2021. godine izabrana sam za starešinu. Zbog potreba posla, kasnije sam preuzela odgovornost u drugoj crkvi. Primetivši da rad crkve nije bio baš delotvoran, pomislila sam: „Mora da me starešine koje su uredile da dođem u ovu crkvu visoko vrednuju i da se nadaju da ću moći da preokrenem rad ove crkve, tako da moram dobro da radim i da ih navedem da primete da mogu da obavljam stvaran posao.” Nakon toga sam posetila svaku grupu u crkvi da se upoznam sa radnim okolnostima i da razrešim teškoće i probleme koje braća i sestre imaju u svojim dužnostima. Neka braća i sestre su bili u lošem stanju, pa sam im s puno ljubavi pomogla i pružila im podršku. Kada sam na nekim poslovima naišla na nepodobne ljude, razgovarala sam sa braćom i sestrama s kojima sam sarađivala i hitro sam te ljude prebacila ili zamenila u skladu sa načelima. Nakon nekog vremena, rad crkve se donekle poboljšao. Bila sam veoma srećna i nisam mogla a da ne pomislim: „Izgleda da mogu da obavljam određeni stvaran posao. Moram da nastavim naporno da radim i da ostvarujem bolje rezultate tako da moja braća i sestre vide da sam sposobna za rad i kažu da sam dobar starešina.”

Jednog dana, dok smo pregledali neki posao, primetila sam da je delotvornost rada na zalivanju značajno opala. Nekoliko novih članova nisu dolazili na okupljanja. Pomislila sam: „Svi ostali poslovi su sada delotvorniji, ali je delotvornost rada na zalivanju opala. Ne mogu da dopustim da rad na zalivanju utiče na sveukupne rezultate, ili će svi reći da sam nesposoban starešina i neće me više gledati na isti način.” Tako da sam brzo otišla do osoblja koje se bavi zalivanjem da to ispitam. Saznala sam da starešina grupe, sestra Vu Ven, nije uzela u obzir stvarne teškoće novih članova kada je uredila njihova okupljanja i dužnosti. Uredila je okupljanja kada su neki novi članovi morali da rade, te oni nisu mogli da prisustvuju. Malo sam se naljutila kad sam to čula. Pomislila sam: „Jasno sam joj rekla da treba da uzmemo u obzir okolnosti novih članova kada za njih uređujemo okupljanja i dužnosti. Zašto nije u stanju da temeljno razume stvari i da ih fleksibilno primeni? Izgleda da ona nema kov da zaliva nove članove. Ona je starešina grupe i ako ona odstupi u svojoj praksi, to će uticati na delotvornost čitave grupe. Nju istog trenutka treba otpustiti. Ako je ne otpustim, rezultati posla se nikada neće poboljšati. Ne samo da će otežavati rad crkve, već će moji nadređeni, braća i sestre pomisliti da sam neposobna za rad ili za rešavanje stvarnih problema. Ne mogu da dopustim da ljudi dovode u pitanje moju sposobnost.” Tako da sam sa svojim saradnicima pokrenula pitanje otpuštanja Vu Ven. Đakon za zalivanje je rekao: „Vu Ven je ranije uspešno zalivala nove članove. Možda je od nedavno u lošem stanju, i možda je malo prenaglila kada je obučavala nove članove, što je dovelo do problema. Trebalo bi da se upoznamo s njenom situacijom i potom razgovaramo i pomognemo joj. Ako se nakon izvesnog vremena ne promeni, onda je možemo otpustiti.” Ali ja uopšte nisam slušala. Samo sam pomislila: „Vu Ven nije tek počela da zaliva nove članove. Podsećala sam je i ranije na to. Mislim da ona ne prihvata podsetnike i pomoć. Ako je odmah ne otpustimo, i ako dođe do kašnjenja ili posao bude ugrožen, ja ću biti odgovorna. Bez obzira na sve, ovog puta moram da ih nateram da se slože sa mnom i otpuste Vu Ven.” Tako da sam ljutito rekla: „Vu Ven ne obavlja delotvorno svoju dužnost – to dokazuje da je nesposobna i nepodesna za ovu dužnost. Ako je zadržite, a rezultati našeg rada ne budu bolji, ko od vas može da snosi tu odgovornost? Možete joj pomoći bez mene!” Kada su čuli moj stav, moji saradnici nisu ništa rekli.

Kasnije sam čula da je Vu Ven bila veoma negativna nakon što je smenjena. Mislila je da smo je otpustili na osnovu trenutnog ponašanja, a ne na osnovu uravnotežene procene njenog redovnog ponašanja, i da takvo otpuštanje nije usaglašeno sa načelima. Ipak, ne samo da nisam tragala za istinom niti sam promišljala o sebi, već sam verovala da je Vu Ven premala rastom i da ona nije u stanju da spozna sebe niti da iz stvari izvuče pouke, tako da uopšte to nisam shvatala ozbiljno.

Nakon što je Vu Ven otpuštena, izabrali smo sestru Džen Sin za starešinu grupe. Radosno sam pomislila: „Sada bi rad na zalivanju trebalo da bude delotvorniji.” Ali, nakon izvesnog vremena, uvidela sam da je radna sposobnost Džen Sin prilično slaba, i da ona nije odgovorna koliko i Vu Ven. Nije na vreme mogla da dokuči stanje novih članova i nije znala kako da razgovorom reši njihove probleme. Zbog toga se, posle određenog vremena, rad na zalivanju još uvek nije poboljšao. Počela sam da osećam nelagodu i da se pitam da li je otpuštanje Vu Ven bila greška. Međutim, kako stvari stoje u ovom trenutku, odlučila sam da razgovaram sa Džen Sin i dodatno joj pomognem, kako bih videla da li se njeni rezultati mogu poboljšati.

Kako je sve više novih članova dolazilo u crkvu, hitno obučavanje još osoblja za zalivanje je bilo prioritetno. Zato sam brzo počela da tražim kandidate. Pomislila sam na sestru Čen Čen, koju smo nedavno otpustili. Ranije je propovedala jevanđelje i postizala izvesne rezultate. Bila je druželjubiva i dobra u komunikaciji sa ljudima, pa kad bismo nju obučili, rad na zalivanju bi se poboljšao i moji nadređeni bi sigurno rekli da imam dobar kov i da sam sposobna. Zato sam zamolila đakona za zalivanje da se usmeri na usavršavanje Čen Čen. Đakon za zalivanje je rekla: „Mislili smo da tako uredimo stvari, ali smo videli da Čen Čen još uvek nije stekla samospoznaju nakon što je otpuštena. Kad je propovedala jevanđelje, uvek se nadmetala za slavu i dobit i sejala ljubomoru i svađe, onemogućavajući drugima da normalno obavljaju svoje dužnosti. Ako je sada obučimo da zaliva nove članove, zar neće samo počiniti još rđavosti i prouzrokovati još prekidanja? Zalivanje je jedan od najvažnijih zadataka – oni koji su za to obučeni moraju imati dobru ljudskost i ne smeju prekidati rad crkve. Moramo obavljati stvari u skladu sa načelima!” Njene reči su me uznemirile. Pomislila sam: „Čen Čen je prijatna i ima kov. Obučiti je da zaliva nove članove sigurno će brzo učiniti rad delotvornijim. Ako odlučimo da je sada ne obučimo zato što se čini da joj nedostaje iskreno pokajanje, moje starešine neće moći da vide moju radnu sposobnost. To nije dobro. Moram da ih ubedim da urade ono što ja želim. Ne mogu tek tako da popustim.” Zato sam đakonu za zalivanje rekla: „Da li je sada vreme da se slepo slede pravila? Načela takođe kažu da onima koji su u prošlosti prestupili treba dati priliku za pokajanje. Čen Čen je prijatna i ima kov da zaliva nove članove, tako da možemo da je obučimo. Treba samo pomno da je posmatramo i ne dozvolimo joj da prouzrokuje ometanja. Čen Čen ima dobar kov i brzo uči. Ako budemo imali još jednu osobu veštu u zalivanju, to će crkvi rešiti mnoge probleme!” Kada je đakon za zalivanje čula moj tvrdoglav stav, ništa više nije rekla.

Ali nekoliko dana kasnije, đakon za zalivanje je izvestila da Čen Čen nije znala o predstavama i zbunjenosti novih članova pre nego što ih je zalivala i nije ponudila ciljane razgovore i rešenja. Umesto toga, insistirala je na razgovoru zasnovanom na njenim sopstvenim idejama. To je prouzrokovalo da se dva nova člana suprotstave, odupru i prestanu da veruju. Osećala sam se pomalo nelagodno – s obzirom na njen kov, Čen Čen nije trebalo tako nešto da uradi. Kasnije, kada sam popričala sa Čen Čen, shvatila sam da je ona bila aktivna u svojoj dužnosti samo naizgled. Nije imala razumevanje svojih prošlih prestupa, i nakon što se desio tako velik problem u njenom radu na zalivanju, nije promislila o sebi niti je iz toga izvukla pouku. Otupela je. Tek sam sada stekla izvesnu svest da sam možda prenaglila po pitanju njenog usavršavanja, i da možda treba da nastavi sa promišljanjem. Ali kad bolje razmislim, Čen Čen je imala dobar kov i bila je starešina, tako da, uz moju dodatnu pomoć, trebalo bi da bude u stanju da brzo razume sebe i da preokrene stvari. Samo treba da je obučim i poboljšam rezultate rada na zalivanju, i dobiću odobrenje od svojih starešina.

Baš kada sam očekivala dobre rezultate, moja sestra saradnica mi je jednog jutra rekla: „Braća i sestre su pisali da kažu da ne obavljaš svoju dužnost u skladu sa načelima. Na silu si postavila Čen Čen, koja je još bila u izolaciji i promišljanju, da obavlja rad na zalivanju. Tokom tog perioda, Čen Čen je imala mnogo problema sa zalivanjem novih članova, a nije uopšte promišljala niti pokazala svest o sebi. Sudeći po njenom doslednom ponašanju, ona je potpuno nepodobna za usavršavanje, te preporučuju da nastavi sa izolacijom i promišljanjem.” Kada sam čula šta je rekla, srce mi je skoro zastalo. „Gotovo je. Ovo nije puka povratna informacija – ovo je prijava protiv mene i razotkrivanje da ne obavljam svoju dužnost u skladu sa načelima. Godinama verujem u Boga i niko me nikada nije prijavio. Šta će sada moji braća i sestre misliti o meni?” U tom trenutku bilo mi je jako neprijatno. Uzela sam svoju šolju i popila nekoliko gutljaja vode, pokušavajući da se smirim, ali srce mi je bilo uzburkano poput olujnog mora: „Ako moje starešine saznaju za sadržaj tog pisma, sigurno će reći da ne obavljam svoju dužnost prema načelima i da prekidam rad crkve. Hoće li me zbog toga otpustiti?” Misli su mi bile u haosu. Na kraju sam se spustila na stolicu kao ispumpani balon. Kad je moja saradnica videla u kakvom sam stanju, rekla je: „Za nas je korisno kada nas naša braća i sestre nadgledaju i razotkrivaju. Treba to da prihvatiš od Boga.” Obećala sam da ću prihvatiti to od Boga, ali nisam mogla da se smirim. Ceo dan nisam mogla ni da jedem ni da spavam. Pomisao na to kako su u tom pismu razotkrivene činjenice mog ponašanja probadala je moje srce. Pala sam na kolena i molila se Bogu: „Bože! Znam da sa dobrom namerom dopuštaš da mi se ovo dogodi. Molim Te, usmeri me da razumem Tvoju nameru i izvučem iz toga pouke.”

Dok sam promišljala i tražila, čitanjem Božjih reči zadobila sam određeno znanje o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „Šta god da rade, antihristi uvek imaju sopstvene ciljeve i namere, uvek postupaju prema sopstvenom planu, a njihov stav prema uređenjima i delu kuće Božje glasi: ’Možeš da imaš i hiljadu planova, ali ja imam jedno pravilo’; sve to je određeno prirodom antihristȃ. Mogu li antihristi da promene svoj mentalitet i da postupaju prema istina-načelima? Bilo bi to krajnje nemoguće, (…) Kakva god da je dužnost koju antihristi obavljaju, uvek se drže istog načela: kad je reč o reputaciji, statusu ili njihovim interesima, moraju da ostvare neki dobitak, a ne smeju da pretrpe nikakve gubitke. Antihristi najviše vole one poslove u kojima ne moraju da pate niti da plate ikakvu cenu, a oni donose korist njihovoj reputaciji i statusu. Ukratko, šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Iz onoga što je otkriveno u Božjoj reči, shvatila sam da u svemu što rade antihristi samo štite svoj ugled i status. U stvarima koje ne uključuju njihov ugled i status, mogu da postupaju prema istina-načelima, ali ako postupanje prema istina-načelima ugrožava njihov ugled i status, antihristi će otvoreno kršiti načela i postupati proizvoljno u skladu sa sopstvenim zamislima. Radije bi naneli štetu interesima crkve nego što bi ugrozili svoje. Razmišljala sam o svemu što sam radila otkad sam postala starešina i uvidela da je to isto ponašanje koje Božja reč otkriva kod antihristȃ. Uvek sam želela da na brzinu nešto postignem, da dokažem da sam sposobna i da mogu da obavljam stvaran rad – tako bi moji nadređeni, braća i sestre videli da je to što su me izabrali za starešinu bilo ispravno. Stoga, kad sam birala i koristila ljude, uopšte nisam tragala za istina-načelima, nisam razmišljala o tome kako da doprinesem radu crkve, nisam slušala savete drugih i insistirala sam da sama donosim odluke. Kad sam videla da Vu Ven ne uređuje razumno okupljanja i dužnosti za nove članove, na osnovu njihovih stvarnih okolnosti, nisam se raspitala o njenom stanju i teškoćama, niti sam s njom radila na tome da nađemo koren problema i uđemo u načela kako bi ona mogla da izbegne ponavljanje istih grešaka. Videvši da nije postizala rezultate u svojoj dužnosti i da bi to moglo da ugrozi moj ugled i status, nepravedno sam je etiketirala, isključila i želela da je otpustim. Da bih zaštitila svoj ugled i status, ignorisala sam načela i savete svojih saradnika i na silu je zamenila. Nisam prema njoj imala ni ljubavi ni strpljenja, niti sam razgovarala o istini da bih joj pomogla. Samo sam je odmah otpustila. Zaista mi je nedostajala ljudskost! Nakon što sam je otpustila, nova sestra koju sam izabrala nije mogla da obavlja posao, što je direktno uticalo na rezultate rada na zalivanju. Čak ni tada nisam promišljala o sebi. Radi brzog poboljšanja radnih rezultata i dobijanja odobrenja starešina, opet sam prekršila načela – promovišući i usavršavajući nekoga ko je ometao rad crkve. Čak sam stvari vadila iz konteksta i apsurdno tvrdila da treba da joj damo priliku za pokajanje. Kritikovala sam đakona za zalivanje što slepo sledi pravila, zbog čega se plašila da mi se suprotstavi. Rezultat je bio taj da Čen Čen uopšte nije bila podobna i da je nanela štetu radu na zalivanju. Shvatila sam da sam, radi svog ugleda i statusa, težila da brzo postignem uspeh u svojoj dužnosti, ignorišući načela Božje kuće i podsećanja drugih. Čak ni nakon što su me prijavili i razotkrili, nisam razmišljala o razlozima svojih neuspeha – ono što me je brinulo bilo je kako me starešine vide. Tvrdoglavo sam štitila svoj ugled i status i radije bih dozvolila da interesi crkve pate nego da ugrozim sopstvene interese. Ono što sam ispoljila bila je narav antihrista!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči koji mi je pružio uvid u prirodu mojih postupaka. Bog kaže: „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Nakon čitanja Božje reči, shvatila sam da kada težimo ličnom ugledu i statusu pod izgovorom obavljanja svoje dužnosti, u suštini postupamo kao Sotonine sluge i prekidamo rad crkve. Božja reč je razotkrila suštinu mojih postupaka. Bog mi je ukazao milost time što mi je dao priliku da budem starešina crkve i nadao se da ću voditi računa o Njegovim namerama, da ću dobro zalivati braću i sestre, rešavati njihove teškoće i probleme u život-ulasku, da ću obučavati prikladne ljude za obavljanje različitih poslova u crkvi, i pobrinuti se da rad crkve teče normalno. Ali ja nisam vodila računa o Božjim namerama i zahtevima niti sam ispunila svoje odgovornosti kao starešina. Kada sam birala i koristila ljude, vodila sam računa samo o svojim interesima. Zbog toga osoba za zalivanje koju sam promovisala i usavršavala nije bila prikladna za taj posao. Ne samo da je slabo zalivala nove članove, već je i rad na zalivanju bio otežan, što je dovelo do toga da novi članovi postanu negativni i povuku se. Kako se to može nazvati obavljanjem dužnosti? Ja sam prekidala rad crkve i činila zlo! Čak ni tada nisam bila svesna – bila sam previše sebična i previše otupela! Pomislila sam na antihriste i rđave ljude koji su bili izopšteni iz crkve. Oni su uvek kovali planove u sopstvenu korist, ignorisali su istina-načela da bi očuvali svoj ugled i status, proizvoljno i bezobzirno su obavljali svoje dužnosti i ozbiljno ometali rad crkve, i na kraju, zbog njihovih mnogobrojnih rđavih dela, Bog ih je prezreo i isključio. Da li je suština onoga što sam ja radila bila drugačija od dela tih antihrista? Kada sam to prepoznala, bila sam prestravljena, i pomolila sam se Bogu: „Bože, bila sam nemarna u svojoj dužnosti. Težila sam slavi, statusu i brzom uspehu i krenula sam pogrešnim putem. Bože, želim da se pokajem pred Tobom. Molim Te da me vodiš i usmeravaš.”

Razmišljajući i tragajući, kasnije sam shvatila da, kako bismo bili delotvorni u svojoj dužnosti, moramo imati ispravne namere, fokusirati se na traganje za istinom i postupati u skladu sa načelima. Samo tada možemo dobiti Božje usmeravanje i postepeno unaprediti svoje rezultate. Kao što Bog kaže: „Kada dobiješ nalog od Boga i nameravaš da izvršiš svoju dužnost i obaviš svoju misiju, prvo moraš da razumeš Božju nameru. Treba da znaš da ovaj nalog dolazi od Boga, da je to Njegova namera, pa treba da ga prihvatiš, vodiš računa o njemu i, što je još važnije, da mu se pokoriš. Drugo, treba da istražiš koje istine moraš da razumeš da bi obavio ovu dužnost, koja načela treba da slediš i kako da praktično postupaš na način koji donosi korist Božjem izabranom narodu i radu Božje kuće. To su načela primene. Kada budeš razumeo Božju nameru, moraš odmah tražiti i razumeti istine povezane sa obavljanjem ove dužnosti, a kada budeš razumeo istinu, moraš utvrditi načela i put primene ovih istina. Na šta se ’načela’ odnose? Konkretno, načelo se odnosi na nešto na čemu se zasniva postizanje cilja ili ostvarivanje rezultata prilikom primenjivanja istine. (…) Čovek mora da shvati načela da bi mogao da primenjuje istinu: načela su ključni i najosnovniji element. Kada budeš shvatio osnovna načela za obavljanje svoje dužnosti, to će pokazati da razumeš potrebne standarde za obavljanje svoje dužnosti. Ovladavanje ovim načelima isto je što i znati kako da primenjuješ istinu. Dakle, na kojem temelju se zasniva sposobnost praktičnog postupanja? Zasniva se na temelju razumevanja Božje namere i istine. Može li se smatrati da razumeš istinu ako znaš samo jednu rečenicu o tome što Bog zahteva? Ne, ne može. Koje standarde moraš ispuniti da bi se moglo smatrati da razumeš istinu? Moraš da razumeš značenje i vrednost obavljanja svoje dužnosti, a kada ti ta dva aspekta postanu jasna, razumećeš istinu o obavljanju svoje dužnosti. Osim toga, kada budeš razumeo istinu, moraćeš da shvatiš i načela obavljanja svoje dužnosti i puteve praktičnog delovanja. Kada budeš mogao da shvatiš i primeniš načela obavljanja svoje dužnosti, te ponekad primeniš malo mudrosti, moći ćeš da osiguraš efikasno obavljanje svoje dužnosti. Shvatanjem ovih načela i postupanjem u skladu sa njima, moći ćeš da primenjuješ istinu. Ako svoju dužnost obavljaš bez ikakvog mešanja ljudskih namera, ako svoju dužnost obavljaš tako što se u potpunosti pokoravaš Božjim zahtevima i u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće, ako si potpuno usklađen sa Božjim rečima, onda svoju dužnost izvršavaš na sasvim kvalifikovan način, pa čak i ako postoje određena odstupanja u rezultatima u odnosu na Božje zahteve, i dalje se smatra da si ispunio Božje zahteve. Ako svoju dužnost obavljaš u potpunosti u skladu sa načelima, ako si odan i radiš najbolje što možeš, onda je tvoje obavljanje dužnosti potpuno usklađeno sa Božjom namerom. Ispunio si svoju dužnost kao stvoreno biće svim srcem, umom i snagom, a taj rezultat se postiže primenjivanjem istine” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Božje reči su veoma jasne. Kada prihvatimo Božji nalog, najpre moramo da tragamo za Božjim namerama, da tragamo za načelima u koja tokom svoje dužnosti treba da uđemo, da dostignemo razumevanje istine, pokorimo se Bogu i strogo sledimo istina-načela u svojoj dužnosti. Osim toga, dok obavljamo svoju dužnost, moramo da vodimo računa o interesima crkve, da se često preispitujemo i ne kujemo planove u ličnu korist. To umanjuje nečistotu naših sopstvenih ideja i greške koje pravimo u našim dužnostima. Pomislila sam kako sam u svojoj dužnosti postupala isključivo radi slave i statusa – retko sam tražila istina-načela, a čak i kada bih nešto delimično razumela, nisam bila poslušna. Prilikom izbora osoblja za zalivanje, ključne osobine koje osoba treba da ima jeste da jasno komunicira o istini, bude strpljiva i odgovorna. Vu Ven je bila odgovorna u svojoj dužnosti i puna ljubavi i strpljenja prema novim članovima. Bez obzira na stanje ili teškoće novih članova, mogla je aktivno da razgovara i rešava probleme. Takođe je dokučila neka načela zalivanja novih članova. U prošlosti je bila delotvorna u svojoj dužnosti, a tek nedavno je napravila neke greške zbog stvarnih teškoća koje nije mogla da reši. U toj situaciji trebalo je da joj ponudim razgovor i pomoć iz ljubavi – ili to, ili da je orezujem, razotkrijem i prekorim – umesto da je samo nepromišljeno otpustim. Takođe, kada sam videla da je Čen Čen naizgled puna poleta i prijatna, pomislila sam da je pogodna za usavršavanje. Sada sam shvatila da to nije bilo u skladu s načelima. Oni koji su izolovani kako bi promišljali o sebi mogu biti raspoređeni da šire jevanđelje i da zalivaju nove članove ako ne izazivaju prekidanja, ali ljudi s lošom ljudskošću, koji čine zlo i ometaju rad crkve, nipošto ne mogu da se usavršavaju. Čen Čenina želja za slavom i statusom je bila jaka i često se u prošlosti borila za njih, ometajući rad crkve. Nakon što je otpuštena i izolovana radi promišljanja o sebi, nikada nije pokazala nikakvo iskreno razumevanje svojih prošlih prestupa. Takvi ljudi ne mogu biti prioriteti za usavršavanje. Prekršila sam načelo promovišući i usavršavajući Čen Čen, uzrokujući kašnjenja u radu na zalivanju. Nisam razumela načela otpuštanja i korišćenja ljudi i radila sam zbog slave i statusa. Time sam prekidala i otežavala rad crkve, i nanosila štetu život-ulasku moje braće i sestara. Razmišljajući o tome, bila sam ispunjena žaljenjem. Kasnije sam pročitala odlomak Božje reči: „U Božjoj kući, ma šta da radiš, ti nisi uključen u svoj sopstveni projekat; to je delo Božje kuće, to je Božje delo. Znanje i svest o tome moraš stalno da imaš na umu uz reči: ’Ovo nisu moji lični poslovi; izvršavam svoju dužnost i ispunjavam svoju odgovornost. Obavljam crkveni posao. To je zadatak koji mi je Bog poverio i ja ga obavljam za Njega. To je moja dužnost, a ne moj privatni posao.’ Ljudi najpre treba ovo da razumeju. Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojim ličnim poslovima i u svom postupanju ne tražiš istina-načela, te dužnost obavljaš shodno svojim ličnim motivima, gledištima i planu, tada ćeš najverovatnije grešiti. Prema tome, kako treba da postupiš ako si napravio vrlo jasnu razliku između svoje dužnosti i svojih ličnih poslova, i ako si svestan da je u pitanju jedna dužnost? (Treba da tražiš ono što Bog zahteva i da tražiš načela.) Tako je. Ako ti se nešto dogodi i ne shvataš istinu, ako imaš određenu predstavu, ali ti stvari i dalje nisu jasne, tad moraš da pronađeš braću i sestre koji shvataju istinu da sa njima u zajedništvu porazgovaraš; to je traženje istine i, povrh svega, to je stav koji treba da imaš prema svojoj dužnosti. O stvarima ne treba da odlučuješ na osnovu onoga što misliš da je primereno, pa da zatim samo presečeš i proglasiš stvar rešenom – time lako nastaju problemi. Dužnost nije tvoj lični posao; pitanja koja se tiču Božje kuće, bilo da su velika ili mala, nisu ničiji lični posao. Sve dok se odnosi na dužnost, to nije tvoja privatna stvar, to nije tvoj lični posao – to je nešto što se tiče istine i načela. Šta je onda prvo što bi trebalo da uradite? Trebalo bi da tragate za istinom i da tražite načela. A ako ne razumete istinu, prvo morate da tražite načela; ako, pak, istinu već sada razumete, biće vam lako da prepoznate načela” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Božja reč mi je pružila put primene. Dužnosti su Božji nalozi, a ne lični poslovi, zato ih ne možemo obavljati onako kako želimo da bismo zadovoljili lične interese. U svemu moramo da tragamo za istina-načelima i da praktično postupamo u skladu sa Božjim zahtevima. Ako ne razumemo, treba više da razgovaramo i tragamo sa drugima. Bez obzira na to šta drugi misle, sve što treba da uradimo jeste da prihvatimo Božje ispitivanje i damo sve od sebe. Čak i ako ponekad u svom radu pravimo odstupanja ili greške i ne postižemo brzo dobre rezultate, ako radimo da bismo udovoljili Bogu, a ne da bi nas drugi videli, to znači da hodamo ispravnim putem i da će nas Bog voditi. Kasnije sam se otvorila braći i sestrama, razotkrivši im kako sam obavljala svoju dužnost radi ugleda i statusa, svoju želju za brzim uspehom, svoja kršenja načela u izboru i korišćenju ljudi, i kako sam postupala proizvoljno i koristila svoj položaj da bih korila druge, što im je nanelo štetu. Svečano sam im se izvinila i zamolila ih da me više nadgledaju. Kada sam tako praktično postupila, moja braća i sestre nisu gledali na mene sa visine, već su me ohrabrivali, i rekli da možemo da nadgledamo jedni druge i zajedno radimo na tome da valjano obavljamo svoje dužnosti.

Nedugo zatim, dogodilo se nešto drugo. Jevanđeoski đakon za privremeno nije mogla da obavlja svoju dužnost zbog pritiska porodice. Nakon što sam čula tu vest, bila sam malo uznemirena. Pomislila sam: „Sada svaka crkva ulaže sve napore u propovedanje jevanđelja – ako jevanđeoski đakon ne može da obavlja svoju dužnost u ovom trenutku, to će ozbiljno pogoditi naš rad! Ako je na vreme ne zamenim, naši rezultati se nikada neće poboljšati. Moji nadređeni će sigurno misliti da sam nesposobna.” Zato sam razgovarala sa svojom sestrom saradnicom o tome da li da premestim jevanđeoskog đakona i nađem nekoga da je zameni. Ona je rekla: „Jevanđeoski đakon je uvek bila odgovorna i sposobna radnica, a rezultati rada na jevanđelju su bili dobri. Ako je premestiš samo zato što trenutno ne može da se oslobodi stega svoje porodice, to bi bilo protivno načelima.” Baš kad sam htela to da raspravim, odmah sam pomislila na to kako sam nasilno zamenila Vu Ven. Zar nisam opet postupala tako da zaštitim svoj ugled i status? Moja saradnica me je podsetila da treba da obavljam svoju dužnost u skladu sa načelima. Zamalo sam napravila još jednu veliku grešku. Dok sam u srcu zahvaljivala Bogu, rekla sam joj: „Moje namere su pogrešne. Premestila bih je bez načela i ponovo bih radila za slavu i status. Ona je zaista odgovorna i ispravna osoba. Ako trenutno ne može da obavlja svoj posao, onda ćemo mi to nadoknaditi i preuzeti rad na jevanđelju. Takođe, hajde da saznamo više o njenoj situaciji i pokušamo da je podržimo i pomognemo joj.” Saslušavši me, moja saradnica je klimnula u znak slaganja i osećala sam se spokojno što sam tako postupila.

Sada, kada obavljam svoju dužnost, često se pitam: „Da li sam danas obavila svoju dužnost u skladu sa istina-načelima? Da li sam postupala s iskvarenom naravi u svojim interakcijama s ljudima?” Ako učinim nešto što nije u skladu s načelima i Božjim namerama, molim se Bogu da to hitno ispravim. Kada tako praktično postupam, vidim Božje vođstvo, rad crkve se malo poboljša, a moja braća i sestre mogu aktivno da obavljaju svoje dužnosti. Hvala Bogu!