Bio sam zadužen za rad na zalivanju u crkvi. Kad je više ljudi počelo da prihvata delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, naša crkva se podelila na tri različite crkve i ja sam postavljen na čelo jedne od njih. Nakon podele, uvideo sam da je mojoj crkvi dodeljeno mnogo pridošlica koje nisu redovno dolazile na okupljanja. Mislio sam: Pošto nam nedostaje osoblja za zalivanje, podrška svim tim ljudima koji nisu redovno dolazili na okupljanja zahtevaće mnogo vremena i energije. Ako budu odustali zato što nisu dobro zalivani, braća i sestre će možda pomisliti da sam nesposoban i slabog kova. Zbog toga bi me bilo veoma sramota. Tad bih mogao biti orezan ili smatran odgovornim za njihov odlazak. Da nisam na čelu, već samo član osoblja za zalivanje, ne bih morao da nosim tu odgovornost. Osećao sam da je to veliki pritisak, kao da nosim na leđima ogroman teret i osećao sam težinu u srcu. Starešina je želeo da odneguje više ljudi i time reši problem nedostatka zalivača. Ali videvši koliko novih vernika ne dolazi redovno na okupljanja, ta poteškoća me je sasvim obuzela. Mislio sam da neću moći dovoljno brzo da obučim ljude i to me je obeshrabrilo. Nakon toga, postao sam veoma pasivan u poslu. Nisam propisno obučavao niti zalivao one koje je trebalo da obučavam i zalivam, što je škodilo našem radu. Budući veoma uzrujan i osećajući krivicu, molio sam se Bogu: „Bože, nedostaje mi rasta. Kad sam video koliko poteškoća i problema ima u ovoj novoj crkvi, želeo sam da odustanem. Znam da to nije Tvoja namera. Molim Te, vodi me da promislim o sebi i promenim svoje pogrešno stanje da bih mogao da preuzmem ovaj posao.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti pročitao sam odlomak iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne snose nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne snosi još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji u najvažnijem trenutku preuzima vođstvo i hrabro istupa zarad dela Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Videvši šta je otkriveno u Božjim rečima, osećao sam se užasno. Bog kaže da su oni koji se plaše da preuzmu odgovornost u svojoj dužnosti najsebičniji, najpodliji i najlažljiviji. Ne umeju da primenjuju istinu i nikako ne bi mogli da postignu spasenje. Ja sam se tako ponašao. Kad sam video da ima mnogo pridošlica koje ne dolaze redovno na okupljanja i premalo kandidata za obuku, nisam razmišljao o tome kako da budem razuman prema Božjim namerama, negujući odgovarajuće kandidate i brinući se da novi vernici budu dobro zalivani da bi mogli ranije da puste korene na istinitom putu. Prema njima sam se odnosio kao prema teretu. Razmišljao sam o tome koliko će vremena i energije biti potrebno da im se da podrška i da će me ostali prezirati ako to ne budem radio dobro, pa čak i orezati i smatrati odgovornim ako bude bilo ozbiljno. To je izgledalo kao zahtevan posao koji možda neće doneti rezultate i osećao sam otpor. Iako sam se prisiljavao da ga obavljam, bio sam pasivan u tome. Pošto sam bio neodgovoran, ljudi koje je trebalo obučiti nisu bili obučeni, a neki su prestali da dolaze redovno. Božje jevanđelje poslednjih dana se sada brzo širi i sve više ljudi se okreće Bogu. Dobro zalivanje i podrška novim vernicima je hitna namera Boga, ali ja sam mislio samo na svoje interese, a ne na Božju nameru. Nisam vodio računa ni o život-ulasku pridošlica. Bio sam tako sebičan i takvo razočarenje za Boga! A u ostalim novim crkvama primetio sam da drugi mogu da održavaju rad crkve ne razmišljajući šta će oni sami dobiti ili izgubiti. Davali su sve od sebe da zalivaju nove vernike bez obzira na to koliko je teško bilo. Bili su to istinski vernici posvećeni svojim dužnostima. Osećao sam se posramljeno i poniženo. Morao sam da prestanem da vodim računa o sopstvenim interesima i da počnem da održavam rad crkve. Morao sam da nosim tu odgovornost i dam sve od sebe da pridošlice budu dobro zalivane. Nakon toga sam počeo proaktivno da sarađujem i ulažem trud u zalivanje nekih ljudi koji su mogli da se odneguju. Kad su shvatili Božju nameru i oni su postali aktivni u svojoj dužnosti. Radili smo zajedno da obavimo poslove i zajednički podržimo nove vernike. Nakon određenog vremena, mnoge pridošlice su počele redovno da dolaze na okupljanja. Bio sam zaista srećan i zahvalan Bogu.

Ali, nedugo potom, opet sam naišao na istu situaciju. Jednog dana, starešina mi je rekao: „Upravo je osnovana crkva u Čenguangu. Određeni broj novih vernika ne dolazi redovno na okupljanja i nemaju dovoljno dobrih zalivača. Rad sporo napreduje. Hajde da tebi poverimo tu crkvu.” Kad je starešina to rekao, shvatio sam da je iza te situacije stajala Božja namera. Kad se poslednji put crkva podelila, plašio sam se da preuzmem odgovornost, što je usporavalo rad crkve. Ovog puta sam morao da se pokorim i dužnost obavim propisno. Ali pokolebao sam se kad sam ponovo procenio trenutno stanje crkve u Čenguangu. Crkva za koju sam bio zadužen tek je počinjala bolje da radi i bilo je u njoj još mnogo posla. Preuzimanje još jedne crkve zahtevalo bi mnogo vremena i energije. Ako ne budem mogao propisno da podržavam crkvu u Čenguangu i da brinem o radu u svojoj trenutnoj crkvi, šta će onda ostali o meni misliti? Upravljanje jednom crkvom ne bi bilo toliko haotično i mogao bih svoj trud da usredsredim na dobro obavljanje posla. Onda bi me svi posmatrali drugačije i možda bih čak i unapređenje dobio. Na tu pomisao, osetio sam da će crkva u Čenguangu biti prevelik zalogaj. Bez obzira na sve, ne bi mi išlo u korist i nisam želeo to da prihvatim. Ali, kad bih to odbio i niko drugi ne bi prihvatio da se time bavi, to bi uticalo na rad crkve. Bio sam neodlučan. Starešina je video u kakvom sam stanju i podelio je sa mnom odlomak iz Božjih reči: „Ako si u nekoj oblasti naročito vešt i ako si u njoj radio duže od ostalih, treba ti dodeljivati teže zadatke. Treba to da prihvatiš od Boga i da se pokoriš. Nemoj da budeš izbirljiv i nemoj stalno da negoduješ, govoreći: ’Zašto je ovaj zadatak baš meni dodeljen? Drugima dodeljuju lagane poslove, a meni uvek one najteže. Da li to oni pokušavaju da mi zagorčaju život?’ ’Pokušavaju da ti zagorčaju život’? Šta time hoćeš da kažeš? Poslovi se određuju svakome po meri; oni koji su sposobniji moraju više da rade. Ako si mnogo toga naučio i ako ti je Bog više dao, onda i treba da poneseš teže breme – ne zato da bi ti život bio teži, nego zato što ti takvi poslovi savršeno pristaju. To je tvoja dužnost, te stoga nemoj biti previše izbirljiv, nemoj odbijati poslove i ne pokušavaj da se izvlačiš. Zašto misliš da je neki posao težak? Činjenica je da ćeš, ako se svojski potrudiš, biti sasvim dorastao tom poslu. Tvoje mišljenje da se radi o teškom zadatku, da se poslovi dodeljuju pristrasno i da tebi dodeljuju samo one najteže – to je otkrivenje tvoje iskvarene naravi. To je odbijanje dužnosti, a ne njeno prihvatanje od Boga. To nije sprovođenje istine u delo. Ako svoju dužnost izvršavaš izbirljivo, tako što obavljaš samo one lake i jednostavne poslove, samo poslove zbog kojih ćeš se dopasti drugima, ti onda imaš iskvarenu sotonsku narav. To što ne možeš da prihvatiš svoju dužnost i da se potčiniš, dokaz je da si ti i dalje buntovnički nastrojen prema Bogu, da Mu se suprotstavljaš, odbijaš Ga i izbegavaš. Tvoja je narav iskvarena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Taj odlomak me je dirnuo. Starešina nije pokušavao da mi oteža stvari time što će mi poveriti još jednu crkvu. Već neko vreme sam radio na zalivanju, pa je trebalo da uspem kad bih se žrtvovao još malo. Međutim, bio sam previše sebičan, mislio sam samo na svoje interese i nisam bio voljan još da se žrtvujem. Takođe sam se plašio da ću ispasti nesposoban ako ne budem dobro radio posao, pa nisam želeo da ga preuzmem, već sam ga prosto odbio – nisam bio nimalo pokoran. To što mi je crkva poverila nešto toliko važno kao što je zalivanje novih vernika bilo je Božja blagodat i uzdizanje. Treba bezuslovno da se pokorim tome i dam sve od sebe. To bi neko savestan i razuman učinio. Ako se budem oslanjao na Boga i istinski s Njim sarađivao, znao sam da će me On voditi da posao odradim dobro. Potom sam se u srcu pomolio Bogu, spreman da se oslobodim svoje brige i preuzmem tu odgovornost.

Kasnije sam malo promišljao i tragao. Zašto nikad nisam želeo da prihvatim odgovornost i ponesem teret? Pročitao sam nešto u Božjim rečima: „Šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Pronašao sam odgovor u Božjim rečima. Glavni razlog zašto nisam želeo da ponesem težak teret bio je taj što sam živeo po naravi antihrista i bio sebičan i lažljiv. Svaku moguću stvar sam povezivao sa sopstvenim interesima, s preduslovom da ne sme da mi ugrozi lične interese. Nisam uzimao u obzir Božje namere niti podržavao rad crkve. Kad sam video da mnoge pridošlice u mojoj novoj crkvi ne dolaze redovno na okupljanja, uplašio sam se da će to uticati na efikasnost mog obavljanja dužnosti, što bi nanelo štetu mojoj reputaciji. Kad me je starešina zamolio da nadgledam rad u crkvi u Čenguangu, znao sam da ako tamošnji novi vernici ne budu uskoro zaliveni, da bi ih mogli prekinuti religijski sveštenici i naterati da odustanu. Ali nisam želeo da prihvatim rad na zalivanju tamo. Odmeravao sam prednosti i mane za sebe, misleći samo o tome kako da završim posao za koji sam već bio odgovoran. Na taj način, stvari ne bi bile tako stresne i ne bih morao mnogo da patim. Ako budem nešto postigao na kraju, dobiću odobravanje od drugih i ostaviti dobar utisak. Živeo sam po onom sotonskom otrovu: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Suočen s bilo čim, prvo bih razmišljao o tome da li bi to bilo dobro za moju reputaciju. Ako bi mi interesi bili u opasnosti, čak i kad bi bilo dobro za rad crkve, ne bih želeo to da radim. Opirao bih se i odbijao, nimalo iskren niti pokoran prema Bogu. Oni koji su tek prihvatili Božje delo poslednjih dana nisu još uvek znali istinu. Bili su podložni uticaju sveštenika i to ih je moglo odvesti na stranputicu i oterati ih, pa me je crkva imenovala da ih zalivam i podržavam. Suočen s tako važnim zadatkom, nisam preuzeo odgovornost i ispunio svoju dužnost, već sam se plašio da će mi reputacija ispaštati ako ne bih dobro obavljao posao. To je narav ista kao kod antihrista – sebična, ogavna i koristoljubiva. Bio sam ispunjen kajanjem i krivicom. Osećao sam se kao da sam stvarno dužan Bogu i želeo sam da Mu se pokajem.

Nakon toga sam pročitao još Božjih reči. „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su veoma jasne. Bog ne gleda koliko patimo, već šta nam je u srcu i šta otkrivamo dok obavljamo dužnost, kao i da li imamo svedočenje o primeni istine. Ako pri obavljanju dužnosti, motiv neke osobe nije da udovolji Bogu, ako ona ne primenjuje istinu, onda bez obzira na to koliko daje, Bog to vidi kao činjenje zla i protivljenje Njemu. Razmišljajući o tome šta je moj mentalni sklop tokom tog perioda otkrio, shvatio sam da sam uvek mislio na svoje interese i shodno njima planirao i želeo da izbegnem dužnost. Iako sam je nevoljno prihvatio, nisam se poneo odgovorno. Nisam obučio one koje je trebalo, a neki novi vernici nisu redovno dolazili na okupljanja jer ih ja nisam na vreme zalio. Moji motivi i ponašanje bili su Bogu odvratni. U očima Boga, činio sam zlo i opirao se Njemu. Već sam mnogo godina bio vernik i Bog me je nahranio s tako mnogo istine, ali nisam ni pomislio da Mu se odužim. Kad je radu crkve podrška bila najpotrebnija, nisam želeo da nosim teški teret. Nisam dobro obavljao dužnost i udovoljavao Bogu. Nisam imao nimalo savesti ni ljudskosti. Ćutke sam se molio: „O, Bože, u svojoj dužnosti sam stremio ka imenu i statusu i nisam nimalo štitio rad crkve. Tako sam sebičan. Nisam dobro obavljao dužnost i mnogo Ti dugujem. Bože, hvala Ti što si mi dao još jednu šansu. Želim da se pokajem, da ponesem taj teret i dam sve od sebe u obavljanju dužnosti da bih se iskupio za prestupe iz prošlosti.”

Kasnije sam pročitao odlomak iz Božjih reči koji mi je pružio put primene. Bog kaže: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). U Božjim rečima, našao sam put primene. Trebalo je da se okanem sopstvenih interesa i stavim interese crkve na prvo mesto kad bi nešto iskrslo. Želeo sam da radim ono što kaže Božja reč, da prestanem da vodim računa o tome da li će moji interesi ispaštati ili ne i da prestanem da vodim računa o tome šta će drugi o meni misliti. Morao sam da ispunim svoje obaveze i da preuzmem posao. Takođe sam shvatio da nikad nisam želeo da obavljam izazovne poslove, plašeći se da će me ostali prezirati ili orezivati ako ih ne budem dobro uradio. Nisam razumeo dobre Božje namere da spasi čoveka: to što mi je dao teži rad, to je Božja blagodat. Bog koristi taj izazov da mi pomogne da naučim da se oslonim na Njega i tragam za istinom da rešim probleme. U toku trajanja dužnosti, kad nosim teški teret, suočavam sam s poteškoćama i prolazim kroz orezivanje i otkrivenje, to su sve dobre stvari. Daju mi šansu da bolje uvidim svoje mane i nedostatke da bih mogao da budem usredsređeniji tokom traganja i opremanja istinom da bih se iskupio za slabe tačke. To je korisno za moje razumevanje istine i napredak u životu. To je Božja ljubav. Kad sam konačno shvatio Božju nameru, moj stav prema dužnosti se promenio. Uvideo sam da ako hoću da upravljam radom u dve crkve, ne mogu da se oslanjam samo na sopstvene sposobnosti. Moje mogućnosti su bile ograničene, zato sam morao da se usredsredim na obučavanje drugih. Kad veći broj braće i sestara bude znao Božje namere, moći će da preuzmu dužnosti i to će olakšati posao. Onda ću moći energiju da usmerim na kritične zadatke. Zato sam pričao s ljudima i odredio ih da se obučavaju uz osoblje za zalivanje, pa potom održavao okupljanja i razgovarao u zajedništvu o Božjim rečima da bih im rešio stvarne poteškoće i probleme. Bio sam iznenađen kad su neka braća i sestre razumeli Božje delo, zadobili veru i želeli da obavljaju dužnost. Kad smo počeli da radimo zajedno, postao sam mnogo efikasniji u obavljanju dužnosti i neki projekti su završeni za tili čas. Takođe su stekli i nešto prakse i imali više energije za svoju dužnost. Nakon što smo ih zalivali i podržavali neko vreme, mnogi novi vernici su razumeli ponešto od Božjeg dela, postavili temelje istinitog puta i aktivno dolazili na okupljanja. Sve to je za mene bilo zaista dirljivo. Nakon što sam pustio sopstvene interese, preuzeo teret i dao sve od sebe da obavljam svoju dužnost, veoma brzo sam počeo da napredujem i da postižem mnogo više u dužnosti. Sada se više ne plašim da preuzmem odgovornost i želim da primenjujem istinu i dobro obavljam dužnost da bih udovoljio Bogu.