U vreme kada sam bila odgovorna za crkveni jevanđeoski rad, našem timu nije išlo najbolje i bila sam veoma uznemirena. Onda je Eni prebačena u našu crkvu. Čula sam da je bila vernik preko dvadeset godina, da je podnela mnoge žrtve za Boga, da je propovedala posvuda i prošla kroz mnoge opasnosti nikada ne odustajući. Zaista sam se ugledala na nju. Uskoro je moja starešina uredila da Eni i ja budemo saradnice u radu na jevanđelju i ja sam bila oduševljena. Njeno prvo okupljanje sa nama mi je zaista ostalo urezano u sećanju. Govorila je o tome kako su je religijske vođe prekidale kada bi išla da širi jevanđelje, kako im je besedila i sa njima vodila debate, ostavljajući ih bez reči, i kako je razgovarala sa onima koji su imali mnoštvo religijskih predstava i biblijskog znanja i nalazila rešenja za ono što ih je zbunjivalo. Isto tako je govorila o mnogim poteškoćama koje su imali prilikom širenja jevanđelja, o ceni koju su ona i druga braća i sestre platili da bi širili jevanđelje na različitim područjima, kako su je više starešine cenile i negovale i davale joj bitne poslove. Ono što me je najviše impresioniralo jeste to što bi joj se oči napunile suzama kada bi govorila o Božjoj ljubavi za čoveka, govoreći da treba da razmotrimo Božju nameru i da, bez obzira sa koliko se teškoća susretali, moramo da širimo jevanđelje poslednjih dana, da je to naša misija. U to vreme mi se činilo da je ona puna ljubavi prema Bogu i odmah sam na neki način počela da je cenim. Imala sam osećaj kao da je, budući da je dugo bila vernik, razumela više istina od nas i da ima veći rast, da treba da učim od nje. Nakon toga počele smo zajedno da obavljamo dužnosti i dok smo radile zajedno, primetila sam kako je Eni zaista bila u stanju da podnese teškoće i kako je bila budna noćima kako bi ispratila rad i rešavala probleme. Ukazivala mi je na greške i previde u mom radu i besedila o putevima primene. Kada bi delila jevanđelje sa drugima, navodila bi primere i koristila metafore, bila veoma britka u onome što govori i bila u stanju da nađe rešenja za ono što je ljude zbunjivalo. Kada bi tokom okupljanja govorila kako nedovoljno radi, rasplakala bi se, govoreći koliko duguje Bogu. Ponekad kada bi osoblje zaduženo za zalivanje imalo pitanja za nju, požurila bi da nađe vreme da im pomogne. Isto tako je bila veoma brižna kada bi videla da se ja ne osećam dobro. U to vreme mi je postajala sve draža. Kasnije je izabrana za crkvenog starešinu i još sam više stekla osećaj da ona poseduje istina-stvarnost i divila sam joj se i ugledala se na nju sve više. Videla sam je kako konstantno trči po crkvi pomažući braći i sestrama da reše svoje probleme i imala sam osećaj da ima zaista bitnu ulogu u crkvi i da definitivno ne bismo mogli bez nje. Kada bih ja natrčala na probleme, potražila bih je da sa njom razgovaram i puna žara beležila njena viđenja i stvari koje je govorila a potom primenjivala štagod ona predložila. Čak sam imitirala neke njene postupke, kao na primer kada bih videla da često ostaje budna do kasno, smatrala sam da to znači patiti zarad dužnosti i da je to posvećenost, pa sam i ja ostajala do kasno. Ponekad nije bilo ništa hitno i mogla sam ranije da odem na spavanje, ali kada bih videla Eni kako ostaje budna, i ja bih ostala. Videla sam kako ostaje snažna nakon što je orežu i da je i dalje zauzeta svojom dužnošću. Mislila sam da to znači imati rast i stvarnost. Ja bih se jako potresla kada bih bila orezana i želela da se posvećujem i razmišljam, ali kada bih se prisetila kako se Eni ponaša, požurila bih da se vratim svojoj dužnosti ne usredsređujući se na spoznaju sebe. Živela sam obožavajući Eni i diveći joj se, a da toga ni najmanje nisam bila svesna. Potom sam prošla kroz određene situacije što me je polako osposobilo da donekle prosudim Eni.

Dok je bila crkveni starešina, ona je bila veoma aktivna i u stanju da uloži veliki trud, ali su se problemi u našem radu množili kao muve i efektivnost crkvenog rada je polako opadala. Jednog dana, đakon zalivanja, sestra Lejla, rekla mi je da je naišla na neke probleme u Eninom radu, da je ona preuzimala odgovornost za sve ne dopuštajući braći i sestrama da praktično postupaju i da nije negovala talente. Obavljala je posao đakona i vođe tima, tako da niko nije imao priliku da praktično postupa. Vremenom su se svi osećali kao da su potpuno beskorisni i zaista joj se divili. Ta atmosfera nije bila zdrava. Lejla je rekla da je želela da pomene nešto Eni o tome da drugima pruži više prilika da praktično postupaju, tako da svi mogu da nauče ponešto iz svojih nedostataka i brže napreduju; tada bi mogli da imaju koristi i od svojih talenata i zasigurno bi se poboljšali u vršenju svojih dužnosti. Zaista sam podržala tu Lejlinu ideju, pa sam otišla sa njom da porazgovaramo sa Eni. No začudo, Eni je bila veoma nezadovoljna. Natmurila se i nije se složila sa nama. Rekla je da drugi imaju isuviše puno problema, pa bi njih poučavati bila muka i odlagalo bi stvari. Po njoj je bilo bolje i efikasnije da stvari obavlja sama. Rečito je objasnila o čemu se radi i u to vreme nisam znala šta bih joj rekla, ali kada bih o tome kasnije razmišljala, imala sam osećaj kao da ne rukovodi stvarima na ispravan način. Ne možemo da negujemo ljude na taj način. Braća i sestre ne bi bili obučeni i mi bismo zavisili od nje, a na taj način posao ne bi bio urađen valjano. Ali onda bih pomislila da nismo razumele istinu, pa bi rad sa njom na rešavanju problema bio beskoristan, jer bismo samo zadržavale stvari. Ona je bolje razumela istinu, pa bi trebalo nju da pustimo da se pobrine za to. Tako je Eni i nadalje bila veoma zauzeta svakog dana, ali je mnoštvo problema ostalo. Braća i sestre su bili jako pasivni u svojim dužnostima i čekali bi na nju da reši probleme. Većina ljudi je sve vreme bila nesrećna i potištena. Kasnije je jedan viši starešina saznao da u našoj crkvi postoji mnoštvo problema i prikupio procene o Eni, koje su pokazale da je ona bila zaista nadmena i autokratski raspoložena i da nije prihvatala bilo kakve sugestije. Isto tako je sebe veličala, stalno se pravila važna i drugima je odvlačila pažnju. Momentalno je smenjena. Starešina nam je isto tako rekla da nam je nedostajalo pronicljivosti i da smo se naprosto zaslepljeni ulagivali Eni i rekao nam da tragamo za istina-načelima u svojim dužnostima, a ne da obožavamo neku osobu. Tada sam uvidela da sam živela obožavajući ljudsko biće i da zato nisam imala normalan odnos sa Bogom. Pomislila sam na osmu administrativnu odluku: „Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Osećala sam se pomalo uplašeno, kao da sam uvredila Božju narav. Pomislila sam kako sam se divila Eni otkako sam došla u kontakt sa njom i kako u svojoj dužnosti nisam tragala za istina-načelima, već sam se samo oslanjala na nju. Potražila bih je kadgod bih naišla na neki problem i uradila sve što mi kaže. Zaista sam se ugledala na nju i nisam imala mesta za Boga u svom srcu. Činilo mi se da naš posao ne bi mogao biti završen da nije nje u crkvi, kao da je bilo u redu da radimo bez Božjeg vođstva i istina-načela, ali ona je morala da bude tu. Jesam li ja uopšte bila vernik? Zar nisam samo obožavala i sledila osobu? To se Bogu zaista gadilo. Nije čudo što nisam mogla da zadobijem delo Svetog Duha u svojoj dužnosti i što nisam videla nikakav napredak nakon toliko vremena. Molila sam se Bogu, želela da promenim svoje stanje i da prestanem da obožavam ljude.

Nakon toga su se desile određene stvari koje su mi zaista pokazale Enino pravo lice. Nakon što je smenjena, dobro znajući da su je mnogi drugi obožavali, ona i dalje nije detaljno analizirala niti spoznavala sebe na okupljanjima, već se umesto toga ponašala kao da joj je zaista učinjena nepravda, govoreći da je obožavala svoju saradnicu, sestru Veru, i da je slušala sve što ona kaže. Bila sam šokirana kada sam videla da prebacuje krivicu na Veru. Mislila sam da je starešina jasno razotkrila i detaljno analizirala njene probleme, pa zašto nije posedovala nikakvu samospoznaju niti preuzela bilo kakvu odgovornost? To je bio prikaz neprihvatanja istine. Kasnije joj je starešina ponovo dodelila da radi na jevanđelju sa mnom i iako joj se više nisam divila kao ranije, bila sam veoma srećna. I dalje sam imala osećaj da me je Eni zaista nadmašila. No, kada smo sarađivale nakon toga, više nije bila ležerna i pristupačna kao ranije, već veoma napeta. Kada bismo razgovarale o poslu, ne bi saslušala nijedan od mojih predloga i često bi ih u potpunosti odbacila. Nekoliko puta me je izbegavala i naprosto odlazila do sestre sa kojom je ranije radila da sa njom porazgovara o onome što se dešava. Osećala sam se stvarno sputano i odbačeno. Neko vreme zaista nismo ništa postizale u svojoj dužnosti, pa sam otišla do nje da porazgovaramo o tim problemima koje sam otkrila u našoj saradnji. Bila sam šokirana što nije prihvatala ništa od toga kao da je besprekorna. Naprosto mi je rekla: „Biću direktna i nemoj da se uzrujaš. Nisam navikla da radim sa tobom. Nije mi se zapravo dopao način na koji radiš i uznemiravao me je.” Kada sam to čula, osećala sam se još negativnije. Imala sam osećaj da i ja nju sputavam.

Kada je starešina čula za ove probleme, orezala je Eni za to što je bila nadmena i što nije prihvatala istinu. Onda je na okupljanju Eni pred svima rekla da kada vas neko oreže, to predstavlja Božju ljubav i zaplakala, rekavši da ima osećaj da je dužna Bogu jer ne obavlja svoju dužnost valjano. Činilo se kao da je zaista spoznala sebe. No, kada bismo se nas dve našle nasamo, izbacivala je svoju negativnost, stalno govoreći da je gotova i da nema volje da nadalje obavlja svoju dužnost. Ne bi poslušala nijednu moju besedu. Posebno bi, kada bi starešina rekla da su određeni brat ili sestra napredovali i da su dobro obavljali svoju dužnost, postajala još negativnija i mislila kako starešina ceni druge a nju ne. Stalno me je u četiri oka ispitivala da li joj se drugi podsmevaju. Iznervirala bih se svaki put kada bismo o tome razgovarale. Mogla sam da vidim da je prilično negativna, da nije dobro ni fizički ni psihički, ali bi se ona na okupljanjima ponašala tako nabusito i stameno i glumila da prihvata istinu i da uzima u obzir Božje namere. To mi se činilo zaista iscrpljujuće. Ponekad bih se zapitala da li je to osoba kojoj sam se toliko divila. Nije izgledala kao neko ko poseduje istina-stvarnost. Bila je toliko usredsređena na ime i status, a istinu uopšte nije prihvatala. Nije učila o sebi kada bi problemi iskrsli, već bi se umesto toga pretvarala. Nije delovala kao ispravna osoba. Njeno stanje je nastavilo da se pogoršava nakon toga. Starešina je sa njom razgovarala nekoliko puta i činilo se da je to prihvatila, ali se ona uopšte nije promenila. Čak je mrzela druge i gledala ih sa otrovom u očima. Starešina ju je orezala i razotkrila njene probleme, ali je ona u svom srcu mrzela i krivila Boga. Nije mogla da se obuzda svaljujući svu krivicu na Božja ramena. Uvidela sam da ima zlobnu prirodu, da mrzi Boga i istinu. Ona je bila demon, antihrist. Kasnije joj više nije bilo dopušteno da živi crkvenim životom niti da vrši dužnosti.

Ja nisam mogla da se dovedem u red dosta dugo nakon što je otišla. Pitala sam se zašto sam je toliko obožavala, dotle da sam čak poželela da budem poput nje. Kadgod bih susrela nekog ko je dobar govornik, ko je mogao da pati i od svega odustane za Boga i daje se za Njega, ko je bio hapšen i mučen a nije izdao Boga, ja bih ga istinski obožavala. Zašto sam obožavala te ljude u tolikoj meri? Kojom idejom sam se vodila? Potom sam videla dva odlomka Božjih reči: „Neki ljudi su sposobni da podnose teškoće, u stanju su da plate cenu, veoma se dobro ponašaju prema spoljnom svetu, prilično su poštovani i uživaju divljenje drugih ljudi. Da li biste rekli da se takvo spoljašnje ponašanje može smatrati sprovođenjem istine u delo? Da li bi se moglo utvrditi da takvi ljudi zaista udovoljavaju Božjim namerama? Zašto ljudi za takve pojedince često misle da udovoljavaju Bogu, da se kreću u pravcu sprovođenja istine u delo i da slede Božji put? Zašto neki ljudi tako misle? Za to postoji samo jedno objašnjenje. Kako glasi to objašnjenje? Radi se o tome da određena pitanja – poput, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači udovoljiti Bogu ili šta znači zaista posedovati istina-stvarnost – velikom broju ljudi nisu baš najjasnija. Usled toga, ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli. Štaviše, ti idoli koje obožavaju – za koje veruju da mogu da se odreknu svoje porodice i posla i koji su naizgled sposobni da plate cenu – u glavama nekih ljudi postaju oni koji zaista udovoljavaju Bogu i koji uistinu mogu da ostvare dobre ishode i dobra odredišta. U njihovim glavama, ti idoli jesu oni koje Bog hvali” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). „Samo je jedan osnovni uzrok tako neukih postupaka i stavova ljudi, odnosno njihovih jednostranih mišljenja i delovanja – a danas ću vam upravo o njemu govoriti: reč je o tome da ljudi, iako možda slede Boga, svakodnevno Mu se mole i čitaju Njegove reči, zapravo ne razumeju Njegove namere. U tome je srž problema. Kad bi neko razumeo Božje srce i znao šta se Bogu dopada i čega se gnuša, šta želi, a šta odbacuje od Sebe, kakve ljude voli, a kakve ne voli, po kojim standardima ljudima postavlja zahteve i kakav pristup koristi da bi ih usavršio, da li bi ta osoba i dalje mogla da ima svoje lično mišljenje? Da li bi takvi ljudi mogli naprosto početi da se klanjaju nekom drugom? Da li bi obično ljudsko biće moglo da im postane idol? Gledište ljudi koji razumeju Božje namere neznatno je racionalnije od ovoga. Oni iskvarenu osobu neće proizvoljno uzeti za svog idola, niti će, dokle god idu putem sprovođenja istine u delo, verovati da je slepo poštovanje nekoliko prostih pravila i načela isto što i sprovođenje istine u delo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Božja reč je pogodila pravo u centar po pitanju mene. Uvidela sam da sam stvari gledala iz pogrešnog ugla u svojoj veri svih tih godina. Mislila sam da biti dugogodišnji vernik, entuzijastično plaćati cenu i raditi dosta toga znači primenjivati istinu i posedovati istina-stvarnost. Mislila sam da bi takva vrsta osobe donela Bogu radost i sebi mogla osigurati mesto u Božjoj kući. Tako sam u svom kontaktu sa Eni, kada sam videla da je godinama verovala u Boga i podnela mnoge žrtve, da je puno patila kako bi širila jevanđelje i da je bila zaista elokventna u svojoj besedi, veličanstvenim utiskom koji je ostavila i impresivnim ponašanjem bila navedena na pogrešan put, pa sam je obožavala. Konačno sam uvidela koliko sam glupa i neuka bila, kakvo smešno viđenje sam imala. Kada neko može da podnese žrtve i pati u svojoj dužnosti, to je samo površno dobro ponašanje. To ne znači da taj neko ima dobru ljudskost, da voli istinu ili da poseduje istina-stvarnost. Eni je bila vernik preko 20 godina. Podnela je veliki broj žrtava i bila dobar govornik, ali je te stvari koristila kao svoj lični kapital, stalno se praveći važna i dovodeći ljude pred sebe. Uopšte niije mogla da prihvati istinu niti da je primenjuje. Bez obzira sa koliko se orezivanja ili neuspeha suočavala, nikada nije razmislila o sebi niti se istinski pokajala. Dok je bila cenjena i imala status, imala je energije za svoju dužnost, mogla je da ostaje budna čitavu noć i sve je ulagala u to. Ali kada je smenjena, izgubila je svu volju za svoju dužnost. Pružala je otpor i žalila se sve vreme i u tajnosti iz sebe izbacivala svu negativnost. No, za javnost je govorila da duguje Bogu i odavala utisak da se zaista kaje, navodeći druge da pomisle da je uzela u obzir Božje namere, da poseduje rast i stvarnost, pa su se svi ugledali na nju. Nakon što je orezana, svima je rekla da to predstavlja Božju ljubav, ali je u tajnosti krivila Boga i mrzela Ga. Nije li ona bila antihrist koja je mrzela istinu i Boga? Sada znam da to što je neko vernik duže vremena, što je u stanju podneti žrtve i vešto govoriti, što ima iskustva i cene ga ne znači da on poseduje istina-stvarnost, još manje da Bogu donosi radost. Bez obzira koliko dugo je neko vernik ili koliko je truda uložio, ako ne primenjuje istinu i nije promenio svoje sotonske naravi, suštinski se i dalje opire Bogu i na kraju će biti uklonjen. Time se ispunjava ono što je Gospod Isus rekao: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Kasnije sam pomislila na ove Božje reči: „Nije Me briga kolike su tvoje zasluge za tvoj naporan rad, koliko su tvoje sposobnosti upečatljive, koliko Me pažljivo slediš, koliko si poznat ili koliko si popravio svoj stav; sve dok ne ispuniš Moje zahteve, nikada nećeš moći da zavrediš pohvalu od Mene. Otpišite sve te svoje zamisli i računice što je pre moguće i počnite ozbiljno da se odnosite prema Mojim zahtevima; u suprotnom, Ja ću svakoga pretvoriti u pepeo da bih Svoje delo okončao i, u najgorem slučaju, poništiti Svoje godine delovanja i patnje, jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i sotonskog su obličja, niti ih mogu povesti u naredno doba” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me toliko dotakle. Bog ne određuje nečije odredište prema tome koliko je truda uložio, koliko se dobro ponašao ili koliko je posla obavio, već prema tome da li poseduje istinu. Bog ne sudi ljudima prema njihovoj spoljašnosti, već prema njihovoj suštini. On gleda na to da li vole istinu i da li mogu da je primene u praksi, da li se pokoravaju Bogu i slede Njegovu volju. Uvidela sam da Bog zaista poseduje pravednu, svetu narav. On poseduje merila i načela po kojima sudi ljudima ne mešajući nikakva osećanja u to. Bog neće odlučiti za nekoga da je pravedan ili dobar samo zato što je entuzijastičan ili što daje svoj doprinos ili pati. S druge strane, bez obzira koliko dugo neko bio vernik, koliko toga učinio ili koliko poznat bio, ukoliko ne praktikuje istinu i nije promenio svoje naravi, zasigurno će ga Bog ukloniti. Jednom kada sam to shvatila, zaista sam uvidela kolika sam neznalica bila i koliko patetična. Tokom godina svog verovanja, nisam stremila ka istini niti razumela Božju nameru. Svoju veru sam zasnivala samo na sopstvenim predstavama i stalno sam obožavala druge ljude. Uvidela sam koliko slepa i glupa sam bila. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „U celokupnom ljudskom rodu nema nikoga ko bi mogao poslužiti kao uzor ostalima, jer svi su ljudi u osnovi slični i ne razlikuju se međusobno, i samo ih sitnice čine drugačijim od ostalih. Zato ni danas ljudi još uvek nisu sposobni da u potpunosti spoznaju Moja dela. Tek kada se Moja grdnja spusti na celo čovečanstvo, oni će, i ne znajući to, postati svesni Mojih dela, a čovek će, bez ikakvog Mog angažovanja ili prisile, spoznati Mene i na taj način posvedočiti o Mojim delima. To je Moj plan, vidljiva strana Mog dela, i to je ono što čovek treba da zna” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su savršeno jasne. Ljude je iskvario Sotona i mi posedujemo Sotoninu suštinu. Mi ne pokazujemo ništa do sotonsku narav. Nijedan od nas nije dostojan obožavanja. Da sam to ranije razumela, ne bih obožavala niti idealizovala nikoga drugog.

Smenjena sam nedugo zatim, pošto nisam postizala ništa u svojoj dužnosti. U to vreme sam puno mislila i razmišljala o tome zašto sam omanula. Mislila sam o tome kako sam zaglibila u stanju obožavanja Eni, razmišljajući da je dugo godina bila vernik, da je godinama propovedala jevanđelje, mnogo patila i imala dosta radnog iskustva, pa bi trebalo da razume istinu i poseduje stvarnost. Zbog toga sam stalno pokušavala da imitiram njeno ponašanje i odlazila do nje kada god sam imala neko pitanje. Štagod bi rekla, prihvatala bih to bez razmišljanja i radila sve kako je rekla. Bog nije imao ni najmanje mesta u mom srcu. Nisam tragala za istinom kada bih se susrela sa problemima i nisam imala načela. Jednostavno sam slušala šta jedna osoba kaže, Eni. Nisam sledila Boga, već sam sledila osobu. Baš kao što Bog kaže: „Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Setila sam se godina koje sam provela kao vernik; jednostavno sam laskala ljudima oko sebe koji su imali kova i bili nadareni, koji su imali podršku i bili cenjeni. Gledala sam na svaku njihovu reč i delo kao na nešto što treba oponašati, ni najmanje ne tražeći Božju nameru, niti se pitajući da li je to ono što je Bog želeo i da li je u skladu sa istina-načelima. Jednostavno sam slepo obožavala i sledila druge i čak želela da budem baš poput njih. Sve vreme sam bila na pogrešnom putu, tražeći da patim i radim koliko god budem mogla. U svojoj dužnosti sam se oslanjala na kov i iskustvo i nikada se nisam usredsređivala na traganje za istina-načelima niti na sopstveni život-ulazak, pa nisam naučila mnogo od istine tokom svojih godina verovanja i moj život je trpeo. Zaista sam osetila kolika sam neznalica i koliko patetična bila. Bog nam je dao tolike reči, ali ja jedva da sam ijednu zapamtila. No, štagod da je Eni rekla i kakvo god da je mišljenje imala, ja bih to jasno upamtila i odmah sprovodila. Stalno sam se oslanjala na nju u svojoj dužnosti, ali Bog nije imao mesta u mom srcu. Potpuno sam razotkrivena kroz čitavu tu stvar sa Eni. Pogotovo kada je smenjena, njeni problemi su izneti na videlo i znala sam za njih, ali kada smo ponovo počele da radimo zajedno, i dalje sam imala veličanstvenu i cenjenu sliku o njoj u svom umu. I dalje sam se oslanjala na nju u svojim dužnostima i imala osećaj da je bolja od mene iako je imala određene probleme. Tako sam gledala na te stvari. Previše sam obožavala jednu osobu. Nisam tragala za istina-načelima u svojim interakcijama i nisam bila pronicljiva. Gledala sam na stvari na osnovu sotonskih đavolskih reči. Kasnije je sve više Eninih problema izlazilo na videlo. I dalje nisam bila pronicljiva, nastavila sam da je sledim i nadalje bila sputavana sa njene strane. Tako sam se konstantno nalazila u stanju negativnosti i očaja. I jesam to zaslužila. Ugledala sam se na Eni i oslanjala na nju u svojoj dužnosti, ali šta mi je to donelo? Navođenje na stranputicu, sputanost i odbačenost. Bila sam nesrećna i osećala sam se sputano i udaljavala sam se od Boga. Imala sam vere ali se nisam oslanjala na Boga niti ugledala na Njega, a ka istini ni najmanje nisam stremila. Obožavala sam i sledila osobu. Bila sam idiot bez iole pronicljivosti. To otkrovenje me je nagnalo da ozbiljno porazmislim o pogrešnom putu na kojem sam se nalazila i ispitam sopstvena pogrešna gledišta i da budem u stanju da tragam za istinom kako bih rešila ove probleme. Isto tako sam iskusila važnost stremljenja ka istini. To što je Bog rekao: „Oni koji ne tragaju za istinom ne mogu da slede do samog kraja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”), je tako stvarno. One koji ne streme ka istini će Bog zasigurno razotkriti i ukloniti. Neuspeh koji sam lično iskusila i neuspeh osobe kojoj sam se divila bili su najbolji dokaz za to.

Par meseci kasnije dodeljeno mi je da sa Sarom radim na jevanđelju. Ranije sam čula da je, nakon što je zadobila veru, odustala od odličnog posla kako bi obavljala svoju dužnost i da je zaista marljivo radila i da je bila dobrog kova. Puno toga je uradila po pitanju rada na jevanđelju i bila je iskusna. Poznavala sam je neko vreme i videla sam da veoma brine o crkvenom radu. Bila je zaista aktivna u besedama na okupljanjima i činilo se da je ne sputavaju ni okolnosti ni broj ljudi. Govorila je s velikom dostojanstvenošću i bez imalo straha. Aktivno je besedila kako bi pomogla svakome ko bi se našao u problemu i stvarno se svima dopadala. Imala sam osećaj da zaista stremi ka istini i ugledala sam se na nju. Bila sam srećna što imam priliku da radim sa njom, ali sam se setila svog prethodnog neuspeha, kako sam cenila Enin kov i nadarenost, obožavala je i sledila. Krenula sam pogrešnim putem i to je naštetilo mom životu. Znala sam da se u svojoj komunikaciji sa Sarom ne mogu osloniti na pogrešna gledišta da ponovo prođem isto i da moram da joj pristupim u skladu sa istina-načelima. Sara je bila dobrog kova i iskusna u širenju jevanđelja, pa sam imala puno toga da naučim od nje kako bih nadomestila ono što mi nedostaje. No, i ona je bila iskvarena osoba sa iskvarenim naravima i nedostacima. Nisam mogla da je obožavam i oslonim se na nju. Ako je imala probleme i greške u svojim dužnostima, nisam mogla da je naprosto zaslepljeno sledim. Trebalo je da ostanem pronicljiva i odnosim se prema njoj na osnovu istina-načela. Kasnije sam u našim razgovorima o poslu primetila da većina Sarinih predloga nije naročito praktična. Par drugih sestara i ja smo imale osećaj da ti predlozi neće funkcionisati, ali je ona ostala pri svome. Zaglavila bi se u svemu oko čega se nismo slagale i kada bi se to desilo, našle bismo se u ćorsokaku duži period, zbog čega naš posao ne bi napredovao. Postepeno sam uviđala da je Sara stvarno nadmena i tvrdoglava i postajala bi razdražljiva kada bi njeni predlozi bili odbijeni. Durila bi se i to je druge sputavalo. Ona je bila remetilački faktor u jevanđeoskom timu i stajala je na putu napretku u radu. Rekla sam starešini kako se ponaša. Nakon što je to čula, starešina je razotkrila i detaljno analizirala njene probleme, ali je ona i dalje to odbijala da prihvati i posle toga su joj promenili dužnost. Zaista sam našla mir kada se to dogodilo. Imala sam osećaj da sam najzad promenila svoja pogrešna gledišta i da ne obožavam niti sledim ljude kao ranije. Isto tako sam bila zaista zahvalna Bogu što je upriličio te situacije koje su mi omogućile da steknem pronicljivost, pa sam mogla da naučim te lekcije. Hvala Bogu!