Izabrana sam za crkvenog starešinu u aprilu 2020, da budem glavna odgovorna za rad na zalivanju. Pre nekoliko meseci, primetila sam da neki novi vernici ne prisustvuju okupljanjima redovno, da kasnije dolaze i ranije odlaze. Neki su bili zauzeti u školi ili na poslu i rekli su da će dolaziti kad budu imali vremena. Neki nisu dolazili zato što su bili zaluđeni glasinama i lažima KPK i verskih krugova. Pokušali smo da razgovaramo sa njima, ali nekolicina se nije javljala na telefon – kao da su nestali. Mislila sam, pokušali smo da ih kontaktiramo, pa ako oni neće da prisustvuju okupljanjima, to nije naša odgovornost i treba prosto da ih pustimo. Osim toga, Bog želi najbolje ljude, a ne samo više ljudi. On spasava one koji stvarno veruju u Boga i vole istinu. Ako im nedostaje istinska vera, nikakav trud sa naše strane tu ne bi pomogao. Dakle, nisam se molila, tragala niti razgovarala o tome sa svojim starešinom, već sam samo odlučila da odustanem od tih pridošlica. Za to vreme, kontaktirala sam nekoliko njih, ali oni nisu hteli da prisustvuju okupljanjima, pa sam se još više uverila da je moj sud bio tačan. Kasnije je sestra sa kojom sam sarađivala primetila da sam dva meseca zaredom odustala od mnogih novih vernika i upitala me da li je zaista prikladno da to radim. Predložila mi je da razgovaram u zajedništvu sa našim starešinom i da naučim načela. Pomislila sam: „U prošlosti smo na isti način rešavali ovakve stvari. Nije da nismo pokušali da razgovaramo sa pridošlicama, ali sa nekima od njih prosto nismo mogli da stupimo u kontakt, a drugi više ne žele da budu vernici. Nema potrebe da tragam za načelima.” Zato sam odbila njen predlog. Kasnije sam se osećala pomalo nelagodno i pitala sam se se da li je to zaista ispravna stvar. Ali onda sam zaključila da ono što sam uradila ne može biti pogrešno, zato što smo im mi ponudili podršku, i zaključila sam da mi nismo krivi što oni nisu dolazili na okupljanja. Ključno je bilo to da oni nisu bili pravi vernici u Boga. Tako se ja nisam molila niti tragala, i svakog meseca sam odustajala od nekih pridošlica.

Kasnije je moja starešina otkrila da u tom odustajanju od pridošlica nisam sledila načela i zaista me oštro orezala, rekavši da ne poznajem načela i da nisam tragala za njima, već da sam samo radila šta sam htela. Takođe je rekla da je dolazak pred Boga bio težak za svakog od pridošlica, da su druga braća i sestre davali sve da ih podrže, a da sam ja samo olako odbacila neke od njih. Otpisivala sam ih bez ikakve podrške, i to je bilo zaista neodgovorno. Onda me je upitala: „Zašto pridošlice ne prisustvuju okupljanjima? Kakve predstave i kakve probleme imaju? Da li si razgovarala sa njima kako bi ih rešila? Da li pokušavaš da nađeš druge načine da pomogneš pridošlicama?” Od the gomile pitanja ostala sam bez teksta, a scena za scenom gde odustajem od novih vernika vrtela se u mojim mislima kao film. Tek tada sam konačno shvatila da se nisam ponašala odgovorno prema pridošlicama, da im zapravo nisam s ljubavlju pomogla i podržala ih. Nisam zadobila jasan uvid o tome koje su njihove predstave nerazrešene niti zašto nisu dolazili na okupljanja. Nije ih bilo na okupljanjima neko vreme, pa sam zaključila da su prestali da veruju, i nisam obraćala pažnju na njih. Uvidela sam da nisam ispunila svoju odgovornost prema novim vernicima, i da sam išla protiv načela tako što sam ih nemarno zapostavljala. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! Zato sam došla pred Boga da se pomolim, moleći Ga da me prosveti kako bih razumela Njegovu nameru, kako bih razmišljala o sebi i spoznala sebe.

Nakon toga sam videla ove Božje reči: „Morate biti pažljivi i razboriti i morate sa oslanjati na ljubav u ophođenju prema ljudima koji istražuju pravi put. To je zato što su svi ljudi koji istražuju istiniti put nevernici – čak i oni religiozni među njima manje-više su nevernici – i svi su odreda krhki: skloni su da protivreče svemu što nije u skladu s njihovim predstavama i da osporavaju svaku frazu koja je u neskladu s njihovom voljom. Stoga, prenošenje jevanđelja na takve ljude zahteva od nas strpljenje i toleranciju. Ono zahteva ekstremnu ljubav s naše strane, kao i primenu određenih metoda i pristupa. Ono što je, međutim, od ključne važnosti, jeste da im čitamo Božje reči, da im prenesemo sve istine koje je Bog izrazio da bi spasao čoveka i da im omogućimo da čuju glas Božji i Stvoriteljeve reči. Oni će od toga imati koristi. Najvažnije načelo širenja jevanđelja jeste da se onima koji su žedni Božje pojave i koji vole istinu omogući da čitaju Božje reči i da čuju Božji glas. Prema tome, manje im govorite ljudske reči i čitajte im više iz reči Božjih. Kad završite s čitanjem, razgovarajte s njima o istini, kako bi mogli da čuju glas Božji i da razumeju nešto od istine. Tada će se oni verovatno vratiti Bogu. Širenje jevanđelja je obaveza svakoga ponaosob i svih zajedno. Ma kojoj osobi da zapadne ta obaveza, ona je ne sme izbegavati, niti smišljati bilo kakve razloge i izgovore da je odbije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). „Postoje ljudi koji su tek počeli da veruju u Boga, a često su negativni i slabi. To je zato što ne razumeju istinu, njihov rast je premali i nemaju iole razumevanja raznih istina koje se tiču vere u Boga. Zbog toga veruju da su slabog kova, da ne mogu da održe korak, da imaju mnogo teškoća – što stvara negativnost i čak ih tera da dignu ruke od svega: donose odluku da odustanu, da prestanu da tragaju za istinom. Sami sebe uklanjaju. Oni misle: ’Svakako, Bog mi neće odobriti to što verujem u Njega. Bog me čak ni ne voli. Nemam mnogo vremena za okupljanja. Moja porodična situacija je teška i treba mi novac’, i tako dalje. Sve to postaju razlozi zbog kojih ne mogu da dolaze na okupljanja. Ako ne shvatiš brzo šta se dešava, verovatno ćeš ih okarakterisati kao one koji ne vole istinu i kao one koji ne veruju zaista u Boga, ili ćeš ih okarakterisati kao one ljude željne telesnih zadovoljstava, koji teže za svetom i nisu u stanju da se odreknu svetovnih stvari – i zbog toga ćeš ih napustiti. Da li se ovo uklapa sa istina-načelima? Da li ovi razlozi zaista predstavljaju priroda-suštinu? Zapravo, oni zbog svojih teškoća i zapleta postaju negativni; ako možete da rešite ove probleme, onda oni neće biti tako negativni i biće u mogućnosti da slede Boga. Kada su slabi i negativni, potrebna im je podrška ljudi. Ako im pomogneš, moći će da se oporave. Ali ako ih ignorišeš, lako će odustati zbog negativnosti. To zavisi od toga da li ljudi koji obavljaju crkveni posao imaju ljubav, da li nose to breme. To što neki ljudi ne dolaze često na okupljanja ne znači da zaista ne veruju u Boga, to nije isto kao odbojnost prema istini, ne znači da su željni telesnih zadovoljstava i da nisu u stanju da ostave svoje porodice i posao po strani – još manje treba da ih osuđujemo kao preterano privržene ili opsednute novcem. Prosto, u tim stvarima, ljudski rast i težnje su različiti. Neki ljudi vole istinu i sposobni su da tragaju za njom; spremni su da propate da bi se odrekli ovih stvari. Neki ljudi imaju manje vere, i kada se suoče sa stvarnim teškoćama, nemoćni su i ne mogu da ih prevaziđu. Bez ičije pomoći i podrške, odustaće sami od sebe; tada im je potrebna podrška, briga i pomoć drugih ljudi. Pod uslovom da nisu bezvernici, lišeni ljubavi prema istini i da nisu loši ljudi – u slučaju da jesu, možemo da ih ignorišemo. Ako su neko ko zaista veruje u Boga i retko posećuje okupljanja zbog par istinskih teškoća, onda oni ne smeju biti napušteni, već im s ljubavlju treba pružiti pomoć i podršku. Ako su dobri ljudi, imaju sposobnost razumevanja i dobar kov, tada još više zaslužuju pomoć i podršku” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Zaista sam se stidela kada sam razmišljala o Božjim rečima. Bog se ovaplotio u poslednjim danima i došao je da govori i deluje među nama za naše spasenje. Bog trpi veliko poniženje, i sa neizmernim strpljenjem On spasava čovečanstvo u najvećoj mogućoj meri. Ko god ume da čuje glas Boga i da prihvatiti istinu, Bog će ga spasiti i nikog neće napustiti. Iako čovek čini prestupe, Bog uvek iznova oprašta. Ako imaš imalo kajanja u svom srcu, On će ti pružiti priliku. Iz ovoga možemo videti da je Bog prepun milosrđa i trpeljivosti prema ljudima – Njegova ljubav prema nama je zaista tako velika. Pridošlice su kao novorođene bebe, još ne shvataju istinu i još uvek im nedostaje utemeljenje na pravom putu. Bog traži od nas da se prema pridošlicama odnosimo sa ogromnom ljubavlju i trpeljivošću. Ako imaju dobru ljudskost i istinski veruju u Boga, čak i ako su slabi, ako imaju religiozne predstave ili su previše zauzeti da bi prisustvovali okupljanjima, ne smemo ih nemarno odbacivati, i svakako ne treba tek tako da ih potpuno otpišemo. Ako mislimo da nisu pravi vernici zato što ne dolaze na okupljanja, i napustimo ih nakon što smo ih tek nekoliko puta podržali, mi smo neodgovorni. Dok sam bila nova vernica, nisam redovno dolazila na okupljanja jer sam bila zauzeta kod kuće. Moja braća i sestre su stvarno imali razumevanja, pa bi promenili vreme okupljanja da bi ga prilagodili mom rasporedu i neumorno su sa mnom razgovarali u zajedništvu. Njihova pomoć i podrška omogućili su mi da uvidim važnost traganja za istinom, i osećala sam Božju ljubav i toleranciju prema meni. Nakon toga sam mogla redovno da prisustvujem okupljanjima i da preuzimam dužnosti. Da su me braća i sestre tada odbili i mislili da ne volim istinu i da sam bezvernik, odavno bi odustali od mene, i ja danas ne bih bila ovde! Uopšte nisam razmišljala o Božjim namerama, niti sam uzimala u obzir muke pridošlica. Bila sam nezadovoljna njima, misleći da su previše zauzeti i da su puni predstava. Tako sam ih otpisala i odustala od njih, i nisam bila voljna da platim veći ceh da bih im pomogla. Bila sam toliko zlobna, i nisam preuzela ni trunku odgovornosti za te pridošlice. Pomolila sam se Bogu: „Bože, želim da se pokajem pred Tobom. Spremna sam da svoje greške što pre ispravim, i da s ljubavlju podržim ove pridošlice.”

Nakon toga sam počela da idem sa ostalom braćom i sestrama da pružam podršku pridošlicama. Saznavali smo s čime se oni bore i strpljivo razgovarali u zajedništvu sa njima, i neki od njih su se vratili na okupljanja. Jedna od njih je bila toliko zauzeta poslom da joj je bilo teško da dolazi na okupljanja, i ona je rekla: „Sve dok verujem u svom srcu, Bog me nikada neće odbaciti.” Ranije sam mislila da je ona usredsređena samo na zaradu i da nema iskrenu veru, ali, kad sam stekla razumevanje o njoj, pokazalo se da nije bila na okupljanjima zato što smo ih organizovali u vreme koje joj nije odgovaralo. Stoga smo prilagodili vreme okupljanja kako njoj odgovara i razgovarali smo u zajedništvu sa njom: „U poslednjim danima, Bog koristi istinu da pročisti i spasi čovečanstvo. Pravi vernici treba da se okupljaju i razgovaraju o Božjim rečima, da streme ka istini, da odbacuju svoje iskvarene naravi i da menjaju svoje život-naravi. To je jedini način da nas Bog spase i da uđemo u Njegovo carstvo. Ako imamo veru, ali ne prisustvujemo okupljanjima, ako samo na rečima priznajemo Boga i verujemo u svojim srcima, ako svoje verovanje tretiramo kao hobi, onda smo isti kao nevernici u Božjim očima. Čak i kada bismo verovali u Njega do samog kraja, nikada ne bismo zadobili Njegovo odobravanje.” Kroz razgovor, ova pridošlica je shvatila da je ranije imala pogrešno gledište i poželela je da prisustvuje okupljanjima. Srce mi je preplavilo kajanje kada sam, jednog za drugim, videla ove nove vernike spremne da prisustvuju okupljanjima. Ranije sam ih otpisivala na osnovu svojih sopstvenih ideja. Zar im time nisam nanela štetu? Zaista sam učinila veliko zlo!

Jednog dana, starešina me je upitala: „Okad si preuzela rad na zalivanju, koliko si pridošlica pustila da odu zbog svoje neodgovornosti? Kada si ih napuštala, da li si tragala za istina-načelima?” Tada nisam imala pojma šta da joj kažem. Zatim mi je poslala odlomak Božjih reči: „Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: ’Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.’ Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje i ponašanje. Kada bih odustala od tih novih vernika, nisam se pomolila niti tragala za istinom, niti sam o tome razgovarala sa svojim starešinom. Samo sam slepo postupala na osnovu iskustva, sećajući se nekih novih vernika koje smo u prošlosti zalivali i koji su mesecima propuštali okupljanja, kao i na to kako bismo ih pustili da odu nakon što nismo uspeli da ih kontaktiramo. Mislila sam da treba da uradimo isto to i sada, kada se pridošlice ne vraćaju. Čak sam verovala da imam jasan uvid o tome ko ne traga za istinom i ko je bezvernik, pa sam ih nemarno otpisivala i napuštala. Iako sam se ponekad osećala nelagodno, nisam nimalo tragala. Kada je moja saradnica na to ukazala, nisam ozbiljno shvatila njen predlog i radila sam šta sam htela. Tretirala sam svoje ideje kao istina-načela, misleći da ne mogu pogrešiti. Zar to nije bilo nadmeno i uobraženo? Nisam mislila na druge ljude, i nisam držala Boga u svom srcu. Bila sam previše samovoljna! Da li novi vernici imaju istinsku veru procenjivala sam samo po tome da li dolaze na okupljanja ili ne, misleći da, ako se ne pojave neko vreme i ako ne mogu da ih zadržim, možemo da ih pustimo. U stvari, to što pridošlice ne prisustvuju okupljanjima ne znači da su bezvernici. Utvrđivanje ko su istinski vernici, a ko bezvernici zahteva stvarno razumevanje njihovih situacija – prema njima se mora postupati na drugačiji način. Neki od onih koji ne idu na okupljanja došli su nevoljno sa članovima porodice koji se nadaju da će oni postati vernici. A oni ni ne veruju u postojanje Boga, ne uživaju da čitaju Njegove reči niti da prisustvuju okupljanjima. Neki od onih od kojih sam odustala teže ovozemaljskim stvarima, slavi ili zlim trendovima i nisu ni izbliza zainteresovani da slede Boga i da idu na okupljanja. Oni imaju odbojnost prema bilo kakvoj besedi o Božjim rečima i opiru joj se. Ovi ljudi po prirodi imaju odbojnost prema istini, pa im je urođeno da budu bezvernici. Ako ne žele da prisustvuju okupljanjima, možemo ih potpuno pustiti. Međutim, neke pridošlice imaju dobru ljudskost i istinski veruju u Boga, ali ne razumeju istinu niti značaj okupljanja zato što tek počinju. Oni misle da samo treba da priznaju Boga u svojim srcima i da nema razlike da li dolaze na okupljanja ili ne. Tako da ne razmišljaju mnogo o tome i samo dođu kada požele. A neki imaju stvarnih poteškoća i nisu voljni da dođu jer im se radno vreme poklapa s vremenom okupljanja. Moramo im s ljubavlju pružiti podršku i pomoć za njihove probleme, moramo koristiti istinu da rešimo njihove predstave i poteškoće i navesti ih da shvate Božju nameru da spase čoveka. Istovremeno, vreme okupljanja treba da prilagodimo tako da im odgovara. A ja se prema novim vernicima nisam odnosila shodno njihovim stvarnim situacijama niti sam u dužnosti bila principijelna. Nisam razumela istinu, samo sam tvrdoglavo radila stvari na svoj način, tretirajući neke pridošlice koji nisu dolazili na okupljanja kao bezvernike, i nehajno ih odbacujući.

Bog je uradio mnogo posla iza kulisa, napravio mnoga uređenja i platio neverovatan ceh za svakog novog vernika koji prihvata Njegovo delo u poslednjim danima. Braća i sestre su im mnogo puta strpljivo i s ljubavlju delili jevanđelje. A ja sam neke pridošlice nehajno otpisala kao ljude koje Bog neće spasiti, a da čak nisam ni tragala za načelima. Zaista sam bila preterano nadmena. Nisu oni krivi što nisu dolazili na okupljanja; moja je greška to što nisam znala sa čime se suočavaju i nisam ih kako valja pomagala i podržavala. Čak sam izjavu da „Bog želi najbolje ljude, a ne samo više ljudi” koristila kao izgovor da odustanem od njih. A to je, u stvari, značilo da su Božjem carstvu potrebni ljudi koji stvarno veruju u Boga i vole istinu, i da Bog neće spasiti bezvernike, zle ljude i antihriste. A ja sam sve te nove vernike koji su propuštali okupljanja procenila kao ljude koje Bog neće spasiti. Pogrešno sam tumačila Božje reči. Nisam im pružila nikakav stvarni razgovor ni pomoć, niti sam platila ceh i ispunila svoje obaveze. Takođe, nisam stekla razumevanje da li im je zaista stalo do istine ili nije, niti da li su bili pravi bezvernici; samo sam ih slepo otpisala i napustila na osnovu sopstvenih ideja. Da me starešina nije orezala, ne znam koliko bih još pridošlica povredila. Videla sam da je moje ponašanje bilo puno mržnje. Nisam poznavala istina-načela i nisam tragala za njima, umesto toga, samo sam postupala na osnovu svoje sotonske naravi. To su bili prestupi! Znala sam da će me se Bog sigurno gnušati i odbaciti me ako se ne pokajem i ne promenim.

Kao crkveni starešina, Božja namera je da zalivam i podržavam braću i sestre koji su novi u veri, da pomognem u rešavanju njihovih predstava i problema kako bi što pre mogli da saznaju o Njegovom delu i da se ukorene na istinitom putu. Ali, ja sam radila šta sam htela i bezobzirno sam činila nedela. Ne samo da sam slepo išla svojim putem, već sam i druge vodila na stranputicu. Usled toga, moja braća i sestre su takođe samovoljno napuštali nove vernike. Činila sam zlo. Videvši koliko su ozbiljne posledice toga, nisam mogla a da se ne uplašim i ne naljutim na sebe. Zašto se u to vreme nisam pomolila Bogu niti tragala za istina-načelima? Zašto se nisam obratila svom starešini, već sam samo nemarno odustala od onih koji nisu išli na okupljanja? Šta me je navelo da postupim sa takvom drskošću? Pomolila sam se Bogu, a zatim pročitala odlomak Božjih reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Pročitala sam te reči mnogo puta, ali su me one tek nakon ovog iskustva zaista dirnule. Nisam dugo služila kao crkveni starešina i nisam imala nikakvu istina-stvarnost. Bilo je mnogo istina-načela koje nisam razumela, a ipak sam i dalje veoma visoko mislila o sebi, kao da sve razumem. Što se tiče novih vernika, samo sam otpisala kao bezvernike sve one koji nisu dolazili na okupljanja, umesto da se prema njima odnosim drugačije, shodno njihovim stvarnim situacijama. Toliko samopravedna, nisam se molila, tragala ni razgovarala sa starešinom, niti čak poslušala savet svoje saradnice. Bila sam neverovatno nadmena! U stvari, postoji mnogo istina-načela o tome kako se treba ponašati prema novim vernicima, poput načela pomaganja ljudima sa ljubavlju, načela pravednog ophođenja prema ljudima, a postoje i istine o razrešavanju predstava kod pridošlica, itd. Da sam bila imalo bogobojažljivog srca i da nisam bila tako nadmena i samopravedna, da sam zaista uzela u obzir ova načela, nikada ne bih bila tako tvrdoglava niti bih prekidala naš rad. Shvatila sam da je život po nadmenoj naravi značio da ne mogu da ne činim zlo i da se ne opirem Bogu. Zaista sam mrzela sebe i osećala sam da zaista zaslužujem da budem prokleta od Boga. Zarekla sam se da moram da tragam za istinom kako bih rešila svoju nadmenu narav.

Nakon toga sam pročitala dva odlomka Božje reči: „U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: ’Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen kad bi to znao? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?’ Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božje namere i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga… Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja u traganju za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjim namerama i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale put primene. Starešine i delatnici treba da rade strogo u skladu sa istina-načelima i sa uređenjem Božje kuće, i da uvek slede vođstvo Svetog Duha. Takođe, treba često da se molimo i da tragamo u svojim dužnostima, i da održavamo bogobojažljivo srce. Nikada ne treba da sledimo sopstvene ideje i iskustva, niti svoju imaginaciju i predstave, radeći samo šta nam se prohte. Pogotovo ne treba slepo da verujemo u sebe – moramo da tragamo za istina-načelima. Kad nešto ne razumemo, možemo tragati i razgovarati s braćom i sestrama kako bismo, pre delovanja, čvrsto dokučili načela. Tako treba da obavljamo svoju dužnost da bismo se uskladili sa Božjom namerom. Ovo iskustvo me je zaista naučilo lekciji. Da Bog nije postavio stvari i dozvolio mom starešini da me oreže, ja još uvek ne bih razumela koliko ozbiljne mogu da budu posledice toga što sam radila na osnovu sopstvenih ideja. Rekla sam sebi da od sada moram da tragam za istinom i da dužnost obavljam u skladu sa načelima. Kasnije su dva nova člana prestala da dolaze na okupljanja, a ja se nisam usudila da sledim svoju nadmenu narav i da olako pravim pretpostavke i napustim ih. Pošto smo se jednom od njih više puta javili kako bismo ga razumeli, pomogli i podržali, i pošto smo sa starešinom razgovarali o njegovoj situaciji, na kraju smo utvrdili da je bezvernik i pustili smo ga. A druga je bila sestra koja je u Boga verovala manje od dve godine, volela da čita Božje reči i davala sve od sebe u svojoj dužnosti. Međutim, kada je pročitala Božje reči o suđenju i razotkrivanju iskvarenosti ljudi, uporedila je sebe sa njima i uvidela da je jako iskvarena. Odlučila je da je ona izgubljen slučaj, i počela da odustaje od sebe. Ostali i ja smo s njom razgovarali o Božjim rečima, tako da je mogla da vidi da Bog spasava ceo ljudski rod, koji je Sotona duboko iskvario. Mi smo besedili da Bog razume naše poteškoće, slabosti i potrebe, i da nas Bog, sve dok sami ne odustajemo od stremljenja ka istini, neće lako napustiti, jer se On uvek trudi da u najvećoj mogućoj meri spase ljude. Ta sestra je bila dirnuta do suza i osetila je Božju ljubav. Više puta smo joj pomogli i podržali je, i ona je sada opet redovna na okupljanjima.

Ovo iskustvo mi je zaista pokazalo dobre namere i neverovatnu Božju ljubav u spasavanju iskvarenog čovečanstva. Istovremeno, kroz sud i otkrivenje Božjih reči, zadobila sam izvesno razumevanje o svojoj nadmenoj naravi i uvidela štetu i posledice obavljanja dužnosti na svoj način. Konačno sam imala malo bogobojažljivog srca. Sada dužnost mogu da obavljam u skladu s načelima, što se postiglo uz pomoć Božjih reči. Hvala Bogu!