U avgustu 2020. izabrana sam za starešinu i nadgledala sam crkveni rad koji se ticao video-snimaka. Budući da sam bila nova u tom poslu, mnoga njegova načela mi nisu bila poznata, pa sam nailazila na neke probleme i poteškoće u svom radu. Zato bih često tražila savet od vođe tima, sestre Marše. Marša je bila dobro upoznata sa načelima i radom. Bila mi je od velike pomoći. Primetila sam da je pedantna, da svoje dužnosti shvata ozbiljno i da ima osećaj odgovornosti. Ponekada bih joj, kad bih bila pretrpana poslom, prosleđivala deo tog posla. Bile smo dobar tim.

Kasnije sam polako dolazila do saznanja da bi braća i sestre kada god bi naišli na probleme, svi tražili Maršu i da bi čak, odmah nakon sastanka sa njom, donosili odluke. Bila sam prilično nesrećna zbog ovakvog stanja stvari. U sebi sam mislila: „Ako se ovo nastavi, neću li izgubiti svoj položaj kao starešina? Neće moći tako. U budućnosti ću se sama pozabaviti svim poslovima koji su mi dodeljeni i od Marše neću tražiti pomoć. U suprotnom će svi drugi misliti da je ona tako dobra, talentovana delatnica.” Jednom je Marša saznala da neki od braće sporo napreduje u svom radu na video-produkciji. Kad je pogledala o čemu se radi, otkrila je da nije dovoljno vešt u tome i da nije tragao za načelima u svojoj dužnosti, pa je posao često morao ponovo da se radi. Dala je drugom, talentovanijem bratu zadatak da pomogne oko tog projekta. Tek sam kasnije čula za to. Marša je donela pravu odluku, ali meni ta situacija donekle i dalje nije prijala. Doživela sam kao znak nepoštovanja to što je donela tako veliku odluku a da me nije obavestila. Kakav je bio moj autoritet ako je ona bila ta koja je odlučivala? Kasnije sam je pitala zašto me nije obavestila o tome. Na moje iznenađenje je rekla: „Bila sam zauzeta, pa sam zaboravila da ti kažem.” Kad je to rekla, pobesnela sam: Ti zadobijaš sve veći autoritet i donosiš odluke bez moje saglasnosti. Uopšte me ne poštuješ. Zar to ne stvara utisak da nisam potrebna crkvi? Ako se to nastavi, šta će braća i sestre misliti o meni? Naravno da će misliti da sam beskorisna. Kako da onda služim kao starešina? Kada sam to uvidela, još više sam se uspaničila. Drugi put mi je je Marša rekla da je sakupila neki materijal i da planira sve da okupi kako bi se učili određenim veštinama. Pomislila sam: „Ponekad sam ja ta koja te podseća da radiš na tome, a opet, kada završimo sa razgovorom, ti si ta koja razgovara u zajedništvu sa drugima i usmerava ih. Niko ne zna za trud koji ja ulažem iza kulisa i mora da svi misle kako ti nosiš veće breme od mene. Ako se ovo nastavi, kako da zadržim svoje mesto kao starešina?” Zapravo sam znala da je Maršina odgovornost da usmerava braću i sestre u učenju i da se taj posao ne može odlagati, pa nije trebalo da pravim galamu oko toga. Ali naprosto nisam želela da joj dopustim da se bavi tim poslom. Pomislila sam: „Marša se uključuje u sve više projekata, računajući i deo posla za koji sam ja odgovorna. Drugi radije odlaze do nje kada imaju probleme. Da li će me ona ubrzo zameniti?” Pomisao na sve to me je činila prilično nesrećnom. Zato sam počela da tražim greške i probleme u njenom radu. Htela sam da drugima pokažem da nije toliko vešta u svom poslu i da sam ja i dalje talentovanija.

Jednog dana je viši starešina tokom razgovora o našem poslu uzgred spomenula da jedan od Maršinih video-projekata sporo napreduje. To je bilo ono što sam želela da čujem i odmah sam odgovorila: „Tako je. Dodeljeno joj je mnogo projekata, ali ona ne može da se izbori sa svima njima. Isto tako neki od njenih projekata nisu dali baš dobre rezultate. Mislim da je najbolje ne dodeljivati joj previše posla. Ne treba joj dati toliki autoritet…” U to vreme sam se osetila pomalo krivom; kako sam mogla da kažem tako nešto? Dužnost je nalog poveren od Boga. Ja sam govorila kao da sam joj ja dodelila te dužnosti, kao da sam ja ta koja joj je dala autoritet da radi to što radi i sada joj ga oduzimam. Nisam li radila pogrešnu stvar? Nisam mogla da verujem da sam mogla da kažem tako nešto i pomalo sam se užasnula sama sebe. Takođe, neki delovi tog posla su zapravo predstavljali Maršine dužnosti, ali sam ja pokušavala da je zaustavim u tome da ih obavlja i nastavila da tražim greške u njenom radu. Želela sam da svi vide da nije dobra delatnica i da je gora od mene. Razmišljajući o svom ponašanju, pomislila sam: „Kako sam mogla biti tako ogavna?”

Nakon toga sam počela da tražim odgovarajuće odlomke Božjih reči kako bih rešila svoje stanje. Našla sam odlomak gde Bog razotkriva antihriste a što je imalo veze sa mojim stanjem. „Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. (…) Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. (…) Antihristi u sebi misle: ’Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?’ Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju njihove postupke, ljude koji su vešti izvršioci, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). U prošlosti sam stalno mislila da ovaj odlomak razotkriva antihriste i da se ne odnosi na mene, ali sam onda shvatila da posedujem prilično ozbiljnu narav antihrista. Isprva sam Marši, kada sam videla kako je odgovorna i vredna, radosno poveravala neke od svojih poslova, ali sam se, kad sam uvidela da joj se svi drugi dive, da odlaze do nje sa mnogim svojim pitanjima i da je nastavila sa nekim projektima a da me nije pitala, zabrinula da mi krade slavu i da preti mom statusu, pa sam pokušala da je sprečim da učestvuje u više projekata, uključujući i projekte koji su zapravo predstavljali deo njenih dužnosti. Bojala sam se da će joj se, ako ih bude valjano obavljala, braća i sestre još više diviti i da ću u poredenju sa njom odavati lošiji utisak, a možda i izgubiti svoj status starešine. Čak sam višeg starešinu navela na pogrešan put da bih je sprečila da Marši dodeli još posla… Razmišljajući o tim postupcima, uvidela sam da mi zaista nedostaje ljudskosti i da sam druge očito odstranjivala da bih sačuvala svoj status. Antihristi cene autoritet iznad svega i nikada ne uzimaju u obzir delo crkve niti njene interese. Koji god posao da obavljaju, brinu samo o sopstvenom statusu i kada je neko talentovaniji od njih i predstavlja pretnju tom statusu, čine sve što mogu da ih potisnu i odstrane i spreče ih da igraju bitnu ulogu u svakoj od dužnosti za koju su odgovorni. Da li se moje ponašanje iole razlikovalo od antihristovog? Ponašala sam se kao da je crkveni rad moje privatno vlasništvo. Kada bih razmatrala kome da dodelim određene dužnosti i koliko posla da im dodelim, stalno bih se brinula o tome da li ti ljudi predstavljaju pretnju mom statusu i ugledu. Ni najmanje nisam razmišljala kako će se to odraziti na crkveni rad. Čak sam potiskivala i isključivala ljude da sačuvam svoj status. Moja narav je bila tako podla i užasna.

Naišla sam na ovaj odlomak: „Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Čitajući Božje reči, imala sam osećaj kao da je On tu prisutan, sudi mi i razotkriva moju nadmenu i zlokobnu prirodu. Bilo je očito da nema velikih problema sa poslom koji je Marša nadgledala, ali budući da je predstavljala pretnju mom statusu, našla sam način da je potisnem, koristeći priliku da je omalovažim pred višim starešinom, nadajući se da ću je navesti na stranputicu da Marši daje manje posla, kako joj se drugi ne bi još više divili i kako ne bi zauzela moje mesto. Mogla sam da druge potiskujem i da ih napadam da bih učvrstila svoj status i uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Živela sam vodeći se sotonskim otrovnim stavovima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Može biti samo jedan alfa mužjak” i „Samo ja suvereno vladam”. Zaista sam bila sebična, ogavna i nadmena. Ponašala sam se kao tiranska i autokratska KPK, potiskujući i odstranjujući svakoga koji bi predstavljao pretnju mom autoritetu i statusu. Posebno bih potiskivala svakog brata i sestru koji su bili talentovani i efikasni u svom radu. Pokušala sam da uspostavim svoj autoritet u crkvi i nateram braću i sestre da se dive samo meni i da samo mene nose u svojim srcima. Hodala sam putem antihrista, čineći zlo i opirući se Bogu! Pomislila sam na te antihriste koji su se koristili svim mogućim sredstvima da kazne i zlostavljaju ljude kako bi održali svoj status, odnoseći se prema onima koji su bili pretnja njihovom statusu kao da su im trn u telu, lažno ih optužujući, kažnjavajući ih i ne odustajući sve dok ne budu izbačeni i onda na kraju, nakon što učine sve to zlo, budu izbačeni iz Božje kuće. Da sam nastavila tako i nisam se pokajala, ne bi li me na kraju zadesila ista sudbina? U ove protekle dve godine, Bog je besedio kako raspoznati antihriste i kako da neko izbegne da hoda putem antihrista. Bog je veoma jasno besedio o ovom aspektu istine, kako bismo umeli da razaznamo antihriste, razmislimo o sopstvenom ponašanju koje nalikuje antihristovom i stremimo ka istini, pokajanju i preobraženju. No, ja se nisam usredsredila na to da se rešim sopstvene naravi antihrista u svom radu, nisam razmislila kako da svoje dužnosti ispunjavam na najbolji način i zaštitim rad crkve. Umesto toga sam se borila za status, odnosila se prema svojoj dužnosti kao prema sopstvenom preduzeću, kao prema sredstvu za dostizanje statusa i načinu da osiguram da mi se braća i sestre dive, i želela sav autoritet u svojoj dužnosti. Moje želje su me zanele.

Jednom, prilikom posvećivanja, naišla sam na dva odlomka Božje reči koji su mi bili od velike pomoći. Božje reči kažu: „Kao starešina ili delatnik, ako sebe uvek stavljaš iznad drugih i uživaš u svojoj dužnosti kao da je neka državnička funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek završavaš sopstvene poslove, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da proširiš obim svoje moći, to je problem. Veoma je opasno odnositi se prema važnoj dužnosti kao prema prilici da u svom položaju uživaš, poput nekog državnog funkcionera. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, bez želje da ublažiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sȃm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali, ako često tražiš istinu, sprovodiš u delo pobunu protiv svog tela, svojih skrivenih motiva i ideja i u stanju si da samoinicijativno sarađuješ s drugima, da otvoriš svoje srce da bi se s drugima posavetovao i od njih tražio, ako pažljivo slušaš ideje i predloge drugih i prihvataš savet koji je ispravan i usklađen s istinom, nezavisno od toga od koga on potiče, u tom slučaju praktično postupaš na način koji je mudar i ispravan i moći ćeš da izbegneš da kreneš pogrešnim putem, a to predstavlja zaštitu za tebe” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). „Bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar. Služenje Bogu je naročito velika stvar, pa bi se mogao naći u opasnosti ako ne rešiš svoju iskvarenu narav! Kada ljudi imaju sotonske naravi, mogu se uvek i svuda buniti protiv Boga i suprotstavljati Mu se. Ljudi koji žive prema sotonskim naravima se u svakom trenutku mogu odreći Boga, suprotstaviti Mu se i izdati Ga. Antihristi su veoma glupi, pa to ne shvataju, već misle: ’Imao sam dosta poteškoća da se dočepam vlasti, pa zašto bih je delio sa nekim? Ako je prepustim drugima, to znači da je više neću imati, zar ne? Kako da bez vlasti pokažem svoje talente i sposobnosti?’ Oni ne znaju da Bog ljudima nije poverio vlast ili status, već dužnost. Antihristi prihvataju samo vlast i status, a svoje dužnosti ostavljaju po strani i ne izvršavaju nikakve stvarne poslove. Naprotiv, streme jedino ka slavi, dobiti i statusu i samo žele da se dočepaju vlasti, da kontrolišu Božji izabrani narod i uživaju u prednostima statusa. Postupati ovako je veoma opasno – to je suprotstavljanje Bogu! Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast. Danas, kao starešina ili delatnik, služiš Bogu, a to nije obična stvar. Ti ne obavljaš poslove za neku osobu, a još manje radiš da bi platio račune i stavio hranu na sto; naprotiv, ti obavljaš svoju dužnost u crkvi. A imajući naročito na umu da ova dužnost proizlazi iz Božjeg naloga, šta njeno obavljanje onda podrazumeva? Podrazumeva da si Bogu odgovoran za svoju dužnost, bilo da je obavljaš dobro ili ne; na kraju krajeva, Bogu se moraju položiti računi, nekakav ishod mora da postoji. To što si prihvatio jeste Božji nalog, sveta odgovornost, pa bez obzira na to koliko je ta odgovornost važna ili sitna, to je ozbiljna stvar. Koliko je ozbiljna? Usko gledano, ona podrazumeva da li možeš da zadobiješ istinu u ovom životu i kako te Bog vidi. Šire posmatrano, ona se direktno odnosi na tvoje prospekte i sudbinu, kao i na tvoj ishod; ako činiš zlo i suprotstavljaš se Bogu, bićeš osuđen i kažnjen. Bog beleži sve što radiš dok obavljaš svoju dužnost i On ima sopstvena načela i merila pomoću kojih ocenjuje i procenjuje; Bog određuje tvoj ishod na osnovu svega onoga što ispoljavaš dok obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). U prošlosti sam svoj položaj starešine videla kao statusni simbol. Tek sam nakon što sam pročitala Božje reči uvidela da je dužnost čoveka nalog koji mu je poveren od Boga kao stvorenom biću. To je odgovornost darovana od Boga i nema nikakve veze sa statusom niti autoritetom. Obavljati dužnost u crkvi nije isto kao imati karijeru u spoljnom svetu. Nema tu rivalstva. Svako ispunjava svoju odgovornost na položaju na kojem je. Braća i sestre su izabrali mene da rukovodim crkvenim radom, čime su mi pružene mnogobrojne mogućnosti da praktikujem stvari, da učim kako da se kroz svoj posao ponašam u skladu sa načelima i dođem do spoznaje istine. Crkva mi je isto tako dodelila talentovanu braću i sestre koji su razumeli načela da rade sa mnom, a sve da bih ja svoje dužnosti mogla vršiti na najbolji način i valjano obavljati crkveni posao. No, ja se nisam usredsredila na stremljenje ka istini i harmoničan rad sa drugima. Umesto toga sam čuvala svoj status i čak potiskivala i isključivala druge da bih ga zadržala, kradući braći i sestrama priliku da praktikuju stvari. Ne samo da sam povredila svoju braću i sestre, već sam sabotirala i crkveni rad. S obzirom na moje celokupno ponašanje, zaista nisam bila podobna za starešinu… Nisam želela da nastavim da idem tim pogrešnim putem. Samo sam želela da svoje obaveze izvršim na iskren i praktičan način, da ispunim svoje dužnosti. Nakon toga sam počela više da se angažujem oko svoje dužnosti i kada bih videla da drugi odlaze do Marše sa pitanjima, nisam se osećala tako loše kao ranije i prestala sam da brinem o tome da se ugledaju na nju umesto na mene. Samo sam razmišljala o tome kako da sa Maršom radim na najbolji način da bismo ispunile svoje dužnosti. Kada bih primetila da Marša ima probleme u svom poslu, razgovarala bih sa njom i pomogla joj da se vrati na pravi put. Kada bi određeni projekti sporo napredovali, razgovarala bih sa njom kako da povećamo efikasnost. Ukoliko mi nešto nije bilo jasno ili nisam znala kako da rešim određeni problem, i ja bih nju potražila da razgovaramo. Kako je vreme prolazilo, počele smo sve bolje zajedno da radimo i osećala sam se tako prizemno i slobodno.

Isto tako sam se setila ovog odlomka Božjih reči. Sada ću vam ga pročitati. „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam znala da je gajenje talenata odgovornost starešine i potreba dela Božje kuće. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim koliko je taj posao zapravo značajan. S jedne strane, koristan je za sveukupan rad crkve, dopušta većem broju ljudi da svoje talente koristi u ispunjavanju dužnosti i unapredi delo crkve još više. S druge strane, pruža priliku braći i sestrama da praktikuju, što je od koristi za njihov život-ulazak. Sve su to dobra dela i Bog će ih zapamtiti. Marša mi je bila od velike pomoći u vreme kada smo radile zajedno. Pomogla mi je da dokučim neka načela i napravim određeni napredak i naš je posao tekao daleko glađe. I Marša je uz moje besede i savete napredovala na poljima na kojima je bila manjkava i zadobila je izvesni ulazak. Uvidela sam koliko je presudno slediti Božje zahteve i naučiti raditi sa drugima kako bi se dužnosti obavljale. Samo tako možemo obavaljati delo crkve valjano i ispunjavati svoje dužnosti.

Kroz ovo iskustvo sam zadobila određeno razumevanje po pitanju svoje sotonske naravi i pogrešnih stanovišta i polako uspela da se ostavim svoje preokupiranosti statusom i ispunim svoju dužnost. To je predstavljalo Božje spasenje za mene. Hvala neka je Bogu!