Početkom godine su me izabrali za vođu tima za pojenje i bila sam odgovorna za rad nekoliko timova za pojenje. U to vreme sam smatrala da to što sam izabrana na tu poziciju znači da moram da imam neki kov i sposobnost, da sam bolje od drugih razumevala istinu i ulazak u život. Osećala sam da treba da se uputim u istinu i da se svim srcem posvetim tome da svoju dužnost dobro obavljam kako bi svi videli da sam sposobna da obavljam tu dužnost.

U početku mi taj posao nije bio poznat. Zato bih, kad bi se pojavile nepoznate stvari, pitala vođu ili braću i sestre sa kojima sam radila u vezi s tim. Mislila sam, pošto sam bila nova na toj dužnosti, da će svi razumeti da će postojati neke stvari koje ne znam i da će mi više istraživanja možda pomoći da brže napredujem, a onda bih ostavila dobar utisak na sve i oni bi me smatrali zaista iskrenom. Ali sam nailazila na puno problema i kasnije sam oklevala da pitam. Na toj dužnosti sam već bila neko vreme, pa šta bi svi pomislili o meni ako bih stalno postavljala tako puno pitanja? Da li bi pomislili da moj kod nije dovoljno dobar, da ne mogu da rešim čak ni jednostavne probleme i da nisam sposobna da preuzmem na sebe odgovornost vođe tima? Zato sam, kad bih nakon toga naišla na probleme, neprestano razmišljala o tome da li bi trebalo da ih pitam, da li je pamento da ih pitam. Brinula sam da li će moje razmišljanje ličiti na preuveličavanje. Smatrala sam da ako neki problemi nisu komplikovani, neću da pitam, nego ću pokušati da iz sama rešim. I tako su se problemi gomilali, a priličan broj nije rešen na vreme. Sve više me je zabrinjavalo ovo: „Da li će svi pomisliti da nisam sposobna da budem vođa tima?” Tokom okupljanja, posebno kad je vođa bio tamo, kad sam govorila o Božjim rečima, neprestano sam brinula: „Da li je ovo što govorim praktično? Da li je moje razumevanje jasno?” Posmatrala bih reakcije svih nakon onog što sam imala da ispričam i ako bi neko proširio priču na osnovu onog što sam rekla, to je značilo da je ono o čemu sam govorila pogodilo cilj i da je sadržavalo svetlost, to je pokazivalo da sam jasno razumela Božje reči i da sam bila u stanju da obavljam svoju dužnost. Ali bih se osećala užasno ako niko ne bi reagovao nakon što završim. Posle nekog vremena, moja dužnost je počela zaista da me iscrpljuje. Uvek sam bila opterećena onim što sam rekla i nisam mogla da se opustim. Želela sam da dobro obavljam svoju dužnost, ali sam uvek bila kao na iglama i nisam napredovala niti sam išta naučila. Izgubila sam smisao prvobitne namere.

Došla sam pred Boga u molitvi i traganju i pročitala odlomak Njegovih reči: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. (…) Zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Promišljanje o ovome malo mi je pomoglo da razumem svoje stanje. Imala sam previsoko mišljenje o sebi i imala sam osećaj da, pošto sam izabrana za vođu tima za pojenje, to je značilo da imam određeni kov i sposobnost da obavljam taj posao. Kad sam sebe videla na taj način, počela sam da marim za to šta drugi misle o meni i želela sam što pre da dokažem da sam dorasla tom zadatku. Tako da kad bih naišla na više problema i teškoća, nisam mogla samo da ih iznesem, već sam uvek brinula da će me ljudi prozreti, da će reći da mi nedostaje kov i da nisam dorasla zadatku. Počela sam da se pretvaram, da ćutim kad bi se pojavili problemi i sama sam ih rešavala. To je podrazumevalo mnogo problema za koje sam bila zadužena nisu rešeni, što je pravilo zastoj u mom poslu i uticalo na moje stanje. Izgubila sam jasnoću u razmišljanju, počela sam da se zbunjujem oko stvari koje sam nekad razumela. Uvek sam se premišljala tokom kad sam na okupljanjima govorila jer sam se plašila da će me ljudi gledati sa nipodaštavanjem ako to što govorim ne bi bilo dobro. Osećala sam se ograničeno na svakom koraku. Shvatila sam da sam samo ja kriva za to. Bila sam toliko nadmena i nerazumna i nisam bila u stanju da se na pravi način suočim sa svojim nedostacima. Uvek sam se pretvarala kako drugi imali visoko mišljenje o meni. Ta dužnost je bila prilika koju mi je pružio Božji dom da se uvežbam i to nije značilo da razumem istinu niti da mogu da obavljam dobro svoj posao. Bila sam tek pomalo sposobna da primim istinu, ali je bilo mnogo toga što nisam mogla da razumem i nisam imala lično iskustvo s tim. Nije bilo ničeg posebnog u vezi sa mnom, ali sam ja imala previsoko mišljenje o sebi, pretvarala sam se da sam uzvišena, da sam neko ko razume istinu. Precenjivala sam sebe! Sada sam se malo spustila na zemlju i pitam kad treba, što predstavlja jedini realan i razuman put prakse.

Pročitala sam odlomak Božjih reči koji mi je ukazao na neke praktične pristupe. Bog kaže: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Promišljanje o ovome pomoglo mi je da shvatim da je, kako bih svoju dužnost obavljala slobodno, bez straha, prvi korak bio da naučim da uočavam svoje mane i da prestanem da se pretvaram. Morala sam da vežbam da govorim istinu i da budem poštena osoba. Uvidela sam da sam iskvarena osoba koja jedva da razume istinu, pa tako nisam ni mogla mnogo toga da razumem. To je bilo sasvim normalno. Nije bilo potrebe da glumim i da prikrivam išta zarad slike o sebi. Jedini način da se opustim u obavljanju svoje dužnosti je da ostavim ponos po strani, budem otvorena i tragam kad imam pitanje. Na tu pomisao, srce mi se obasjalo i počela sam da se fokusiram da to primenim u praksi. Kad nisam bila sigurna u vezi sa nečim, proaktivno sam se raspitivala u vezi s tim, a kad sam delila svoje mišljenje, govorila sam o onom što istinski mislim i pričala o onom što sam znala. Kad sam to primenila u praksi, postepeno sam počela da shvatam stvari koje ranije nisam i bila sam u stanju da uočim greške u svojoj dužnosti i da radim na tome da ih ispravim. Stekla sam snažniji utisak o svojim problemima. Onda sam lično iskusila da to što se predstavljam onakvom kakva jesam jeste dobra stvar, da pomaže da razumem načela istine i otkrijem sopstvene nedostatke. Osećala sam se mnogo slobodnije u tom trenutku i nakon toga sam mogla normalno da obavljam svoju dužnost.

Ranije su grupe za koje sam bila odgovorna bile uspešne u životu crkve i braća i sestre su želeli da pričaju sa mnom o svojim problemima. Ali sam počela, iako nisam bila svesna toga, da se ponovo fokusiram na ono šta drugi misle o meni. Jednom, na sastanku sa kolegama, vođa je iznela neke probleme u crkvi i pitala nas šta mislimo o tome. Pomislila sam: „Toliko braće i sestara je ovde i kad bih mogla da smislim neki jedinstveni stav, to bi pokazalo koliko sam sposobna.” Ali sam dugo razmišljala i nisam uspela ništa da razumem. Upravo tada, vođa me je pitala za mišljenje. Dugo sam mucala, a onda sam iznela dvosmislen predlog. Malo nakon toga, dve druge sestre su iznele svoja razmišljanja i njihovi predlozi su bili suprotni mojima. Ono što su one rekle bilo je zasita razložno i vođa se složila sa njima. Istog trenutka sam se osetila neprijatno razmišljajući o tome da ne samo što nisam uspela da se dobro pokažem, već što sam se pokazala loše. Šta će vođa misliti o meni? Hoće li pomisliti da nisam imala uvid u tako prostu stvar, da nisam uopšte napredovala? U narednih nekoliko dana pojavili su se neki problemi u grupi za koju sam bila odgovorna. Nisam ih razumela i trebalo je odmah da potražim pomoć. Ali sam onda pomislila, ako bih postavila sva ta pitanja, zar to ne bi uništilo dobru sliku o meni koju sam izgradila? S druge strane, znala sam da će nerešeni problemi omesti naš rad, pa sam smislila privremenu strategiju: Podeliću moja pitanja na više grupa i pitaću različite ljude. Na taj način bi problemi bili rešeni, a ja ne bih ostavila utisak da postavljam previše pitanja i da ništa ne znam. Pošto sam se prikrila na taj način, moje stanje je bivalo sve gore i gore. Razmišljanje mi je bivalo kao kroz maglu i počela sam da se borim sa mnogo stvari. A onda sam promislila i shvatila da pošto nisam imala uvid u stvari kao ranije, mora da je moje stanje bio problem. Zato sam došla pred Boga i pomolila se: „Bože, jasno je da imam probleme, ali se ne usuđujem da budem iskrena i otvoreno progovorim o svojim manama. Uvek želim da glumim veličinu. Zašto je tako teško pitati nekog kad nešto ne razumem? Ništa ne progovaram, a obavljanje dužnosti na taj način je iscrpljujuće. Molim Te, ukaži mi kako da uvidim svoju iskvarenost i da to promenim.”

Nakon toga sam pročitala par odlomaka Božjih reči koje su savršeno razotkrile moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. (…) Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: ’Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?’ Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Razmišljajući o Božjim rečima, mogla sam da uvidim da je između pretvaranja i pogrešnog činjenja pretvaranje gore. Niko nije savršen, pa je nailaženje na pitanja i pravljenje grešaka u obavljanju dužnosti potpuno normalno, ali ono što se krije iza lažne spoljašnosti su sotonske naravi da se bude nadmen, lukav i zao. Ako uvek skrivaš svoje nesavršenosti, dozvoljavaš ljudima da vide samo tvoju dobru stranu kako bi ti ukazivali poštovanje i divili ti se, to je ono što Bog još više mrzi. Istinski mudra osoba ume pravilno da se suoči sa svojim nedostacima i iskoristi to kako bi nadoknadila ono što joj nedostaje. To je šansa za napredak. Ali budalasti, neuki ljudi koji nemaju svest o sebi nisu u stanju čak ni da prihvate sopstvene mane. Oni samo glume, što znači da se problemi nikad ne reše i oni ne postignu nikakav napredak u životu. Kad pomislim na svoje ranije ponašanje, shvatam da sam bila jedna od nadmenih budala koje je Bog razotkrio. Kad sam počela pravilno da obavljam svoju dužnost, osetila sam da nisam zaista loša i da zaslužujem da budem vođa. Bila sam u stanju da rešava probleme, i na taj način sam se zaista izdigla i imala dobro mišljenje o sebi. Zato sam, kad bih naišla na stvari koje nisam znala kako da rešim, bila oprezna i neodlučna, zabrinuta da ću reći nešto pogrešno i uništiti dobru sliku o sebi. I odlučila sam da manje izražavam mišljenje i da postavljam manje pitanja. Čak i kad sam tražila pomoć, birala bih teža pitanja kako bih pokazala svoje sposobnosti, ne želeći da svi uvide oko čega sam se mučila. Čak sam se i poigravala, delila sam pitanja na više ljudi kako me ne bi gledali s nepoštovanjem. Zaista sam bila nadmena i lukava bez ikakve svesti o sebi, pretvarala sam se na razne načine kako bi mi ljudi ukazivali poštovanje. Bila sam takva budala koja se gadi Bogu i ljudima. Skrivala sam svoje mane da bih zaštitila svoje ime i status, ostavljajući probleme u svojoj dužnosti nerešene. Usporavala sam rad u Božjoj kući. Gde mi je bila pamet? Bila sam tako užasna i zla. Svoju poziciju sam nakratko mogla da zadržim pretvarajući se, ali Bog sve nadgleda, i pre ili kasnije Bog bi me eliminisao jer sam Ga varala i usporavala rad u crkvi. Antihristi posebno cene status i u stanju su da žrtvuju interese Božje kuće zarad sopstvenog statusa. Po čemu se razlikovala moja narav i ciljevi kojima sam težila od onih antihristovih? Kad zaista razmislim o tome, kakvu sam korist imala od te pozicije? To je bio razlog što nisam imala volje da shvatim i suočim se sa svojim manama i izgubila sam zdrav način razmišljanja. Nisam želela da tragam kad bih naišla na probleme, već sam se pretvarala i postajala sve lukavija. Završila bih na putu antihrista, gadeći se Boga i bila bih eliminisana. To bi ugrozilo rad Božje kuće, a mene bi uništilo. U tom trenutku sam shvatila koliko je opasno ići tim putem. To me je prizvalo pameti da ne mogu više tako da obavljam svoju dužnost.

Pročitala sam još Božjih reči o putu sprovođenja u praksu i zbog toga sam se osetila još više oslobođeno. Bog kaže: „Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da budu obučeni. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: ’Daleka voda neće utoliti goruću žeđ’. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Ponovo sam razmislila o ovome i uvidela da Božja kuća promoviše i neguje ljude kako bi im pružila priliku da se uvežbaju. To ne znači da oni razumeju istinu, da mogu da reše neki problem i da su sposobni da ih Bog koristi. Tokom prakse naići će na razne realne probleme i ako nastave da tragaju i pričaju o tome, polako će početi da shvataju različite aspekte načela. Tada mogu da rešavaju probleme i dobro obavljaju svoju dužnost. Znala sam da moram da se suočim sa svojim manama na pravi način i da uvidim ko sam, da više tragam za istinom, da diskutujem i pričam sa drugima više kad se pojave neke stvari i da dam sve od sebe. Tada, čak i ako bi postalo jasno da nemam kov, da nisam dorasla zadatku, bar će mi savest biti čista. Osetila sam veliko olakšanje kad sam to shvatila. Nisam morala više da se pretvaram i da glumim, već sam morala da budem poštena i da se direktno suočim sa svojim manama i nedostacima.

Nakon toga, u diskusijama našeg tima, pokušala sam da iskreno delim svoje mišljenje. U početku sam malo oklevala, plašeći se da ću reći nešto pogrešno i da će biti jasno da ne umem duboko da shvatam i da imam slab kov. Posebno kad je bilo reči o problemima za koje nisam bila baš sigurna, mišljenja koja sam delila nisu bila mnogo jasn. Srce bi počelo snažno da mi lupa: „Hoće li me svi prozreti?” Ali bih se podsetila da je to moj stvarni nivo i da je u redu ako ne bi imali visoko mišljenje o meni. Ono što je važno je da budem poštena pred Bogom, da izrazim svoje mišljenje i učestvujem u diskusijama. To je bila moja dužnost. To je jedini način da se spokojno živi. Kad bi se nakon toga pojavio problem u mojoj dužnosti, otišla bih kod drugih ljudi i pitala ih za mišljenje. Povremeno bih se ipak zabrinula u vezi sa tim da bi ljudi mogli da me gledaju s nepoštovanjem. Ali kad sam pomislila da bi to što sam skrivala mane kako bih zaštitila svoj ponos verovatno ugrozilo rad Božje kuće, potrudila bih se da se oduprem nagonu i zatražim pomoć. Kad sam to učinila, počela sam da razumem stvari koje ranije nisam i osećala sam se smirenije i spokojnije. Ponekad su braća i sestre imali preciznije razumevanje od mene i ja bih počela da se pitam da li svi misle da nisam dobra u svom poslu. Ali mogla sam da uvidim da to nije pravi način posmatranja stvari. Morala sam da učim iz tuđih vrlina kako bih nadonkadila svoje slabosti. Zar to nije dar? Nisam bila uznemirena kad sam o tome razmišljala na taj način, i vremenom sam počela da se osećam sve slobodnije. Zahvalna sam Bogu što me je vodio i omogućio mi da iskusim koliko je puno slobode i radosti kad si pošten i sada imam veru da Božje reči sprovedem u praksu.