Sredinom maja 2021. godine, Džen, naša starešina, tražila je da napišem procenu Lore. Rekla je da je Lora nadmena, samopravedna i da stalno donosi sud o starešinama i delatnicima. Nije bila ispravna osoba. Dženina procena Lore se razlikovala od moje. Kada sam u prošlosti komunicirala sa Lorom, ona nije bila onakva kakvom ju je Džen opisala. Ali, bila sam zabrinuta da, kada bih rekla istinu, Džen bi rekla da mi nedostaje rasuđivanje i stekla bi loš utisak o meni. Onda mi možda ne bi dodeljivala važne projekte u budućnosti. Tako da sam se povinovala Dženinoj volji, složila se sa njenom procenom i rekla da Lora proizvoljno sudi o drugima. Nedugo zatim, Lora je bila smenjena. Kasnije sam saznala da je Lora prijavila Džen zato što nije radila stvaran posao i što je bila lažni starešina, što je dovelo do toga da je Džen potisne i kazni tako što je tvrdila da Lora donosi sud o starešinama i delatnicima. Na kraju je Džen bila razotkrivena kao lažni starešina i smenjena je. Nakon što sam to čula, pomislila sam na svoje ponašanje prilikom pisanja procene i osetila sam kajanje. Čitajući Božju reč i razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam bila voljna da lažem i da se složim sa osudom Lore kako bih ostavila dobar utisak na starešinu. Zaista nisam imala ljudskosti. Što sam više razmišljala, to sam se više sebi gadila i više sam mrzela sebe. Razmišljala sam da napišem esej o tom neuspehu kako bih ga podelila sa braćom i sestrama kao upozorenje. Ali, imala sam svojih briga. Pomislila sam: „Ako napišem sve o svojoj iskvarenosti i pogrešnim motivima tokom procene, šta će braća i sestre misliti o meni? Ako me budu gledali s visine i budu li me se gnušali i odbacili me, moj ugled će biti uništen i ja ću biti previše posramljena da se ponovo pojavim pred njima.” Takođe sam pomislila na to kako je Lora bila prilično bliska sa mnom, često mi se poveravajući ako bi imala probleme. Šta bi ona pomislila kada bi saznala da je moja procena bila napisana pod uticajem iskvarene naravi? Da li bi se razočarala u mene i prekinula svaki kontakt? Kada bi starešine višeg ranga to saznale, da li bi rekle da imam loš karakter i dodelile mi neku drugu dužnost? Razmišljajući o svemu tome, prosto sam se osećala grozno. Uradila sam nešto zaista sramotno i bilo je teško govoriti o tome. Nisam želela da se suočim sa tim što sam uradila; samo sam želela da pređem preko toga. Nisam želela da pišem o tome.

Nakon toga, ponovo sam počela da razmišljam o tome. Zašto nisam bila voljna da spominjem taj neuspeh? Zašto nisam bila voljna da se otvorim i ogolim? Koja me je to iskvarena narav sputavala? Jednog dana, dok sam gledala jedan video-snimak iskustvenog svedočenja, videla sam sledeći odlomak Božjih reči: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva obraz, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”). Iz Božjih reči sam naučila da se antihristi dobro pretvaraju. Oni ne žele da iko vidi njihovu tamnu stranu niti se otvaraju u vezi sa svojom iskvarenošću i buntovništvom. Takođe, stalno odbijaju da govore o svojim neuspesima i greškama, već prikazuju pozitivnu, žilavu i impresivnu fasadu kako bi zadobili poštovanje ljudi i mesto u njihovim srcima. Shvatila sam da ono što sam uradila i otkrila uopšte nije bilo drugačije od antihrista. Prepoznala sam svoju iskvarenu narav time što sam se složila sa lažnim starešinom u osudi Lore, ali nisam bila voljna da se otvorim pred svima, jer je to bio neuspeh. Kada bih javno objavila svoje motive i iskvarenost tokom tog perioda, onda bi svi videli kako ne umem da rasuđujem i kako lako pokleknem. Plašila sam se da će me svi gledati s visine, da će me se gnušati i odbaciti me i da ću možda čak izgubiti svoju dužnost. Videla sam kako ugled i status cenim više od primene istine i poštenja. Jednostavno, nisam volela istinu niti pozitivne stvari. Umesto toga, volela sam ugled i status i bila sam vešta u pretvaranju, baš kao neki antihrist. Bila sam lažljiva osoba.

Kasnije sam naišla na još dva odlomka Božjih reči: „Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Iz Božjih reči sam shvatila da niko nije savršen; svi imamo nedostatke, možemo da grešimo i otkrivamo svoje iskvarene naravi. Ljudi koji zaista imaju ljudskost i razumnost mogu da se ispravno suprotstave svojim nedostacima i problemima. Nakon što zgreše, u stanju su da se suoče sa svojim greškama i da tragaju za istinom kako bi razrešili svoju iskvarenost. Neiskreni i lažljivi su oni koji, nakon što naprave greške ili otkriju svoju iskvarenost, ne mogu da se suoče sa svojim problemima niti da priznaju svoje greške, koji se stalno pretvaraju kako bi prikrili kakvi su zapravo, čime svoj karakter predstavljaju kao neukaljan. Sotona me je duboko iskvario i zaposeli su me svi oblici iskvarenih naravi. Normalno je iskusiti odstupanja i otkriti iskvarenost. Čak i kada se ne bih otvorila, te iskvarene naravi bi i dalje ostale skrivene iznutra, zar ne bih, onda, i dalje bila iskvarena osoba? Kada sam napisala procenu Lore, složila sam se sa lažnim starešinom u donošenju suda u vezi sa Lorom i u njenom osuđivanju kako bih očuvala svoj ugled u očima tog starešine; to se nije moglo poreći. Da sam osoba sa normalnom ljudskošću i razumnošću, suočila bih se sa tim problemom, otkrila bih drugima kako sam pokazala iskvarenost, kako su me Božje reči razotkrile i sudile mi, kao i šta sam naučila o svojoj iskvarenoj naravi, kako bi svi mogli da vide kakva sam zapravo. Ali, ja sam se stalno pretvarala nakon što bih prikazala iskvarenost, nadajući se da ću sačuvati svoj ugled i sliku o sebi u očima drugih. Kako sam se samo sramotno i ogavno ponašala! Stalno sam mislila da, ako bi iskvarenost koju sam prikazala bila mali problem – očigledna iskvarena narav koja je uobičajena kod mnogih ljudi – čak i kada bih se otvorila, to verovatno ne bi previše naštetilo mom ugledu, pa bih mogla da se ogolim pred ljudima. Ali, ovog puta sam se složila sa lažnim starešinom u osudi nekoga. To je bio ozbiljan prestup – to nije bilo lako spomenuti. To bi pokazalo ljudima da imam loš karakter, da sam nedostojanstvena i ozbiljno bi naštetilo mom ugledu. Zato nisam bila voljna da se otvorim. Umesto toga, nadmudrivala sam se sa drugima, nisam pričala o tome – bila sam zaista lažljliva! Tek tada sam shvatila da moja nevoljnost da se otvorim u vezi sa svojom iskvarenošću nije bila samo znak moje sujete i gordosti, već je odavala i moju skrivenu lažljivost i zle sotonske naravi.

Nakon toga sam nastavila da razmišljam o tom problemu i pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Kada se nešto desi, ne oglašavaju se, niti olako iskazuju bilo kakav stav, već uvek ćute. To ne znači da su razumni, već, naprotiv, pokazuje da se vešto kriju, da kriju stvari i da su izuzetno lukavi. Ako se nikome ne otvaraš, možeš li da se otvoriš Bogu? I ako nisi iskren, čak ni sa Bogom, i ne možeš da Mu se otvoriš, možeš li onda da Mu predaš svoje srce? Naravno da ne. Ne možeš biti jednog srca s Bogom, već svoje srce držiš podalje od Njegovog! Da li možete da se otvorite i kažete šta vam je zaista u srcu kada sa drugima razgovarate u zajedništvu? Ako neko uvek govori šta mu je stvarno u srcu, ako priča prostodušno i otvoreno, ako je iskren, ako nije površan dok obavlja dužnost i ako je u stanju da primenjuje istinu koju razume, onda za tu osobu ima nade da će zadobiti istinu. Ako se neko uvek pokriva i krije svoje srce da niko ne može jasno da ga vidi, ako odaje lažan utisak da bi prevario druge, onda je ta osoba u velikoj opasnosti. U velikoj je nevolji i biće joj jako teško da zadobije istinu. Iz nečijeg svakodnevnog života, reči i postupaka može se videti kakvi su mu izgledi. Ako se ta osoba uvek pretvara i diže nos, onda nije neko ko prihvata istinu i pre ili kasnije biće razotkrivena i eliminisana” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Bog je otkrio kako oni koji se pretvaraju ne mogu da se suoče sa svojim problemima, ne otvaraju se kada naprave greške i stalno ih prikrivaju tako što obmanjuju druge. Njihova srca su zatvorena. Takvi ljudi su naročito zli – oni su potpuno lažljivi. Bog voli iskrene ljude, a prezire one koji su lažljivi. Lažljivi ljudi će na kraju biti razotkriveni i isključeni. Nekada sam mislila da je pretvaranje samo znak žudnje za ugledom i statusom i da ne znači da je takav čovek zla osoba ili antihrist koji čini zla dela, prekida rad crkve i šteti drugima. Nisam mislila da bi to dovelo do isključenja. Ali, iz Božjih reči sam shvatila da su to sve samo moje predstave i uobrazilje i da imam iskrivljen pogled na stvari. Ignorisala sam svoju savest kada sam osudila Loru zajedno sa lažnim starešinom, čime sam podržala zlikovca. Bog je već bio dobro upoznat sa mojim prestupom, ali ja nisam bila voljna da spominjem tu činjenicu i pokušavala sam da nastavim sa pretvaranjem kako bih zadobila divljenje drugih. To je otkrilo da ne volim istinu i da se nisam iskreno pokajala. Nisam primenjivala istinu, već sam čak koristila laž i lukavstvo: šta bi sprečilo Boga da me ne prezire? Kada bih nastavila tako, sigurno bih bila razotkrivena i isključena. Kroz razmišljanje sam videla kako neiskrenost i zatvorenost imaju ozbiljne posledice. Bila sam prilično uplašena, pa sam želela da brzo preokrenem stvari.

Kasnije sam naišla na još Božjih reči: „Moraš biti u stanju da promišljaš i spoznaš sebe. Moraš da imaš hrabrosti da se otvoriš i ogoliš u prisustvu braće i sestara i da sa njima podeliš svoje pravo stanje. Ako se ne usuđuješ da izložiš ili detaljno analiziraš svoju iskvarenu narav; ako se ne usuđuješ da priznaš svoje greške, onda nisi u potrazi za istinom, a još manje si neko ko poznaje sebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). „Bez obzira na to koju dužnost ljudi obavljaju ili čime se bave, šta je važnije – njihova taština i ponos ili Božja slava? Šta bi ljudi trebalo da izaberu? (Božju slavu.) Šta je važnije – vaše odgovornosti ili vaši sopstveni interesi? Vaše odgovornosti su ono što je najvažnije i dužni ste da ih ispunite. (…) Kada postupaš u skladu s istina-načelima, efekat će biti pozitivan, a ti ćeš svedočiti o Bogu, što je način da osramotiš Sotonu i daš svedočanstvo o Bogu. Korišćenje različitih metoda da svedočiš o Bogu i da Sotoni pokažeš svoju odlučnost da se pobuniš protiv njega i odbaciš ga: to znači osramotiti Sotonu i dati svedočanstvo o Bogu – to je nešto što je pozitivno i u skladu sa Božjim namerama” (Božje zajedništvo). U Božjim rečima sam pronašla put primene. Kakvu god iskvarenost otkrijemo ili kakve god greške napravimo, trebalo bi da budemo dovoljno hrabri da ih priznamo, da se otvorimo i da raščlanimo svoje iskvarene naravi kroz razgovor u zajedništvu sa drugima. Tako se prekidaju veze sa Sotonom, koriste stvarni postupci da bi se Sotona posramio i tako se svedoči za Boga. To pokazuje iskreno kajanje. Bez obzira da li naša sujeta, gordost, ugled i status prime udarac nakon otvaranja, trebalo bi da se pobunimo protiv nas samih kako bismo primenjivali istinu i na prvo mesto stavili svedočenje za Boga. U svojoj proceni Lore, protivrečila sam činjenicama i složila sam se sa lažnim starešinom u osudi Lore. Kroz ovo iskustvo sam zadobila izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi. Znala sam da bi trebalo da se otvorim i ogolim pred braćom i sestrama. To je trebalo da uradim. Kada ne bih uspela da se otvorim pred svima, kako bih zaštitila svoju sujetu i ugled, i kada ne bih bila u mogućnosti da svedočim o lekcijama koje sam naučila čitajući Božje reči, nasela bih na Sotoninu zaveru i izgubila bih svoje svedočenje. Takođe, nekada sam imala tu lažnu predstavu da je rasprava o mojim neuspesima sramotna i da nije neka vrsta svedočenja. Kasnije sam razumela da, dok god mogu da otpustim svoju sujetu i gordost, da me ne sputava moja iskvarena narav, da se otvorim u razgovoru o svom neuspehu i da se iskreno pokajem, to je zaista neka vrsta svedočenja. Kada sam to shvatila, sve moje brige su nestale.

Nakon toga sam se otvorila pred svima u razgovoru o svom iskustvu i, na moje iznenađenje, braća i sestre su rekli: „Pomoglo nam je to što smo čuli tvoje iskustvo. I mi često otkrivamo istu vrstu iskvarene naravi, ali je ne primećujemo odmah i ona prođe neopaženo. Tvoja beseda o tome kako si prepoznala svoju iskvarenost i zadobila razumevanje njene suštine kroz sud i otkrivanje od strane Božjih reči veoma je poučna za nas.” Kasnije su braća i sestre razgovarali sa mnom o dva odlomka Božjih reči. Pomogli su mi da zadobijem dublje razumevanje suštine i posledica toga što nisam objektivno procenjivala ljude. Ako se ljudi ne procenjuju objektivno, to je isto kao da ih lažno optužujemo ili da im podmećemo nešto; to je jedna vrsta isključivanja i potiskivanja. Ako proizvoljno osudim nekoga i to dovede do toga da ta osoba postane negativna, ili ako lažni starešina iskoristi tu osudu kao osnovu za kažnjavanje nekoga, zbog čega ta osoba bude sprečena da nastavi da izvršava svoju dužnost i to poremeti njen život-ulazak, onda sam ja počinila zlo. Takođe sam zadobila jasnije razumevanje koja načela čovek mora da primenjuje kada procenjuje ljude. Kasnije, kada je Lora saznala sve to, nije imala loše mišljenje o meni; kada bih joj se obratila sa pitanjima, odgovorila bi mi iskreno, kao i pre. Ni crkva mi nije dodelila drugu dužnost niti me je otpustila. Ti rezultati su potpuno preokrenuli moje prvobitne predstave i uobrazilje. Bila sam neverovatno posramljena. Sve ovo me je navelo da budem mnogo svesnija Božje vernosti i pravednosti. Dok god postupamo u skladu sa Božjim rečima, imaćemo put. Hvala Bogu!