U januaru 2021. godine, projekat za koji sam bila zadužena bio je pri kraju. Braća i sestre su postepeno prebacivani na druge dužnosti, dok samo par saradnika i ja nismo ostali da završimo još neke stvari. Tada sam pomislila da, iako nije ostalo još puno posla, moram da ga završim savesno. Jednog dana, na moje veliko iznenađenje, saznala sam da je jedna od mojih saradnica unapređena da vodi rad na jevanđelju. To me je malo uznemirilo i naljutilo. „Zašto ja nisam unapređena? Zar nisam i ja mogla da budem nadzornik?” Ali sam onda pomislila: „Možda starešine misle da je ona sposobniji delatnik i da je zato prva unapređena. U svakom slučaju, moj rad ovde još nije završen – kad bude gotov, verovatno će i nama biti dodeljene nove dužnosti.” Ali nedugo zatim, još nekoliko saradnika je postepeno unapređeno u nadzornike i neki od njih su otišli čak i dalje i bili izabrani za starešine. Te novosti su me učinile još nespokojnijom. „Svi su oni postali starešine, delatnici ili nadzornici, a ja nisam ni makla sa svog položaja. Čak moram i da se brinem o svemu na čemu su oni radili i čini se da ću biti odgovorna za sve to do samog kraja. Svi smo radili na istom zadatku, pa zašto su onda svi oni unapređeni, a ja nisam? Jesam li zaista tako loša? Znači, najgora sam od svih njih. Da li moje starešine misle da nisam vredna negovanja? Imaju li neke predrasude protiv mene? Zaista ne želim da preuzmem njihov posao – što više toga preuzmem, manje ću moći da obavljam druge vrste poslova. Dok ja završim ovaj zadatak, moji saradnici će se već uveliko upoznati sa svojim poslom i ovladaće nekim načelima. Ako me kasnije pošalju da propovedam jevanđelje i zalivam novopridošle, a moja bivša saradnica postane moj nadzornik, tako veliki jaz će biti vrlo sramotan!” Što sam više razmišljala o tome, sve sam žalosnija bila. Kad su me braća i sestre pitali da preuzmem njihove zadatke, baš sam se protivila. U sebi sam osećala potiskivani bes i nisam želela to da uradim. Više od dva dana nisam ni pokušala da naučim kako da uradim zadatke koje su mi predali. Nisam marila puno ni za svoj rad – odugovlačila sam nastavak posla i nisam razmišljala o tome koje probleme treba rešiti i kako dobro obavljati poslove. Stoga je posao napredovao vrlo sporo. Iako sam znala da treba da se pokorim uređenjima crkve, osećala sam se bezvoljno, sumorno i potišteno. Bila sam potpuno nemotivisana da obavljam svoju dužnost. Postala sam svesna da je moje stanje pogrešno, pa sam došla pred Boga da se pomolim, moleći Ga za prosvećenje i prosvetljenje kako bih mogla da spoznam sebe.

Nakon molitve, pročitala sam odlomak Božjih reči iz kojih sam donekle razumela svoje stanje. Božje reči kažu: „Trenutno, svi vi obavljate svoje dužnosti puno radno vreme. Niste ograničeni niti vezani porodicom, brakom ili bogatstvom. Vi ste to već prebrodili. Međutim, predstave, uobrazilja, znanje i lične namere i želje kojih vam je glava puna ostaju potpuno netaknute. Tako da kada dođe do bilo čega što ima veze sa ugledom, statusom ili nekom prilikom da zasijate – kada čujete da dom Božji planira da odgoji različite vrste nadarenih pojedinaca, na primer – srce svakog od vas poskoči od nestrpljenja, svako od vas uvek želi da stvori ime za sebe i da bude u središtu pažnje. Svi vi želite da se borite za status i ugled. Sramota vas je zbog toga, ali loše biste se osećali ako ne biste tako postupili. Osećate zavist, mržnju i žalite se kad god vidite da se neko ističe i smatrate da to nije pravično: ’Zašto ja ne mogu da se istaknem? Zašto su uvek drugi ljudi u središtu pažnje? Zašto nikada ne dođe red na mene?’ A kada osetite ozlojeđenost, neuspešno pokušavate da je suzbijete. Molite se Bogu i neko vreme se bolje osećate, ali kada se iznova nađete u sličnoj prilici i dalje ne možete da je prevaziđete. Zar to nije ispoljenje nezrelog rasta? Kada se ljudi zateknu u takvim stanjima, zar to ne znači da su upali u Sotoninu klopku? To su okovi Sotonine iskvarene prirode koji vezuju ljude. (…) Što se više budeš borio, tvoje srce će postajati mračnije i osećaćeš više zavisti i mržnje, a tvoja želja da stekneš te stvari će samo jačati. Što je jača tvoja želja da ih stekneš, to ćeš manje moći da ih stekneš, a kako se to bude dešavalo, tvoja mržnja će biti sve veća. Kako tvoja mržnja bude rasla, iznutra ćeš postajati sve mračniji. Što si mračniji iznutra, to će lošije postati tvoje obavljanje dužnosti, a što lošije postane tvoje obavljanje dužnosti, to ćeš biti od manje koristi za dom Božji. To je međuzavisni začarani krug. Ako nikada ne obavljaš svoju dužnost dobro, postepeno ćeš biti eliminisan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su razotkrile moje stanje. Toliko sam se opirala i bila bezvoljna tokom tih dana jer moja želja za statusom nije bila zadovoljena. Kad sam videla kako unapređuju moje saradnike, srce bi mi uzlupalo. Mislila sam da i ja mogu da budem unapređena i da tako steknem status i visoko mišljenje ljudi o sebi. Kad sam shvatila da starešine ne planiraju da me unaprede, kao i da su me naterali da preuzmem poslove svojih saradnika, bila sam ljubomorna i sumnjala sam da starešine imaju predrasude prema meni ili da me čak gledaju sa omalovažavanjem. Kad bih pomislila kako sam u očima svojih starešina najgora i kako je nekoliko mojih saradnika unapređeno u starešine ili nadzornike, dok ja nisam imala nikakvu poziciju, bila sam očajna i prkosna. Svoj bes sam iskaljivala i na svoju dužnost. Nisam pokazivala da imalo marim za zadatke koje su mi davali i nisam se davala u poslu svim srcem. Bog je bio istinski zgrožen kad je video kako živim u ovako buntovničkom stanju! Setila sam se kako sam se ranije zaklinjala da ću svoju dužnost obavljati dobro; sada, čim sam videla da druge unapređuju i da mojoj želji za statusom nije udovoljeno, postala sam negativna i izgubila interesovanje za dužnost. Moja želja za statusom bila je prejaka! Morala sam brzo da potražim istinu da rešim svoje stanje.

Nakon toga, pročitala sam neke Božje reči o tome kako da posmatram unapređenje i negovanje. Te reči su mi omogućile da preokrenem svoje stanje. Božje reči kažu: „Ako misliš da si sposoban da budeš starešina, da poseduješ talenat, kov i ljudskost za starešinstvo, ali te Božja kuća nije unapredila, a braća i sestre te nisu izabrali, kako treba da postupaš po tom pitanju? Postoji put primene koji možeš da slediš. Moraš temeljno da spoznaš sebe. Pogledaj da li se možda sve svodi na to da imaš problem sa svojom ljudskošću ili da otkrivanje nekog aspekta tvoje iskvarene naravi odbija ljude; ili je to činjenica da ne poseduješ istina-stvarnost i da ne ostavljaš uverljiv utisak na ljude, ili da dužnost ne obavljaš u skladu s merilom. Moraš da razmisliš o svim tim stvarima i da vidiš šta ti tačno nedostaje. Kada provedeš neko vreme u razmišljanju i shvatiš u čemu je problem, moraš odmah da tražiš istinu da bi taj problem razrešio i da uđeš u istina-stvarnost i da nastojiš da postigneš promenu i da rasteš, tako da kada oni oko tebe to vide, kažu: „U poslednje vreme je mnogo bolji nego ranije. Radi solidno i ozbiljno shvata svoje zanimanje, a posebno je usredsređen na istina-načela. On ne radi stvari plahovito niti površno, a savesniji je i odgovorniji u vezi svog posla. Ranije je ponekad voleo da preuveličava i stalno se razmetao, ali sada je mnogo skromniji i više nije uobražen. Čak i kada uspe da uradi nekoliko stvari, ne hvali se time, a kada nešto završi, više puta razmisli o tome, iz straha da nešto nije pogrešio. Mnogo je oprezniji nego ranije i bogobojažljivog je srca – a najbitnije od svega je da u zajedništvu ume da govori o istini da bi razrešio neke probleme. Zaista je sazreo.” Ljudi koji te već neko vreme lično znaju smatraju da si doživeo očiglednu promenu i napredak; kako u svom ljudskom životu, u ponašanju i načinu rešavanja stvari, tako i u stavu prema svom radu i u svom postupanju prema istina-načelima, smatraju da se više trudiš nego ranije i da si disciplinovaniji u svom govoru i postupcima. Braća i sestre sve to vide i primaju u srce. Možda ćeš onda moći da se kandiduješ na sledećim izborima i moći ćeš da se nadaš da ćeš biti izabran za nekog starešinu. Ako zaista možeš da obavljaš neku važnu dužnost, dobićeš Božji blagoslov. Ako zaista nosiš breme, imaš takav osećaj odgovornosti i želiš da nosiš teret, onda požuri i uvežbavaj se. Usredsredi se na primenu istine i počni da postupaš u skladu s načelima. Jednom kada stekneš životno iskustvo i budeš u stanju da pišeš članke o svedočenju, zaista ćeš sazreti. A ako možeš da svedočiš o Bogu, onda svakako možeš da zadobiješ delo Svetog Duha. Ako Sveti Duh radi na tebi, to znači da te Bog gleda s naklonošću, a uz starešinstvo Svetog Duha, tvoja prilika će uskoro naići. Možda sada nosiš breme, ali tvoj rast nije dovoljan i tvoje životno iskustvo je isuviše plitko, pa čak i ako bi postao starešina, bio bi podložan padu. Moraš da težiš život-ulasku, da najpre razrešiš svoje ekstravagantne želje, da dobrovoljno budeš sledbenik i da istinski dođeš da se pokoriš Bogu, bez reči žaljenja za bilo šta što On orkestrira ili uređuje. Kada budeš posedovao takav rast, tvoja prilika će doći. Dobro je što želiš da preuzmeš težak teret, što nosiš to breme. To pokazuje da imaš preduzimljivo srce koje nastoji da napreduje i da želiš da budeš obziran prema Božjim namerama i da slediš Božju volju. To nije ambicija, već istinsko breme; to je odgovornost onih koji streme ka istini i ka predmetu njihovog stremljenja. Ti nemaš sebičnih motiva i ne izlažeš se zbog sebe, već da bi svedočio o Bogu i da bi Mu udovoljio – to je ono što Bog najviše blagosilja i On će za tebe napraviti odgovarajuća uređenja. (…) Bog namerava da zadobije više ljudi koji mogu da svedoče o Njemu; cilj je da usavrši sve koji Ga vole i da što je pre moguće stvori grupu ljudi koji su jednog srca i uma s Njim. Stoga, u Božjoj kući, svi koji streme ka istini imaju velike izglede, a izgledi onih koji iskreno vole Boga su bezgranični. Svako treba da razume Božju nameru. Zaista je pozitivno nositi to breme i to je nešto što bi trebalo da poseduju oni koji imaju savest i razum, ali neće nužno svi moći da preuzmu težak teret. Odakle dolazi taj nesklad? Kakve god da su ti vrline ili sposobnosti i koliko god da ti je visok koeficijent inteligencije, od presudnog značaja je tvoja težnja i put kojim ideš” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”). Iz Božjih reči sam uvidela da to da li ćemo biti unapređeni i negovani zavisi od toga čemu stremimo i kojim putem idemo. Ako stremimo ka istini i istinski nosimo breme i imamo određeni kov i talenat, crkva će nam pružiti prilike za unapređenje i negovanje i dozvoliti nam da nadziremo neki posao. Ali ako ne stremimo ka istini, već umesto toga uvek stremimo ka slavi i statusu i idemo pogrešnim putem, onda čak i da postanemo starešine, nećemo dugo ostati na toj poziciji. Primenila sam Božje reči na sebe i posramila se. Uvidela sam da sam potpuno nerazumna i da uopšte ne poznajem sebe. Mislila sam da sam naročito sposobna i dobra i da, ako su sestre sa kojima sarađujem unapređene, to znači da i ja zaslužujem da budem unapređena. Nisam razmišljala o sebi i nisam shvatila da li sam zapravo neko ko stremi ka istini, da li je moja ljudskost kvalifikovana i da li mogu istinski da ponesem teret posla. Umesto toga, slepo sam se upoređivala sa drugima i stremila ka unapređenju. Želela sam da dokažem da sam podjednako dobra kao i drugi i da steknem visok status kako bih se hvalila pred još većim brojem ljudi i navela druge da mi se dive. Uvek sam obavljala dužnost vođena sopstvenim ambicijama i željama, tako da bih, i kad bih postala starešina ili delatnik, i dalje radila za slavu i status i bilo bi nemoguće da obavljam svoju dužnost dobro. Zaštitilo me je to što nisam bila starešina. Pomislila sam kako bi neko sa istinskom razboritošću bio u stanju da se pokori, da razmisli i spozna sebe i bude zadovoljan da obavlja svoju dužnost u toj situaciji. Takođe bi promislio i o svojim manama i nedostacima, tragao bi za istinom da reši svoje probleme i težio bi tome da napreduje i da se menja. Razmišljajući o sebi vođena Božjim rečima, shvatila sam da zapravo imam osrednji kov i da nisam neko ko stremi ka istini. Bila sam prosto zadovoljna što sam završila dnevne zadatke i nisam se fokusirala na razumevanje i rešavanje svojih iskvarenih naravi. Nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, i dalje sam se nadmetala. Što se tiče moje reputacije i mog statusa, uvek sam se brinula kako da ih steknem ili da ih ne izgubim – kad nisam stekla status, iskaljivala sam bes na svoju dužnost i zanemarivala posao. U kom smislu sam posedovala ikakvu istina-stvarnost? Uprkos tome i dalje sam želela da budem unapređena. Zaista nisam imala nimalo samospoznaje! Znala sam da više ne treba slepo da stremim ka reputaciji i statusu. Treba da budem pokorna i obavljam svoju trenutnu dužnost na prizeman način. To su ljudskost i razum kakve treba da posedujem. Shvativši to, više nisam osećala da me ta situacija ometa i sputava i počela sam normalno da napredujem u radu koji sam trenutno obavljala. Počela sam da razmišljam i o tome kako da obavim završni posao što detaljnije i temeljnije kako bih mogla da ga završim bez kajanja. Postupajući na taj način, osećala sam se vrlo sigurno.

Nakon nekog vremena, crkva je uredila da nadzirem rad na zalivanju u crkvi. Kad sam čula za taj radni aranžman, osećanja su mi bila pomešana. Osetila sam se posramljeno i osramoćeno – pogrešno sam shvatala starešine i pretpostavljala da imaju predrasude protiv mene i da me namerno nisu unapredili i negovali. Sve je to bila posledica moje jake želje za statusom. U narednim danima, kad sam nailazila na stvari koje ne razumem, tražila sam odgovore sa svojim saradnicima i gotovo sve vreme provodila u radu na zalivanju. Nakon nekog vremena, taj rad nije imao mnogo učinka. Tek tada sam shvatila da imam puno manjkavosti. Takođe sam shvatila da je čak i sa statusom nemoguće raditi dobro ako mi nedostaje istina. Zato sam se još više postidela toga što sam ranije imala uzvišenu ambiciju da budem starešina. U to vreme, prestala sam da razmišljam o tome kako da navedem druge da mi se dive. Samo sam razmišljala o tome kako da dobro obavim rad na zalivanju. Imala sam prizemniji stav prema svojoj dužnosti. Zato sam verovala da sam se malo promenila i da sa lakoćom mogu da obavljam svoju dužnost i nastavim sa svojim primerenim zadatkom. Ali kad sam se našla u drugoj sredini, moja želja za statusom se opet ispoljila.

U junu 2021. godine, crkva je uredila da preuzmem još jedan projekat čiji obim posla je bio veći a rok kratak. Iako smo nailazili na mnoge teškoće, zajedničkim naporima, nekoliko meseci kasnije, naš rad je počeo da biva efikasniji i na kraju smo završili duplo više posla nego prethodne godine. Bila sam veoma ponosna i smatrala sam da sam delom zaslužna što smo postigli te rezultate – ako bi starešine želele nekog da unaprede, verovatno bih to bila ja. Tokom sledećih nekoliko dana čula sam mnogo puta da starešine diskutuju o unapređenju i negovanju ljudi i ponekad bih čula imena braće i sestara koje poznajem. Um je ponovo počeo da mi se uzburkava: „I ranije sam bila starešina i delatnik i nedavno sam dala rezultate u svojoj dužnosti. Zašto onda starešine ne bi uzele u razmatranje da me unaprede? Jesu li me starešine prozrele i odlučile da ja nisam neko ko stremi ka istini? Da li misle da sam neko ko ume da se bavi samo spoljnim stvarima? Ako tako misle, hoću li ikad dobiti priliku da budem unapređena i negovana?” Pomislivši na to, budućnost mi se učinila turobnom. Osećala sam da ma koliko naporno stremila, uvek će biti ovako – nikad neće biti nade da budem unapređena. Čak sam stvorila predrasude protiv starešina. Ponekad bih prosto ignorisala starešine kad bi razgovarali sa mnom. Govorila sam što sam manje mogla i nisam čak ni želela da vidim svoje sestre oko sebe. Uvek sam izgledala sumorno i nisam želela da govorim mnogo. Htela sam sve vreme da provodim sama. Nesvesno sam prestala da nosim teret u svojoj dužnosti. Osećala sam da ma koliko dobro radila, starešine nisu bile u stanju da vide moje napore i davanje, pa zašto bih onda radila tako naporno? Radila bih samo toliko da otaljam posao.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. (…) Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi posebno cene slavu i status i smatraju ih važnijim od bilo čega drugog. Kad ne dobiju status, oni veru u Boga smatraju dosadnom. Nemaju iskrenosti u svojoj veri u Boga i dužnostima, a još manje to rade da bi razumeli istinu. Umesto toga, obavljaju ih da bi stekli slavu i status i naveli još ljudi da im se dive i gledaju ih s poštovanjem. Naravi antihrista su posebno zle. Pomislila sam na sebe – ja sam uvek stremila ka unapređenju i negovanju i kad moje ambicije i želje nisu zadovoljene, postala sam negativna i nemotivisana. Moje stremljenje ka slavi i statusu već je bilo van kontrole; ispoljavala sam istu narav kao antihristi. Pomislila sam na to kako sam, tokom školovanja, sotonske otrove poput „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Vojnik koji ne želi da bude general nije dobar vojnik” shvatala kao zakone opstanka, pa sam težila tome da imam najbolje ocene. Ako ne bih osvojila prvo mesto, morala sam da budem bar odličan student i steknem divljenje i poštovanje svojih školskih drugova i nastavnika. Nakon što sam počela da verujem u Boga, stremila sam ka statusu kao svom cilju, misleći da ako imam visok status, mogu da imam mesto u crkvi, drugi će me primetiti i više ljudi će me gledati s poštovanjem i moj glas će moći da se čuje. Zato, kad je rad u crkvi hitno zahtevao ljude, a starešine me nisu unapredile, postala sam negativna i očajna, nisam imala elana da obavljam dužnost i čak sam mislila da nemam ni pravac ni cilj kojima treba da težim u svojoj veri u Boga. Tek tada sam jasno videla da je stremljenje ka slavi i statusu postalo moja priroda. Ma kojoj grupi ljudi ja pripadala, uvek sam želela da me drugi hvale i da mi se dive i mrzela sam to kad sam ostavljana u zapećku. Kad su me starešine uvažavale i unapređivale da obavljam važan posao, bila sam veoma zadovoljna i energična u svojoj dužnosti; bez uvažavanja i unapređivanja, postala sam negativna i protivila se, otaljavala sam svoje dužnosti, nemajući nikakav cilj u životu, i čak sam poželela da odustanem od svega. Iznenada sam shvatila da sam u ozbiljnoj opasnosti ako tako nastavim!

Nakon toga, pročitala sam Božje reči: „Bog voli ljude koji streme ka istini, a najviše se gnuša onih koji streme slavi, dobitku i statusu. Neki ljudi zaista cene status i ugled i za njih su duboko vezani, pa ne mogu da podnesu da od njih odustanu. Uvek smatraju da bez statusa i ugleda u životu nema radosti ni nade, da u ovom životu nada postoji samo onda kad žive za status i ugled; makar i stekli malo slave, nastaviće da se bore, nikada ne odustajući. Ako su to misao i gledište koje imaš, ako ti je srce ispunjeno takvim stvarima, onda nisi u stanju da voliš istinu i da njoj stremiš, nedostaju ti pravi smer i ciljevi u tvojoj veri u Boga i nesposoban si da stremiš znanju o sebi, da odbaciš iskvarenost i da proživiš lik čovečji; ostavljaš nedovršen posao dok vršiš svoju dužnost, lišen si svakog osećaja odgovornosti i zadovoljavaš se jedino time da ne počiniš zlo, da ne izazivaš ometanje, da ne budeš izbačen. Mogu li takvi ljudi da izvršavaju svoju dužnost prema prihvatljivom merilu? I da li bi ih mogao spasti Bog? To nije moguće. Kad nešto činiš zarad ugleda i statusa, ti čak pomisliš: ’Sve dok ono što radim nije zlo delo i ne predstavlja ometanje, pa makar i da mi je motiv pogrešan, niko to ne može da vidi niti može da me osuđuje.’ Ti ne znaš da Bog sve preispituje. Ako ne prihvataš niti primenjuješ istinu, a Bog te se gnuša i odbacuje te, onda je s tobom svršeno. Svi koji su bez bogobojažljivog srca za sebe misle da su pametni; zapravo, oni ni ne znaju kad su Boga uvredili. Nekim ljudima te stvari nisu jasne; pa razmišljaju: ’Ugledu i statusu težim samo da bih učinio više, da bih preuzeo više odgovornosti. To ne predstavlja prekidanje niti ometanje crkvenog posla, a svakako ne škodi interesima Božje kuće. To nije veliki problem. Naprosto volim status i svoj status štitim, ali to nije zao čin.’ Spolja posmatrano, takvo stremljenje naizgled nije zao čin, međutim, do čega će ono na kraju dovesti? Hoće li takvi ljudi zadobiti istinu? Hoće li postići spasenje? Neće nipošto. Prema tome, stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da te stvari ostaviš po strani, onda će one uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da izvršavaš svoju dužnost u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš prihvatljivo stvoreno biće. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči bila sam prestravljena i osećala da me to Bog upozorava. Da sam i dalje cenila status i da sam mislila da u životu, bez statusa i važnih uloga, nema zadovoljstva i nade, takva težnja bi značila da se nadmećem za status i protivim Bogu, kao i to da se ne ponašam i obavljam dužnosti sa pozicije stvorenog bića. Da sam tako nastavila, bez pokajanja, bila bih poslata u pakao i kažnjena! Uplašena i drhteći, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči nekoliko puta zaredom i iz srca sam osetila da Božja pravedna narav ne trpi nikakve uvrede. Nekada sam mislila da ljudi imaju iskvarenu narav i da je zato normalno da streme ka slavi i statusu – ko ne želi da unapredi svoj položaj? Stoga, nisam zaozbiljno uzimala otkrivenja svoje iskvarenosti u ovoj oblasti; iako sam se ponekad osećala negativno, za par dana bih se osećala bolje. To ne bi usporilo moj rad previše i nisam radila ništa mimo pravila, pa nisam mislila da je to neki veliki problem. Tek sada, kad sam razmislila o Božjim rečima, shvatila sam nešto. Stremljenje ka slavi i statusu je sotonska narav. U sukobu je sa Bogom i predstavlja put otpora prema Njemu. To je ćorsokak! Pomislila sam na arhanđela, čiji je status već na početku bio dovoljno visok, ali on i dalje nije bio zadovoljan. Želeo je da bude ravnopravan sa Bogom i na kraju ga je Bog bacio u vazduh. Zar se nisam ja isto tako ponašala? Već sam bila zadužena za neke poslove u crkvi, a i dalje nisam bila zadovoljna. Nisam težila tome da ostvarim najbolje rezultate u sopstvenoj dužnosti. Umesto toga, težila sam svim srcem da dosegnem viši status, da obavljam veći posao da bih se pravila važna i da bi me ljudi gledali s poštovanjem. Kada mi ta želja ne bi bila zadovoljena, postala bih negativna, usporila rad i počela da otaljavam poslove. Ponekad bih poželela da se potpuno povučem. Ne bih uopšte marila ako bi posao crkve zbog toga trpeo gubitke. Moje ambicije i želje su istinski bile nadmoćne – gde mi je bilo bogobojažljivo srce? Jesam li imala imalo pokornosti prema Bogu koju bih mogla da navedem? Neprestano stremljenje ka slavi i statusu i zanemarivanje svojih dužnosti ne samo da je odlagalo moj život-ulazak, već je ugrožavalo rad crkve. Išla sam putem opiranja Bogu, pa kako da me Bog ne prezire? Pomislivši na to, osetila sam strah i kajanje. Brzo sam se pomolila Bogu da sa pokajem, ne želeći više da stremim ka slavi i statusu.

Nakon toga sam u Božjim rečima pronašla način da pobegnem od slave i statusa. Božje reči kažu: „Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj tražiti da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni I”). Božje reči jasno kažu da je težnja ka statusu, težnja da se bude veliki čovek ili natčovek, nešto što Bog prezire. Ono čemu ljudi treba da teže je da budu prava stvorena bića. Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam čemu treba da težim: Ja sam stvoreno biće i Bog najbolje zna koje dužnosti sam u stanju da obavljam i koje poslove mogu da preuzmem. Bez obzira na moju poziciju, ono što Bog želi da vidi je da umem na pravi način da stremim ka istini i da obavljam dužnost stvorenog bića na prizeman način. Moram da se oslobodim ambicija i želja i ma koju dužnost obavljala, moram da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, iskreno ispunjavam svoje obaveze i na taj način budem efikasna u svojoj dužnosti. To je ono što treba da radim kao stvoreno biće. Nakon toga više nisam razmišljala o tome da li ću biti unapređena. Umesto toga, svesno sam razmišljala o tome kako da budem efikasnija i da postignem najbolje rezultate u svojoj dužnosti i molila sam se Bogu i tragala sa braćom i sestrama da bismo našli rešenje kad se pojave teškoće. Nakon nekog vremena, radila sam sa braćom i sestrama na prevazilaženju nekih teškoća i efikasnost našeg rada se takođe poboljšala.

U narednim danima, i dalje bih povremeno čula da su moji bivši saradnici unapređeni u nadzornike. Iako sam i dalje bila pomalo razočarana jer sam smatrala da dobijanjem unapređenja, drugi mogu da ostvare nekakav uticaj, dok sam ja i dalje zarobljena na istom mestu, brzo bih shvatila da je opet u pitanju moja želja za statusom na poslu. Zato bih se brzo pomolila Bogu i pobunila se protiv sebe. Pomislila bih na Božje reči: „Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Razmislivši o Božjim rečima, imala sam jasne ciljeve u svom srcu. Uvidela sam da status ljudima ne predodređuje Bog. Ma kakva naša dužnost bila, mi ispunjavamo svoje obaveze. A isto tako koristimo sopstvene prednosti i funkcije na pravoj poziciji. Na kraju krajeva, ne postoje više i niže pozicije i biti starešina ili nadzornik ne znači da neko ima status i da je bolji od drugih. Ono što Bog od nas traži je da postanemo kvalifikovana stvorena bića i da se pokorimo Njegovim orkestracijama i uređenjima. Samo to su prave težnje. Ako ne mogu da se pokorim Bogu, ako ne mogu da se držim svojih dužnosti i samo težim tome da se penjem na lestvici i stičem status, to je sramno i Bog će me se gnušati i prokleti me. Moleći se i čitajući Božje reči, više nisam bila negativna i mogla sam ispravno da se odnosim prema tome i da svoju dužnost pravilno obavljam.

Prošavši kroz sve to, shvatila sam Božje dobre namere. Time što me nije unapredio, On me je zapravo štitio. Ako bih ja, sa svojom ljubavlju prema statusu, zaista postala starešina ili delatnik, nevoljno bih išla putem antihrista i samo bih na kraju doživela propast. Sada sam u stanju da budem pokorna i prizemna u svojoj dužnosti. To je rezultat Božjih reči!