U oktobru 2020. godine, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Aktivno sam prisustvovala okupljanjima i razgovarala u zajedništvu o svom razumevanju Božjih reči, a nakon dva meseca postala sam vođa jedne grupe okupljanja. Sećam se da sam, kad sam prvi put bila domaćin okupljanja, bila i uzbuđena i nervozna. Bila sam uzbuđena da obavim dužnost, ali i nervozna jer sam se plašila da ako ne budem dobar domaćin, braća i sestre bi mogli da me gledaju sa omalovažavanjem. Pomislila sam na to kako je naša crkvena starešina vrlo dobar domaćin okupljanja, pa ako bih radila kao i ona, bila sam sigurna da bih mogla da budem dobar domaćin okupljanja. Tada bi me crkvena starešina pohvalila i braća i sestre bi me gledali s poštovanjem. Stoga sam posao domaćina okupljanja obavila tako što sam imitirala našu crkvenu starešinu. Kad sam braći i sestrama postavljala pitanja, oni su komunicirali sa mnom, a kad sam besedila, govorili su „amin” u znak slaganja. Nakon okupljanja, crkvena starešina je rekla da sam dobro obavila posao domaćina. Bila sam veoma srećna i ponosna kad sam čula pohvale starešine. Nedugo zatim, izabrana sam za đakona zaduženog za zalivanje. Bila sam veoma uzbuđena i pomislila sam da je to možda zato što sam imala dobar kov pa su me izabrali za tu poziciju. U početku nisam znala kako da obavljam posao, ali nisam želela da braća i sestre budu razočarani u mene. Zato sam se na svakom okupljanju fokusirala na pronalaženje ključnih elemenata o kojima se diskutuje u Božjim rečima. Na taj način bi moja beseda bila jasna i pokrila bi sve ključne stavke, a braća i sestre bi mislili da imam dobro shvatanje i divili bi mi se. Ali, nakon svoje besede, kad sam slušala besede drugih, primetila sam da ono o čemu sam ja pričala nije bilo toliko jasno. Bila sam veoma zabrinuta i pomislila sam: „Niko neće smatrati da dobro besedim i svi će usmeriti pažnju na one koji besede bolje od mene.” Plašila sam se da će me braća i sestre gledati s omalovažavanjem, pa sam se uvek trudila da dobro besedim. Ali nisam mogla dovoljno da se smirim da razmislim o Božjim rečima. Što sam više želela da dobro besedim, moje besede su bile sve lošije. Pomislila sam: „Šta će braća i sestre misliti o meni? Hoće li crkvena starešina biti razočarana u mene? Zašto ne besedim tako jasno kao drugi? Zašto oni besede tako dobro, a ja ne?” Nisam želela da priznam poraz i pomislila sam da treba da radim marljivije da bih premašila druge.

Nekoliko meseci kasnije, zbog zahteva u radu crkve, poslata sam da propovedam jevanđelje. Kad sam stigla tamo, pitala sam ko su vođe grupe i ko je crkveni starešina. Pomislila sam da dokle god dajem sve od sebe, mogu da steknem odobravanje crkvenog starešine i možda postanem vođa grupe. Tako bi me braća i sestre posmatrali s poštovanjem. Kad sam širila jevanđelje, često sam se molila Bogu i oslanjala se na Njega kad bi se pojavile stvari koje nisam razumela ili nisam umela da uradim. Nakon nekog vremena, postigla sam neke dobre rezultate u obavljanju dužnosti i to me je učinilo vrlo srećnom. Ali sam isto tako osećala i krivicu jer sam znala da mi je način razmišljanja pogrešan. Radila sam naporno samo zato što sam želela da me drugi posmatraju s poštovanjem, a ne zato što sam svoju dužnost želela dobro da obavljam. Bog je ispitivao moj um i sigurno je mrzeo ono čemu sam stremila. Došla sam pred Boga i pomolila se; želela sam da se pobunim protiv svoje pogrešne namere. Nakon molitve sam se osećala malo bolje. Međutim, i dalje često nisam mogla da se oduprem tome da pokušavam da navedem druge da me gledaju s poštovanjem. Kad sam videla da drugi postižu dobre rezultate obavljajući svoje dužnosti, želela sam da ih premašim. Znala sam da je to pogrešan način razmišljanja, ali nisam mogla da se kontrolišem. Nisam mogla dovoljno da se smirim da obavljam svoju dužnost. Moje stanje je postajalo sve gore i gore i postala sam neefikasna u obavljanju dužnosti. Zato sam se pomolila Bogu, moleći Ga da mi pomogne i povede me da spoznam sebe.

Jednog dana sam videla odlomak Božjih reči u jednom videu o iskustvenom svedočenju iz kojeg sam mogla ponešto da spoznam o sebi. Svemogući Bog kaže: „Antihristi nerado obavljaju svoju dužnost, samo da bi zadobili blagoslove. Raspituju se i da li će, dok budu obavljali tu dužnost, moći sebe da istaknu za primer da se drugi na njih ugledaju, kao i da li će Višnji ili Bog znati da oni obavljaju tu dužnost. Sve su to stvari koje oni uzimaju u obzir dok vrše dužnost. Prvo što žele da utvrde je koje će koristi imati od obavljanja dužnost i da li mogu da budu blagoslovljeni. To im je najvažnije. Nikada ne misle o tome kako da budu obzirni prema Božjim namerama i da Mu se oduže za ljubav, kako da propovedaju jevanđelje i da svedoče o Bogu da bi ljudi zadobili Božje spasenje i našli sreću, a još manje nastoje da razumeju istinu ili tragaju za razrešenjem svojih iskvarenih naravi i proživljavanjem ljudskog obličja. O tim stvarima nikada ne razmišljaju. Misle samo o tome da li mogu da budu blagoslovljeni i da steknu korist, kako da nađu uporište, kako da zadobiju status pa da se ljudi na njih ugledaju, i kako da se istaknu i da postanu najbolji u crkvi i u gomili. Uopšte nisu spremni da budu obični sledbenici. U crkvi uvek hoće da budu prvi, da njihova bude poslednja, da postanu starešine i da ih svi slušaju. Tek onda su zadovoljni. Vidite i sami da su srca antihristȃ puna takvih stvari. Daju li se oni iskreno Bogu? Obavljaju li iskreno svoju dužnost kao stvorena bića? (Ne obavljaju.) Šta, dakle, žele da postignu? (Da imaju moć.) Tako je. Kažu: ’Što se mene tiče, ja u svetovnom životu želim sve da nadmašim. Moram da budem prvi u svakoj grupi. Odbijam da budem na drugom mestu i nikada neću biti samo nečiji pomoćnik. Želim da budem starešina i da moja bude poslednja u svakoj grupi ljudi u kojoj se nađem. Ako moja ne bude poslednja, upotrebiću sva raspoloživa sredstva da vas sve ubedim, da vas sve nateram da se ugledate na mene i da me izaberete za starešinu. Kada steknem status, moja će biti poslednja i svi će morati da me slušaju. Moraćete da radite stvari kako ja kažem i moraćete da budete pod mojom kontrolom’. Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. A šta mu je najvažnije? Da stoji pred ljudima, da izdaje naređenja, da ih kori i da ih tera da rade ono što on kaže. Nikada ne misli o tome kako da ispravno obavi svoju dužnost – a još manje, vršeći dužnost, traga za istina-načelima da bi sproveo istinu u delo i udovoljio Bogu. Naprotiv, razbija glavu pronalazeći načine da se istakne, da navede starešine da ga cene i unaprede, kako bi i sȃm postao starešina ili delatnik i vodio druge ljude. Po ceo dan razmišlja o tome i tome se nada. Antihristi ne žele da ih drugi vode, niti da budu obični sledbenici, a kamoli da mirno i bez pompe vrše svoju dužnost. Ma kakva bila njihova dužnost, ako ne mogu da budu u prvom planu i u središtu, da budu iznad drugih i da ljude vode, obavljanje dužnosti za njih postaje dosadno, a oni postaju negativni i počinju da zabušavaju. Bez tuđih pohvala i obožavanja, još im je manje zanimljivo da obavljaju dužnost i imaju još manje želje za tim. Ali ako, dok obavljaju dužnost, mogu da budu u prvom planu i u središtu stvari i da vode glavnu reč, osećaju se ojačano i podneće svaku teškoću. Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči odmah sam pomislila na sve što sam dotad radila. Osetila sam da su sve moje misli i postupci izneti na svetlo. Božje reči su otkrile da antihristi nikad ne misle o tome kako da streme ka istini da bi svoju dužnost dobro obavljali. Umesto toga, oni streme ka visokom statusu i žele da vode druge. Ne dozvoljavaju drugima da se uzdignu iznad njih i koračaju putem opiranja Bogu. Pomislila sam kako su svi moji razni raniji postupci bili isti kao u antihrista: čim sam počela da obavljam svoju dužnost, želela sam da me svi posmatraju s poštovanjem. Imitirala sam crkvenu starešinu kad sam bila domaćin okupljanja. Mnogo sam se trudila da razmišljam o Božjim rečima tokom okupljanja, nadajući se da ću jasno i organizovano besediti. Moja namera nije bila da postignem dobre rezultate sa okupljanja, već da svima pokažem da je moja beseda dobra i jasna. Cilj mi je bio da dobijem pohvale od braće i sestara. Nakon što sam otišla da širim jevanđelje, nisam razmišljala o tome kako da ispunim svoju dužnost da udovoljim Bogu. Umesto toga, prvo sam pitala ko su vođe grupe i crkveni starešina nadajući se da ću biti izabrana za vođu grupe zbog svojih zalaganja. Davala sam sve od sebe da se pravim važna pred braćom i sestrama i poredila sebe sa njima. Kad sam videla druge kako ostvaruju dobre rezultate u obavljanju svojih dužnosti, bila sam ljubomorna i stalno sam želela da ih prevaziđem i budem najbolja. Sve što sam radila bilo je zarad reputacije i statusa i sve sa ciljem da zadovoljim svoju želju za nadmetanjem. Kako bi Bog mogao da ne mrzi moje težnje? Dužnost je nalog od Boga i to je obaveza i odgovornost koju treba da ispunimo, ali sam je ja posmatrala kao karijeru. Koristila sam svoju dužnost da bih stremila ka statusu i postigla svoj cilj da navedem ljude da me posmatraju s poštovanjem. Kako bi težnja ka tom neprikladnom cilju u obavljanju dužnosti mogla biti u skladu sa Božjom namerom? Mrzela sam sebe što sam tako iskvarena. Nisam više želela da živim tako. Htela sam da se promenim što je pre moguće.

Nekoliko dana kasnije, prebačena sam u drugu grupu da širim jevanđelje. Na početku, jedino sam želela da se fokusiram na rad na jevanđelju i da obavljam dobro svoju dužnost. Primetila sam da tamo braća i sestre vrlo dobro obavljaju svoje dužnosti. Kad su propovedali jevanđelje, besedili su vrlo jasno o istini Božjeg dela i mnogi koji su ih čuli želeli su da tragaju za njom i istražuju je. Kad sam pomislila na to kako je moje propovedanje neefikasno i kako moje besede o istini nisu jasne, osetila sam veliko razočaranje. U to vreme, moja nadmenost se postepeno raspršila. Nisam se više usudila da imam visoko mišljenje o sebi i nisam htela da pokušavam da navodim druge da me gledaju s poštovanjem. U početku sam mislila da sam uspela nešto da promenim, ali kad sam videla kako braću i sestre hvale za dobro obavljene dužnosti, nisam želela da budem ostavljena u zapećku. Kad sam širila jevanđelje, mahnito sam pozivala ljude da slušaju propovedi, ali nisam pokušavala da saznam da li istinski veruju u Boga ili da li ispunjavaju zahteve za evangelizam. Tako sam pozvala na propovedi neke bezvernike i nedugo zatim oni su napustili grupu za okupljanje. Bila sam veoma tužna i pomislila sam: „Zašto je to tako? Obavljala sam dužnost neefikasno. Šta će braća i sestre misliti o meni? Hoće li pomisliti da sam gora od njih?” Tih dana sam se osećala vrlo negativno i došlo mi je da zaplačem tokom okupljanja, ali bih se uvek setila odlomka Božjih reči: „Jesu li tvoji ciljevi i namere nastali s mišlju o Meni? Jesu li sve tvoje reči izrečene i sve tvoje radnje preduzete u Mom prisustvu? Ja ispitujem sve tvoje misli i ideje. Zar ne osećaš krivicu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me podsetile da treba dalje da razmišljam o sebi i ispitujem da li sam imala neispravne namere u obavljanju dužnosti. Kroz razmišljanje sam shvatila da se moj stari problem vratio: želela sam da zadobijem pažnju ljudi i njihovo visoko mišljenje kroz dobro obavljanje dužnosti. Kad sam to shvatila, bila sam izbezumljena. Zašto je moja želja za statusom bila tako jaka, a moja iskvarenost tako duboka? Što je još gore, bila sam otupela na to. Nisam čak ni shvatala svoje pogrešno stanje.

Kad sam jednom diskutovala o svom stanju sa jednom sestrom, ona mi je poslala odlomak Božjih reči. Konačno sam donekle spoznala sebe kad sam ga pročitala. Božje reči kažu: „Neki ljudi posebno veličaju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju nam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Nakon čitanja Božjih reči, počela sam da razmišljam o sebi. Bog kaže da je Pavle voleo da mu se ljudi dive i okupljaju se oko njega, da je voleo da ima status u svesti drugih i da mu je bilo drago kad drugi cene sliku koju bi predstavio. I ja sam želela da me braća i sestre gledaju s poštovanjem. Na okupljanjima sam želela da besedim bolje od drugih. Prilikom obavljanja dužnosti, kad bih videla da drugi postižu bolje rezultate u svom radu od mene, isplivala bi moja takmičarska priroda. Želela sam da radim bolje od njih i nadmašim ih. Sve što sam pričala i radila bila je čista ambicija i želja, a moja narav je bila previše nadmena. Moja namera i ponašanje bili su isti kao u Pavla. Pavlova priroda je bila ponosna i nadmena. On nije slavio Boga, pravio se važan i svedočio o sebi svuda, pokušavao je da navede druge da mu se dive i da ga slave i želeo je da ima mesto u mislima drugih ljudi. Ja sam bila ista takva. Ma koju dužnost da sam obavljala, sve što sam radila bilo je zarad slave i statusa, a ne radi ispunjavanja dužnosti kako bih udovoljila Bogu. U svojim stremljenjima, opirala sam se Bogu i On bi me osudio. To je zato što težnja za statusom nije samo da bi se stekla pozicija ili zvanje; tako se stiče i mesto u glavama ljudi i tako navodite druge da vas slave. Baš kao što Bog kaže: „To je klasična slika Sotone.” To je baš zastrašujuće! Da bih stekla divljenje drugih, težila sam brzom uspehu u obavljanju dužnosti i propovedala jevanđelje bez načela, što je dovelo neke bezvernike u grupu za okupljanje i vreme i energija delatnika jevanđelja su uzalud potrošeni. Da su ti ljudi tada ušli u crkvu, situacija bi bila mnogo gora i mogli bi da ometaju rad crkve. Priroda ovog problema bila je izuzetno ozbiljna! Ako se ne bih pokajala i promenila, Bog bi me sigurno prezirao, pa zato više nisam želela da stremim ka statusu i divljenju drugih.

Na narednim okupljanjima sam pažljivo slušala besede braće i sestara i videla da svi marljivo obavljaju svoju dužnost. Postojala je jedna sestra čije je iskustvo za mene bilo vrlo dirljivo. Besedila je o tome kako se oslanjala na Boga kako bi prevazišla teškoće u obavljanju dužnosti i kako je širila jevanđelje. Kad sam to čula, zapitala sam se: „Da li ja ozbiljno shvatam svoju dužnost? Da li praktično postupam u skladu sa Božjim rečima? Svi ostali imaju stvarno iskustvo i svedočenje o sprovođenju istine u delo u različitim okruženjima. Zašto to nije slučaj kod mene? Zašto moja namera nije da dobro obavljam svoju dužnost?” Osetila sam snažnu krivicu. Nisam savesno obavljala svoju dužnost. Umesto da radim pravilno, ja sam svim srcem stremila divljenju ljudi. Zaista nisam zaslužila da mi se dodeli bilo koja dužnost. U to vreme, ozbiljno sam razmišljala o sebi i setila se Petrovog iskustva. Petar se nikad nije pravio važan niti je tražio divljenje drugih. On se fokusirao na traganje za istinom u svemu, razmišljao o sopstvenoj iskvarenosti i razumeo je i pokušavao da promeni svoju život-narav. Išao je uspešnim putem vere u Boga. I ja sam želela da stremim ka promeni naravi, pa sam se često molila Bogu moleći Ga da me vodi da spoznam sebe. Kad god sam poželela da stremim ka divljenju ljudi kad sam obavljala svoju dužnost, svesno sam se pobunila protiv svoje pogrešne namere. Želela sam da pobegnem od svoje iskvarene naravi što je pre moguće i da svoju dužnost dobro obavljam.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i našla put primene. Božje reči kažu: „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Nakon čitanja Božjih reči, bila sam veoma dirnuta. Shvatila sam da sam bila toliko iscrpljena i prošla kroz toliko patnje sve zbog toga što energiju nisam uložila u obavljanje dužnosti. Umesto toga, koristila sam energiju da stremim ka reputaciji i statusu. Bog predodređuje da li je nečiji kov visok ili nizak, kakve talente i darove ima i koju funkciju može da ispunjava. Bog želi da dajemo sve od sebe u okviru svojih mogućnosti. Ne traži od nas da se istaknemo u gomili i budemo uzvišeniji od drugih. Čak i pre mog rođenja, Bog je uredio sve za mene. Bog je predodredio kakav kov, talente i darove ću imati; koje dužnosti će biti odgovarajuće da mogu da ih obavljam; i sve ostalo. Trebalo je da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da sačuvam svoje mesto, da se trudim na prizeman način i svoju dužnost dobro obavljam. Nakon pažljivog razmišljanja, shvatila sam da nemam nikakve posebne veštine, pa je zato samo trebalo da slušam Božje reči: „Treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan”. Bila sam voljna da praktično postupam u skladu sa Božjim rečima i iskreno obavljam svoju ulogu.

Videla sam sestru koja vrlo efikasno obavlja svoju dužnost. Bila sam zavidna i pomalo ljubomorna. Pomislila sam: „Kako njoj to polazi za rukom?” Ponovo sam osetila poriv da je premašim, ali sam shvatila da tako razotkrivam iskvarenost, pa sam se pomolila Bogu da se pobunim protiv same sebe. Nakon molitve sam pomislila: „Svi mi imamo drugačije funkcije, baš kao što mašina ima različite delove i svaki deo ima različitu funkciju. Moja sestra ima svoje vrline i postiže dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. To je dobra stvar. Ne bi trebalo da sebe poredim sa njom; trebalo bi da učim od nje.” Nakon toga, kad god je moja sestra besedila o svom putu i onom što je stekla obavljajući svoju dužnost, pažljivo sam je slušala i hvatala beleške. Takođe sam posmatrala drugu braću i sestre i njihova iskustva u radu na jevanđelju. Tokom okupljanja, smirivala sam sebe i razmišljala o Božjim rečima, besedila o onome što sam razumela u Božjim rečima i više nisam stremila ka divljenju drugih. Kad sam tako praktično postupala, moja želja za statusom i reputacijom postepeno je nestala. Više nisam osećala ljubomoru kao ranije i osećala sam se opuštenije i oslobođenije.