U julu 2006. godine prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Moj muž je podržavao moju veru u Boga, i srdačno je primao braću i sestre koji su dolazili u naš dom. Kasnije je čuo da se vernici u Svemogućeg Boga mogu suočiti sa ugnjetavanjem i hapšenjem od strane vlade. Kad je došao kući rekao mi je: „Tvoj rođak kaže da vlada suzbija verska uverenja, posebno vernike u Svemogućeg Boga. Takođe, zbog jednog vernika će biti umešana cela njegova porodica. Nemoj više da veruješ u Svemogućeg Boga. Ako moraš da veruješ, idi u Crkvu Tri-Samo.” Videla sam da moj muž ne razume pitanja vere. „Crkvu Tri-Samo je osnovala Komunistička partija”, rekla sam mu. „Oni na prvo mesto stavljaju patriotizam i ljubav prema partiji, pa onda ljubav prema Bogu. Za njih je Partija veća od Boga. To nije vera. Neću da idem u Crkvu Tri-Samo.” „Znam da je dobro imati veru u Svemogućeg Boga”, rekao je rezignirano, „ali moraš jasno da sagledaš situaciju. Živimo u svetu Komunističke partije, i ako zadržiš svoju veru, mogli bismo da izgubimo posao. Da li si spremna da napustiš svoj posao u bolnici? Štaviše, imamo hipoteku i potreban nam je novac da podižemo ćerku. Kako da živimo bez novca? Ako te osude na zatvor, ljudi će me gledati sa visine a našu ćerku će ismevati drugovi iz razreda. Moraš da misliš i na nas! Treba da prestaneš da veruješ.” Znala sam da je neizbežno da će moj muž, kao nevernik, imati ove brige, pa sam mu rekla: „Komunistička partija je ateistička i uvek je progonila one koji veruju u Boga. Neću odustati od vere zbog progona Partije. Plašljivi ne mogu ući u carstvo nebesko – zar ne znaš to? Katastrofe su sada sve gore i gore. Spasitelj Svemogući Bog je izrazio istinu i izvršio delo suda poslednjih dana, da bi potpuno pročistio i spasio čovečanstvo tako da možemo da preživimo katastrofu i da budemo odvedeni u Božje carstvo. To je prilika koja se više nikada neće ponoviti! Imati veru u Boga znači da će privremeno biti patnje i opasnosti, ali kroz to možemo da zadobijemo istinu i da budemo spaseni od Boga. To je ono što je važno”. Moj muž je rekao: „Ulazak u Božje carstvo je daleko. Trenutno je najrealnije da živimo dobrim životom. Ne brinem šta bi se moglo dogoditi u budućnosti, i neću o tome da razmišljam.” Kasnije se posvađao sa mnom kada je video da i dalje idem na okupljanja i da obavljam svoju dužnost. Rekao je: „Uvek biti ovako na ivici, to nije način da se živi. Ako nastaviš da veruješ, naša porodica će se raspasti.” Pomislila sam: „Možda će se porodica zaista raspasti ako budem insistirala na svojoj veri. Moja ćerka ima samo devet godina, i kad ne bi imala celu porodicu, to bi je veoma povredilo!” U to vreme nisam želela da izgubim porodicu, ali muž je stajao na putu mojoj veri, i ako bi se stvari nastavile tako, kako bih mogla da obavljam svoju dužnost? Ćerka, porodica i Bog – nisam bila spremna da se odreknem nijednog od njih. Upravo dok sam se borila sa ovom dilemom, pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik, i ko svoju ćerku više voli od mene, nije dostojan mene. Ko ne uzima svoj krst i ne sledi me, nije dostojan mene” (Matej 10:37-38). Pomislila sam na sve svece kroz vekove, koji su se odrekli svega da bi ispunili Božji nalog širenjem jevanđelja i svedočenjem o Bogu, i kako ja, hranjena tolikom istinom od Boga, moram imati na umu Božje namere i ne smem da napustim veru i dužnost samo da bih zaštitila svoju porodicu. Razmišljala sam o Bogu, koji se ovaplotio da bi nas direktno spasio od Sotonine sile, tiho izražavajući istine da bi nas zalivao i hranio dok trpimo ugnjetavanje, hapšenje, poniženja i osudu od strane velike crvene aždaje kao i odbacivanje i klevetu od strane verske zajednice. Toliko je velika ljubav koju Bog ima prema čovečanstvu! Toliko sam dobila od Boga, dok sam sve vreme čuvala svoju porodicu i ćerku, ne razmišljajući kako da uzvratim Božju ljubav. Gde mi je bila savest? Na tu pomisao, osetila sam se veoma dužnom prema Bogu i rešila sam, da ću slediti Boga, ma kako da mi muž bude stajao na putu ili me pritiskao. Širiću jevanđelje i svedočiti Bogu.

Nakon toga, ugnjetavanje crkve od strane Komunističke partije postao je oštriji i protivljenje mog muža se pojačalo. U drugoj polovini 2007. godine, pod maskom održavanja stabilnosti za vreme Olimpijskih igara, Partija je suzbijala verska uverenja i potisnula crkve, a određeni broj braće i sestara je uhapšen. Jednog jutra u septembru, dok sam se spremala da izađem da širim jevanđelje, muž me je zaustavio i nije mi dozvolio da odem. Pozvao je mog starijeg brata, i rekao: „Pre nekoliko dana tvoj rođak je rekao da je Komitet za političko-pravna pitanja koordinirao zajedničku operaciju bezbednosnih i pravosudnih organa, raspoređujući mnogo osoblja da bi izvršili masovna hapšenja vernika u Svemogućeg Boga. Kada ih uhapse, osude ih. Zato prestani da veruješ u Boga, u redu?” Moj brat me je takođe ubeđivao: „Znam da je vera dobra stvar, ali Partija ne dozvoljava ljudima da veruju u Boga. Nemamo snage da se borimo protiv njih, pa ako moraš da praktikuješ svoju veru, radi to kod kuće. Prestani da izlaziš da širiš jevanđelje. Šta bi radila da te uhapse?” Rekla sam: „Znam da mi želiš najbolje, ali najpravednije što se može učiniti je imati veru u Boga i širiti jevanđelje, da bi više ljudi moglo da bude spaseno od strane Boga i preživelo. To je najveće moguće dobro delo. Zar ne bi bilo krajnje sebično od mene da prestanem da širim jevanđelje samo da bih sebe zaštitila?” Tada je moj muž pao na kolena i rekao: „Preklinjem te. Zbog našeg doma, zbog našeg deteta, prestani da veruješ u Boga. Vera znači da naša ćerka neće upisati univerzitet niti naći dobar posao. Njeni izgledi za budućnost bi bili uništeni! Imamo samo jedno dete – moraš misliti na nju! Ako budeš uhapšena ljudi će me ogovarati iza leđa kada izađem. Reci mi, kakvo dostojanstvo mi onda preostaje?” Videvši svog muža takvog, zaista nisam znala šta da radim. Uvek je bio tako ponosan, ali sada me je molio na kolenima, pred mojim bratom. Samo bi ga još više povredilo ako bih insistirala na svojoj veri. A šta bi se desilo sa mojom ćerkom kada bi je Partija na kraju sprečila da ide na fakultet zbog moje vere, tako da ne može da nađe dobar posao i da izgradi karijeru za sebe? Čak se i moj brat protivio mojoj veri. Moja porodica bi verovatno stala na put mojoj veri kad bi znali da to izaziva razdor između mene i muža. To bi mi dodatno otežalo put vere. Ali ako bih popustila mužu i obećala mu da ću odustati od vere, zar to ne bi bila izdaja Boga? Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve uznemirenija, pa sam izgovorila tihu molitvu, moleći Boga da zaštiti moje srce. U tom trenutku sam se prisetila odlomka Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Zaista! Spolja je izgledalo kao da mi porodica stoji na putu, ali zapravo me je Sotona iskušavao. Verujući u Boga i obavljajući svoju dužnost, bila sam na pravom putu. Sotona je koristio moju porodicu da mi stane na put i da me natera da izdam Boga. Nisam smela da nasednem na Sotonine trikove, već sam morala da ostanem postojana, da svedočim i ponizim Sotonu. Misleći na to, svečano sam im rekla: „Bog odlučuje o svemu. Naš rad i našu budućnost je orkestrirao Bog, bez obzira na to šta Komunistička partija kaže. Uspon i pad zemalja i političkih partija, a da i ne govorimo o sudbini jednog beznačajnog pojedinca, sve je to u Božjim rukama. Obojica znate kako sam bila bolesna pre nego što sam postala vernica, i odavno bih bila mrtva da nije Boga. Bog mi je dao ovaj život i toliko sam primila od Njega. Bilo bi nesavesno od mene da nemam veru ili da ne obavljam svoju dužnost. Da li bih uopšte bila čovek? Da li bi moj život imao smisla?” Moj brat se namrštio i rekao: „Istina je, izlečila si se nakon što si našla veru. Ali mi sada živimo pod Komunističkom partijom, a oni hoće da uhapse vernike. Zar izlaziti da propovedaš jevanđelje ne znači izlagati se direktnoj opasnosti?” Moj muž je bio na njegovoj strani, i slagao se s tim. Ali ja sam insistirala na svojoj veri, ma šta oni govorili. Videvši da me ne mogu ganuti, pribegli su oštrijoj taktici. Otprilike mesec dana kasnije, jednog dana u trenutku kada sam se vratila kući sa okupljanja, muž me je ošamario i ljutito rekao: „Partija hapsi vernike kao luda, a ti i dalje ideš na okupljanja. Rekao sam ti da prestaneš da veruješ, ali ti insistiraš na veri! Poštovao sam te svih ovih godina, nikad nisam digao ruku na tebe. Tvoj brat i snaja kažu da sam te razmazio i da bi trebalo da te dovedem u red, da ti ne dam priliku da nastaviš da veruješ u Boga”. Zurila sam u njega, zapanjena njegovim ponašanjem. Plašeći se da me pogleda u oči, spustio je glavu i rekao: „Zaista ne želim da te udaram. Ne želim da te uhapse i bace u zatvor zbog tvoje vere u Boga. To je za tvoje dobro.” Bilo je zaista uznemirujuće čuti to od njega. Moj muž je uvek bio dobar prema meni, ali iz straha od progona postao je oruđe Komunističke partije. Pokušavao je da me natera da izdam Boga. Kako je to bilo za moje dobro? Kasnije, videvši da sam odlučna da sačuvam veru, jednostavno je prestao da ide na posao. Pomno me je pratio, nije mi dozvoljavao da čitam Božje reči, da idem na okupljanja niti da obavljam svoju dužnost. U to vreme je bilo mnogo posla u crkvi, ali on me je držao u kućnom pritvoru i nisam mogla da obavljam svoju dužnost. Ubeđivala sam ga da ne sputava moju veru. Rekla sam: „Bog te je zaštitio kada si zamalo imao saobraćajnu nesreću, dok si podržavao moju veru. Bog nam je dao toliko milosti, kako možeš da Mu se suprotstavljaš i da Ga odbacuješ?” Rekao je: „U prošlosti je tvoja vera u Boga bila korisna, ali sada više nije isto. Sve dok budeš verovala u Boga, Partija te neće ostaviti na miru i naša porodica će trpeti. Možemo li da preživimo od vere?” Kasnije, ne želeći da bude umešan, rekao je da treba da se razvedemo. To me je jako pogodilo, ali moja mržnja prema velikoj crvenoj aždaji bila je veća. On me je proganjao i tukao i sada je hteo razvod. Sve je proisteklo iz ugnjetavanja Komunističke partije. Setila sam se ovog odlomka iz Božjih reči: „Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola. Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Partija je demon koji je protiv Boga, demon koji mrzi Boga. Ona hapsi i progoni vernike da bi ometala i uništila Božje delo. Izmišlja svakakve glasine da bi klevetala Božje delo i zavaravala narod kako bi se i oni suprotstavili Bogu i na kraju bili uništeni. Ona čak ugnjetava i progoni porodice Hrišćana, tako da čitave porodice stradaju zbog vere jednog čoveka. Moja porodica je u početku podržavala moju veru, ali partijski progon i glasine odveli su ih na stranputicu, pretvarajući ih u saučesnike koji se opiru Bogu. Partija je tako zla! Setila sam se još jednog odlomka Božjih reči: „Nekome ko je normalan i ko stremi ka ljubavi prema Bogu kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). Razmišljanje o Božjim rečima bilo je prosvetljujuće za mene. Ja sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Mogla sam da uživam toliko zalivanja i hrane iz Njegovih reči, da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće, da širim jevanđelje i svedočim za Boga, i da pomognem većem broju ljudi da dođu pred Boga i budu spaseni. To je bila najpravednija, najvrednija stvar koja se može uraditi, i ja nisam mogla odustati od svoje vere i dužnosti da bih zaštitila svoju porodicu. Morala sam da sledim Boga do kraja, čak i ako je to značilo da se razvedem. Rekla sam mužu: „Posvećena sam tome da idem ovim putem. Pošto insistiraš na razvodu, slažem se.”

Otišli smo u Biro za građanske poslove da obavimo proceduru istog dana. Baš kad sam popunjavala papire, moj brat i njegova žena su upali unutra, bez reči su me odvukli u auto i odveli me u svoju radnju. Moj otac je već bio tamo, i u trenutku kada me je video podigao je ruku da me udari, ali je osoblje požurilo da ga zaustavi. Vikao je: „Mislio sam da vlada podržava tvoju veru. Nisam znao da mogu da te uhapse i da će tvoja porodica biti umešana. Ne smeš više da veruješ u Boga. Odreći ću te se ako to učiniš!” Rekla sam: „Tata, Bog nas je stvorio, On svime vlada. Ljudi treba da imaju veru i da Ga obožavaju.” Pre nego što sam uspela da završim, moj brat je povikao: „Još uvek hoćeš da veruješ čak i ako to znači da ćeš izgubiti porodicu?” Rekla sam odlučno: „Nema ništa loše u mojoj veri. On želi razvod – nisam ja ta koja odlazi iz porodice.” Moj brat je vikao: „Moj prijatelj koji radi za vladu je rekao da je vlada izdala dokument kojim je vernike u Svemogućeg Boga odredila kao ključne mete za suzbijanje. Rekao nam je da te nadgledamo i da te čuvamo od tvoje vere da ne bismo bili umešani zajedno sa tobom.” Na to je podigao prut od bambusa i udario me po očima, govoreći: „Ovo će te naučiti, pošto ne vidiš kako stvari stoje!” Zaista je bolelo to što se moja porodica tako odnosi prema meni. Upotrebila sam svu svoju snagu da se otrgnem od njih i istrčala napolje. Celim putem do kuće sam plakala. Osećala sam se tako bespomoćno i usamljeno, i zaista nisam znala kako da ostanem na ovom putu. U suzama sam se molila Bogu: „O Bože, sada je cela moja porodica protiv mene, stoji mi na putu, govore mi da ne smem da verujem. Zaista mi je teško. Bože, molim te uputi me da razumem Tvoju nameru i da znam kako da prođem kroz ovu situaciju.” Setila sam se odlomka Božjih reči nakon molitve. „Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Uz pomoć Božjih reči sam razumela da Bog u poslednjim danima deluje u zemlji velike crvene aždaje, gde Mu se najžešće protive, i da ćemo mi koji Ga sledimo sigurno trpeti ugnjetavanje i isključenje. Bog deluje na taj način da bismo mi mogli da prozremo veliku crvenu aždaju i njenu zlu suštinu, koja je protivna Bogu, i da nas ona više ne bi zaluđivala. Takođe i da bismo usavršili svoju veru kako bi naučili da se oslanjamo na Boga kroz nevolje, da sledimo Boga bez sputanosti Sotoninim silama i da imamo istinsku veru u Boga. Ali nakon malo patnje pomislila sam da je vera preteška. Živela sam u negativnosti i želela sam da pobegnem od situacije. Zaista mi je nedostajalo vere. Suočavajući se sa ovim teškoćama, znala sam da moram da ih prihvatim od Boga. Trebalo je da se molim i da tragam za istinom, i da budem postojana u svom svedočenju za Boga. Tako je trebalo da radim, kao stvoreno biće. Nisam se osećala toliko nesrećno kada sam shvatila Božju nameru. Kasnije sam saznala da moj muž zapravo ne želi razvod, ali on je razgovarao o tome sa svojom porodicom i oni su mislili da će me to naterati da odustanem od vere.

Nedugo nakon toga, kada nas je moj muž vozio u kupovinu, iznenada je skrenuo na autoput i odvezao nas pravo u duševnu bolnicu. Odvukao me je u ordinaciju i rekao doktoru: „Ona veruje u Svemogućeg Boga i širi jevanđelje. Morate je zatvoriti i držati odvojeno od drugih vernika. Kao na detoksikaciji. Može izaći kada se oslobodi svoje vere i više ne bude verovala u Boga.” To mi je slomilo srce. Hteo je da me stavi među mentalne bolesnike da bi sprečio moju veru u Boga. Biti zatvoren tamo može izludeti osobu! Odmah sam rekla doktoru: „I ja sam doktor. Prvo utvrdite da li imam problema s mentalnim zdravljem pre nego što me primite.” Zatim sam mu detaljno objasnila kako sam vodila naše kućne poslove tokom prethodnih nekoliko godina. Nakon što me je saslušao, doktor je rekao mom mužu: „Ona nije psihički bolesna. Ne možemo da je primimo. Ne možemo da garantujemo njenu bezbednost ako insistirate da je ostavite ovde.” Moj muž je i dalje zahtevao da me doktor primi. Rekla sam: „Ako me zatvorite, izvršiću samoubistvo ovde.” U strahu da bi to bila njegova odgovornost, doktor me nije primio. Moj muž nije imao drugog izbora osim da me odvede kući.

Iz toga što se dogodilo jasno sam uvidela da, iako je moj muž uvek tvrdio da radi ono što je najbolje za mene, to je bila samo predstava. Iznova je štitio svoje interese, a mene je povređivao i ponižavao. Čak je hteo da me smesti u zatvorenu instituciju. Bio je u stanju da učini sve da bi me odvratio od vere. To što je išao protiv Boga, u korak sa Partijom, pokazuje da je i on voleo zlo, poštovao moć i mrzeo istinu. Božje reči kažu: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bili smo na dva različita puta. Bila sam razočarana u njega, i samo zbog našeg deteta nisam se razvela. Nakon toga nije prestajao da se prepire i viče, i da zahteva da odustanem od vere. Naročito uoči Olimpijskih igara, kada je moj rođak rekao da se vlada usredsređuje na hapšenje vernika u Svemogućeg Boga, da se vernici strogo kažnjavaju i da ih niko ne može izbaviti, muž me je strožije nadgledao i pratio je svaki moj pokret. Držao me je u kućnom pritvoru 11 dana. Nije bilo načina da praktikujem svoju veru kod kuće. Da bih to radila, i da bih obavljala dužnost, morala bih da napustim porodicu. Ali ja zaista nisam mogla da podnesem da se rastanem od svoje ćerke. Bilo bi joj tako teško da odem! Bez mene pored nje i bez ikoga da se brine o njoj kako treba, šta bi se dogodilo kad bi krenula stranputicom? Suze su mi tekle kad god bih pomislila na to. Duboko rastužena, pomislila sam na odlomak Božjih reči. „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, pomislila sam na godine svoje vere. Sotona je uvek koristio moje rođake da me ugnjetava i ometa, da me odgurne od Boga i natera me da Ga izdam. Bila sam sa svojom porodicom ali nisam bila srećna, a muž mi nije dozvoljavao da čitam Božje reči, niti da širim jevanđelje i da obavljam svoju dužnost. Bio je to tegoban način života. Bog je uredio da se rodim u poslednjim danima i da prihvatim Njegovo jevanđelje kako bih mogla da stremim ka istini, da se spasem i da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće. To je bilo ono čemu je trebalo da težim. Pomislila sam na Božje reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). To je istina. Za svakog čoveka koji dođe na ovaj svet, Bog je odavno odredio kojim putem ćemo ići i koliko ćemo patiti. Niko drugome ne može pomoći. Rodila sam svoju ćerku, ali njena sudbina je u Božjim rukama. Bog je odavno odlučio koliko će ona patiti i koliko će blagoslova uživati u životu. Čak i kad bih bila pored nje, ne bih mogla da preuzmem na sebe bilo kakvu patnju koja joj je bila suđena. Ne mogu da kontrolišem ni svoju sudbinu, a kamoli njenu. Prosto sam morala da poverim svoju ćerku Bogu i da se pokorim Njegovoj vlasti. Onda sam jednog dana, dok je moj muž spavao, uspela da se iskradem iz kuće.

Na moje iznenađenje, samo par nedelja kasnije, jedan starešina mi je rekao da moj muž svaki dan uznemirava braću i sestre govoreći da će ih prijaviti policiji ako se ja ne vratim. Morala sam da odem kući da oni ne bi upali u nevolje. Ovog puta, muž me je strožije nadgledao. Držao me je zaključanu u kući, a ključ je sakrio i uvek je bio na nekoliko koraka od mene. Nadgledao me je čak i kada sam kuvala i kada sam išla u kupatilo. Držao je TV uključen od jutra do mraka, terao me da sa njim svaki dan gledam vesti i patriotske filmove, govoreći da hoće da mi ispere mozak. Preneo je da mu je moj rođak rekao da mi ne da priliku da se molim niti da čitam Božje reči, i kako bi me naterao da napustim veru, da mora da mi puni glavu svime što se daje na TV-u, tako da ne bude mesta za religiozne misli. Takođe mi je rekao da mi ne sme dati ni trenutak mira, jer u trenutku kada bih se molila, Bog bi mi dao izlaz, i onda bih ponovo išla na okupljanja i širila jevanđelje. Ljutito sam mu rekla: „Moja je sloboda da imam veru. Zašto stojiš uz Komunističku partiju, ugnjetavaš me i oduzimaš mi slobodu? Uživao si u obilju Božje milosti zahvaljujući mojoj veri i video si šta Bog može da učini. Sada sprečavaš moju veru i ugnjetavaš me. Nije samo to što mene ugnjetavaš – ti ideš protiv Boga!” Na moje iznenađenje, uzvratio je: „Idem protiv Boga, pa neka dođe da me kazni!” Bila sam apsolutno šokirana. Kako je mogao da kaže tako nešto? Izgubio je svaki razum. Držao me je ovako zatvorenu oko nedelju dana, nisam mogla ni korak da izađem napolje. Nisam mogla da čitam Božje reči, da idem na okupljanja, niti da obavljam svoju dužnost. To je bila prava patnja. Nisam imala apetita i nisam mogla da spavam. Mislila sam na to kako svi ostali obavljaju dužnost, dok sam ja ostala zatvorena od strane muža, lišena čak i prava na molitvu. Kad bi se to nastavilo, zar se ne bih sve više i više udaljavala od Boga? Štaviše, svi članovi moje porodice bili su na strani mog muža i ugnjetavali me. Jedva sam to više podnosila! Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve gore. Bila sam sama i bespomoćna.

Jedne večeri kada je moj muž spavao, izgovorila sam tihu molitvu Bogu. Rekla sam: „Bože, ne mogu da čitam Tvoje reči. Osećam se tako slabo iznutra. O Bože, moj rast je tako mali. Molim Te, daj mi vere i snage”. Setila sam se odlomka Njegovih reči nakon molitve. „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ su oni koji su još uvek u stanju da postojano svedoče i održavaju svoje poverenje i odanost Bogu kada su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu bez obzira na sve, onda ti postojano svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva ’pobednikom’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su mi pokazale da u poslednjim danima On hoće da od grupe ljudi napravi pobednike, koji pod Sotoninim napadima i progonima, neće popustiti silama tame. Umesto toga, oni će se čvrsto držati svoje vere i predanosti i divno svedočiti o Bogu. Bila sam inspirisana, spremna da se pokorim i da naučim lekciju. Bez obzira na to kako me muž sprečavao i ugnjetavao, ja ću ostati postojana u svom svedočenju i udovoljiću Bogu. Kasnije, kada bi muž zaspao, razmišljala bih o Božjim rečima, tiho se moleći ili pevajući himnu u sebi, i to mi je donosilo radost. Devetnaestog dana mog kućnog pritvora, moj muž je počeo da dobija glavobolju, bol u vratu i leđima onog trenutka kada bi počeo da se svađa sa mnom. Što se više ljutio to ga je više bolelo, do te mere da bi zavapio od bola, sve dok se više nije usuđivao da se raspravlja. Na kraju je rekao: „Ne mogu više! Što te duže držim zatvorenu postaješ sve odlučnija. A ja se samo razbolevam.” Sledećeg dana je otišao na posao ostavivši me zaključanu. Jednog dana sam slučajno našla ključ, i iskrala se iz kuće dok ga nije bilo. Bila sam tako zahvalna Bogu što mi je pružio izlaz i što sam konačno mogla da prisustvujem okupljanjima i da ponovo obavljam svoju dužnost.

Muž me nakon toga nije tako pažljivo nadgledao. Povremeno, kada bi uložio napor da mi se suprotstavi i da me zaustavi, razboleo bi se i imao bi strašne bolove u vratu. Jednog dana, u martu 2012. godine, rekao mi je: „Svih ovih godina hteo sam da izabereš između naše porodice i svoje vere, ali ti nikada nisi odustala od vere. Hajde da danas stavimo tačku na to. Pred tobom su dva puta. Ako ostaneš u ovoj kući, ne smeš da slediš Boga, a ako slediš Boga, ne možeš se više vratiti u ovu kuću.” Rekla sam mu, sa uverenjem: „Odabrala sam put vere u Boga i nikada se neću vratiti.” Zatim sam spakovala kofere i izašla iz kuće, stupajući u red svih koji obavljaju svoju dužnost. Hvala Svemogućem Bogu!