Sredinom maja 2021. godine, crkveni starešina je iznenada došla da razgovara sa mnom i pitala me da li dobro poznajem sestru Lajlu, da li je pravedna prema drugima i da li je ikad imala osuđivački stav. Izgledala je tako ozbiljno da sam je odmah upitala o čemu je reč. Rekla je da Lajla ima vrlo nadmenu narav i da je pokazala osuđivački stav kad je pred braćom i sestrama pričala o nekoliko starešina, govoreći da su lažne starešine. Rekla je i da je Lajla ubedljiva u razgovoru i da na okupljanjima govori i o svojoj samospoznaji, a da zapravo uopšte ne razume sebe. Rekla je da većina braće i sestara nije u stanju da vidi kakva je Lajla i da vole razgovore sa njom. Odmah sam pomislila na to kako su neki antihristi koji su izbačeni iz crkve radili isto to, osuđivali su starešine i delatnike. Jedno je reći da je poneki starešina tu i tamo lažan, ali reći da je nekoliko njih lažno, to je nadmeno. U tom trenutku sam rekla: „Činjenica da ona može da kaže takve stvari je ozbiljna stvar. Zar nisu osude koje ona iznosi iste kao one koje iznose antihristi?” Setila sam se i toga kako je na izboru starešina prošle godine Lajla tajno diskutovala o jednom od kandidata sa drugom sestrom, govoreći da taj kandidat previše mari za svoju reputaciju i status, da radi neke stvari samo da bi se pokazao i da ne obavlja praktičan posao. Nisam mogla da ne stvorim predrasude o Lajli i da ne pomislim da zaista ima osuđivački stav.

Starešina mi je tada rekla da što pre napišem procenu o Lajli. Prisetila sam se ranijih susreta sa njom, kad su je neka braća i sestre prozivali zbog nekih stvari. Iako se u početku branila, kasnije je promislila o tome i spoznala sebe, izmenila neke stvari i stekla ulazak i bila u stanju da prihvati istinu. U razgovorima sa njom, mogla sam da primetim da joj je stalo do promišljanja o sebi i do samospoznaje, kao i da se molila, da je tragala za istina-načelima i tražila odgovarajuće Božje reči radi ulaska. Smatrala sam da je osoba koja traga za istinom. Ali kad sam pomislila na to kako je starešina rekla da Lajla ima nadmenu narav, da je ubedljiva u razgovoru, da ume da navede ljude na stranputicu i da sad nesmotreno osuđuje starešine i delatnike, ako bih u svojoj proceni navela da je ona neko ko je u stanju da prihvati istinu i stremi ka njoj, da li bi starešina rekla da nisam u stanju da pravilno rasuđujem i da sam budala? Ako bih na starešinu ostavila loš utisak, možda mi ne bi dozvolila da obavljam neke dužnosti u budućnosti. Imajući to na umu, u svojoj proceni sam rekla da Lajla ima nadmenu narav i da ponekad sudi o ljudima na osnovu sopstvenih uobrazilja. Rekla sam da se opire da prihvati istinu i da ima naviku da sebe pravda kad joj drugi ukažu na njene probleme. Takođe sam pomenula neke od iskvarenosti koje je povremeno pokazivala u svakodnevnom životu. Iako sam navela i neke od načina na koje je ona težila istini, dodala sam komentar da nisam sigurna da li je ona zaista neko ko traga za istinom. Osetila sam se pomalo nelagodno nakon što sam napisala tu procenu; nikad nisam smatrala da je Lajla onakva kako ju je starešina opisala. Iako je imala nadmenu narav i ponekad govorila previše otvoreno, što je bilo teško prihvatiti, nije imala lošu dušu. Podržavala je interese crkve kad bi se pojavili problemi i bila je dovoljno hrabra da progovori kad bi videla da drugi krše istina-načela. Na primer, kad je videla da jedna sestra uvek otaljava svoju dužnost i utiče na napredak rada, Lajla je bila u stanju da ostavi njihov odnos po strani i pomogne joj tako što joj je bez odlaganja ukazala na to, a isto tako o tome obavestila starešinu. Kad bi se pogledalo ukupno Lajlino ponašanje, bila je u stanju da podrži interese crkve i bila je pravedna osoba, ali je starešina rekla drugačije. Pitala sam se da li možda starešina nije vođena predrasudama i da li će zbog procena koje prikuplja Lajla biti otpuštena i uklonjena iz crkve. Sve sam više bila nespokojna što sam više mislila o tome, pa sam upitala starešinu da li je razgovarala sa Lajlom o njenim problemima i kako ih je ona razumela. Ali je starešina izbegla da odgovori na pitanje rekavši da je Lajla ranije bila sklona tome da osuđuje starešine i delatnike i da sada to ponovo radi. Rekla je da jedan starešina razmišlja da se povuče zbog Lajlinih optužbi, tako da je već postala smetnja. Čuvši to, shvatila sam da starešina sigurno razume probleme bolje nego ja i da sigurno ja ne rasuđujem dobro i da me je zavelo Lajlino ponašanje posmatrano spolja. Zbog toga nisam ništa više rekla.

Par dana kasnije, jedan viši starešina je proučio ovu situaciju i rekao da Lajla nije proizvoljno osudila starešine i delatnike, već ih je razotkrila i prijavila lažne starešine iz osećaja pravde. Tu starešinu je ranije prijavila Lajla pa ju je ona ugnjetavala i kažnjavala je govoreći da Lajla proizvoljno osuđuje starešine i delatnike – čak je jednostrano prekinula Lajlinu dužnost! Sve lažne starešine koje je Lajla prijavila su otpuštene i ona je vraćena na dužnost. Srce mi je poskočilo kad sam to čula – bila sam šokirana, ali i nekako nespokojna. Ja sam se složila sa starešinom time što sam rekla da Lajla ima nadmenu narav, da proizvoljno optužuje starešine i da ne prihvata dobro istinu. Zar na taj način nisam i ja osuđivala Lajlu? Bio je to ozbiljan problem! Shvatila sam da to uopšte nije sitnica i da o tome treba dobro da promislim i spoznam sebe. Zato sam se pomolila Bogu moleći Ga da me vodi da shvatim sebe. Kasnije sam pročitala ovo u Božjim rečima: „Da bi verovao u Boga i išao ispravnim životnim putem, u najmanju ruku moraš živeti dostojanstveno i dostojno ljudskog obličja, moraš zaslužiti poverenje drugih ljudi i oni te moraju smatrati vrednim, ljudi moraju osetiti da su tvoj karakter i poštenje od čvrste građe, da stojiš iza svega što govoriš i da umeš da držiš reč. (…) Svi dostojanstveni ljudi pomalo su neobični, pa se stoga ponekad ne slažu baš najbolje s drugima, ali su bez sumnje pošteni i u njima nema nimalo lukavstva, niti ičega lažnog. Drugi ljudi ih veoma visoko cene zato što su sposobni da istinu sprovode u delo, zato što su pošteni, imaju svoje dostojanstvo, integritet i karakter, nikada ne iskorišćavaju druge, već im pomažu u nevolji, prema ljudima se odnose savesno i razumno i o njima nikada ne sude ishitreno. Kad druge ljude procenjuju ili razgovaraju o njima, sve što ovi pojedinci kažu uvek je tačno; oni govore o onome što znaju i ne ispiraju usta stvarima koje ne znaju; nikad ništa ne ulepšavaju, pa njihove reči mogu služiti kao dokaz ili referenca. Na rečima i delu, ljudi od integriteta donekle su praktični i pouzdani. Ljude bez integriteta niko ne smatra vrednim, niko ne obraća pažnju na ono što govore i rade, niti njihove reči i postupke smatra važnim, i niko im ne veruje. To je zato što oni izgovaraju isuviše mnogo laži a premalo iskrenih reči, zato što u njihovoj komunikaciji i u odnosu prema drugim ljudima nema iskrenosti, zato što svakoga pokušavaju da prevare i da naprave budalom, pa ih stoga niko ne voli. Da li ste pronašli ikoga ko je, po vašem mišljenju, pouzdan? Da li sebe smatrate ljudima koji zavređuju poverenje drugih? Mogu li vam drugi ljudi verovati? Ako te neko pita o situaciji u kojoj se neka druga osoba nalazi, o toj drugoj osobi ne treba da sudiš, niti da je ocenjuješ po vlastitoj volji; tvoje reči moraju biti objektivne, tačne i moraju odgovarati činjenicama. Treba da govoriš o svemu onome što razumeš i da prećutiš stvari u koje nemaš uvida. Moraš biti pravedan i fer prema osobi o kojoj govoriš. Takvo ponašanje je odgovorno. Ako si primetio samo neku površinsku pojavu i ako ono što želiš da kažeš predstavlja samo tvoj vlastiti sud o toj osobi, ne smeš joj naslepo presuđivati i nipošto ne smeš donositi sudove o njoj. Svemu što kažeš mora prethoditi fraza ’To je samo moje lično mišljenje’ ili ’Meni se tako čini’. Na taj ćeš način svoje reči učiniti relativno objektivnim, a tvoj će sagovornik, nakon što te je saslušao, u tvojim rečima moći da oseti iskrenost i pošten stav, te će na osnovu toga moći da ti veruje. Jeste li sigurni da možete to da postignete?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da čestiti, pošteni ljudi procenjuju druge ispravno i objektivno i ne blebeću koješta samo da bi se pravili pametni. Oni govore samo o onom što znaju i ništa više. Njima se može verovati. Ali oni koji nisu čestiti imaju lične namere u svojim procenama, i pričaju šta god im na um padne, čak i izvrću činjenice i okreću stvari naglavačke kako bi te svoje ciljeve postigli. Takva osoba previše laže, premalo govori istinu i ne može joj se verovati. Nema dostojanstvo niti integritet. Ponovo sam pomislila na svoju procenu Lajle. Kad sam čula starešinu da je osuđuje kao nadmenu, samopravednu i sa osuđivačkim stavom, nisam se trudila da razaznam da li je to zaista tako ili ne i nisam istraživala da li su starešine koje je Lajla prijavila lažne starešine. Samo sam se slepo udružila sa starešinom u osudi Lajle. Iako sam shvatila da se mišljenje starešine o Lajli ne slaže sa mojim iskustvom, zbog čega sam osećala nespokoj, plašila sam se da će reći da sam budala koja ne ume dobro da proceni i da će imati loš utisak o meni i da mi možda neće davati važne dužnosti. Zato sam napisala negativnu procenu o Lajli. Išla sam protiv činjenica, okrivljavala je i ugnjetavala; otkrivala sam svoju zlu narav. Lajla je bila u pravu što je prijavila i razotkrila lažne starešine i u tome je nisu sprečavali status niti moć. Ja ne samo da je nisam podržala, već sam se pridružila lažnom starešini u osudi nje, nanoseći joj samo bol. Bilo je to činjenje zla i ponašala sam se kao Sotonin pomagač. Shvativši to, duboko sam se kajala i krivila sebe. Osećala sam da mnogo dugujem Lajli i nisam imala hrabrosti da se suočim sa njom. Pomolila sam se Bogu: „Bože, nemam ljudskosti. Pratila sam lažnog starešinu i ugnjetavala i osuđivala Lajlu. Učinila sam prestup pred Tobom. Bože, pogrešila sam i želim da se pokajem.”

Pročitala sam još nekoliko odlomaka Božjih reči koji su mi pomogli da bolje razumem sebe. Svemogući Bog kaže: „Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i zasene praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”). „Ljudskost antihrista je nepoštena, što znači da oni uopšte nisu istinoljubivi. Sve što kažu i urade je lažno i sadrži njihove vlastite namere i ciljeve, a u svemu tome skriveni su njihovi nezamislivi i neizrecivi trikovi i spletke. Tako da su reči i dela antihrista previše zagađeni i prepuni laži. Bez obzira na to koliko često pričaju, nemoguće je znati koje su njihove reči istinite, koje su lažne, koje su tačne, a koje pogrešne. To je zato što su nepošteni, a njihov um je izuzetno komplikovan, prepun podmuklih spletki i ispunjen trikovima. Ništa od onoga što kažu nije jednostavno. Oni ne kažu ’jedan je jedan’, ’dva je dva’, ’da je da’, a ’ne je ne’. Umesto toga, u svemu okolišaju i o svemu promišljaju po nekoliko puta, razmatraju posledice i vagaju prednosti i nedostatke iz svih uglova. Zatim, koristeći jezik, menjaju ono što žele da kažu tako da sve što kažu zvuči prilično nejasno. Pošteni ljudi nikada ne razumeju šta to antihristi govore, te ih oni lako prevare i obmanu, a ko god da sa antihristima komunicira, smatra da je to iskustvo iscrpljujuće i naporno. Oni nikada ne kažu ’jedan je jedan’ i ’dva je dva’, nikada ne kažu ono što misle i nikada ne opisuju stvari onakve kakve jesu. Sve što kažu je nerazumljivo, a ciljevi i namere njihovih dela su veoma komplikovani. Ako istina ispliva na videlo – ako ih drugi ljudi prozru i otkriju njihove namere – oni brzo izmišljaju drugu laž kako bi to izbegli. (…) Načelo i metoda po kojoj se ovi ljudi ponašaju i ophode prema svetu jeste obmanjivanje ljudi lažima. Oni su dvolični i govore ono što odgovara njihovom slušaocu; ponašaju se u skladu sa onim što situacija zahteva. Lukavi su i vešti, njihova usta su puna laži i nisu vredni poverenja. Ko god da je neko vreme sa njima u kontaktu biva naveden na pogrešan put ili se uznemiri i nije u stanju da dobije opskrbu, pomoć ili pouku” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”). Božje reči otkrivaju da antihristi uvek koriste trikove u svojim rečima i postupcima; govore izokola, zavaravajući druge i nemaju nikakav kredibilitet. Čak i kad su u kontaktu sa Hristom, oni traže indicije u Njegovim rečima kako bi videli odakle vetar duva i bili ulizice. U njima nema ničeg iskrenog. Oni su ljigavi, lažljivi i zli. Ja nikad nisam bila u direktnom kontaktu sa Hristom, ali sam osluškivala znake, procenjivala situaciju i pretpostavljala šta drugima treba. Pokazivala sam narav antihrista. Nekoliko meseci ranije, starešina me je pitala da procenim Lajlu. U to vreme ja nisam čula negativno mišljenje o njoj od starešine; mislila sam da želi da je unapredi. Zato sam rekla da je Lajla u stanju da traga za istinom i prihvati je kad naiđe na probleme, da ima osećaj za pravdu i da je u stanju da podrži interese crkve. U suštini sam pisala samo o njenim dobrim stranama i jedva da sam pomenula nedostatke. Ali ovog puta, kad sam čula starešinu da kaže da ona nije ispravna osoba i da je tražila od drugih da napišu procenu o Lajli, znala sam da imam drugačije iskustvo sa Lajlom u odnosu na nju. Međutim, da bi starešina rekla da dobro rasuđujem, složila sam se s njom i rekla da Lajla ima nadmenu narav i osuđivački stav i da se opire da prihvati istinu kad se nešto desi. U obe procene govorila sam o istoj osobi, ali sam rekla potpuno različite stvari. Nisam bila nimalo pravična niti objektivna. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete” (Matej 5:37). Međutim, kad sam pisala o Lajli, želela sam da ostavim dobar utisak na starešinu i zato sam se potrudila da pretpostavim šta je želela da čuje. Morala sam više puta da premišljam o nekim stvarima u svojoj glavi pre nego što sam izrazila mišljenje, što je moje misli činilo komplikovanima. Sve što sam rekla i uradila bilo je obojeno ličnom namerom; nijedna reč nije bila prava niti istinita. Bila sam previše lažljiva i zla. Nisam se držala načela u rečima i postupcima i nisam zaslužila poverenje Boga i drugih ljudi. Potpuno sam izgubila dostojanstvo i integritet. Sve više sam se grozila same sebe. Ranije, kad bih videla lažne starešine i antihriste kako ugnjetavaju i osuđuju druge da bi zaštitili svoje ime i status, bila sam ogorčena. Nikad nisam pomislila da ću uraditi takvo isto zlo. Izvrtala sam činjenice samo da bih ostvarila sopstvene ciljeve i zaštitila lične interese. Pogrešno sam predstavila osobu sa osećajem za pravdu koja je štitila interese crkve i za nju rekla da ima osuđivački stav. Bilo je to inkriminisanje i okrivljavanje dobre osobe. Stala sam na stranu lažnog starešine, osuđujući i ugnjetavajući Lajlu.

Jednom, tokom okupljanja, jedna sestra je rekla da je čula kako je starešina htela da prikupi procene o Lajli, ali je shvatila da Lajla nije bila onakva kako ju je starešina opisala. Ta sestra nije slepo slušala starešinu; umesto toga, bilo joj je jasno šta starešina priča i radi. O tome je obavestila i više starešine i sprečila da se tako ophodi prema Lajli. Kad je bila suočena sa istom situacijom kao i ja, ta sestra je bila u stanju da traga za istinom; imala je bogobojažljivo srce i reči su joj bile iskrene i pravične. Zaštitila je Lajlu i podržala interese crkve, dok sam ja pala u zamku laži i trikova lažnog starešine i ohrabrila njeno neobuzdano zlo, postupivši kao Sotonin sluga. Zaista sam mrzela sebe zbog toga. Razmišljala sam o tome zašto sam tako lako prihvatila ono što mi je starešina ispričala o Lajli. Razlog tome je što nisam u potpunosti razumela istinu o tome šta znači imati osuđivački stav. Zapravo, ključ razumevanja toga da li neko osuđuje druge je da se potraži namera iza tih reči i da li su problemi koje taj neko prijavljuje potkrepljeni činjenicama. Ako neko otkrije lažne starešine koji postupaju protiv načela i ne obavljaju praktičan posao, a onda sa braćom i sestrama koji razumeju istinu razgovara o tome šta je primetio, ako je namera te osobe da podrži interese crkve, onda ona nema osuđivački stav, već zapravo ima osećaj za pravdu. Oni koji osuđuju zapravo imaju sopstvene namere; oni izobličavaju činjenice i okreću ih naglavačke; oni kleveću i napadaju ljude; pronalaze stvari o drugima s kojim će ih držati u šaci ili preuveličavaju iskvarenost koju ljudi pokazuju i neselektivno ih etiketiraju. Sve što iznose o drugima je ugnjetavanje i osuda. To znači imati osuđivački stav. Ja nisam imala jasno shvatanje o tome šta znači imati osuđivački stav; stoga sam pogrešno razumela da ako otkrijemo probleme kod starešina ili delatnika, treba da im kažemo direktno ili da to prijavimo višem starešini, a da, ako diskutujemo o njihovim problemima sa drugom braćom i sestrama njima iza leđa, to znači imati osuđivački stav. Nisam uzimala u obzir kontekst niti suštinu situacije. Kad sam čula da je Lajla pričala sa nekim sestrama u tajnosti, govoreći da neke starešine ne obavljaju praktičan rad i da su lažne starešine, mislila sam da ona ima osuđivački stav i proizvoljno sam je osudila. Nisam nimalo promislila o tome da li je to što je rekla stvarna slika o Lajli. Ali su sada činjenice pokazale da je ono što je ona prijavila bilo tačno. Odvažila se da govori istinu i zaštiti interese crkve. Imala je osećaj za pravdu i nije imala osuđivački stav.

Iz ove svoje greške sam naučila neke lekcije. U budućim procenama moram da imam bogobojažljivo srce, a ne da slepo verujem drugima. Moram da razaznam suštinu stvari na osnovu činjenica i Božjih reči. Ako ne razumem istinu i ne mogu jasno da vidim stvari, moram bar da budem iskrena, a ne da se ulagujem nekom i izobličavam stvari. Božje reči kažu: „Kada kažem ’sledeći Božji put’, šta znači ’Božji put’? Bojati se Boga i kloniti se zla, to znači. A šta je to bojati se Boga i kloniti se zla? Kada procenjuješ nekoga, na primer – to se odnosi na to da li se ta osoba boji Boga i kloni zla. Kako to procenjuješ? (Moramo biti iskreni, pravični i pošteni, i naše reči ne smeju biti zasnovane na našim osećanjima.) Kada kažeš baš ono što misliš i tačno ono što si video, onda si pošten. Pre svega, to što primenjujemo poštenje je usaglašeno sa time što sledimo Božji put. To je ono čemu Bog uči ljude; to je Božji put. Šta je Božji put? Bojati se Boga i kloniti se zla. Da li poštenje spada u strah od Boga i sklanjanje od zla? I da li se time sledi Božji put? (Da, tako je.) Ako nisi pošten, onda ono što si video i što misliš nije istovetno onome što izlazi iz tvojih usta. Kada te neko pita: ’Šta misliš o toj osobi? Da li je ona odgovorna u delovanju crkve?’, i ti odgovoriš: ’On je sjajan. Odgovorniji je od mene, boljeg je kova i njegova ljudskost je takođe dobra. On je zreo i stabilan.’ A da li tako misliš u svom srcu? Zapravo vidiš da je taj čovek, iako dobrog kova, u stvari nepouzdan, vrlo varljiv i prilično proračunat. To je ono što stvarno misliš, ali kada dođe vreme da progovoriš, pomisliš: ’Ne mogu da kažem istinu. Ne smem nikoga da uvredim’, pa zato brzo kažeš nešto drugo i izabereš lepe stvari koje ćeš o njemu reći, ali ništa od onoga što izgovaraš zapravo ne misliš; sve su to laži i pretvaranje. Da li ovo pokazuje da slediš Božji put? Ne. Pošao si Sotoninim putem, putem đavola. Šta je Božji put? To je istina, to je osnova prema kojoj ljudi treba da se vladaju, i to je način kako da se boje Boga i klone zla. Iako govoriš drugoj osobi, Bog takođe sluša; On gleda tvoje srce i ispituje ga. Ljudi slušaju ono što govoriš, ali Bog ispituje tvoje srce. Da li su ljudi sposobni da ispituju srce čoveka? U najboljem slučaju, ljudi mogu da vide da ne govoriš istinu; mogu da vide ono što je na površini, ali samo Bog može da pronikne u dubine tvog srca. Samo Bog može da vidi ono što misliš, šta planiraš, i kakve male intrige, podmuklosti i aktivne misli imaš u svom srcu. Kada Bog vidi da ne govoriš istinu, šta on može da misli o tebi i kako da te oceni? Tako da ne slediš Božji put po ovom pitanju zato što nisi rekao istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da se sve što se dešava svodi na to da li smo u stanju da se bojimo Boga i klonimo se zla. Bog proniče u naša srca i misli. Bog vidi apsolutno sve što mislimo i radimo. Kad procenjujemo druge, treba da imamo bogobojažljivo srce. Ne treba nama da upravljaju lična namera ili interes, već da se vodimo činjenicama, da kažemo samo ono što znamo i budemo pošteni u skladu sa Božjim zahtevima. Ako ne razumemo jasno nečije ponašanje ili istina-načela koja se odnose na tu situaciju, treba da tragamo i molimo se više kako ne bismo proizvoljno osuđivali i etiketirali nekoga. Takođe sam pomislila i na delo pročišćenja crkve. Imati lične namere i ne uspeti proceniti ljude objektivno i u skladu sa činjenicama, može da navede druge na stranputicu. U ozbiljnim slučajevima, neko bi mogao da bude uklonjen ili izbačen greškom, čime bi mu se nanela nepravda. Govoriti i postupati na osnovu osećanja, skrivati i štititi bezvernika ili zlu osobu, moglo bi značiti da je neko koga treba ukloniti ili izbaciti zadržan u crkvi, gde može da prouzrokuje dalje prekidanje. Isto je i sa promenama u dužnosti. Ako je procena netačna, to može sprečiti dobre ljude da budu unapređeni i usavršeni, dok loši ljudi ostaju na svojim pozicijama. To ne samo da zadržava život-ulazak braće i sestara, već prekida i ometa rad crkve. Osim toga, shvatila sam da se procene moraju vršiti na osnovu ukupnog ponašanja; moraju biti pravične i objektivne. Ne možemo se samo usredsrediti na slabosti ljudi ili na trenutno pokazivanje iskvarenosti, preuveličati to i etiketirati nekog na taj način. Shvativši to, počela sam da podsećam sebe da u budućnosti moram da imam bogobojažljivo srce kad procenjujem druge ljude i da to radim na osnovu činjenica, pravično i objektivno. Kasnije sam za potrebe dužnosti morala da napišem još jednu procenu za Lajlu. Znala sam da je to test da se vidi da li mogu da primenjujem istinu, da uđem u načela i procenim svoju sestru na pravičan i objektivan način. Zato sam utišala srce pred Bogom i izgovorila molitvu moleći Boga da pogleda u moje srce. Želela sam da budem poštena. Morala sam stvari da nazivam pravim imenom, a ne da govorim na osnovu sopstvenih namera. Morala sam da zapišem ono što znam, a ako nešto ne znam, da onda to tako i kažem. Osećala sam se mnogo bolje kad sam to sprovela u delo.

Ta procena Lajle mi je pomogla da uvidim sopstvenu prepredenu i lažljivu iskvarenu narav, kao i to da ću, ako govorim i ponašam se na osnovu sopstvenih namera, nesvesno učiniti zlo i povrediti ljude. Takođe sam uvidela da živeti u skladu sa Božjim rečima i istinom, govoriti i postupati u skladu sa istinom, kako nas Bog uči, i biti poštena osoba, predstavlja jedini način da se proživi istinsko ljudsko obličje i stekne Božje odobravanje.