potpuno svesna da postoje ozbiljni problemi u toj crkvi i morala sam da odem da se pozabavim njima, ali sam želela da sačuvam sopstvenu kožu. Iskoristila sam svoj položaj da izdam naređenja umesto da stvarno odradim posao; čak sam i navela drugu braću i sestre da se sa tim uhvate u koštac dok sam se ja ušuškala na sigurnom mestu, i ponela se prostački, što je dovelo do toga da problemi te crkve budu nerešeni nekoliko meseci. Čak sam smislila i izgovor koji je zvučao razumno, da kao starešina moram da zaštitim svoju bezbednost da bih obavljala svoj posao, ali sam zapravo samo nalazila izgovor da pobegnem suočena sa opasnošću. A kad je Džong Sin uhapšena i nasmrt pretučena, ja sam i dalje brinula o sopstvenoj bezbednosti, zabrinuta da li ću biti uhapšena, da li će me mučiti do smrti. Čak sam želela i da nađem priliku da napustim dužnost i odem iz tog opasnog mesta. Nakon što sam otpuštena, nisam želela da pomažem u vezi sa posledicom već sam pobegla u rodni grad. Braća i sestre mi nisu prigovorili, ali sam duboko u sebi osećala da me je Bog napustio, da sam Mu se gadila i da me je prezreo. Ono za čim sam najviše žalila bilo je to što mi je crkva pružila priliku da budem starešina, poverila mi tako puno braće i sestara, ali kad su se stvari iskomplikovale, ja sam pobegla ne misleći ni na koga drugog niti da će to omesti rad crkve. Postala sam dezerter, izdajnik pohlepan za životom i Sotonin predmet podsmeha. Štaviše, to je postala večita rana u mom srcu. Kroz činjenice se pokazalo da sam bila kukavica i da sam živela sebično i bez ljudskosti. Božje reči su me pogodile, otkrivajući ogavne, krajnje motive sakrivene duboko u mom srcu. Nisam mogla da nastavim da bežim od stvarnosti. U tom trenutku duboko sam osećala svoj veliki greh izdaje Boga i to da nisam zaslužila Njegovo spasenje. Takođe sam razmišljala o tome kako se Bog ovaplotio dva puta da spase čovečanstvo, o tome kako je On dao sve. Pre dve hiljade godina, Gospod Isus je razapet na krstu da bi iskupio čovečanstvo, dajući poslednju kap Svoje krvi. Sada, u poslednjim danima, Bog se ovaplotio ponovo da spase iskvareno čovečanstvo, rizikujući Svoj život da bi radio u jazbini velike crvene aždaje, dok ga je KPK sve vreme proganjala. Ali Bog nikad nije odustao od toga da spase čovečanstvo. Nastavio je da izražava istine kako bi nas zalio i obezbedio nam sredstva za život. Bog je sve dao za čoveka – Njegova ljubav prema nama je tako stvarna, tako nesebična. Ali sam ja bila neverovatno sebična i bedna. U svojoj dužnosti samo sam štitila sebe i potpuno zanemarivala rad crkve. Bila sam toliko dužna Bogu i nisam zasluživala da živim pred Njim. Sve što sam želela je da službujem za Boga kako bih mogla da ublažim bar malo svoju grešnost.
U decembru 2021. godine, ponovo sam bila izabrana za starešinu crkve. Međutim, razmišljajući o tome da sam izdala Boga i da nisam zaslužila da budem starešina, rekla sam kroz suze starešini kako sam ranije bila dezerter. Starešina mi je rekao: „Prošlo je puno godina, a tebe još uvek drži to stanje negativnosti i nerazumevanja. Tako ćeš teško zadobiti delo Svetog Duha.” Takođe sam pomislila da je prošlo nekoliko godina, pa zašto se onda i dalje osećam potišteno zbog svog prestupa i pogrešno razumem Boga? Kako treba da ispravim svoje stanje? Nakon toga sam uložila napor i molila se i tragala. Ovo sam pročitala u Božjim rečima: „Čak i ako postoje trenuci kad osećaš da te je Bog napustio i da si utonuo u tamu, ne plaši se: dokle god si još uvek živ i nisi u paklu, još uvek imaš šansu. Međutim, ako si poput Pavla, koji je tvrdoglavo išao putem antihrista i naposletku svedočio da je hristos za njega život, za tebe je sve završeno. Ako možeš da se urazumiš, još uvek imaš šansu. Kakvu šansu imaš? Da možeš da dođeš pred Boga i da još uvek možeš da Mu se moliš i tražiš, govoreći: ’O, Bože! Molim Te prosveti me tako da shvatim ovaj aspekt istine i ovaj aspekt puta primene.’ Sve dok si jedan od Božjih sledbenika, postoji nada za tvoje spasenje i možeš stići do samog kraja. Jesu li ove reči dovoljno jasne? Da li ste i dalje skloni da budete negativni? (Ne.) Kad ljudi shvate Božje namere, put im je širok. Ako ne razumeju Njegove namere, on je uzan, postoji tama u njihovom srcu i nema puta kojim bi išli. Oni koji ne shvataju istinu su upravo ovakvi: uskogrudi su, uvek cepidlače i stalno se žale na Boga i pogrešno Ga razumeju. Posledično, što dalje idu, njihov put sve više nestaje. U stvari, ljudi Boga ne razumeju. Da se Bog prema ljudima odnosi onako kako oni sami zamišljaju, ljudski rod bi još odavno bio uništen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako prepoznati Pavlovu priroda-suštinu”). „Ne želim da vidim da se iko oseća kao da ga je Bog ostavio da se smrzne na hladnoći, da ga je Bog napustio ili da mu je okrenuo leđa. Sve što želim da vidim jeste da svi koračate putem traganja za istinom i težnje ka razumevanju Boga, kako hrabro marširate napred, nepokolebljivo odlučni, bez ikakvih bojazni ili tereta. Bez obzira na greške koje ste počinili, ma koliko da ste daleko odlutali i ma koliko da ste ozbiljno prestupili, nemojte da dozvolite da vam to postane teret ili višak prtljaga, koji ćete morati da nosite sa sobom u svojoj potrazi za razumevanjem Boga. Samo nastavite da marširate dalje. U svakom trenutku, Božja namera da spase čoveka se nikada ne menja; To je najdragoceniji deo Božje suštine” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). „Bog se naljutio na Ninivljane zato što su Mu njihova zla dela došla pred oči; u tom trenutku Njegov bes je nastao iz Njegove suštine. Međutim, kada je Božji bes splasnuo, a On opet podario Svoju toleranciju narodu Ninive, sve što je otkrio bila je i dalje Njegova sopstvena suština. Celokupna ova promena nastala je usled promene čovekovog stava prema Bogu. Tokom čitavog ovog vremenskog perioda, Božja neuvredljiva narav nije se menjala, Božja tolerantna suština nije se menjala, a ni Božja milosrdna suština puna ljubavi nije se menjala. Kada ljudi čine zla dela i vređaju Boga, oni na sebe navlače Njegov bes. Kada se ljudi iskreno pokaju, Božje mišljenje će se promeniti, a Njegov bes će utihnuti. Kada ljudi nastave da se tvrdoglavo protive Bogu, Njegov bes trajaće bez prestanka, a Njegov gnev će ih sustizati malo po malo, sve dok ne budu uništeni. Ovo je suština Božje naravi. Šta god da Bog izražava i razotkriva od Svoje naravi – bilo Svoj gnev ili Svoju milost i dobrotu, to zavisi od ljudskog držanja, ponašanja, kao i stava prema Bogu koji duboko u svom srcu imaju” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Toliko sam bila dirnuta i osetila sam snažnu krivicu kad sam pročitala ove reči od Boga. Shvatila sam da sam pogrešno razumela Boga sve ove godine. Božja namera je da spase čoveka do krajnjih granica. Trenutni prestup neće navesti Boga da odustane od nekog. On im pruža priliku da se pokaju. Baš kao i narodu Ninevije. Bog je samo rekao da će ih uništiti jer su činili zlo, išli protiv Njega i vređali Ga. Ali pre uništenja Ninevije, On je poslao Jonu da sa drugima deli reč Božju, dajući im poslednju priliku da se pokaju. Kad su se istinski pokajali pred Bogom, on je povukao Svoj gnev i pretvorio ga u toleranciju i milost, oprostivši im njihova zla dela. Iz ovoga sam bila u stanju da vidim Božju veliku ljubav i milost prema ljudima. Duboki Božji gnev i istinska milost su principijelne, a promena je u potpunosti zasnovana na odnosu ljudi prema Bogu. Iako su Božje reči suda i otkrivenja oštre, čak i osuđujuće i proklinjuće, to su samo konfrontacije reči, a ne i stvarnih događaja. Božja namera za mene bila je da razumem Njegovu pravednu, neuvredljivu narav, da imam bogobojažljivo srce i da se istinski pokajem pred Njim kako bih u svako doba, i u svim okolnostima, mogla predano da obavljam dužnost. U tom trenutku sam shvatila da sam bila previše tvrdoglava i buntovna. Godinama sam pogrešno razumela Boga, definišući sebe na osnovu predstava, zarobljavajući sebe u ćorsokak. A zapravo, Bog nije odustao od mog spasenja. Pogrešno sam razumela Božje namere da me spase. To me podseća na nešto što je Bog rekao: „Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Iako Bog ima Svoj gnev i Svoj sud i otkrivenje za nas, i osuđuje nas i proklinje, On je pun ljubavi i milosti. Ako ne razumemo Njegovu pravednost, mi pogrešno razumemo Njega. Razumevši Božje namere da sačuva čoveka, osetila sam pokajanje. Više nisam želela da bežim od svog prestupa i da pogrešno razumem Boga. Bila sam spremna da se pokajem. Želela sam da iskoristim lekciju iz ovog neuspeha da bih nastavila da upozoravam sebe. Bila sam sebična, podla i pohlepna za životom. Suočena sa opasnošću, postala sam dezerter i zanemarila rad crkve. Shvatila sam da je moja slaba tačka strah od smrti. Znala sam da moram da tragam za istinom da bih to rešila.
Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči. „Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Zaista sam se postidela nakon čitanja Božjih reči. Sveci su vekovima polagali svoje živote samo da bi širili jevanđelje. Bezbroj njih se žrtvovalo za Boga. Neki su nasmrt kamenovani ili su ih konji vukli do smrti. Neki su stavljani u kazane sa vrelim uljem, drugi su razapeti na krstu. I toliko je misionara znalo da se dolaskom u Kinu suočavaju sa opasnošću da budu ubijeni, ali su ipak rizikovali živote da dođu da šire Božje jevanđelje. A sada su, zbog širenja jevanđelja mnogi vernici mučeni i progonjeni do smrti od strane Partije, žrtvujući svoje živote kako bi svedočili velikom uspehu za Boga. Oni su progonjeni zbog pravednosti; sve su njihove smrti smislene i Bog ih je odobrio. Ranije nikad nisam u potpunosti shvatala. Samo sam htela da ostanem živa. Mislila sam da će se sve završiti kad umrem, pa sam zbog progona od strane Partije odustala od svoje dužnosti i izdala Boga. To je večita mrlja i ozbiljan prestup. Samo što sam se suočila sa užasnom situacijom, a nisam bila uhapšena, izdala sam Boga jer sam se uplašila da ću umreti. Shvatila sam da uopšte ne razumem Božju svemoguću vladavinu. S čime god da se suočavamo u životu i šta god treba da propatimo, sve je to Bog uredio. Od toga ne možemo pobeći. Zahvalna sam za Božje vođstvo i prosvećenje kako bih mogla da izmenim svoja pogrešna stanovišta i da posmatram smrt na pravi način. Ta misao mi je dala više vere. Nakon toga, sa čim god da sam se suočavala, bila sam spremna da svedočim o Bogu. Ne bih napustila svoju dužnost.
Dana 6. jula 2022. godine, moja saradnica me je našla i nervozno mi rekla: „Dogodilo se nešto. Uhapšeno je troje starešina.” Osetila sam nelagodu kad mi je to saopštila. Oni su imali kontakt sa mnogim ljudima i domaćinstvima, a jedan od njih je bio u kontaktu sa nama pre samo nekoliko dana. Morali smo odmah da se pobrinemo za posledice kako bismo sprečili još veće gubitke. Ali sam se ja i dalje osećala bojažljivo i uplašeno. Ako je policija pratila tu braću i sestre, mogla bih da padnem u policijsku mrežu ako sam imala kontakt sa njima. Ali sam onda pomislila na bolne lekcije koje sam naučila ranije, kad sa postala dezerter, kako sam izdala Boga i uvredila Njegovu narav. Bio je to bol koji nikad neću zaboraviti i nisam želela da ponovim svoju grešku. Zato sam nastavila da se molim Bogu „O, Bože, osećam se nekako uplašeno u vezi sa onim sa čim se danas suočavam, ali ovog puta želim da ostanem ispravna u svojoj dužnosti, a ne da pobegnem. Molim Te, daj mi vere i snage.”
Obavestila sam braću i sestre da vode računa o svojoj bezbednosti i da knjige Božjih reči sklone na bezbedna mesta. Onda mi je palo na pamet da ni moja kuća nije bezbedna, pa sam htela da odem da kažem svojoj svekrvi i da joj iznajmim sobu tog dana. Baš kad sam prilazila ulazu, ugledala sam par mladića obučenih u crno. Nisam ušla unutra. Otišla sam u kuću jednog rođaka da ga pitam šta se dešava. Saznala sam da su moju svekrvu već uhapsili i da su oni muškarci u crnom bili policajci. Kasnije sam saznala da se sestra koja je izašla da kaže braći i sestrama da se odsele nije vratila i da je verovatno i ona uhapšena. Okolnosti mi nisu dozvolile da nešto učinim. Zato sam požurila da obavim drugi posao sa sestrom sa kojom sam sarađivala. Kasnije sam saznala da je to bila koordinirana operacija hapšenja od strane Komunističke partije i da je uhapšeno 27 ljudi između 5. preko noći i 6. po danu. Suočena sa tako užasnom situacijom, znala sam da mi Bog pruža priliku da napravim drugačiji izbor. Ranije sam bila dezerter i izdala Boga. Ovog puta nisam mogla da izneverim Boga, već sam morala da se oslonim na Boga i sarađujem sa drugima kako bih rešila posledicu i svoju dužnost dobro obavljala. Osećala sam se smirenije i spokojnije kad sam o tome promislila na taj način.
Kad ponovo pričam o svom prestupu, u stanju sam da se suočim s tim i priznam da sam bila pohlepna za životom, sebična i ogavna, ali više ne želim da budem takva osoba. Želim da mi prestup bude kao zvono za uzbunu, da me podseti da ne ponovim istu grešku. Taj neuspeh čini da prezirem tu iskvarenu narav u sebi i da ne želim da nastavim da živim tako sebično. Sad kad vidim braću i sestre u sličnom stanju, ponudim da razgovaram sa njima kako bi spoznali Božju pravednu narav i naučili lekciju. Taj prestup se urezao u mom srcu i vrlo je bolan, ali je postao dragoceno iskustvo u mom životu. Hvala Bogu!