U junu 2021. godine, počeo sam obuku za zalivanje novih članova. Znao sam da imam mnogo nedostataka, pa sam se često molio Bogu i posvetio se tome da jedem i pijem Božje reči. Posle izvesnog vremena, počeo sam da razumem neka istina-načela i uspevao sam da razjasnim određene probleme u svojim besedama u zajedništvu. Sva moja braća i sestre su rekli da sam zaista dobro besedio. Iako sam govorio: „Hvala Bogu! Sve ovo je Božje prosvećenje”, osećao sam poprilično unutrašnje zadovoljstvo. Uvek sam bio najistaknutiji član na svakom okupljanju i svi su se ugledali na mene – to mi je davalo još veći polet da aktivno obavljam svoju dužnost. Kasnije mi je za saradnika dodeljen brat Sijang Ming. On je bio novi vernik i još uvek je imao nedostatke po pitanju razgovaranja o istini, pa mu je bilo prilično teško kad je tek započeo obuku za zalivanje novih članova, ali, bio je posvećen težnji ka istini i brzo je napredovao. Takođe, bio je veoma iskren čovek i otvoreno je razotkrivao svoju iskvarenost, usredsređujući se na traganje za istinom i promišljanje o sebi kada je nailazio na probleme. Sva braća i sestre su smatrali da je on osoba koja stremi ka istini. Kada sam to osmotrio, osetio sam se pomalo ugroženo: „Sijang Ming je tako preduzimljiv – ako tako nastavi, vrlo brzo će me stići. Ko će se onda ugledati na mene? To neće proći, moram brzo da se naoružam istinom. Ne mogu mu dozvoliti da me prestigne.” Nakon toga sam radio još marljivije nego pre.

Jednom prilikom, Sijang Ming mi je rekao: „Razumeo sam mnoge istine dok sam obavljao svoju dužnost zajedno s braćom i sestrama, i osećam se tako srećno i oslobođeno. Stvarno bih želeo da dȃm otkaz i počnem da obavljam svoju dužnost puno radno vreme, ali neke prepreke mi stoje na putu i nisam siguran kako da nastavim.” Kada sam to čuo, odmah sam pomislio: „Ako počne da obavlja svoju dužnost puno radno vreme, napredovaće još brže i ubrzo će me sustići. Šta da radim ako drugi počnu da se ugledaju na njega, a mene zapostave? Bolje bi bilo da još malo sačeka pre nego što dȃ otkaz.” Zato sam mu rekao: „Moramo primeniti pokornost i čekanje. Moli se Bogu, i On će ti pripremiti pogodan trenutak.” Međutim, čim sam to rekao, osetio sam blagu krivicu. Pomislio sam: „Zar ne sprečavam ja namerno Sijang Minga da stremi ka istini?” Ali i dalje sam se brinuo da bi mogao da ugrozi moj status, pa nisam ništa više rekao. Nakon toga, Sijang Ming je uspeo da razreši svoje probleme oslanjajući se na Boga i dao je otkaz već nedelju dana kasnije. Kada sam za to čuo, ne samo da nisam bio srećan zbog njega, već sam se, zapravo, osećao pomalo potišteno. Zbog brige da bi Sijang Ming mogao da preuzme svu pažnju na sebe, prećutao sam neke stvari kada sam s njim sarađivao. Kada bih tokom predanosti naišao na odlomke Božjih reči koji su se odnosili na njegovo stanje, više ih nisam delio s njim kao pre. Kad bi mi dolazio s pitanjima o problemima koje je imao, nisam s njim delio sve svoje uvide, misleći: „Trebalo mi je dve godine samo da zadobijem ovo malo uvida. Ako mu sve kažem, napredovaće prebrzo, i sva braća i sestre će početi da se ugledaju na njega. Šta ću ja da radim ako se to desi?” Posle određenog vremena, Sijang Ming i ja smo se udaljili. Prestali smo tako slobodno da razgovaramo i više nismo pomagali jedan drugom. Osim kada je to bilo neophodno tokom dužnosti, retko smo komunicirali. Moje stanje se malo pogoršalo i nisam dobijao nikakav jasan osećaj prosvećenosti kad sam jeo i pio Božje reči. Međutim, tada nisam shvatao da nešto nije u redu sa mojim stanjem i nisam dolazio pred Boga da tragam i promišljam.

Kasnije, zbog potreba posla, Sijang Ming i ja smo morali da se razdvojimo i da odvojeno zalivamo nove članove. Kada sam čuo da ćemo se razdvojiti, u tajnosti sam se radovao: „Od sada više neću morati sa njim da pripremam materijal za okupljanja. Prirodno, bez moje pomoći neće tako brzo napredovati. Samo treba da nastavim da radim, da poboljšam svoje rezultate i da mu ne dozvolim da me sustigne. Svi će videti da nije sposoban, a sav njegov trud biće uzaludan.” Jednom prilikom, nakon okupljanja, dok smo pešačili do kuće, Sijang Ming i ja smo pričali o tome kako su protekla okupljanja s novim članovima. Rekao je da se oseća veoma potišteno jer neki od novih članova za koje je bio odgovoran nisu dolazili na okupljanja, a on nije uspevao da ih učinkovito zaliva. Kad sam to čuo, pomislio sam: „On ima nekih problema i postaje negativan, moram mu odmah pomoći.” Ali u isto vreme, u sebi sam bio i prilično srećan, misleći: „Moje okupljanje je danas proteklo prilično dobro i starešina je rekao da sam baš dobro besedio.” Zatim me je Sijang Ming pitao kako je proteklo moje okupljanje. Shvatio sam da, ako mu kažem da je proteklo dobro, samo bi postao još više negativan, ali nisam mogao da odolim, a da se malo ne pohvalim. Želeo sam da mu pokažem koliko sam ispred njega i da mu malo pokvarim moral. Zato sam mu, samozadovoljnim tonom, rekao: „Moje okupljanje je, zapravo, proteklo veoma dobro.” Kada je Sijang Ming to čuo, delovao je još depresivnije i nije više ništa rekao. Kada sam video njegov potišten izraz lica, osetio sam blagu krivicu i pomislio: „Zašto nisam mogao jednostavno da prećutim? Zar to neće uticati na njegov polet prema radu? To je bilo zaista grozno od mene!” Kad smo stigli kući, još neko vreme smo razgovarali, ali se njegovo stanje i dalje nije popravilo. Pomislio sam: „Razgovarao sam s njim što sam bolje mogao, tako da nije moj problem ako je on i dalje u lošem stanju.”

Nekoliko dana kasnije, dok smo se vraćali kući posle okupljanja, pitao sam Sijang Minga kako je proteklo njegovo okupljanje. Rekao je da je podelio Božje reči u vezi sa problemima novih članova koji ne žele da prisustvuju okupljanjima i da je proteklo dobro. Nisam baš bio srećan kada sam to čuo. Osećao sam da to znači da nisam mogao da uporedim svoje uspešno okupljanje sa njegovim koje je bilo manje delotvorno. Zato sam mu direktno ukazao na probleme u njegovoj besedi. Zbog toga je opet zapao u stanje potištenosti nakon što je konačno ostvario izvestan napredak. Sijang Ming je odgovorio: „Toliko trenutno znam, a sa novim članovima mogu da razgovaram samo o onome što znam.” Kada je to rekao, osetio sam malu krivicu, pomislivši: „Opet gušim njegov entuzijazam! S obzirom na to da je tek nedavno postao vernik, činjenica da postiže određene rezultate na okupljanjima znak je napretka. Trebalo bi da ga ohrabrim.” Zaista sam želeo da mu se izvinim, ali sam se osećao pomalo posramljeno i brinuo sam se šta bi mogao da misli o meni. Da li bi pomislio da sam zlobna osoba kada bih mu rekao? Nakon što sam o tome u sebi detaljno promislio, naposletku sam odlučio da mu ništa ne kažem. Dok smo se vraćali kući, pitao sam se: „Zašto bih nekome na taj način gušio entuzijazam?” Shvatio sam da nisam mogao da podnesem bilo čiji uspeh i da sam postao ljubomoran na Sijang Minga. Brinuo sam se da će, ako se njegovo stanje popravi i on počne da postiže dobre rezultate, braća i sestre početi da se ugledaju na njega i da ga hvale i da će sasvim zaboraviti na mene. Da bih bio siguran da se neće istaći, napao sam ga i učinio da se oseća negativno. Shvativši to, bio sam užasnut i osećao sam krivicu. Čim sam stigao kući, pomolio sam se Bogu, rekavši Mu da sam spreman da se pokajem i promenim, i zamolio Ga da me vodi kako bih prepoznao svoju iskvarenu narav.

Usred mog traganja, naišao sam na neke Božje reči: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? (…) Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Božje reči su savršeno razotkrile moje trenutno stanje. Kada sam primetio da Sijang Ming brzo napreduje u životu i da mu se sva braća i sestre dive, zabrinuo sam se da će preuzeti moje zasluge i uskratiti mi njihovo divljenje, te sam se namerno udaljio od njega. Kad sam, jedući i pijući Božje reči, primio prosvećenje, nisam želeo da to sa njim podelim. Kad je izrazio želju da obavlja svoju dužnost puno radno vreme, namerno sam rekao neke stvari kako bih pokušao da ga od toga odvratim. Kad je naišao na neke teškoće u svojoj dužnosti, kad nije dobijao dobre rezultate i kad je postao potišten, čak sam se pred njim hvalio kako mi posao ide od ruke, što je uticalo da postane još potišteniji. Potom, kada je konačno počeo da se popravlja i napreduje, namerno sam ga napao ističući greške u njegovoj besedi. Zar nisam bio ljubomoran na nekog ko je talentovan, baš kao što su Božje reči to razotkrile? Zbog toga što sam uzeo u obzir samo svoj ugled i status, nisam uspeo da shvatim da će, zbog toga što Sijang Ming živi u negativnosti, to uticati na njegov rad na zalivanju i da će sprečiti nove članove da napreduju u životu. Sasvim sam bio svestan važnosti rada na zalivanju, ali sam ipak napao Sijang Minga. Zar se nisam samo ponašao kao jedan od Sotoninih sluga i ometao i uništavao rad crkve? Kako sam samo bio sebičan, ogavan i zloban! Crkva me je udružila sa Sijang Mingom kako bismo mogli da nadopunimo međusobne kvalitete i slabosti i da valjano zalivamo nove članove. Ali ne samo da nisam uspeo nešto da naučim iz kvaliteta koje Sijang Ming poseduje, i da sam sprečio da pomognemo jedan drugom i zajedno uđemo u istinu, već sam prema njemu gajio veliku ljubomoru i ogorčenost i nisam želeo da sa njim delim istinu koju sam znao, iz straha da će me nadmašiti. Bio sam zaglavljen u stanju ljubomore, sebičnosti i ogavnosti. Nije ni čudo da mi je srce postalo mračno i depresivno i da nisam mogao da izvedem nikakvo jasno prosvećenje jedući i pijući Božje reči. Bog mi je okrenuo leđa. Bio sam u zaista nestabilnom stanju i morao sam da se pokajem Bogu što pre.

Kasnije, naišao sam na neke Božje reči: „Antihristovo otklanjanje i odstranjivanje ljudi, napadi na njih i razotkrivanje njihovih problema uvek su ciljani. On, van svake sumnje, ciljano koristi takva sredstva protiv onih koji streme ka istini i u stanju su da ga raspoznaju. Kada takve ljude slomi, ostvaruje svoj cilj da ojača sopstveni položaj. Takvo napadanje i odstranjivanje ljudi po svojoj je prirodi zlonamerno. U njegovom jeziku i načinu govora ima agresije: razotkrivanje, osude, lažne optužbe i zlobne klevete. On čak i izvrće činjenice, govoreći o pozitivnim stvarima kao da su negativne, a o negativnim kao da su pozitivne. Takvim izvrtanjem crnog i belog i mešanjem ispravnog i pogrešnog postiže se antihristov cilj da ljude porazi i da im ukalja ime. Kakav to mentalni sklop dovodi do takvog napadanja i odstranjivanja neistomišljenika? To je, najčešće, ljubomoran mentalni sklop. Kod zlobne naravi, ljubomora sa sobom nosi i jaku mržnju, pa antihrist usled svoje ljubomore napada i odstranjuje ljude. U takvoj situaciji, ako antihrista razotkriju, prijave, ako izgubi status ili umisli da je napadnut, on se neće pokoriti i to mu se neće nimalo svideti, pa će još lakše zauzeti jak osvetoljubiv stav. Osvetoljubivost je vrsta načina razmišljanja, ali i vrsta iskvarene naravi. Kada antihrist vidi da mu je neko učinio nešto nažao, da su drugi sposobniji od njega ili da su njihove izjave i predlozi bolji i mudriji od njegovih te da se svi sa tim izjavama i predlozima slažu, on oseća da mu je položaj ugrožen, u srcu mu se rađaju ljubomora i mržnja, pa napada i sveti se. Antihrist, sveteći se, žrtvi najčešće preventivno zadaje udarac. On aktivno napada i lomi ljude sve dok se ne pokore. Tek tada se oseća kao da je sebi dao oduška. Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). „Sve što antihristi rade, rade sa ciljem da pridobiju srca ljudi, napadnu i odstrane neistomišljenike, učvrste svoj status, preuzmu vlast i kontrolišu ljude. Kakva je priroda ovih postupaka? Da li oni primenjuju istinu? Da li vode Božji izabrani narod ka ulasku u Božje reči i dolazak pred Boga? (Ne.) Šta onda oni rade? Takmiče se sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, nadmeću se oko srca ljudi i pokušavaju da uspostave vlastito, nezavisno carstvo. Ko treba da ima mesto u srcima ljudi? Mesto u srcima ljudi treba da ima Bog. Ali sve što antihristi rade upravo je suprotno od toga. Ne dozvoljavaju da Bog ili istina zauzmu mesto u srcima ljudi, već žele da u srcima ljudi budu čovek, odnosno oni kao starešine, i Sotona” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Kroz Božje reči sam naučio da antihristi zavide onima koji su talentovaniji od njih. Da bi sačuvali i ojačali svoj status, oni napadaju i isključuju druge. U suštini, oni žele da svi imaju posebno mesto za njih u svom srcu i nadmeću se sa Bogom za ljude. Zar se ja nisam poneo na isti način prema Sijang Mingu? Baš kad je počeo da dobija neke rezultate u svojoj dužnosti i da postaje manje negativan, namerno sam izdvojio nedostatke u njegovom radu i pitao ga da zadovolji standard koji još uvek nije mogao da dostigne. Time što sam ga naveo da pomisli da je rad na zalivanju težak i da on možda nije dorastao tom zadatku, vratio sam ga u negativnost. Promišljajući o tome zašto sam napao Sijang Minga, shvatio sam da sam želeo da se sva braća i sestre ugledaju na mene i da me obožavaju. Hteo sam da pomisle na mene kad god bi ih neko pitao ko najdelotvornije obavlja svoj posao i ko je najvredniji po pitanju stremljenja ka istini. Žudeo sam za tim da svaki brat i sestra ima posebno mesto za mene u svom srcu. U upravnim odlukama koje je Bog izdao tokom Doba carstva, On je odredio da čovek sme da uzdiže samo Boga, a ja sam se stalno trudio da navedem druge da imaju visoko mišljenje o meni i da me obožavaju. Zar se nisam opirao Bogu? Sijang Ming je i sam bio novi član i nije postavio dubok temelj – kada bi potonuo u dugotrajan period negativnosti zbog mojih napada, to bi uticalo na njegovu veru u Boga i njegovu dužnost. Možda bi čak pomišljao na to da napusti crkvu. Čak i kad bi bio postojan u svojoj veri, moji napadi bi i dalje sputavali njegov život-ulazak i uticali bi na životni napredak novih članova. Božje delo se privodi kraju i nije preostalo puno vremena da ljudi streme ka istini. Ako ne pomognem svojoj braći i sestrama da valjano obavljaju svoju dužnost, i čak i gušim njihov entuzijazam, zar to neće usporiti i uticati na njihov život-ulazak? Sotonine oči su uprte u nas i on želi da svako od nas zapadne u negativnost i slabost, da se udalji od Boga i izda Ga. A ja sam ipak igrao ulogu Sotone i služio kao njegov sluga – bio sam tako užasan! Moji postupci su očigledno razotkrili moju narav antihrista. Hodao sam putem antihrista i ako se uskoro ne pokajem, Bog će me odbaciti. Shvativši to, malo sam se uplašio, te sam se brzo pomolio Bogu: „O Bože! Bio sam sebičan i ogavan, postao sam previše opsednut slavom i statusom. Spreman sam da se pobunim protiv sebe i da živim po Tvojim rečima. Molim Te da me usmeriš.”

Nakon molitve, naišao sam na sledeće odlomke Božjih reči: „Kada se u tebi pojave sebičnost i marifetluci zarad sopstvene koristi i kada to shvatiš, treba da se moliš Bogu i da tragaš za istinom kako bi to razrešio. Prva stvar koje moraš da budeš svestan jeste da je, suštinski posmatrano, takvo ponašanje povreda istina-načela, štetno je za rad crkve, sebično je i ogavno – savesni i razumni ljudi ne treba da se tako ponašaju. Treba da ostaviš po strani svoje sopstvene interese i sebičnost i da razmišljaš o radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Posle molitve i razmišlja o sebi, ako istinski shvatiš da je takvo postupanje sebično i ogavno, lako ćeš ostaviti svoju sebičnost po strani. Kada se odrekneš svoje sebičnost i marifetluka iz koristi, osetićeš stabilnost, mir, radost i znaćeš da osoba od savesti i razuma treba da vodi računa o radu crkve, a ne isključivo o svojim ličnim interesima, što bi bilo izuzetno sebično, ogavno i lišeno savesti i razuma. Nesebično postupanje, razmišljanje o radu crkve i delovanje sa jedinim ciljem da se udovolji Bogu pravično je i časno i daće vrednost tvom postojanju. Kada na zemlji živiš na taj način, onda si otvoren i čestit, proživljavaš svoju normalnu ljudskost, u stvarnom liku čoveka. Ne samo da ti je savest čista, već si i dostojan svih stvari koje ti Bog daruje. Što više tako budeš živeo, to ćeš biti stabilniji, mirniji, radosniji i vedriji. Zar kao takav nećeš zakoračiti na pravi put vere u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). „Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči dale su mi put primene: trebalo bi da napustim težnju ka sopstvenom interesu, da obratim pažnju na Božje namere i čuvam rad crkve. Sijang Ming ima kov, te bi trebalo više da mu pomažem da bi što pre mogao da preuzme rad na zalivanju novih članova. To je ono što bi čovek sa ljudskošću trebalo da uradi. Pomislio sam na Božje reči koje kažu: „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako obavlja svoju dužnost, svako na svom mestu i daje sve od sebe – svaka iskra ima svoj zrak svetlosti – i traži zrelost u životu. Tako će Meni biti udovoljeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bog svakome od nas daje različite talente, da bismo ih koristili da valjano obavljamo svaku svoju dužnost u crkvi. To je ono što treba da radimo kao stvorena bića. I Sijang Ming i ja smo imali određene uloge u crkvi, pa nije trebalo da mu zavidim niti da ga isključim. Trebalo je da sa njim skladno sarađujem i da zajedno radimo na tome da ispunimo svoje dužnosti i svedočimo o Bogu – samo takav način rada ima vrednost.

Kasnije sam se otvorio u razgovoru sa Sijang Mingom o svom stanju u to vreme i o onome što sam spoznao o sebi. Nakon našeg razgovora, osećao sam se mnogo smirenije i stabilnije. Osećao sam se kao da ponovo živim u svetlosti, kao da sam napokon mogao duboko da udahnem svež vazduh nakon dugog perioda dahtanja i gušenja. Konačno sam se osećao smireno i Sijang Ming i ja smo se, uz to, mnogo više zbližili. Posle toga smo odlučili da skladno sarađujemo kako bismo zalivali nove članove. Od tada smo se često otvarali jedan drugom o svojim trenutnim stanjima i delili različite puteve primene koje smo pronašli za zalivanje novih članova. Kad god bi Sijang Ming naišao na poteškoće, činio bih sve da mu razgovorom o istini pomognem. Takođe sam imao koristi od njegovih kvaliteta. Na primer, mnogo sam zadobio od određenih uvida koje je podelio tokom razgovora, a na koje ja nikada nisam pomislio. Kroz to sam shvatio da otvaranje i razgovor s drugima o našim iskustvima i onome što smo zadobili nije samo pitanje snabdevanja drugih, već je to i način primene istine koji nam može pomoći da unapredimo svoje slabosti i da u većoj meri dostignemo delo Svetog Duha. Uistinu, kada imamo ispravne namere, učimo iz tuđih kvaliteta kako bismo nadomestili svoje slabosti i postupamo u skladu s Božjim rečima, svi imamo koristi i napredujemo u svojim životima.