Jednog dana u maju 2004. godine, bila sam na jednom okupljanju sa dve sestre kada je iznenada upalo više od 20 policajaca. Vikali su na nas govoreći: „Da se niste pomerile, sedite na pod!” Zatim su nas slikali, pre nego što su, poput bande razbojnika, počeli da prevrću celu kuću. Jedan od policajaca je u mojoj torbi pronašao priznanicu na 200.000 juana crkvenih sredstava. Srce mi je zadrhtalo od straha kad sam pomislila: „Sada kad su pronašli tu priznanicu, sigurno će me pitati gde se nalaze novčana sredstva crkve.” Brzo sam se pomolila Bogu, moleći Ga da mi pomogne da Ga ne izdam kao Juda i da mi omogući da ostanem postojana u svom svedočenju za Njega. Tada me je policajac pitao: „Da li je to tvoja tašna?” Pošto nisam odgovorila, snažno me je ošamario i šutnuo me nekoliko puta. Zatim su nas silom odveli do njihovog patrolnog vozila.

Po dolasku u Biro javne bezbednosti, razdvojili su nas i odveli na ispitivanje. Kapetan Brigade nacionalne bezbednosti me je pitao koliko sam visoko u rukovodstvu i s kim se obično okupljam. Kada nisam odgovorila, uzeo je knjigu i nekoliko puta me udario po licu i glavi, ostavivši moje lice u nepodnošljivom bolu. Pomislila sam: „Kakvoj li će me torturi podvrgnuti da bi mi oduzeli tih 200.000 juana? Hoću li uspeti da izdržim? Šta ako se slomim i izdam Boga kao Juda?” Dok su mi te misli prolazile kroz glavu, momentalno sam se unervozila i zamolila Boga da mi da veru i snagu. Tada sam se setila Božjih reči koje kažu: „Oni na vlasti mogu spolja da izgledaju zlobno, ali ne bojte se, to je zato što vi imate slabu veru. Dokle god vaša vera bude jačala, ništa neće biti preteško” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 75. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Tako je”, pomislila sam. „Bez obzira na to koliko su ovi policajci opaki, svi su oni u Božjim rukama. Bez Božje dozvole, ne smeju ni da me taknu. Treba da imam veru u Boga i da se predam u Njegove ruke. Bez obzira na to kako me policija tretira, moram da se oslonim na Boga i da ostanem čvrsta u svom svedočenju za Njega.” Ljutito sam ih upitala: „Po kom osnovu ste nas uhapsili i tukli? Koji zakon smo prekršile?” Drugi policajac je zlobno odgovorio: „Još uvek poričete svoju krivicu, je li? Verovanje u Svemogućeg Boga je protiv zakona, partije i naše zemlje!” Uzvratila sam mu, govoreći: „U našoj veri, sve što mi radimo jeste da se okupljamo i čitamo Božje reči. Nikad se ne bavimo politikom, pa kako bismo mogli da delujemo protiv partije i zemlje? Vi svesno kršite zakon time što nas hapsite i batinate bez razloga.” Toliko se naljutio da je bilo očigledno da će me udariti, ali tada je došao drugi policajac i rekao im da odu na večeru i da nastave ispitivanje kasnije te noći.

Te večeri su me odveli u hotel i ispitivali ko čuva 200.000 juana crkvenih sredstava i gde se nalaze. Kada nisam htela da odgovorim, jedan od policajaca me je ošamario tako jako da sam videla sve zvezde i obrazi su me pekli od bola. Kapetan Brigade nacionalne bezbednosti pokušao je da me zastraši, rekavši: „Pre neki dan smo uhapsili nekoliko vaših viših starešina. Pratimo te već neko vreme i znamo da si ti starešina. Bolje ti je da u potpunosti sarađuješ sa nama ili ćemo te prebiti nasmrt!” Ignorisala sam ga i nastavila da se molim Bogu u svom srcu, moleći Ga da mi da hrabrosti i mudrosti, da se ne bih plašila Sotone. Nakon toga, drugi policajac se usiljeno nasmešio i rekao: „Sve što treba da uradiš je da nam kažeš ono što znaš i onda možeš da ideš kući. Dete ti je još uvek tako malo, a nema nikog drugog ko bi se brinuo o tvojim roditeljima. Kako će se oni snaći ako tebe ne bude kod kuće? Jednostavno nam reci to što sada znaš, ili ideš u zatvor!” Kada sam to čula, pomislila sam: „Moji roditelji su u svojim sedamdesetim, a moja ćerka je još tako mala. Ko će da se brine o njima ako budem osuđena na zatvor?” Dok sam razmišljala o tome, nisam mogla a da ne zaplačem. Tada sam se setila Božjih reči koje kažu: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće (…) kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me podsetile da je Sotona pokušavao da iskoristi moju brigu za članove moje porodice kako bi me iskušavao da izdam Boga. Nisam smela da padnem u njegovu zamku. Pomislila sam na još jedan odlomak Božjih reči koji kaže: „Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične aranžmane? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i čezneš za svojim voljenima? Zauzimam li određeno mesto u tvom srcu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Zaista, sudbina moje ćerke i mojih roditelja bila je u Božjim rukama, a budući da je On taj koji određuje i uređuje, zbog čega bih onda brinula? Treba da ih poverim Bogu i ne smem da izdam svoju braću i sestre zbog brige za svoju porodicu. Tiho sam se zaklela: „Čak i ako moram da sedim u zatvoru do kraja života, nikada neću izdati svoju braću i sestre niti izdati Boga!” Tada je ušao drugi policajac i rekao da prvo treba da ispitaju dve druge sestre, nakon čega su prešli u susednu sobu, ostavljajući samo dva policajca da me čuvaju. Nedugo zatim, začuo se jeziv zvuk ponavljajućih krikova mojih sestara. Osećala sam bes – kao vernici i Božji sledbenici, išli smo pravim putem i nismo kršili nijedan zakon, a ipak nas je KPK uhapsila i brutalno mučila! Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? (…) Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). KPK je đavo koji mrzi Boga i opire Mu se. Božje ovaploćenje i spasavanje čovečanstva je zaista radostan događaj, ali KPK ne dozvoljava Bogu da siđe na zemlju. Neće nam dozvoliti da verujemo u Boga, sledimo Boga i idemo pravim putem. Oni besno progone Hrista i žestoko se obrušavaju na Božje sledbenike. Posvećeni su tome da nas sve iskorene, unište i potisnu Božje delo kako bi ostvarili večnu suverenost i zadovoljili svoju divlju ambiciju da kontrolišu čovečanstvo; oni su zaista neprijateljski nastrojeni. Svim srcem sam mrzela KPK, tog starog demona, i što su me više progonili, to sam više želela da sledim Boga. Bez obzira na to koliko sam trpela, bila sam voljna da ostanem čvrsta u svom svedočenju za Boga kako bih ponizila Sotonu.

Kasnije, nešto posle 4 sata ujutru, čuvari su legli na svoje krevete i zaspali. Imala sam neverovatan poriv da pobegnem odatle i da se spasim, ali brinulo me je i to da bi policija, ako ne bih uspela i ako bi me vratili, mogla da upotrebi još surovije metode mučenja na meni. Brzo sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Ako si mi Ti otvorio ovaj izlaz, molim Te da me ispuniš verom, hrabrošću i mudrošću koja mi je potrebna da pobegnem iz ove vučje jazbine.” Nakon što sam završila molitvu, setila sam se Božjih reči koje kažu: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi dale snagu: Bog je svemoguć i suvereno vlada nad svim stvarima. Sotona je takođe u Božjim rukama. Setila sam se kako je Mojsije vodio Izraelce iz Egipta i bio zarobljen između jurišajućih kočija iza njih i Crvenog mora pred njima. Mojsije je usrdno pozvao Boga Jahvea i Bog je otvorio put za njih, razdvajajući vode Crvenog mora i otkrivajući pojas kopna po sredini. Kada su Izraelci prešli Crveno more, Bog je brzo zatvorio put kroz visoke vode, koje su progutale progonitelje Egipćane u tom procesu. Shvatajući da su sve stvari predmet Božje suverenosti, bila sam manje uplašena i imala sam hrabrosti i veru da pobegnem. Tiho sam otvorila vrata i pažljivo ih zatvorila dok sam izlazila, a zatim polako krenula ka prvom spratu, sa papučama u rukama. Na recepciji nije bilo nikoga, ali kada sam stigla do izlaza iz zgrade, videla sam da je zaključano. Pomislila sam: „Sada neću moći da pobegnem. Bolje je da se vratim. Ako policija sazna šta sam uradila, sigurno će me gadno pretući.” Bila sam neverovatno nervozna i srce je htelo da iskoči iz grudi. Ipak, na moje iznenađenje, dok sam se vraćala ka drugom stepeništu, iznenada sam primetila da postoji zadnji izlaz. Polako sam prišla da proverim, ali su i ta vrata bila zaključana – još jedno razočaranje. Pomislila sam: „O Bože! Neću pokušavati da pobegnem ako Ti to ne dozvoliš. Spremna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima. Ako imam Tvoju dozvolu, molim Te da mi otvoriš put.” Pažljivo sam povukla kvaku, i, na moje iznenađenje, vrata su se odmah otvorila! Bila sam presrećna i istrčala kroz zadnja vrata što sam brže mogla. Trčala sam svom svojom snagom i, posle napornog puta, konačno sam stigla do kuće svoje tetke, koja je bila oko 4 kilometra daleko.

Taman kad sam sela u kući svoje tetke, iznenada sam čula prodoran zvuk policijskih sirena s ulice – isti onaj koji su koristili kada su jurili ozbiljne kriminalce. Pri samoj pomisli na okrutne izraze lica tih policajaca i njihove razne metode mučenja, uspaničila sam se i zabrinula da bi me mogli uhvatiti u svakom trenutku. Tada su me Božje reči ponovo ohrabrile: „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi odmah donele nalet hrabrosti i vere. S obzirom na to da je Bog bio sa mnom, čega sam se imala plašiti? Zar me Bog već nije oslobodio iz vučje jazbine? Morala sam da imam veru u Boga i da se u potpunosti stavim u Njegove ruke. Bog je već predodredio koliko ću patiti, a kad bih bila ponovo uhapšena, to bi bilo samo uz Njegovo dopuštenje. Na tu pomisao, osetila sam se malo smirenije, ali onda sam pomislila na to kako su sin i snaja moje tetke oboje bili protiv njenog verovanja u Boga i da su čak više puta želeli da je pošalju u policiju. Nisam bila sigurna šta će da urade ako saznaju da me KPK traži, pa sam znala da moram što pre da napustim to mesto.

Kako bih bila sigurna da me neće prepoznati, ošišala sam se na kratko i promenila odeću. A onda, trećeg jutra mog boravka kod tetke, oko 4 sata ujutru, tiho sam izašla iz kuće i biciklom prešla 20 kilometara, vozeći se sporednim putevima, do kuće sestre Dong En. Sećam se da sam nekim sestrama obećala da ću ih zvati svaki dan oko podneva, ali one nisu znale da sam uhapšena i da mi je policija uzela telefon – kada bi me pozvale, bile bi praćene i na kraju uhapšene. Zato sam kupila novu SIM karticu i pozvala ih da im kažem da odmah isključe svoje telefone. Nažalost, policija je već pratila njihove pozive, i čim sam ih kontaktirala, odmah su me locirali. Nekoliko dana kasnije, oko 7 uveče, KPK je mobilisala jake policijske snage što uključuje službenike iz biroa javne bezbednosti, naoružanu policiju i specijalne jedinice, da me traže i uhapse u selu gde živi Dong En. Čim je muž Dong En saznao, brzo mi je rekao da je policija opkolila selo i da su verovatno došli po mene. Tog trenutka srce je htelo da mi iskoči iz grudi i pojurila sam niz stepenice, a da nisam čak ni papuče promenila. Kada sam sišla na prvi sprat, odmah me je dočekala sestra Liju Ji, koja je takođe živela u istom selu. Zgrabila me je za ruku i obe smo otrčale iz kuće do polja soje, koje je bilo oko pedeset metara dalje. Tek što smo čučnule u tom polju, a tim od sedam-osam policajaca je upao u kuću Dong En i počeo da pretražuje svaki sprat pomoću baterijskih lampi. Kada me nisu našli ni nakon pola sata pretrage, odveli su umesto mene muža Dong En. Liju Ji i ja smo se krile u tom polju soje do oko 11 sati te večeri, kada je ona odlučila da se vrati u kuću Dong En i proveri šta se dešava, verujući da je policija već otišla. Dugo je nije bilo i bila sam užasno zabrinuta zbog nje, ali nisam smela da postupim ishitreno. Zatim je iznenada ispred kuće stao policijski auto, a trenutak kasnije morala sam bespomoćno da gledam dok su Liju Ji odvodili do policijskog auta. Nisam mogla da zadržim suze i mrzela sam sebe zbog toga što sam dozvolila Liju Ji da se vrati u kuću. Međutim, sve što sam mogla da uradim bilo je da se u tišini pomolim za nju.

U tom trenutku nisam smela da idem kod ostale braće i sestara, a nisam znala ni gde da pobegnem, pa sam samo počela besciljno da trčim na jug. Ali nekoliko pasa u selu nisu prestajali da me gone i da laju. Bojala sam se da će policija doći da me traži ako ih čuju, pa sam se brzo sakrila u kukuruznom polju. Nedugo zatim, čula sam motore skutera kako bruje u okolini i gotovo da sam izgubila prisebnost zbog straha. Pomislila sam: „Nema šanse da ću uspeti da pobegnem s ovoliko policije koja me traži. Znaju da sam starešina i imaju onu priznanicu – ako me opet uhvate, sigurno će me ubiti. Da li mi je zaista suđeno da tako mlada budem ubijena od strane KPK?” Shvativši to, postala sam pomalo obeshrabrena, ali tada sam se setila da Božje reči kažu: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Zaista, moja sudbina je bila u Božjim rukama i On je imao poslednju reč u tome da li ću živeti ili umreti. Kada Bog ne bi dozvolio da me KPK uhapsi i muči do smrti, policija sigurno ne bi mogla da mi oduzme život. Kada je Sotona napao i iskušavao Jova, on nije imao Božju dozvolu da ubije Jova, pa je mogao samo da povredi njegovo telo i nije mogao da mu oduzme život. Setila sam se još jednog odlomka Božjih reči koje kažu: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči ispunile su me verom. Znala sam da moram da se stavim u Božje ruke i da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Čak i ako mi je preostao samo jedan udah, moram da ostanem odana Bogu i da Ga nikada ne izdam. Setila sam se Petra, koji je, nakon što je iskusio sve vrste progona i teškoća, bio spreman da bude razapet naopako kako bi svedočio o svojoj ljubavi prema Bogu. Kroz vekove, nebrojeni sveci žrtvovali su svoje živote kako bi širili jevanđelje, dajući nepokolebljivo i snažno svedočenje Bogu kako bi osujetili i ponizili Sotonu. To što sam u mogućnosti da doživim ovaj progon i teškoće i što imam priliku da svedočim za Boga, zapravo je blagoslov. Shvativši to, u meni se ponovo probudila hrabrost i pomolila sam se Bogu, obećavajući Mu da ću svedočiti za Njega pred Sotonom, čak i ako to znači da ću staviti svoj život na kocku. Nakon molitve, bila sam manje uspaničena i počela sam da razmišljam o tome kako mogu da se oslonim na Boga da bih pobegla. Znala sam da ne mogu da idem glavnim putem, pa sam otišla do šume na rubu sela, i kroz nju se probijala, trčeći povremeno duž obale reke. Uz Božju zaštitu, konačno sam uspela da pobegnem iz sela neozleđena.

Kada sam izašla iz šume, već je bilo kasno uveče i nisam bila sigurna gde da idem, pa sam odlučila da krenem prema kući svoje sestre, udaljenoj desetak kilometara. Čula sam skutere kako prolaze glavnim putem i shvatila da policija još uvek pokušava da me opkoli i presretne, pa sam trčala bosa kroz male staze u divljini. Posle dva ili tri kilometra prošla sam kroz pirinčana polja i posekla stopalo, ali nije bilo vremena da se bavim bolom-nastavila sam da trčim što sam brže mogla. Na kraju sam došla do šljunkovitog puta; jedino je taj put vodio do kuće moje sestre. Šljunak se utisnuo u ranu na mom stopalu, izazivajući mučnu bol, ali morala sam da stisnem zube, jer nisam smela da se zaustavim. Upravo kada sam bila blizu stanice za punjenje elektičnih vozila, čula sam skuter kako dolazi iza mene, pa sam se žurno sklonila u žbunje pored puta. Skuter je stao pored stanice, a policajac je pitao starca koji je radio tu na pumpi da li je video neku ženu da je prošla tuda. Starac je rekao da nije ništa video. Pomislila sam: „Ne mogu da nastavim ovim šljunkovitim putem. Trebalo bi da se vratim pešačenju duž pirinčanih polja ili sporednim putem; možda ću na taj način uspeti da izbegnem policiju.” Nakon još oko pola kilometra, videvši da polako sviće, pomislila sam da je policija možda odustala nakon što me je tražila celu noć i da mogu da se vratim na glavni put. Ali, na moje iznenađenje, iznenada sam ugledala kapetana Brigade nacionalne bezbednosti i dvojicu policajaca samo nekoliko koraka dalje – jedan je sedeo na skuteru, drugi je stajao pored skutera, a treći je čučao. Bila sam toliko uplašena da sam pomislila da će mi srce iskočiti iz grudi. Pomislila sam: „Sad sam gotova, nema šanse da pobegnem sada. Trčala sam celu noć, ali nisam uspela da pobegnem iz njihovih kandži.” Brzo sam se pomolila Bogu: „O Bože! Sve je u Tvojim rukama. Ako dozvoliš da me policija uhapsi, spremna sam da se pokorim i da sve ide prema Tvojim orkestracijama.” Nakon molitve, osetila sam se malo smirenije i, nakon što sam zagladila kosu, stajala sam na mestu nekoliko sekundi, a zatim sam napravila korak napred. Kada bi želeli da me uhapse, mogli bi to lako da urade upravo tada, ali, na moje iznenađenje, ostali su na mestu, nepomični kao tri drvena kipa. Izgleda da me nisu prepoznali jer sam skratila kosu i promenila odeću, i izgledala sam potpuno drugačije nego kad su me uhapsili. Videvši da izgleda ne reaguju na mene, osetila sam se malo hrabrijom i sigurnijom i nastavila da idem napred. Dok sam prolazila pored njih, nervozno sam zadržavala dah; kao da se oko mene sve zaledilo. Ugledala sam putić koji je išao prema istoku, pa sam polako krenula prema njemu, ali trojica policajaca i dalje nisu mrdnuli. Ponovo sam iskusila Božju svemoguću suverenost. Kada sam odmakla jedno 10 metara od njih, čula sam kapetana kako viče za mnom: „Sijao Kang, Sijao Kang, jesi li to ti, Sijao Kang?” Vikao je moje ime četiri ili pet puta. Kada sam čula kako viče moje ime, srce mi je udaralo kao ludo i oblio me hladan znoj. Više nego išta želela sam da se dam u divlji beg, ali moje noge nisu slušale naredbe mog mozga. Shvatila sam da bi, kada bih pobegla, odmah shvatili da sam to ja i krenuli bi za mnom. Brzo sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me smiri i da mi ne dozvoli da paničim. Nakon molitve, osetila sam se malo smirenije i, bez obzira na to koliko su me dozivali, samo sam ih ignorisala i nastavila da hodam. Nijedan policajac nije potrčao za mnom. Tako, pod Božjom zaštitom, uspela sam da im pobegnem tik ispred nosa.

Ovo neverovatno rizično bežanje podsetilo me je na jedan odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni I”). Videla sam da je Bog svemoguć, da suvereno vlada nad svim stvarima i da ima vrhovni i najviši autoritet. Bog je bio taj koji je zaslepeo policajce, dopustivši mi da prođem neopaženo. Osvrćući se na ova dva slučaja represije i hapšenja od strane KPK-a, shvatila sam da ne postoji mesto do kojeg Božje moći ne dosežu. Kada su me uhapsili, Bog je otvorio izlaz za mene, omogućivši mi da pobegnem bez ikakvih problema. Policija je pokrenula veliku operaciju da me pronađe i uhvati, opkolivši kuću i selo u kojem sam boravila, ali ipak nisu uspeli da me uhvate. Zatim su pokušali da me uhvate i preseku mi put, ali iz nekog razloga nisu me prepoznali kada sam prošla pored njih. Što sam više razmišljala o tome, to sam više osećala da je Bog zaista svemoguć i da, bez obzira na to koliko Sotona bio okrutan, on mi ne može nauditi bez Božje dozvole.

Kasnije su mi braća i sestre ispričali da je KPK širom okruga postavila poternice sa mojom slikom i natpisom „Ozbiljan narušilac društvenog poretka”. Policija je čak, sa mojom slikom, obilazila gradske autobuse, pitajući putnike da li neko zna gde se nalazim. Pošto me je policija i dalje tražila, nisam smela da izlazim i obavljam svoje dužnosti, pa sam morala da se skrivam u domu porodice koja me je primila i bila sam stalno napeta. Nakon toga, više od godinu dana nisam izlazila, i osećala sam se veoma potisnuto i obeshrabreno. Ponekad sam osećala da je preteško i bolno verovati u Boga u zemlji velike crvene aždaje. Tada sam pročitala jedan odlomak Božjih reči koji kaže: „Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Shvatila sam da Bog nije namerno terao ljude da pate, naprotiv, On je koristio nepovoljne okolnosti koje je izazvao progon i hapšenje vernika od strane KPK kako bi usavršio veru i ljubav ljudi i stvorio grupu pobednika.

Osvrćući se na celo ovo iskustvo – od hapšenja, preko bekstva, pa do sada – suočila sam se sa prilično velikim teškoćama, ali to mi je omogućilo da jasno prepoznam demonsku suštinu opiranja KPK-a prema Bogu. KPK više nije u mogućnosti da me navodi na stranputicu i ja sam se pobunila protiv nje i napustila je. Ujedno sam i lično videla da je Bog bio sa mnom na svakom koraku, pomažući mi kad god sam bila u nevolji i omogućivši mi izlaz iz svake situacije. Božje reči su mi dale veru i snagu i vodile me iz vučje jazbine iznova i iznova. Videla sam Božju svemoguću suverenost i to je produbilo moju veru u Njega. Što više o tome razmišljam, sve više shvatam koliko sam mnogo stekla kroz tu poteškoću i progon. S tim na umu, više to ne doživljavam kao gorko iskustvo, naprotiv, osećam da mi je Bog ukazao milost i naklonost, dozvolivši mi da doživim Njegovo delo kroz ovu tešku situaciju. Bez obzira na to kako me KPK lovi i progoni, nastaviću da stremim ka istini, da ispunjavam svoju dužnost i uzvraćam Božju ljubav!