U avgustu 2015. godine, saznao sam da je sestra Nikol zamenjena, uglavnom zbog toga što nije obavljala stvaran posao i što se nadmetala s drugima za ugled i status, kao i zato što je osuđivala svoju saradnicu pred ostalom braćom i sestrama, a sve to je prekidalo rad crkve. Nakon što je Nikol smenjena, kroz razgovor u zajedništvu i orezivanje, stekla je izvesno razumevanje svojih prestupa i iskvarene naravi. Pokazala je veliko kajanje i krivila je sebe, i bila je voljna da se pokaje. Alina, jedna od mojih saradnica, sarađivala je ranije sa Nikol. Kad je čula da je Nikol klasifikovana kao lažni starešina, rekla je: „Kad je Nikol postala starešina, ona je sebe postavila iznad svih ostalih. Prema meni je bila dosta hladna i nabusita, i bila je veoma nadmena. Formirala je i klike i upuštala se u rasprave motivisana ljubomorom kako bi stekla status. Samo antihrist može da čini takve stvari. Nije dovoljno nazvati je lažnim starešinom; treba je klasifikovati kao antihrista.” Planirala je i da zatraži od viših starešina da ponovo klasifikuju Nikol. Čuvši šta je Alina rekla, druga saradnica, Rejčel, se složila s njom. Tada sam pomislio: „Nikol je umišljena i uzdržana i ima veoma nadmenu narav, ali nije učinila nikakvo veliko zlo, niti je neprestano izazivala prekide i ometanja, a nakon što je smenjena, bila je u stanju da se pokaje, razmisli i stekne samospoznaju. Nije od onih koji uopšte ne prihvataju istinu. Ako je klasifikujemo kao antihrista samo na osnovu ograničene iskvarenosti koju je otkrila, i par prolaznih prestupa, zar to ne bi bilo preterivanje? Pogrešno je klasifikovati bilo bi kao da se nepravedno postupa prema dobroj osobi.” Zato sam izneo svoja gledišta. Ali, Alina ne samo da to nije prihvatila, već je dodala: „Ne razumeš deo njenog ponašanja. Moramo se držati načela. Ne možemo nijednog antihrista pustiti da se izvuče.” U tom momentu sam se osećao pomalo nelagodno, ali ono što je Alina zatim učinila još više me je iznenadilo.

Jednog dana Alina je podstakla Rejčel da sakupi procene o Nikol, i bez konsultacije sa višim starešinama, privatno je organizovala okupljanje braće i sestara da raspoznaju i detaljno analiziraju Nikol. Na okupljanju, Alina je opširno ponovila kako se Nikol ranije nadmeno ponašala i posebno je naglasila da se Nikol ponašala svojevoljno, ali nije rekla da li je to bilo uobičajeno ponašanje ili prolazni slučaj iskvarenosti. Nije spomenula da li je Nikol kasnije uspela da prihvati istinu i da se potom pokajala. Jedna sestra je smatrala da to okupljanje liči na ugnjetavanje i osuđivanje Nikol, a zatim je upozorila Rejčel: „Šta zapravo pokušavaš da postigneš ovim? Je li ovo u skladu sa Božjom namerom? Ne možeš tek tako klasifikovati druge bez dovoljno dokaza. To će verovatno uvrediti Boga.” Rejčel se malo uplašila kada je to čula, a i smatrala je da bi takvo postupanje sa Nikol možda bilo malo preterano, pa je razgovarala sa mnom i s Alinom o svojim nedoumicama. Alina je ljutito odgovorila: „Svaki put kad hoćemo istinu da sprovedemo u delo, Sotona prekida stvari.” Na kraju je ponovo detaljno analizirala ponašanje Nikol i naglasila da je, zbog toga što je bila ljubomorna na svoju saradnicu, formirala kliku, osuđivala je i ugnjetavala. Takođe je rekla da je Nikol postupala proizvoljno i bez konsultacije sa drugima, kao i da je smenjivala ljude po sopstvenom nahođenju. Uvidevši ozbiljnost ponašanja o kojem je Alina govorila, Rejčel je bila uverena i ponovo je stala na Alininu stranu. U tom momentu sam i ja bio pomalo nesiguran. Je li gledište Aline i Rejčel bilo ispravno? Kada sam čuo Alinu kako energično besedi o Božjim rečima koje razotkrivaju formiranje klika od strane antihrista, još više sam se zbunio i pomislio da je njena analiza možda tačna. Da li je moguće da više starešine nisu dobro identifikovale Nikol, da su oni zamenili antihrista sa lažnim starešinom i dozvolili joj da ostane? Ako je tako, zar nisam postao neko ko podržava antihrista, a da ga nije prepoznao? U tom slučaju, mogao bih da izgubim svoj položaj. Mogao bih da budem optužen da štitim antihrista i da na kraju budem potpuno diskreditovan. Možda bi bilo bolje da se priklonim Alini i Rejčel. Na taj način, ako grešim, neću biti samo ja kriv. Bolje tako nego da otkriju da sam pogrešio pa da preuzmem svu krivicu. Taman kad sam hteo da se složim s njihovim gledištem, osetio sam malu nelagodu. Pomislio sam da, pošto stvari još nisu bile jasne, ne mogu tek tako da prihvatim tuđe mišljenje. Ako Nikol nije antihrist, a ja slepo sledim druge u njenoj klasifikaciji, osuđivao bih nekog proizvoljno, što je nešto što bi uvredilo Boga. Kad se jednom napravi takav prestup, on se nikada ne može izbrisati. Pekla me je savest pa sam odlučio da se ne priključim Alini.

Nakon toga sam tragao za istinom o tome kako prepoznati antihriste. U Božjoj reči sam pročitao: „Čovek koji samo ima narav antihrista ne može biti klasifikovan kao neko ko je u suštini antihrist. Samo oni koji imaju priroda-suštinu antihrista istinski su antihristi. Svakako, postoje razlike u ljudskosti između te dve grupe ljudi, i pod upravom različitih vrsta ljudskosti, njihovi stavovi prema istini takođe nisu isti – a kada stavovi koje ljudi imaju prema istini nisu isti, putevi koje biraju su različiti; a kada ljudi biraju različite puteve, načela koja pritom nastaju i posledice njihovih dela takođe se razlikuju. Budući da je čoveku koji samo poseduje narav antihrista savest na delu, da on ima razum i osećaj časti, i da, relativno rečeno, voli istinu, kada otkrije svoju iskvarenu narav, on zbog toga sebe u srcu prekoreva. U takvim trenucima, on je u stanju da se preispita i da spozna sebe, i u stanju je da prizna svoju iskvarenu narav i svoje otkrivanje iskvarenosti, što mu omogućava da se pobuni protiv tela i svoje iskvarene naravi, i da počne da primenjuje istinu i da se pokorava Bogu. Međutim, sa antihristom to nije slučaj. Budući da antihristi nemaju savest na delu niti su svesni savesti, a još manje poseduju osećaj časti, kada otkriju svoju iskvarenu narav, oni ne mere prema Božijim rečima da li je njihovo otkrivenje ispravno ili pogrešno, niti da li je njihova narav iskvarena ili je to normalna ljudskost, niti da li im je narav u skladu sa istinom. Nikada to ne preispituju. Pa, kako se onda ponašaju? Oni bez izuzetka smatraju da su iskvarena narav koju otkrivaju i put koji biraju ispravni. Misle da je sve što rade ispravno, da je sve što kažu ispravno; odlučno se drže svojih stavova. Tako da, bez obzira na to koliko je velika greška koju možda naprave, koliko je ozbiljna iskvarena narav koju možda otkriju, oni neće prepoznati ozbiljnost situacije, a sasvim sigurno neće razumeti ni iskvarenu narav koju su otkrili. Naravno, takođe neće ostaviti svoje želje po strani niti će se pobuniti protiv svojih ambicija ili svoje iskvarene naravi u korist toga da izaberu put kao što je put pokoravanja Bogu i istini. Ova dva ishoda ukazuju na to da, ako čovek koji ima narav antihrista u svom srcu voli istinu, on ima mogućnost da dostigne razumevanje istine i da je primeni, kao i da dostigne spasenje, dok čovek koji ima suštinu antihrista ne može da razume istinu niti da je primeni, niti može da dostigne spasenje. Po tome se te dve grupe razlikuju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”). „Pojedini starešine i delatnici su često pokazivali naravi antihrista u prošlosti: bili su bezobzirni i samovoljni i uvek je sve bilo tako kako oni hoće ili nikako. Ali, oni nisu činili nikakva očigledna zlodela i ljudskost im nije bila toliko strašna. Kroz orezivanje, zahvaljujući pomoći koju su im braća i sestre pružali, putem premeštanja ili smenjivanja sa dužnosti i nakon što su neko vreme bili negativni, oni su konačno postali svesni da su ono što su ranije pokazivali bile iskvarene naravi, postali su spremni da se pokaju i mislili su: ’Ono što je najvažnije jeste da po svaku cenu istrajem u obavljanju svoje dužnosti. Iako sam hodao putem antihrista, nisu me svrstali među njih. To je Božja milost, pa stoga moram naporno da radim u svojoj veri i svojim stremljenjima. Nema ničeg lošeg u vezi sa putem stremljenja ka istini.’ Malo po malo, oni su se preokrenuli i zatim su se pokajali. U njima ima dobrih manifestacija, u stanju su da pri obavljanju dužnosti tragaju za istina-načelima, za kojima tragaju i onda kada stupaju u kontakte s drugim ljudima. Oni se u svakom smislu okreću ka pozitivnom smeru. Zar to onda ne znači da su se promenili? Prestali su da idu putem antihrista i krenuli putem praktikovanja istine i stremljenja ka istini. Za njih još uvek ima šanse i nade da će dostići spasenje. Možete li te ljude da svrstate među antihriste samo zato što su nekada pokazivali manifestacije antihrista ili hodali putem antihrista? Ne. Antihristi bi radije umrli nego da se pokaju. Oni nemaju osećaj stida; pored toga, oni su opake i rđave naravi i osećaju krajnju odbojnost prema istini. Može li neko sa takvom odbojnošću prema istini da tu istinu praktikuje ili da se pokaje? To bi bilo nemoguće. To što imaju apsolutni odbojnost prema istini znači da se nikada neće pokajati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Pravi antihristi imaju svirepu narav, zlobnu prirodu i zli su ljudi. Nemaju savesti, razuma ni srama i koliko god zla činili ili koliko štete naneli radu crkve i život-ulasku braće i sestara, oni nemaju nikakvu grižu savesti. Osim toga, osećaju duboku odbojnost prema istini, gnušaju se i odbacuju je. Nikada ne prihvataju ni najmanju istinu i nikada ne priznaju svoje greške, niti se pokaju ma koliko zla učinili. Ali ljudi koji imaju antihristove naravi nemaju zlu prirodu; oni u suštini nisu zli ljudi. Oni ponekad pokazuju antihristovo ponašanje, poput svojeglavosti i bezobzirnosti, postupajući na dominantan način i isključujući one koji se sa njima ne slažu, ali kroz orezivanje, smenu ili premeštaj, oni mogu da tragaju za istinom i da razmišljaju o sebi, da osete kajanje zbog svojih rđavih dela, i da se kasnije istinski pokaju i promene. Baš kao i lažne starešine, koje razmišljanjem o sebi i nakon nekoliko smena, na kraju mogu da koračaju putem stremljenja ka istini. Sasvim je moguće naneti nepravdu nekome ako ih klasifikujete kao antihrista kad neko njihovo ponašanje podseća na antihristovo. Posle toga sam ponovo pročitao ono što su Alina i ostali sakupili o ponašanju Nikol i otkrio sam da se uglavnom radi o ponašanju koje otkriva iskvarenost, kao što su nadmene naravi, preziranje drugih, samovoljno delovanje, premeštanje ljudi bez konsultacije sa saradnicima i tako dalje. Takođe je privukla ostalu braću i sestre da sude njenoj saradnici, što je prekidalo crkveni život. To je zaista bilo zlo delo, ali ne nešto što je ona stalno radila. U prošlosti nikada nije druge ugnjetavala niti im sudila. Nakon njene smene, mogla je da razmisli o svojim prestupima i iskvarenoj naravi i da ih prepozna, i gnušala se sebe i pokajala se. Iz toga se može videti da ona nije neko ko odbija istinu niti neko ko se nikad ne bi pokajao. Kad tako posmatram stvari, ona je imala neko antihristovo ponašanje ali u suštini nije bila antihrist. Klasifikovati je kao antihrista zbog takvih prestupa, bilo bi nesrazmerno i u suprotnosti sa istina-načelima. Bilo bi to ugnjetavanje i osuđivanje, što je čin zla.

Kasnije, više starešine su razgovarale s nama o razlici između iskvarenog ponašanja i priroda-suštine. Pomislio sam: „Sad bi Alina trebalo da razume i neće više pričati o tome.” Ali posle sastanka, Alina nam je neočekivano rekla: „Više starešine štite Nikol. Ne gledaju na problem prema suštini njenog ponašanja. Ne znam da li je štite jer ima nešto kova.” Pomislio sam: „Zašto se Alina uhvatila jednog prestupa Nikol i ne pušta? Nisu li starešine sasvim jasno o tome razgovarale? Ponašanje Nikol samo je pokazivalo iskvarenost. Bio je to privremeni prestup. Zaista ne može biti klasifikovana kao antihrist.” Ali Alina i ostali nisu hteli to da prihvate i rekli su da će se obratiti višim instancama ako se starešine ne pozabave sa Nikol. Alinin stav je bio tako tvrdoglav, a i druge dve saradnice su bile na njenoj strani. Jedini se ja nisam složio s njom. Bio sam jako zabrinut. Ako nastavim da odobravam to kako su starešine rešile stvari, hoće li Alina i ostali reći da obožavam status, da mi nedostaje razboritost i da bi rekao šta god starešine kažu? Ali ako se složim s njihovim gledištem, ne bi li to značilo da nasumično nekog osuđujem? Možda bih trebao da kažem da ne znam da raspoznajem. Na taj način, ne bi znali moja stvarna gledišta i ne bi rekli da mi nedostaje razboritost niti da sam stao na stranu antihrista. Zato sam dosta neodlučno rekao: „Ne znam dovoljno o ponašanju Nikol, tako da ne znam kako da je klasifikujem.” Alinin izraz lica se momentalno promenio kad je videla da se ne slažem s njom. Posle toga su me namerno izbegavale kad su razgovarale o tome da prijave Nikol. Osećao sam se izolovano, što mi je ostavilo gorak ukus u ustima: „Jesam li učinio nešto loše? Zašto se ovako ponašaju prema meni?” To je za mene bilo uznemirujuće i osećao sam nemir u obavljanju svoje dužnosti. Slutio sam da će mi iza leđa govoriti da je moje razumevanje istine previše plitko i da mi nedostaje razboritost. Hoće li od sada nastaviti da me isključuju? Osećao sam još veću malodušnost i pomislio: „U redu, ako neće da slušaju moje predloge i ne žele da se uključim, bar ću poštedeti sebe mnogih nevolja i izbeći da ih uvredim da me ne bi optužili i tražili da budem smenjen. Neka rade šta hoće; to se ionako mene ne tiče.” Ali nakon što sam napravio taj izbor, sebi sam prebacio: „Zar tako ne bežim? Ne podržavam rad crkve.” Kasnije sam se otvorio i razgovarao o svom stanju sa starešinama, a oni su me podsetili da tražim Božju nameru i podržim rad crkve, dodajući da ako postanem negativan i odustanem ili pomislim da pobegnem zato što su me Alina i ostali izolovali, izbegavao bih svoju odgovornost. Čuvši šta su starešine rekle, shvatio sam da sam razmišljao samo o sopstvenim interesima. Video sam da je jedan od Božjih izabranika bio ugnjetavan, a ponašao sam se kao da se to mene ne tiče. Čak sam hteo da pobegnem da ne bih bio isključen. Bio sam tako sebičan i ogavan!

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči, i tek tada sam malo jasnije video svoju priroda-suštinu. Bog kaže: „Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoja sredstva za život i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Došao si u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana. Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i održali svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i žrtvuju se za svoje prijatelje ma koliko ih to koštalo. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, istinu i pravdu, njihovih dobrih namera više nema, potpuno su nestale. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto više nemaju snage da plate bilo koju cenu i da podnesu bilo kakvu patnju kada treba da rade pravi posao i da se bave praktičnim pitanjima, da čuvaju rad crkve i pozitivne stvari i da zaštite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju neku vrstu naravi koja ima odbojnost prema istini. Zašto kažem da njihova narav ima odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto uključuje svedočenje za Boga, primenu istine, zaštitu Božjeg izabranog naroda, borbu protiv Sotoninih spletki ili zaštitu rada crkve, oni beže i kriju se i ne bave se nikakvim prikladnim pitanjima. Gde je njihovo junaštvo i duh da podnesu patnju? Gde oni te stvari primenjuju? To je lako uočljivo. Čak i ako ih neko kritikuje, govoreći da ne treba da budu tako sebični i bedni i da ne štite sebe, i da treba da štite rad crkve, njih zaista nije briga. Kažu sebi: ’Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvo dobro bi takvo ponašanje donelo mojoj potrazi za slavom, dobitkom i statusom?’ Oni nisu osobe koje tragaju za istinom. Oni samo vole da traže slavu, dobitak i status i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni za obavljanje crkvenog rada, oni naprosto odluče da nestanu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljenje da imaju odbojnost prema istini. Samo oni koji vole istinu i poseduju istina-stvarnost mogu da istupe kada delo Božje kuće i Božji izabranici to zahtevaju, samo oni mogu da ustanu, hrabro i predano, da svedoče o Bogu i da u zajedništvu razgovaraju o istini, izvodeći Božje izabranike na pravi put, omogućavajući im da se pokore Božjem delu. Samo to je odgovoran stav i pokazivanje obzira prema Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Tek sam u poređenju sa Božjim rečima video da sam naročito lukav i varljiv. Alina i ostali su hteli da klasifikuju Nikol kao antihrista. Očigledno se nisam slagao s njima, a znao sam i da se nepravedno ponašaju prema Nikol tako što su je proizvoljno osuđivali, ali sam se brinuo da ih ne uvredim da me ne bi osudili ili smenili. Da bih zaštitio svoj status i ugled, izbegavao sam da izrazim ono što sam zaista mislio i rekao sam nešto neodređeno. Nisam imao hrabrosti da se držim ispravnog stanovišta. Uvek sam vodio računa o sopstvenim interesima i stavljao samoodržanje na prvo mesto, a baš ništa nisam činio da zaštitim interese crkve. Nisam uzeo u obzir to koliko bi nevolja oni doneli radu crkve time što bi to učinili. U jednoj važnoj stvari, koja se tiče rada crkve i život-ulaska braće i sestara, glumio sam neznanje da ne bih nikog uvredio niti povredio, a da bih zadržao svoj položaj, pratio sam ostale i govorio protiv načela. Zaista sam bio previše lukav. Ne samo da sam bio lukav, već sam imao i odbojnost prema istini. Razumeo sam da su primena istine i zaštita rada crkve pravedne i pozitivne stvari, ali kad sam pomislio da bi moji sopstveni interesi mogli biti ugroženi, nisam ih sproveo u delo. Čak sam mislio da bih mogao patiti jer branim ono što je ispravno. Nije li to samo pokazivalo da ne volim pozitivne stvari i da imam odbojnost prema istini? Osećao sam veliko kajanje i grižu savesti.

Posle toga, više starešine su me podsetile da je, nakon što je Nikol bila tada smenjena, Alina nastavila da je prijavljuje kao antihrista i da nije htela da prestane dok Nikol ne bude izbačena. Ovo više nije bila obična manifestacija iskvarenosti. Ako je Alinina namera zaista bila da prepozna antihrista i zaštiti rad crkve, ali je jednostavno pogrešila u raspoznavanju, onda bi, nakon što su starešine besedile u skladu sa istina-načelima, mogla da uvidi svoje greške i ispravno tretira prestup Nikol. Ali ona uopšte nije prihvatila besedu, već je ostala pri svome i nije htela da odustane, što je mirisalo na ugnjetavanje i kažnjavanje nekog. Starešine su me zamolile da ispitam Alinu i saznam istinu, i pristao sam. Ali kad sam hteo da se raspitam kod ostalih, opet sam počeo da se povlačim. „Nije samo Rejčel ta koja ne raspoznaje Alinu. Čak su neka braća i sestre u crkvi stali na njenu stranu. Ako pokušam nasamo da saznam istinu o toj stvari, a oni o tome kažu Alini, hoće li Alina i ostali tražiti da budem smenjen?” Kad sam na to pomislio, opet sam se osećao zbunjeno. Kasnije sam se setio Božjih reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi srce uzdrmale. Suočen s Božjim pitanjima, primetio sam da se ponašam plašljivo i kukavički, strahujući od nevolje. Uvek sam želeo da pobegnem od nevolje. Nisam uopšte vodio računa o Božjem bremenu. Nisam štitio rad crkve iz straha da bi to uvredilo druge i bilo na moju štetu. Bio sam tako sebičan i ogavan! Božje reči su me probudile. Sad Alinino ponašanje prekida rad crkve. Ako sad ne reagujem, biće suviše kasno kad Alina nanese još veću štetu radu crkve. Moja plašljivost i strah bili su nedostatak vere u Boga. Nisam verovao da je sve u Božjim rukama, pa sam se uvek plašio da će me drugi ugnjetavati. Bog je pravedan, istina vlada u Božjoj kući. Na kraju, negativni ljudi i zli ljudi ne mogu ovde da nađu uporište, ali moja vera je bila suviše mala. Zato sam došao pred Boga i molio se: „Bože, u mom srcu su strah i plašljivost. Molim Te daj mi veru da ustanem i branim rad crkve.” Posle molitve sam se setio vođe grupe koji je bio častan i imao nešto razboritosti. Potražio sam ga i zamolio da radimo zajedno na istrazi te stvari. Kada smo proverili Alinine izveštaje o antihristovom ponašanju od strane Nikol, bili smo užasnuti. Otkrili smo da su neke od optužbi bile neistinite, dok su se druge ticale ponašanja koja su samo otkrivala iskvarenost i nisu bila suštinski problemi. Osuđujući Nikol kao antihrista na temelju takvog ponašanja, nije li Alina izvrtala činjenice kako bi ugnjetavala Nikol? Đakon za opšte poslove takođe je video da je Alina bila nemilosrdna prema Nikol, i upozorio ju je da ne čini zlo, ali Alina je ostala nepokolebljiva i još uvek je glasno zahtevala da se Nikol osudi kao antihrist. Videli smo da Alina oseća naročitu mržnju prema Nikol i da je odlučna u tome da se ona izbaci. Saznali smo za situaciju kada su Alina i Nikol bile saradnice, i otkrili da su više starešine u to vreme dodelile Nikol mnogo važnog posla jer su njen kov i radna sposobnost bili superiorniji od Alininih. Alina je smatrala da je Nikol zasenjuje i zbog toga je bila ljubomorna i nezadovoljna. Osim toga, Nikol je često ukazivala na probleme u njenom radu, pa je Alina mislila da je Nikol mrzi i zato je bila kivna na Nikol i večito je tražila priliku da joj vrati. Kada je Nikol u ovom slučaju prekršila načela i pokazala se kao lažni starešina, Alina je htela da iskoristi priliku i klasifikuje Nikol kao antihrista i da je izbaci. U početku sam mislio da je osudila Nikol jer nije razumela istinu. Sad sam video da je Alinina želja za osvetom bila toliko jaka da je, da bi izravnala lične račune s njom, iskrivila činjenice kako bi zaludela druge da joj se pridruže u osudi Nikol. To je bila krajnje odvratna priroda!

Jednog dana, kroz otkrovenje u Božjoj reči, video sam Alininu suštinu dosta jasnije. Bog kaže: „Šta je to neistomišljenik? Koje ljude antihrist smatra neistomišljenicima? One koji, u najmanju ruku, antihrista ne shvataju ozbiljno kao starešinu, što znači da mu se ne dive i ne obožavaju ga, već se prema njemu odnose kao prema običnom čoveku. To je jedna vrsta neistomišljenika. Tu su, zatim, i oni koji vole istinu, streme ka njoj, nastoje da promene narav i streme ka ljubavi prema Bogu; oni ne idu istim putem kao antihrist i u njegovim su očima neistomišljenici. Ima li i drugih? (Oni koji antihristu večito daju predloge i koji se ne boje da ga razotkriju.) Antihrist svakoga ko se usudi da mu daje predloge i da ga razotkrije, kao i svakoga čiji se pogledi razlikuju od njegovih, smatra neistomišljenikom. A postoji i još jedna vrsta: oni koji su po kovu i sposobnosti jednaki antihristu, čije su sposobnosti govora i delanja slične njegovim, ili za koje on smatra da su iznad njega ili da su u stanju da ga razaznaju. To je, za antihrista, neprihvatljivo i predstavlja pretnju njegovom statusu. Takvi ljudi su njegovi najveći neistomišljenici. Antihrist se ne usuđuje da ih zanemari niti da se, po pitanju opreza, iole opusti. Smatra ih trnom u peti, stalnim uzrokom iritacije, uvek je na oprezu i uzdržan prema njima i u svemu ih izbegava. Naročito kada antihrist vidi da će ga neki neistomišljenik razaznati i razotkriti, posebno ga hvata panika; očajnički nastoji da tog neistomišljenika odstrani i napadne i neće imati mira sve dok ga ne ukloni iz crkve. (…) Neistomišljenik je, za antihrista, pretnja njegovom statusu i moći. On neće prezati ni od čega da se ’pobrine’ za svakoga ko ugrožava njegov status i moć. Ako tog čoveka zaista nije moguće primorati na poslušnost ili pridobiti, antihrist će ga srušiti ili ukloniti. Na kraju će postići svoj cilj da ima apsolutnu moć i da sam bude zakon. To je jedna od tehnika koju antihristi obično koriste da zadrže status i moć – napadaju i odstranjuju neistomišljenike” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). „Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati. (…) Naravno, kad se drugome zbog mržnje svete, to nije stoga što prema toj osobi osećaju mržnju ili imaju neki neraščišćen račun iz prošlosti, već zato što je ta osoba razotkrila njihove greške. To pokazuje da sȃm čin razotkrivanja antihrista, bez obzira na to ko to čini i bez obzira na njegov odnos sa tim antihristom, može podstaći njegovu mržnju i potpiriti njegovu osvetu. Bez obzira na to ko je u pitanju, da li shvata istinu odnosno da li je starešina, delatnik ili običan pripadnik Božjeg izabranog naroda, dokle god taj razotkriva i orezuje antihrista, on će se prema toj osobi odnositi kao prema neprijatelju. Čak će otvoreno reći: ’Nagaziću žestoko svakog ko me orezuje. Ko god me razotkriva, ko god da otkriva tajne iz moje prošlosti, izdejstvuje da me kuća božja izbaci ili me liši mog dela blagoslova, nikada ga neću ostaviti na miru. Takav sam u sekularnom svetu: niko se ne usuđuje da mi pravi probleme. Nije se još uvek rodila osoba koja se usuđuje da me gnjavi!’ Ovo je vrsta nemilosrdnih reči koje izbijaju iz antihristȃ kad se suoče sa orezivanjem. Kad izuste te nemilosrdne reči, to ne čine da bi zastrašili druge niti time sebi daju oduška kako bi se zaštitili. Oni su zaista u stanju da učine zlo i posegnuće za svakim raspoloživim sredstvom. Ovo je podmukla narav antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Jedino sam kroz otkrovenje Božje reči jasno video Alinine motive. Stalno je govorila da želi da zaštiti rad crkve i da ne može da pusti nijednog antihrista, dok je u stvarnosti sprovodila ličnu osvetu. Bila je kivna samo zato što je Nikol ukazala na greške u njenom radu. Iskoristila je smenu Nikol da bi oko toga napravila veliku galamu i uhvatila se za njen prolazni prestup da je klasifikuje kao antihrista. Nakon što su naše starešine jasno besedile o razlici između iskvarenosti i zlodela, nije htela da odustane i nastavila je da čini sve što je mogla da iznese iskrivljene informacije o Nikol. Iznela je naduvane optužbe i zaludela braću i sestre da joj se pridruže u njenoj osudi Nikol, kao deo njenog nastojanja da ukloni one sa drugačijim gledištima. Kada starešine nisu postupile s Nikol onako kako je ona želela, postala je nezadovoljna i rekla je svojim saradnicima da starešine štite Nikol, što ih je zaludelo da stanu na njenu stranu i stvore predrasude prema starešinama. Kad sam izneo drugačije gledište o slučaju sa Nikol, ona me je isključila i izolovala. Kad su je neka braća i sestre upozorili na to što čini, ona je odbila to da prihvati i rekla da je to prekidanje od strane Sotone. Iz ovih činjenica možemo da vidimo da je Alina mrzela istinu i da je imala veoma zlobnu narav. Ako bi je neko raspoznao ili predstavljao pretnju njenom statusu, tretirala ih je kao neprijatelja kojeg treba napasti, isključiti i kazniti u znak odmazde. Alina je bila zla osoba. Nakon toga sam saopštio starešinama činjenice koje sam saznao. Oni su zatim smenili Alinu, izolovali je i pratili njeno ponašanje kako bi, ukoliko izazove dalje prekidanje, bila izbačena. Kroz razgovor u zajedništvu, Rejčel je takođe stekla razboritost po pitanju Aline. Kad je uvidela da se pridružila Alini u činjenju zla, bila je puna kajanja i mrzela je sebe.

Iako se to davno dogodilo, stid me je da razmišljam o tome kako me, u to vreme i iz sopstvenog interesa, uopšte nije zanimalo da li je trpeo rad crkve. Da nije bilo prosvećenja i vođstva reči Božjih, ja ne bih ni imao hrabrosti da zaštitim rad crkve. Božja reč mi je dala načela primene. Koliko god da razumem istinu, sve dok se radi o interesima crkve, moram da stanem u njihovu odbranu. To je nepokolebljiva odgovornost.