U julu 2006. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Moj muž me je podržavao i toplo primao braću i sestre koji su dolazili u našu kuću. Ali je kasnije čuo da one koji veruju u Svemogućeg Boga mogu da uhapse, pitao je o tome mog rođaka koji je radio u kancelariji tužioca, a onda se vratio kući i rekao mi: „Tvoj rođak je rekao da vlada ne dopušta i kažnjava zbog religije, posebno one koji veruju u Svemogućeg Boga. Isto tako, jedan vernik u kući podrazumevaće da su svi članovi porodice vernici. Nemoj više da slediš Svemogućeg Boga – samo idi u crkvu Tri svojstva.” Uvidevši da moj muž nije razumeo stvari koje se tiču vere, rekla sam mu: „Crkvu Tri svojstva je osnovala Komunistička partija. Oni su stavili patriotizam na prvo mesto, pa tek onda Boga. Za njih je partija veća od Boga, a to nije vera. Neću da idem u Tri svojstva.” Odgovorio je bespomoćno: „Znam da je verovanje u Svemogućeg Boga dobra stvar, ali moraš jasno da sagledaš situaciju. Živimo u svetu Komunističke partije, tako da nam poslovi nisu zagarantovani ako nastaviš sa svojom verom. Jesi li spremna da ostaviš svoj posao u bolnici? Osim toga, imamo hipoteku i treba nam novac da podižemo ćerku. Kako da preživimo bez novca? Ako te osude na zatvor, ljudi će me gledati sa omalovažavanjem, a našu ćerku će zadirkivati drugovi iz razreda. Moraš da misliš i na nas! Odrekni se svoje vere.” Znala sam da je nezaobilazno da će moj muž, kao neko ko nije vernik, pokazati neku zabrinutost, zato sam mu rekla: „Komunistička partija je ateistična i oduvek je progonila vernike. Neću se odreći vere u Boga zbog njenih progona. Znaš li da kukavice ne mogu da uđu u carstvo nebesko? Katastrofe sada postaju sve strašnije, a Spasitelj Svemogući Bog je izrazio istine i čini delo suda poslednjih dana. To čini kako bi u potpunosti pročistio i spasao čovečanstvo da bismo mogli da prebrodimo katastrofe i da budemo uzneseni u Božje carstvo. Ovo je prilika koja se pruža jednom u životu! Imati veru znači privremeno patiti i suočavati se sa opasnošću, ali možemo da zadobijemo istinu i budemo u potpunosti spaseni. To je ono što je najvažnije.” Njegovo odgovor je bio: „Daleko je ulazak u Božje carstvo. Najpraktičnije je živeti dobar život. Ne zanima me šta će se možda desiti u budućnosti i o tome uopšte ne razmišljam.” Nakon toga, videvši da ja i dalje prisustvujem okupljanjima i obavljam dužnost, počeo je puno da se svađa sa mnom i rekao je: „Život u stalnom strahu nije nikakav život. Ako nastaviš sa svojom religijom, naša porodica će se razdvojiti.” Razmišljala sam da ako nastavim sa sprovođenjem svoje vere u delo, moj dom će se verovatno raspasti. Moja ćerka je imala samo devet godina, a bez kompletne porodice bila bi mnogo povređena! U tom trenutku zaista nisam želela da izgubim porodicu, ali ako bi moj muž nastavio da me sprečava u veri, kako bih mogla da obavljam svoju dužnost? Moja ćerka, moja porodica i Bog – nisam bila spremna da se odreknem bilo čega od ta tri. Baš u trenutku kad nisam znala kako da postupim, setila sam se reči Gospoda Isusa: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik, i ko svoju ćerku više voli od mene, nije dostojan mene. Ko ne uzima svoj krst i ne sledi me, nije dostojan mene” (Matej 10:37-38). Pomislila sam na sve te svece tokom vekova koji su se odrekli svega da bi širili jevanđelje i ispunili Božji poziv. Pošto sam ja uživala u hranjenju istinom, morala sam da uzmem u obzir Božju volju. Nisam mogla da se odreknem svoje vere i dužnosti samo zato da bi mi porodica bila netaknuta. Bog se ovaplotio i došao u svet da nas u potpunosti spase Sotoninih sila, podnoseći toliko progona velike crvene aždaje i njenih glasina i osuda, kao i odbacivanje i spletke religijskog sveta i tiho izražavajući istinu kako bi nas pojio i hranio. Božja ljubav za čovečanstvo je tako velika! Toliko sam uživanja dobila od Boga, a u isto vreme sam cenila svoju porodicu i ćerku i nisam razmišljala kako da se odužim za Božju ljubav. Gde mi je bila savest? Na tu pomisao, osetila sam se toliko dužna Bogu i odlučila da bez obzira na to što me muž sprečava, ja ću slediti Boga i širiti jevanđelje kako bih svedočila za Boga.

Nakon toga, ugnjetavanje crkve od strane KPK je postalo još gore i protivljenje mog muža se intenziviralo. Krajem 2007. godine KPK je započela težak obračun sa religijom i vršila pritisak na crkve pod izgovorom održavanja stabilnosti zbog Olimpijskih igara. Priličan broj braće i sestara je uhapšeno. Jednog septembarskog jutra dok sam se spremala da izađem i podelim jevanđelje, moj muž mi se isprečio na putu i nije mi dozvolio da izađem, pozvao je mog starijeg brata da dođe i rekao: „Pre nekoliko dana rođak je rekao da Komunistička partija mobiliše ljudstvo radi masovnog hapšenja vernika u Svemogućeg Boga. Kad ih uhapse, već su osuđeni. Moraš da se odrekneš svoje vere.” Moj brat me je takođe nagovarao: „Znam da je vera dobra stvar, ali partija to ne dozvoljava. Ne tuče se šut s rogatim. Zato ako moraš, veruj kod kuće. Prestani da izlaziš da širiš jevanđelje. Šta ako te uhapse?” Rekla sam im: „Znam da mi vi želite najbolje, ali imati veru i širiti jevanđelje je ispravna stvar koju treba raditi kako bi Bog mogao da spase što više ljudi. To je naveće moguće dobro delo. Ako bih prestala da delim jevanđelje da bih zaštitila sebe, zar to ne bi bilo neverovatno sebično?” Na moje veliko iznenađenje, kad sam izgovorila te reči, moj muž je kleknuo ispred mene. Rekao je: „Preklinjem te. Zbog našeg doma, zbog našeg deteta, odrekni se svoje religije. Ako nastaviš sa svojom verom, naša ćerka neće moći da se upiše na fakultet niti će moći da nađe dobar posao. Njena budućnost će biti uništena! Ona nam je jedino dete – moraš da misliš na nju! Ako te uhapse, ljudi će pričati ružne stvari o meni. Kako mogu tako da živim?” Videvši mog muža u takvom stanju, zaista nisam znala šta da radim. Oduvek je imao svoj ponos, ali tada je bio na kolenima i molio me pred mojim bratom. Videvši ga takvog, pomislila sam da bi moje insistiranje na tome da nastavim sa svojom verom njega povredilo još više. Šta ako bi partija mojoj ćerki uskratila pravo da se upiše na fakultet i uskratila mogućnost da dobije dobar posao zbog moje vere? Čak se i moj stariji brat protivio mojoj veri. To znači da ako bi moja porodica znala da se moj muž i ja sukobljavamo zbog moje vere, verovatno bi mi i oni stali na put. Tako bih još teže mogla da sledim Boga. Ali ako bih popustila pred molbama mog muža i rekla mu da ću se odreći vere, tada bih izdala Boga. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam bila zabrinuta. Zato sam se u sebi pomolila i zamolila Boga da mi čuva srce. Upravo tada, odlomak iz Božjih reči mi je pao na pamet: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Spolja je izgledalo kao da mi porodica stoji na putu, ali zapravo je to bio Sotona koji me je testirao. Kad sam imala veru i obavljala svoju dužnost, bila sam na dobrom putu. Sotona je koristio moju porodicu da mi se ispreči na putu i da me natera da izdam Boga. Nisam mogla da padnem na njegove trikove, već sam morala da budem postojana u svom svedočenju i ponizim ga. Na tu pomisao, rekla sam im jasno: „Bog upravlja svime. On određuje naš rad i našu budućnost i Komunistička partija nema poslednju reč. Uspon i pad država i političkih partija je u Božjim rukama, a kamoli uspon i pad jedne osobe. Vi znate da sam bila mnogo bolesna pre nego što sam postala vernik i davno bih umrla da nije bilo Boga. Bog mi je dao ovaj život i mnogo toga sam od Njega dobila. Ako nemam veru i ne obavljam dužnost, to bi bilo nesavesno. Zar bih uopšte bila ljudsko biće? Zar bi moj život imao ikakvog smisla?” Moj brat se namrštio i bespomoćno rekao: „Tačno je da si se oporavila nakon što si postala vernik, ali mi sada živimo pod vlašću Komunističke partije, a oni hapse vernike. Zar ne izlažeš sebe opasnosti ako izlaziš da bi delila jevanđelje?” Moj muž je stajao po strani i stajao po strani, saglasan. Ali ja sam insistirala da zadržim svoju veru bez obzira na to šta oni kažu. Videvši da neću da popustim, pokušali su sa strašnijim taktikama kako bi mi stali na put. Jednog dana, oko mesec dana kasnije, čim sam stigla kući sa okupljanja, moj muž mi je prišao, ošamario me dva puta i besno rekao: „Partija se razludela u hapšenju vernika, a ti još uvek ideš na okupljanja, insistiraš na svojoj veri! Poštovao sam te sve ove godine, nikada nisam digao ruku na tebe. Tvoj brat i njegova žena kažu da sam te razmazio i da treba da te dovedem u red, da se postaram da ne zadržiš svoju veru.” Bila sam šokirana kad sam to doživela od njega i iznenađeno sam zurila u njega. Ne usuđujući se da me pogleda u oči, spustio je glavu i rekao: „Nisam hteo da te udarim. Ne želim da te bace u zatvor zbog tvoje vere. To je za tvoje dobro.” Čuvši njegovo objašnjenje za to, bila sam vrlo potresena. Moj muž je zaista prema meni uvek bio dobar, ali je postao oruđe Komunističke partije iz straha od progona. Pokušavao je sve da me natera da izdam Boga. Kako je to bilo za moje dobro? Kasnije je čak prestao da odlazi na posao kad je video da sam odlučna da zadržim svoju veru. Pratio me je svuda i nije mi dozvoljavao da čitam Božje reči, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoju dužnost. U to vreme je bilo puno posla u crkvi, a on me je držao u kući kao zatočenika i nisam mogla da obavljam svoju dužnost. Rekla sam mu da ne bi trebalo da me odvaja od moje vere. Rekla sam: „Kad si ranije podržavao moju veru, zar nisi video mnoge Božje blagoslove? Skoro da bi imao nekoliko saobraćajnih nezgoda da te Bog nije zaštitio od njih. Kako možeš da se protiviš Bogu nakon svih blagodati i blagoslova koje ti je On pružio?” Odgovorio je: „Tvoja vera je ranije bila od koristi, ali su se sada stvari promenile. Partija te neće ostaviti na miru dokle god si vernik, a i naša porodica će patiti. Moramo da se snalazimo u životu.” Pošto nije želeo da bude umešan, nakon toga je predložio da se razvedemo? U tom trenutku me je prošla jeza od toga, ali mrzela sam veliku crvenu aždaju više od svega. Nastavio je da vrši pritisak na mene i da diže ruku na mene, a onda je zatražio razvod. Sve je to bilo zbog pritiska Komunističke partije. Setila sam se ovog odlomka iz Božjih reči: „Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola. Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Partija je protiv Boga, ona je demon koji mrzi Boga. Ona hapsi i progoni vernike kako bi sprečila i izbrisala Božje delo. Izmišlja svakakve glasine da kleveće Božje delo i obmanjuje ljude kako bi se i oni okrenuli protiv Boga i na kraju bili uništeni. Partija čak upliće više generacija, tako da uništava celu porodicu zbog vere jedne osobe. Moja porodica je u početku podržavala moju veru, ali su ih progon i glasine partije odveli na stranputicu i postali su njeni saučesnici protiv Boga. Partija je tako opaka! Pomislila sam na još jedan odlomak Božjih reči: „Nekome ko je normalan i ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). Razmišljanje o Božjim rečima je za mene bilo prosvetljujuće. Sada sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Mogu da uživam u pojenju i hranjenu Njegovim rečima, obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i pomažem ljudima da dođu pred Boga i steknu Njegovo spasenje. To je najpravednija, najvrednija stvar. Nisam mogla da se odreknem svoje vere i svoje dužnosti da bih zaštitila porodicu. Morala sam da sledim Boga do kraja, čak i ako je to podrazumevalo razvod. Zato sam rekla svom mužu: „Odlučna sam da idem ovim putem. Pošto insistiraš na razvodu, slažem se.”

Otišli smo u Biro za javne poslove da obavimo proceduru istog tog dana. Upravo u trenutku kad je trebalo da potpišem papire, moj brat i njegova žena su uleteli, odvukli me u svoj auto bez reči i odveli me u firmu koju su vodili. Moj tata je već bio tamo i podigao je ruku na mene čim me je ugledao. Zaposleni su potrčali prema njemu da ga spreče. Razjareno je vikao na mene: „Mislio sam da vlada podržava tvoju veru. Nisam znao da mogu da te uhapse i da tvoja porodica može da bude umešana. Ne možeš više da veruješ u tog Boga. Ako to uradiš, odreći ću te se.” Videvši koliko je besan, rekla sam mu: „Tata, Bog nas je stvorio i On vlada svim stvarima. Ljudska bića bi trebalo da veruju u Boga i da ga slave. KPK ne veruje da Bog postoji. Oni se sumanuto opiru Njemu i On ih je već kaznio. Zašto su katastrofe u Kini tako strašne? Zato što partija radi protiv Boga i progoni vernike. Kako uopšte postoji nada za nas ako nemamo veru?” Pre nego što sam uspela da završim, moj brat me je povišenim tonom upitao: „Ako tvoja vera podrazumeva da ćeš izgubiti porodicu, da li još uvek želiš da veruješ?” Odlučno sam rekla: „Ne postoji ništa loše u vezi sa mojom verom. On želi taj razvod – nisam ja ta koja napušta porodicu.” Moj brat je ljutito viknuo: „Moj prijatelj koji radi za vladu je rekao da su izdali dokument gde su označeni vernici u Svemogućeg boga kao ključne mete na koje se treba fokusirati. Rekao nam je da te držimo na oku i podalje od vere kako ne bismo i mi bili umešani zajedno sa tobom.” Rekavši to, uzeo je uže od bambusa i udario me preko očiju rekavši: „Ja ću te naučiti pameti što ne vidiš šta se zapravo događa!” Bilo je zaista bolno videti kako se moja porodica ophodi prema meni. Upotrebila sam svu snagu da se oslobodim dok su me čvrsto držali i pobegla sam. Vraćajući se pešice kući, plakala sam sve vreme. Osećala sam se tako bespomoćno i usamljeno i zaista nisam znala kako da ostanem na ovom putu. U suzama sam molila Boga: „O, Bože, sada je cela moja porodica protiv mene, stoje mi na putu, govore mi da ne mogu da budem vernik. Mnogo mi je teško. Bože, molim Te, pokaži mi put da razumem Tvoju volju i shvatim kako da izađem iz ove situacije.” Pomislila sam na odlomak Božjih reči nakon molitve: „Možda se svi vi sećate ovih reči: ’Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.’ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihove prave važnosti. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji oni koji veruju u Boga podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi. Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Kroz Božje reči sam shvatila da Bog deluje u zemlji velike crvene aždaje u poslednjim danima, tamo gde Mu se najviše suprotstavljaju, a mi koji Ga sledimo doživljavamo pritiske i odbacivanje. Bog deluje na ovaj način kako bismo mogli da prozremo veliku crvenu aždaju i njenu zlu, anti-Božju suštinu, da ne dozvolimo da nas više zavarava. Cilj je takođe i usavršavanje naše vere kako bismo naučili da se oslonimo na Boga kroz nedaće i onda ćemo moći da sledimo Boga nesputani Sotoninim silama i da imamo istinsku veru. Ali sam ja smatrala da je preteško imati veru nakon tako male patnje. Živela sam u negativnosti i želela da pobegnem iz te situacije. Zaista mi je nedostajala vera. Suočena sa tim problemima, morala sam da ih prihvatim od Boga, da se molim i tragam za istinom i svedočim za Boga. To je ono što sam morala da radim kao stvoreno biće. Nisam se više osećala tako jadno kad sam razumela Božju volju. Kasnije sam saznala da moj muž nije zaista želeo razvod, već da je o tome razgovarao sa mojom porodicom i da su oni smatrali da bi oni trebalo da me prisile da odbacim veru na taj način.

Jednog dana ubrzo nakon toga moj muž je rekao da će me odvesti u kupovinu, ali je iznenada sišao sa glavnog puta i otišao pravo u psihijatrijsku bolnicu. Odveo me je u dijagnostičku ordinaciju i rekao doktoru: „Ona veruje u Svemogućeg Boga i širi veru. Morate da je zatvorite i držite podalje od drugih vernika. To je nešto kao detoksikacija. Može da izađe kad se oslobodi svoje vere i prestane da širi veru.” Obuzela me je jeza kad sam ga čula da to priča. Smestio me je među psihijatrijske bolesnike kako bi me sprečio da verujem u Boga. Biti zatvoren tamo moglo bi da navede čoveka da poludi! Odmah sam rekla doktoru: „I ja sam doktor. Prvo procenite moje mentalno zdravlje da biste potvrdili da li treba da budem primljena u bolnicu.” Onda sam doktoru podnela detaljan izveštaj o tome kako sam se brinula o našem domaćinstvu poslednjih nekoliko godina. Kad me je saslušao, doktor je rekao mom mužu: „Ona nije mentalno bolesna. Ne možemo da je primimo. Ako insistirate na tome da je ostavite ovde, ne možemo da joj garantujemo bezbednost.” Moj muž je nastavio da insistira da me doktor primi. Rekla sam: „Ako budeš insistirao da me ovde zatvoriš, izvršiću samoubistvo.” Plašeći se da će on biti odgovoran, doktor se nije usudio da me primi. Muž me je vratio kući. Nije mogao ništa da uradi.

Iz onog što se dogodilo jasno sam videla da je moj muž samo pričao da radi nešto zbog mene, ali je sve to bila laž. Štitio je svoje sopstvene interese, povređujući i ponižavajući mene iznova i iznova. Čak je hteo i da me smesti u ludnicu. Bio je spreman na sve da me odvrati od moje vere. Išao je protiv Boga, a uz partiju, dokazujući da i on voli zlu, pokvarenu moć i da mrzi istinu. Božje reči kažu: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bili smo na dva različita puta. Bila sam potpuno razočarana u njega i nisam se razvela samo zbog našeg deteta. Nakon što smo se vratili kući iz psihijatrijske bolnice, neprestano se svađao sa mnom ili me kritikovao i insistirao je da napustim veru. Naročito u periodu kad su se bližile Olimpijske igre, moj rođak je govorio da je vlada fokusirana na hapšenje vernika u Svemogućeg Boga. Bili su strogo kažnjavani i nisu mogli da se oslobode uz kauciju. Moj muž me je još više držao na oku i pratio svaki moj korak. Držao me je u kućnom pritvoru 11 dana. Nije postojao način da sprovodim u delo svoju veru kod kuće – morala sam da izađem da bih to radila i da obavljam svoju dužnost. Ali zaista nisam mogla da podnesem da se odvojim od ćerke. Ako bih otišla, to bi mojoj ćerki vrlo teško palo! Ako ne bih bila uz nju i ako ne bi bilo nikog da se brine o njoj, šta ako bi se to loše odrazilo na nju? Nisam mogla da zaustavim suze kad bih pomislila na to. Upravo kad sam stigla do tačke potpunog očaja, pomislila sam na odlomak Božjih reči. „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, pomislila sam na sve prethodne godine moje vere. Sotona je uvek koristio moje rođake kako bi vršio pritisak na mene i ometao me sa ciljem da napustim i izdam Boga. Bila sam sa svojom porodicom, ali nisam bila srećna, a moj muž mi nije dozvoljavao da čitam Božje reči niti da delim jevanđelje i obavljam svoju dužnost. Bilo je teško živeti na taj način. Bog je za mene isplanirao da se rodim u poslednjim danima i da prihvatim Njegovo jevanđelje kako bih mogla da tragam za verom, da steknem Božje spasenje i da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće. To je ono čemu bi trebalo da težim. Pomislila sam na Božje reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). To je tačno. Za svaku osobu koja dođe na ovaj svet, Bog je davno odredio stazu kojom ćemo ići i koliko ćemo patiti. Niko ne može da pomogne drugome. Ja sam rodila svoju ćerku, ali njen život je u Božjim rukama. Bog je pre mnogo godina odlučio koliko će ona patiti i koliko će biti blagoslovljena. Čak i kad bih ja bila pored nje, ne bih mogla da preuzmem na sebe nijednu njenu patnju. Ja nisam imala kontrolu čak ni nad sopstvenom sudbinom, pa kako bih onda imala kontrolu nad njenom? Prosto sam morala svoju ćerku da predam Bogu i da se pokorim Njegovoj vladavini. Onda sam se jednog dana išunjala iz kuće dok je moj muž spavao.

Na moje iznenađenje, samo par nedelja nakon što sam napustila kuću, vođa mi je rekao da moj muž pravi probleme braći i sestrama svakog dana i da je rekao da će ih prijaviti ako se ja ne vratim kući. Morala sam da se vratim kući kako oni ne bi zapali u nevolju. Ovog puta moj muž me je još više držao na oku. Držao me je unutra i nije se udaljavao od mene više od metar-dva. Zaključavao je vrata sa spoljne strane i sakrivao ključ. Pratio me je i držao me na oku čak i kad sam kuvala i kad sam išla u toalet. Televizor je radio od jutra do mraka i terao me je da gledam vesti i patriotske filmove sa njim svakog dana i rekao je da hoće da mi ispere mozak. Moj muž je rekao da mu je moj rođak kazao da mi ne pruža priliku da se molim ili čitam Božje reči. Morao je da me hrani onim što se prikazuje na televiziji kako ne bih bila u prilici da razmišljam o religiji i to će me naterati da se odreknem vere. Takođe mi je rekao da mi ne može dati ni trenutka mira jer čim bih se pomolila, moj Bog bi mi pružio način da pobegnem i onda bih ponovo išla na okupljanja i širila veru. Odgovorila sam mu ljutito: „Ja imam slobodu vere. Zašto pratiš partiju, vršiš pritisak na mene i uskraćuješ mi ličnu slobodu? Uživao si u mnogim Božjim blagodatima moje vere i video si Božja dela. Sada mi stojiš na putu i vršiš pritisak na mene. Ne samo da vršiš pritisak na mene, nego ideš protiv Boga!” Iznenadila sam se kad je viknuo: „Idem protiv Boga. Reci Mu onda nek dođe da me kazni!” Bila sam šokirana kad sam ga čula da to kaže. Kako je mogao da kaže tako nešto? Potpuno je izgubio razum. I tako me je on zaključavao još nedelju i nešto da nisam mogla da izađem iz kuće. Nisam mogla da čitam Božje reči, da idem na okupljanja niti obavljam svoju dužnost. Živela sam u očaju – nisam imala apetit i nisam mogla da spavam. Baš sam patila u to vreme i razmišljala sam o tome da svi drugi obavljaju svoju dužnost, a mene je moj muž zaključao u kuću i ne mogu čak ni da se molim Bogu. Ako bi se to nastavilo, zar ne bih ja bila sve dalje od Boga? Svi članovi moje porodice bili su na strani mog muža, vršili su pritisak na mene i više nisam mogla to da podnesem. Što sam više razmišljala o tome osećala sam se sve lošije i bila sam tako usamljena i bespomoćna.

Jedne noći, dok je moj muž spavao, u sebi sam izgovorila molitvu Bogu. Glasila je ovako: „Bože, muž me drži zatvorenu u kući i ne mogu da čitam Tvoje reči. Osećam se vrlo slabo. O, Bože, moj rast je tako mali, molim te daj mi veru i snagu.” Nakon molitve pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ su oni koji su još uvek u stanju da postojano svedoče i održavaju svoje poverenje i odanost Bogu kada su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu bez obzira na sve, onda ti postojano svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva ’pobednikom’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su mi pokazale da u poslednjim danima On želi da formira grupu pobednika koji, pod Sotoninim napadima i progonima, neće popustiti pod pritiskom mračnih sila, već će moći da održe svoju veru i odanost prema Bogu. Više nisam bila toliko očajna kad sam shvatila Božje namere. Osetila sam se spremnom da se pokorim i naučim lekciju. Bez obzira na to koliko mi muž branio i vršio pritisak na mene, ja ću biti postojana i zadovoljiću Boga. Kasnije, kad bi moj muž spavao, razmišljala sam o Božjim rečima, u sebi se molila i pevala himne i to mi je donosilo radost. Devetnaestog dana mog kućnog pritvora, moj muž je osetio glavobolje, bolove u stomaku, bolove u leđima svaki put kad bi započeo svađu sa mnom. Što se više ljutio, sve ga je više bolelo, do tačke kad je jaukao od bolova. Više se nije usudio da se svađa sa mnom. Tada je, gotovo na ivici razuma, rekao: „Ne mogu više da podnesem ovo! Držao sam te zaključanu toliko dugo, a ti imaš sve više i više energije. Ja sam taj koji će da poludi.” Sledećeg dana me je zaključao u kući i otišao na posao. Uspela sam da nađem ključ i bila sam toliko zahvalna Bogu što konačno mogu da prisustvujem okupljanjima. Na taj način je Bog zaista meni otvorio put.

Moj muž više nije na mene motrio tako strogo nakon toga. Kad bi postao grub, osetio bi mučninu i vrat bi ga užasno boleo. Jednog dana, u martu 2012. godine rekao mi je: „Svih ovih godina želeo sam da izabereš između naše porodice i svoje vere. Nisi odustala od svoje vere. Hajde da danas stavimo tačku na to. Postoje dva puta ispred tebe. Ako ostaneš u ovoj kući, ne možeš da slediš Boga, a ako slediš Boga, nikada više ne možeš da se vratiš u ovu kuću.” Odlučno sam mu odgovorila: „Izabrala sam put da pratim Boga i nikada mu neću okrenuti leđa.” Onda sam spakovala torbe i izašla iz kuće. Zahvalna sam Svemogućem Bogu!