Kada sam prvi put bila zadužena za rad na jevanđelju u crkvi, nisam ostvarivala dobre rezultate i zbog toga sam bila neverovatno uznemirena. Otprilike u to vreme, Eni je prebačena u našu crkvu. Čula sam da je bila vernica više od 20 godina, da je ostavila sve da bi radila i davala sebe, da je propovedala na mnogo različitih mesta i iskusila velike opasnosti i nedaće a da nikada nije odustala. Zbog toga sam je veoma cenila, i kada je moj starešina uredila da Eni sarađuje sa mnom u radu na jevanđelju, bila sam oduševljena. Tokom svog prvog razgovora u zajedništvu sa nama, Eni je pričala o svojim susretima sa religioznim starešinama koji su prekidali njen rad na deljenju jevanđeljelja i o tome kako je razgovarala i raspravljala sa njima, ostavljajući ih bez teksta. Govorila je o tome kako je razgovarala o istini s mogućim primaocima jevanđelja koji su imali jake religiozne predstave i široko biblijsko znanje i kako je na kraju razrešila njihove nedoumice. Govorila je o mnogim poteškoćama sa kojima se suočila dok je širila jevanđelje i kako su ona i druga braća i sestre platili ceh da bi širili jevanđelje na različitim mestima. Takođe je govorila o tome kako su je više starešine cenile i negovale i dali joj neke važne dužnosti. Ono što me je najviše impresioniralo, bilo je kada je besedila o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu, dok su joj suze navirale na oči. Rekla je da moramo biti razboriti prema Božjim namerama i da, bez obzira na to sa koliko nevolja se suočavamo, naša je misija da širimo Njegovo jevanđelje poslednjih dana. Tada mi se činilo da je Eni puna ljubavi prema Bogu i odmah sam razvila poštovanje prema njoj. Mislila sam: „Eni već dugo veruje u Boga, ona razume više istina od nas i većeg je rasta od nas. Trebalo bi da učim od nje.” Kasnije, dok smo zajedno obavljale svoje dužnosti, primetila sam da je Eni zaista u stanju da izdrži teškoće, često ostaje do kasno da prati posao i rešava probleme. Takođe je ukazivala na odstupanja i propuste u mom radu i razgovarala sa mnom o putevima primene. Kada je delila jevanđelje sa mogućim primaocima, davala je primere, koristila metafore, govorila veoma oštroumno i umela je da razreši nedoumice koje su imali. Kada je pričala o tome kako nije dobro izvršila svoju dužnost tokom okupljanja, često bi počela da plače govoreći koliko duguje Bogu. Ponekad bi joj zalivači dolazili sa problemom koji je trebalo rešiti i ona bi odmah našla vremena da im pomogne. Takođe joj je bilo jako stalo ako bi primetila da se fizički ne osećam dobro. Sve to je učinilo da mi se još više dopadne. Kasnije, kada je izabrana za crkvenog starešinu, bila sam još sigurnija da ona razume istinu i da poseduje stvarnost. Još više sam se ugledala na nju i još više je cenila. Videla sam koliko je zauzeta, dok juri okolo da pomogne braći i sestrama da reše svoje probleme i zbog toga sam smatrala da ima zaista važnu ulogu u crkvi i da definitivno ne bismo mogli bez nje. Kada bih naišla na probleme ili poteškoće, tražila sam da razgovaram sa njom. Oduševljeno bih beležila njena gledišta i ideje i sprovodila njene predloge. Čak sam je donekle i oponašala. Na primer, kada bih je videla da radi do kasno u noć, uzimala sam to kao znak vernosti i sposobnosti da podnese teškoće u obavljanju dužnosti, pa bih i ja ostala budna do kasno. Čak i kada nisam imala ništa hitno da radim i mogla sam ranije da odem u krevet, ako bih videla da Eni još uvek nije otišla na spavanje, želela sam da i ja ostanem budna. Kad sam videla da je ostala jaka i nastavila da se bavi svojom dužnošću nakon orezivanja, mislila sam da to znači da ima rast i stvarnost. Stoga, nakon što bi me orezali, iako sam se zapravo osećala uznemireno i želela da odvojim malo vremena za razmišljanje, kada sam pomislila na Enino ponašanje, požurila bih da se vratim svojoj dužnosti bez da se usredsredim na razmišljanje i zadobijanje znanja o sebi. Bila sam potpuno nesvesna da živim u stanju poštovanja i obožavanja osobe. Ostala sam takva dok se nisu desile neke stvari koje su mi postepeno dale izvesno raspoznavanje Eni.

Eni je, kao crkveni starešina, imala praktičan pristup svemu i zaista je bila u stanju da trpi i da plati ceh, ali problemi su se i dalje pojavljivali jedan za drugim, a efikasnost crkvenog rada je polako opadala. Jednog dana mi je đakon za zalivanje, sestra Lejla, rekla da je otkrila neka odstupanja u Eninom radu. Rekla je da Eni preuzima sve na sebe i ne dozvoljava braći i sestrama da praktikuju i da nije usredsređena na negovanje drugih. Lejla je rekla da Eni obavlja sav posao đakona i vođa timova, što je značilo da niko drugi ne može da praktikuje, i da su vremenom svi počeli da se osećaju beskorisno i bezvredno, ali su se zaista ugledali na Eni. Takva atmosfera nije bila pogodna za obavljanje dužnosti. Lejla je rekla da je htela da da Eni savet i kaže joj da drugima pruži više prilike da praktikuju, kako bi mogli da spoznaju svoje nedostatke i mane i da brže napreduju. Tako bi svi mogli da iskoriste svoje talente i sigurno bi postajali sve efikasniji u svojim dužnostima. Zaista sam podržavala Lejlinu ideju, pa sam otišla sa njom da razgovaramo sa Eni. Iznenadila sam se kada sam videla da je Eni zaista nezadovoljna našim savetom i samo se namrštila i protivrečila nam. Rekla je da braća i sestre imaju previše nedostataka, da bi njihovo podučavanje predstavljalo veliki problem i samo bi usporilo stvari. Rekla je da je za nju delotvornije i efikasnije da sama radi stvari. Čuvši je kako to tako rečito izjavljuje, osećala sam se pomalo zbunjeno. Ali kada sam kasnije razmišljala o tome, shvatila sam da je neprikladno da Eni radi na taj način. Ostali ne bi dobili nikakvu obuku, i kad bi sve bilo prepušteno njoj, posao i dalje ne bi bio dobro obavljen. Ali onda sam pomislila kako mi ne razumemo istinu, tako da bismo samo bili beskorisni i usporavali stvari ako bismo pokušali da radimo sa njom na rešavanju problema. Pošto je Eni bolje razumela istinu, mislila sam da treba da je pustimo da se pobrine za stvari. Usled toga, iako je Eni bila zaista zauzeta poslom svaki dan, ostalo je još mnogo problema. Braća i sestre su bili veoma pasivni u svojim dužnostima i čekali su da ona reši probleme. Većina ljudi je živela u stanju potisnutosti i malodušnosti. Kasnije je jedan viši starešina saznao da u našoj crkvi ima mnogo problema, pa je prikupila procene o Eni od braće i sestara i saznala je koliko je Eni bila nadmena, uobražena, sklona kontrolisanju drugih i odbacivanju njihovih predloga, i kako bi uvek uzdizala sebe, razmetala se i svakoga kritikovala. Nakon što je to otkrila, starešina ju je odmah smenila. Takođe je istakla da nam je nedostajalo raspoznavanja i da smo slepo obožavali Eni i ugledali se na nju. Govorila je o tome kako treba da tragamo za istina-načelima u svojim dužnostima i da se ne ugledamo na druge ljude niti da im budemo poslušni. Čuvši to, shvatila sam da sam dugo živela u stanju obožavanja osobe i da moj odnos sa Bogom već dugo vremena nije bio normalan. Pomislila sam kako „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva” kažu: „Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Bila sam pomalo uplašena. Razmišljala sam o tome kako sam visoko cenila Eni otkako sam je upoznala i kako se nisam usredsredila na traganje za istina-načelima u svojoj dužnosti, već sam se umesto toga oslanjala na nju. Tražila bih njenu pomoć kad god bih imala problem i radila sam šta god bi ona rekla. Zaista sam se ugledala na nju i nisam čuvala mesto u svom srcu za Boga. Činilo mi se da naš posao ne može da se obavi bez nje u crkvi, kao da bismo se mogli dobro slagati bez Božjeg vođstva ili istina-načela. Da li sam uopšte bila vernica? Zar nisam samo obožavala i pratila drugu osobu? Takvo ponašanje je zaista odvratno Bogu! Nije ni čudo što nisam mogla da dobijem delo Svetog Duha u svojoj dužnosti i što nisam nimalo napredovala nakon praktikovanja tako dugo vremena. Molila sam se Bogu želeći da promenim svoje stanje i da prestanem da se ugledam na druge ljude.

Nakon toga su se desile neke stvari koje su mi pokazale Enino pravo lice. Nakon što je smenjena, iako je dobro znala da je mnoga braća i sestre poštuju, ona i dalje ne bi detaljno analizirala niti pokušavala da spozna sebe tokom okupljanja. Umesto toga, ponašala se kao da joj je učinjena nepravda, rekavši da poštuje svoju saradnicu, sestru Veru, i da je, dok je obavljala svoju dužnost, samo radila sve što joj je Vera rekla. Bila sam šokirana kada sam videla kako prebacuje krivicu na Veru i pomislila sam: „Starešina je jasno razotkrila i detaljno analizirala Enine probleme, pa zašto ona nema razumevanje o sebi i ne preuzima odgovornost? Tako se ne ispoljava prihvatanje istine!” Kasnije je starešina ponovo rasporedila Eni da sa mnom radi na jevanđelju, iako je nisam toliko cenila kao pre, ipak mi je bilo zaista drago. Postoji izreka koja kaže: „Mršavi medved je i dalje jači od jelena”, i smatrala sam da je Eni i dalje mnogo bolja od mene, uprkos svim njenim problemima. Ipak, radeći sa njom, otkrila sam da nije tako opuštena ili pristupačna kao ranije i da je umesto toga postala veoma kruta. Kada smo razgovarale o poslu, nije htela da sasluša nijedno moje gledište i često bi ih jednostavno odbacila. Mnogo puta je izbegavala da razgovara sa mnom i umesto toga odlazila da razgovara sa sestrom sa kojom je ranije sarađivala. Zbog toga sam se osećala sputano i odbačeno. U to vreme nismo postizale nikakve rezultate u našoj dužnosti, pa sam otišla da razgovaram sa njom o problemima koje sam otkrila tokom našeg zajedničkog rada. Bila sam šokirana što ona nije prihvatala nijedan od njih i što je mislila da nema nikakvih problema. Otvoreno mi je odgovorila, rekavši: „Biću iskrena s tobom, pa nemoj da te to uznemiri. Nisam navikla da radim s tobom. Način na koji radiš mi se ne sviđa i čini me nestrpljivom.” Čuvši ovo, osećala sam se još negativnije i osećala sam se kao da je usporavam.

Kasnije je starešina čula za naše probleme i orezala Eni zato što je bila nadmena, samopravedna i nije prihvatala istinu. Tokom jednog okupljanja, Eni je svima rekla da je njeno orezivanje bila Božja ljubav. Plakala je, priznajući da je izneverila Boga time što nije dobro izvršavala svoju dužnost. Delovala je tako iskreno, kao da zaista poznaje sebe. Pa ipak, u našoj privatnoj komunikaciji, samo je širila negativnost, govoreći da je završila s tim, i jednostavno nije imala želju da obavlja svoju dužnost. Pokušala sam da razgovaram sa njom, ali nije slušala. Kada je starešina pričala o napretku nekog brata ili sestre i koliko su dobro obavljali svoju dužnost, Eni bi postala još negativnija, misleći da starešina više ceni druge nego nju. Uvek me je pitala da li joj se drugi smeju iza leđa. Očigledno se osećala negativno i lomila se fizički i psihički, ali se ponašala tako sjajno i snažno na skupovima i pretvarala bi se da prihvata istinu i da uzima u obzir Božje namere. Samo gledajući je, osećala sam se iscrpljeno. Ponekad bih se zapitala: „Da li je ovo zaista osoba koju sam nekada toliko cenila i poštovala? Ona ne izgleda kao neko ko poseduje istina-stvarnost!” Shvatila sam da je toliko usredsređena na ugled i status i da uopšte ne prihvata istinu. Kada su je neke stvari zadesile, nije pokušavala da spozna sebe i često se samo pretvarala. Nije bila ispravna osoba. Kasnije se njeno stanje pogoršavalo. Starešina je sa njom razgovarala nekoliko puta, i dok se spolja činilo da to prihvata, zapravo se uopšte nije promenila. Čak je mrzela braću i sestre i gledala ih sa otrovom u očima. Kada ju je starešina orezala i razotkrila njene probleme, mrzela je i krivila Boga. Nije mogla da ne svaljuje odgovornost za sve loše što se dogodilo na Božja pleća. Uvidela sam da ima zlobnu prirodu i da mrzi Boga i istinu. Ona je bila demon, antihrist. Kasnije joj više nije bilo dozvoljeno da živi crkvenim životom niti da obavlja dužnost.

Zadugo nisam mogla da se smirim nakon što je Eni otišla. Pitala sam se zašto sam je toliko obožavala i cenila, do te mere da sam čak želela da budem kao ona. Razmišljala sam o tome kako sam se oduvek divila ljudima koji su rečiti, koji mogu da izdrže veliku patnju i da napuste sve da bi se dali za Boga, kao i ljudima koji su bili uhapšeni i mučeni a da nisu izdali Boga. Zašto sam toliko obožavala i cenila te ljude? Koja ideja je vladala mnome? Onda sam jednog dana videla dva odlomka Božjih reči koji kažu: „Neki ljudi su sposobni da podnose teškoće, u stanju su da plate cenu, veoma se dobro ponašaju prema spoljnom svetu, prilično su poštovani i uživaju divljenje drugih ljudi. Da li biste rekli da se takvo spoljašnje ponašanje može smatrati sprovođenjem istine u delo? Da li bi se moglo utvrditi da takvi ljudi zaista udovoljavaju Božjim namerama? Zašto ljudi za takve pojedince često misle da udovoljavaju Bogu, da se kreću u pravcu sprovođenja istine u delo i da slede Božji put? Zašto neki ljudi tako misle? Za to postoji samo jedno objašnjenje. Kako glasi to objašnjenje? Radi se o tome da određena pitanja – poput, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači udovoljiti Bogu ili šta znači zaista posedovati istina-stvarnost – velikom broju ljudi nisu baš najjasnija. Usled toga, ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli. Štaviše, ti idoli koje obožavaju – za koje veruju da mogu da se odreknu svoje porodice i posla i koji su naizgled sposobni da plate cenu – u glavama nekih ljudi postaju oni koji zaista udovoljavaju Bogu i koji uistinu mogu da ostvare dobre ishode i dobra odredišta. U njihovim glavama, ti idoli jesu oni koje Bog hvali” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). „Samo je jedan osnovni uzrok tako neukih postupaka i stavova ljudi, odnosno njihovih jednostranih mišljenja i delovanja – a danas ću vam upravo o njemu govoriti: reč je o tome da ljudi, iako možda slede Boga, svakodnevno Mu se mole i čitaju Njegove reči, zapravo ne razumeju Njegove namere. U tome je srž problema. Kad bi neko razumeo Božje srce i znao šta se Bogu dopada i čega se gnuša, šta želi, a šta odbacuje od Sebe, kakve ljude voli, a kakve ne voli, po kojim standardima ljudima postavlja zahteve i kakav pristup koristi da bi ih usavršio, da li bi ta osoba i dalje mogla da ima svoje lično mišljenje? Da li bi takvi ljudi mogli naprosto početi da se klanjaju nekom drugom? Da li bi obično ljudsko biće moglo da im postane idol? Gledište ljudi koji razumeju Božje namere neznatno je racionalnije od ovoga. Oni iskvarenu osobu neće proizvoljno uzeti za svog idola, niti će, dokle god idu putem sprovođenja istine u delo, verovati da je slepo poštovanje nekoliko prostih pravila i načela isto što i sprovođenje istine u delo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Božje reči su precizno opisale moje stanje. Shvatila sam da sam imala pogrešno gledište u svojoj veri tokom svih tih godina, misleći da, ako je neko dugo vremena verovao u Boga, ako se oduševljeno davao, patio i platio ceh, i mnogo radio, to znači da primenjuje istinu i da ima istina-stvarnost, kao i da su to ljudi koji su ugodili Bogu i koji imaju mesto u crkvi. Stoga, kada sam videla da je Eni verovala mnogo godina, da je mnogo žrtvovala i mnogo pretrpela da bi širila jevanđelje, kao i da je bila jasna i logična u propovedanju i razgovoru, bila sam zavedena sjajnim utiskom i njenim dobrim ponašanjem, i počela sam da je visoko cenim i obožavam. Tek nakon što sam pročitala te odlomke iz Božje reči, videla sam koliko sam glupa i nesvesna i kakve besmislene ideje sam se držala. Kada se čovek žrtvuje i daje, kada pati i plaća ceh za svoju dužnost, to je samo površno dobro ponašanje. To ne znači da ima dobru ljudskost ili da voli istinu, a svakako ne znači da ima istina-stvarnost. Iako je Eni bila talentovan govornik i stalno je ostavljala sebe i davala se tokom tih 20 godina koliko je bila vernica, ona je tretirala te stvari kao lični kapital i uvek ga je koristila da se pokaže, razmeće se i da pridikuje ljudima. Uopšte nije bila u stanju da prihvati niti da primenjuje istinu. Ma koliko puta bila orezana, i ma koliko neuspeha ili grešaka napravila, nikada nije razmišljala da bi spoznala sebe i definitivno se nije istinski pokajala. Kada su je drugi cenili i kad je imala visok status, imala je mnogo energije za svoju dužnost i mogla je ostati budna do kasno i sve uložiti u to. Ali nakon što je smenjena, izgubila je svaku želju da obavlja svoju dužnost i bila je puna otpora i ogorčena. Krišom je širila negativnost, ali na površini je govorila da duguje Bogu i izgledalo je da se zaista kaje. Zbog toga su drugi ljudi mislili da ona vodi računa o Božjim namerama, da ima rast i da poseduje stvarnost, pa su je svi cenili i obožavali. Nakon što je orezana, svima je rekla da je to Božja ljubav, ali je potajno krivila i mrzela Boga. Zar ona nije bila antihrist koji mrzi istinu i Boga? Konačno sam shvatila da samo zato što neko dugo veruje u Boga i ume da se žrtvuje i da govori rečito, ima iskustvo, i drugi ga cene, to ne znači da ima istina-stvarnost, i to svakako ne znači da ugađa Bogu. Ma koliko dugo da neko veruje ili ma koliko naporno da radi, ako uopšte ne primenjuje istinu i ne promeni svoju sotonsku narav, to je i dalje osoba koja se opire Bogu u svojoj suštini i na kraju će biti razotkrivena i uklonjena. Time se ispunjavaju reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Kasnije sam pomislila na Božje reči: „Nije Me briga kolike su tvoje zasluge za tvoj naporan rad, koliko su tvoje sposobnosti upečatljive, koliko Me pažljivo slediš, koliko si poznat ili koliko si popravio svoj stav; sve dok ne ispuniš Moje zahteve, nikada nećeš moći da zavrediš pohvalu od Mene. Otpišite sve te svoje zamisli i računice što je pre moguće i počnite ozbiljno da se odnosite prema Mojim zahtevima; u suprotnom, Ja ću svakoga pretvoriti u pepeo da bih Svoje delo okončao i, u najgorem slučaju, poništiti Svoje godine delovanja i patnje, jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i sotonskog su obličja, niti ih mogu povesti u naredno doba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nešto što nijedna osoba ne može da promeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me zaista dirnule u srce. Bog ne određuje čovekov ishod ili odredište prema tome koliko je naporno radio i doprineo, koliko se dobro ponašao niti koliko je posla uradio. On to određuje na osnovu toga da li čovek ima istinu ili ne. Bog ne sudi ljudima po onome što je na površini, On im sudi po njihovoj suštini. On gleda da li vole istinu i da li mogu da je sprovedu u delo, da li Mu se pokoravaju i da li slede Njegovu volju. Shvatila sam da Bog zaista ima pravednu, svetu narav. Postoje merila po kojima On sudi ljudima i načela o tome kako se ponaša prema ljudima, bez i najmanjeg mešanja telesnih osećanja. Bog neće odrediti da je neko pravedan ili dobar samo zato što pokazuje malo entuzijazma, niti ako doprinosi ili ako malo pati. Naprotiv, bez obzira na to koliko dugo čovek veruje u Boga, koliko je posla uradio ili koliki ugled ima, Bog će ih na kraju ukloniti ako ne primenjuju istinu i ne promene svoju iskvarenu narav. Nakon što sam to shvatila, osećala sam se još više glupo i jadno. Tokom svih godina svoje vere, nisam stremila ka istini niti razumela Božje namere. Prosto sam zasnivala svoje verovanje na sopstvenim predstavama i zamislima i neprestano obožavala druge ljude. Bila sam tako slepa i glupa! Pomislila sam na Božju reč: „U celokupnom ljudskom rodu nema nikoga ko bi mogao poslužiti kao uzor ostalima, jer svi su ljudi u osnovi slični i ne razlikuju se međusobno, i samo ih sitnice čine drugačijim od ostalih. Zato ni danas ljudi još uvek nisu sposobni da u potpunosti spoznaju Moja dela. Tek kada se Moja grdnja spusti na celo čovečanstvo, oni će, i ne znajući to, postati svesni Mojih dela, a čovek će, bez ikakvog Mog angažovanja ili prisile, spoznati Mene i na taj način posvedočiti o Mojim delima. To je Moj plan, vidljiva strana Mog dela, i to je ono što čovek treba da zna” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božja reč je savršeno jasna. Ljudi su iskvareni od strane Sotone i imaju Sotoninu suštinu. Pokazujemo samo sotonske naravi. Ni jedan od nas nije dostojan obožavanja. Da sam to ranije razumela, nikada ne bih obožavala neku osobu niti joj se divila.

Ubrzo nakon toga sam smenjena zato što dugo nisam postigla ništa u svojoj dužnosti. U to vreme sam mnogo razmišljala i promislila sam o tome zašto sam doživela neuspeh. Setila sam se kako sam zapala u stanje obožavanja i ugledanja na Eni i kako sam verovala da ona razume istinu i da poseduje stvarnost, samo zato što je dugo bila vernik, što je propovedala jevanđelje godinama, mnogo patila i imala dosta radnog iskustva. Često sam je oponašala i obraćala joj se sa svojim problemima. Odmah bih prihvatila bilo koje gledište koje je izrazila, ne razmišljajući o njemu, i samo bih uradila šta god da je rekla. Uopšte nisam čuvala mesto u svom srcu za Boga. Nisam tragala za istinom kada bih naišla na probleme i nije bilo nimalo načela u mojim postupcima. Samo sam slušala jednu osobu – Eni. Kako je to bilo verovanje u Boga? Zar nisam samo sledila jednu osobu? Baš kao što Bog kaže: „Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božje reči su otkrile moje pravo stanje. Kada sam se setila svojih godina vere, uvidela sam da su svi ljudi kojima sam se divila imali kova i talenata i da su ih drugi podržavali i cenili, kao i da sam na svaku njihovu reč i delo gledala kao na nešto što treba oponašati. Nikada se nisam zapitala šta je Božja namera, da li su moji postupci ono što Bog želi, ili da li su u skladu sa istina-načelima. Samo sam slepo obožavala i sledila druge ljude i čak se nadala da ću postati kao oni. Bila sam na pogrešnom putu sve vreme, težeći za više patnje i rada i oslanjajući se na kov i iskustvo u obavljanju svoje dužnosti. Nisam se usredsredila na traganje za istina-načelima, a još manje na sopstveni život-ulazak. Usled toga, tokom godina vere nisam razumela mnogo istine, a moj život je trpeo. Shvatila sam koliko sam bila neverovatno glupa i jadna. Bog nam je dao toliko reči, a ja jedva da sam zapamtila ijednu, ali mogla sam vrlo jasno da se setim svega što je Eni rekla i svih gledišta koja je ona iznosila, a ja bih uvek žurila da ih sprovedem. Uvek sam se oslanjala na nju u svojoj dužnosti i uopšte nisam sačuvala mesto u svom srcu za Boga. Ta situacija sa Eni me je potpuno razotkrila. Naročito nakon što je smenjena, kada su mnogi njeni problemi već bili otkriveni i kad smo ponovo počele da sarađujemo, i dalje sam imala tu veličanstvenu sliku o njoj. Nastavila sam da se oslanjam na nju u svojoj dužnosti i stalno razmišljala o izrazu: „Mršavi medved je i dalje jači od jelena”, verujući da je Eni i dalje bolja od mene čak i ako je imala neke probleme. Ovo je bilo sasvim sotonsko gledište. Previše sam je obožavala, nisam tragala za istina-načelima u našoj komunikaciji i potpuno mi je nedostajalo razboritosti. Stalno sam posmatrala stvari u skladu sa đavolskim rečima Sotone. A kasnije, nakon što je sve više i više Eninih problema izlazilo na videlo, i dalje je nisam raspoznala niti razotkrila. Samo sam je sledila, sputana njome, i živela u stanju negativnosti i nesreće. Zaista sam zaslužila sve što sam dobila! Ugledala sam se na Eni i oslanjala se na nju u svojoj dužnosti, ali šta mi je ona ikada dala? Zaluđivanje, sputavanje i odbacivanje. Takođe je učinila da se osećam jadno i potisnuto, bez ikakve nade za oslobađanje, i sve sam se više udaljavala od Boga. Iako sam verovala u Boga, nisam se oslanjala na Njega niti se ugledala na Njega i uopšte nisam stremila ka istini. Samo sam obožavala i sledila ljude. Bila sam budala bez ikakve razboritosti. To što sam tako doživela neuspeh i pala bili su zaista Božja pravednost i spasenje. Kroz ovo otkrovenje sam bila u stanju da dobro sagledam pogrešan put na kojem sam bila, da preispitam besmislena gledišta koja sam gajila i da tragam za istinom da bih razrešila svoje probleme. U isto vreme, shvatila sam i važnost stremljenja ka istini. Bog je rekao: „Oni koji ne tragaju za istinom ne mogu da slede do samog kraja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”), i to je tako stvarno. Oni koji ne streme ka istini osuđeni su da ih Bog razotkrije i ukloni. Neuspesi osobe na koju sam se ugledala – i moji sopstveni neuspesi – bili su najbolji dokaz za to.

Nekoliko meseci kasnije, raspoređena sam da sarađujem sa Sarom u radu na jevanđelju. Čula sam da je, nakon što je počela da veruje u Boga, napustila sjajan posao da bi obavljala svoju dužnost i da je zaista u stanju da izdrži teškoće, da poseduje odličan kov i da ima iskustvo u širenju jevanđelja. Poznavala sam je neko vreme i videla sam da joj je mnogo stalo do crkvenog rada. Aktivno je razgovarala u zajedništvu na okupljanjima i ma kakve da su bile okolnosti ili koliko je ljudi tamo bilo, nikada se nije osećala sputanom i govorila je sa velikom smirenošću i bez straha. Razgovarala bi i pomagala braći i sestrama kada bi naišli na probleme i svi su joj zaista odobravali. Mislila sam da je ona neko ko stremi ka istini i visoko sam je cenila. Pa iako mi je bilo drago što imam priliku da sarađujem sa njom, setila sam se i svog prethodnog neuspeha i kako me je vrednovanje kova i talenata drugih dovelo do toga da ih obožavam i sledim. To je bilo nešto zbog čega sam krenula pogrešnim putem i naštetilo je mom životu. Znala sam da u svojoj komunikaciji sa Sarom ne smem da posmatram stvari sa takve pogrešne tačke gledišta i da moram da joj priđem u skladu sa istina-načelima. Sara je imala dobar kov i iskustvo u deljenju jevanđelja, tako da sam od nje imala mnogo toga da naučim kako bih nadoknadila ono što mi je nedostajalo. Ali i ona je bila iskvarena osoba, sa iskvarenim naravima, nedostacima i manama. Nisam smela da je obožavam i da se oslanjam na nju. Kad bi imala problema ili odstupanja u svojoj dužnosti, ne bih smela slepo da je pratim. Morala sam da budem razborita i da se prema njoj ponašam u skladu sa istina-načelima. Kasnije, u našim razgovorima o poslu, primetila sam da većina Sarinih predloga nije bila baš praktična. Nekoliko drugih sestara i ja smo smatrale da neće uspeti, ali Sara je zaista insistirala na njima. Kad god nije mogla da dobije odobrenje za neku ideju, zapeli bismo na tome i dugo ostali u ćorsokaku, što je zaista usporavalo napredak u našem radu. Postepeno sam uvidela da je Sara nadmena, samopravedna i tvrdoglava i da bi se uznemirila kada njeni predlozi ne bi bili usvojeni. Izgubila bi živce, a to je bilo ograničavajuće za druge ljude. Nije igrala pozitivnu ulogu u našoj grupi i prekidala je i ometala napredak u radu, pa sam njeno ponašanje prijavila starešini. Nakon što je razumela situaciju, starešina je razotkrila i detaljno analizirala Sarine probleme i pokušala da joj pomogne, ali ona je odbila da to prihvati, pa ju je starešina smenila. Nakon što sam to iskusila, osećala sam se zaista smireno. Osećala sam kao da sam konačno preokrenula svoje pogrešne ideje i da više ne obožavam i ne sledim ljude kao pre. Bila sam zaista zahvalna Bogu što je postavio te situacije da bi mi pomogao da steknem razboritost i da izvučem pouke.