Godine 2013. proglasili su me za lažnog starešinu i smenili me nakon što je utvrđeno da ne tragam za načelima u dužnosti i da dopuštam da moja nadmena narav upravlja mojim postupcima, što je sve dovelo do prekidanja i ometanja rada crkve na jevanđelju. U periodu nakon što sam smenjena osećala sam se negativno i kajala sam se. Stekla sam neka saznanja o svojoj iskvarenoj naravi tako što sam čitala Božje reči i razmišljala o sebi, ali duboko u sebi sam i dalje osećala uzdržanost prema Bogu i mislila sam da pošto imam tako iskvarenu narav i pošto sam počinila tako ozbiljan prestup, nipošto ne bi trebalo da ubuduće obavljam bilo kakvu važnu dužnost. Ako počinim još neki prestup, u najmanju ruku će me smeniti, a u ozbiljnijem slučaju će me verovatno potpuno razotkriti i isključiti i izgubiću mogućnost da dostignem spasenje. Naročito kada sam videla kako su neki talentovani ljudi od kova, koji su obavljali važne dužnosti, na kraju bili razotkriveni kao lažne starešine i smenjeni ili čak proglašeni antihristima i izopšteni zbog toga što nisu tragali za istinom, što su stalno težili sticanju statusa i ugleda, i što su postupali u skladu sa svojom nadmenom naravi i nisu se kajali, što je dovelo do prekidanja i ometanja rada crkve. Postala sam još sigurnija da je moje mišljenje ispravno. Nadalje sam obavljala samo dužnosti koje nisu podrazumevale veliku odgovornost i nisu bile tako rizične i tako bih i dalje imala šansu da preživim kada Božje delo bude završeno. Nešto kasnije moj starešina mi je dodelio posao pročišćenja crkve. Mislila sam u sebi: „Ranije su neke sestre koje su obavljale posao pročišćenja smenjene, jer su postupale u skladu sa svojom iskvarenom naravi i nisu se pridržavale načela, što je dovelo do prekidanja i ometanja rada crkve. A ja manje poznajem istinu od njih i imam tako ozbiljno nadmenu narav – ako bih učinila nešto što dovodi do prekidanja ili ometanja, učinila bih zlo!” Pošto sam razmislila o tome, odlučila sam da odbijem tu dužnost. Posle toga mi je starešina dodelio posao na izradi tekstova i ja sam bila zadovoljna tom dužnošću. Mislila sam da rad na izradi tekstova neće zahtevati da donosim krupne odluke za crkvu i neće dovoditi do bilo kakvih rizičnih situacija, pa sam ga sa zadovoljstvom prihvatila. Godine 2017, moj starešina me je opet potražio, i obavestio da su preko potrebni delatnici za obavljanje posla pročišćenja crkve. Izrazio je nadu da ću uzeti u obzir Božju nameru i da ću zauzeti mesto u timu za pročišćenje crkve. I dalje sam malo oklevala, ali mi je onda palo na pamet da sam već jednom odbila taj zadatak i da ako ga opet odbijem zbog toga što razmišljam o svojim izgledima za budućnost, time ću izdati Boga. Ne smem da budem toliko nesavesna! U svojoj patnji sam se molila Bogu, moleći Ga da me usmeri kako da se oslobodim tog neprimerenog stanja.

Nešto kasnije sam naišla na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Neki ljudi, ma koliko iskvarenih naravi otkrili, ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Kao rezultat toga, čak i nakon mnogo godina vere u Boga, njihove naravi ostaju nepromenjene. Oni misle: ’Kad god nešto uradim, otkrivam svoje iskvarene naravi; ako se suzdržim od bilo kakvog rada, onda ih neću otkriti. Zar to ne rešava problem?’ Nije li ovo uzdržavanje od hrane iz straha od gušenja? Kakav će biti ishod tog uzdržavanja? Ono samo može dovesti do gladovanja. Ako neko otkrije iskvarene naravi i ne reši ih, to je isto što i neprihvatanje istine i iznenadna smrt. Kakve će biti posledice ako veruješ u Boga a ne stremiš ka istini? Iskopaćeš sȃm sebi grob. Iskvarene naravi su neprijatelj tvojoj veri u Boga. One te ometaju u praktikovanju istine, u doživljavanju Božjeg dela i u pokoravanju Njemu. Kao rezultat toga, ti na kraju nećeš zadobiti Božje spasenje. Zar time ne kopaš sȃm sebi grob? Sotonske naravi te sprečavaju da prihvatiš i primenjuješ istinu. Ne možeš ih izbeći; moraš se suočiti sa njima. Ako ih ne nadvladaš, one će upravljati tobom. Ako ih nadvladaš, više te neće sputavati i bićeš slobodan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da se i ja uzdržavam od jela iz straha da se ne zadavim. Pošto su me smenili zato što nisam tragala za istinom, zato što sam postupala u skladu sa svojom nadmenom naravi i prekidala i ometala rad crkve na jevanđelju, postala sam uzdržana i puna pogrešnog razumevanja. Nisam želela da preuzmem neku važnu dužnost i zadovoljavala sam se time da obavljam bilo koju nevažnu dužnost – jedino mi je bilo važno da ne pravim greške i da nemam nikakvih problema. Kada sam se našla pred angažovanjem na važnoj dužnosti, nesvesno sam zapala u režim samozaštite. Brinući se da ako dopustim da moja nadmena narav upravlja mojim postupcima i ako ponovo budem izazvala prekidanja i ometanja rada crkve, verovatno će me smeniti i isključiti. Stalno sam htela da odbijem takvu dužnost, misleći da ću se time zaštiti. Stalno sam izbegavala da rešavam svoju iskvarenu narav i nisam tragala za istinom da bih je rešila. Ako tako nastavim, ne samo što se moja život-narav neće nimalo preobraziti, već će i moja sposobnost da dostignem spasenje biti neizvesna. Božje reči su mi takođe ukazale na put praktičnog delovanja, pokazujući mi da treba da prestanem da izbegavam da rešavam svoju iskvarenu narav i da treba da tragam za istinom da bih je rešila.

Nešto kasnije sam razmišljala o tome kakva me to iskvarena narav tera da stalno budem uzdržana prema Bogu i da odbijam dužnosti. Jednog dana sam naišla na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da imam lažljivu i rđavu prirodu – razmišljala sam kao nepravedna osoba, stalno sam nagađala o Bogu i bila uzdržana prema Njemu kao što bih bila uzdržana i prema nekoj lošoj osobi. Mislila sam da je dodela važne dužnosti imala za cilj da me razotkrije i isključi. Pošto su me ranije već žigosali zbog prestupa, jer sam postupala u skladu sa svojom nadmenom naravi i izazvala prekidanje i ometanje rada crkve, brinula sam se da ako budem žigosana zbog još nekog prestupa, rizikujem da me isključe, pa sam živela u stanju uzdržanosti i pogrešnog razumevanja Boga. Pa tako, kada me je starešina angažovao da nadgledam posao pročišćenja crkve, brinula sam se da ću praviti greške u prosuđivanju ljudi. Ako greškom učinim nepravdu dobroj osobi ili dopustim zloj osobi ili antihristu da ostane u crkvi, čime bih crkvu izložila skrivenoj opasnosti, to će se smatrati ozbiljnim prestupom i verovatno ću biti isključena. Zbog takvih razmišljanja sam izmišljala opravdanja da izbegnem i odbijem tu dužnost. Kada sam kasnije razmišljala o tome, videla sam da bez tog iskustva smenjivanja nikada ne bih shvatila da imam tako nadmenu narav, a još manje da ne tragam za istinom, da u svom poslu postupam po sopstvenoj volji i da idem putem antihrista. Blagovremeni Božji prekori i disciplinovanje naterali su me da razmislim o sebi i vratili me s pogrešnog puta na kome sam bila. Da nije bilo Božjih postupaka, ko zna kakvo užasno zlo bih mogla da učinim dok mnome upravlja moja nadmena i samoživa priroda. Uprkos tome što sam malo propatila jer su me smenili, to smenjivanje je zapravo bilo Božji način da me zaštiti i spase i bilo je prožeto Njegovim iskrenim namerama. Taj neuspeh je na mene ostavio dubok utisak: pokazao mi kakve ozbiljne posledice ima postupanje u skladu s nadmenom naravi i omogućio mi da iskusim da Božja pravedna narav ne toleriše nikakav prekršaj. U daljem obavljanju svoje dužnosti podsećala sam se da ne dozvolim svojoj nadmenoj naravi da upravlja mojim postupcima nego da gajim bogobojažljivo srce. Kada naiđem na probleme, treba da tražim predloge ostalih i da tragam za istina-načelima kako ne bih pravila ozbiljne greške. Božja narav je pravedna i dobra, a Njegova ljubav i spasenje su praktični i stvarni bez i najmanje lažnosti. Sve dok razmišljam o sebi i dolazim do nekih saznanja, Bog će mi davati šansu da praktično delujem, ali ja sam stalno nagađala o Bogu, bila uzdržana prema Njemu i verovala da bi On bio sitničav i bezobziran kao i običan čovek i da Mu nedostaje pravednost i pravičnost. Mislila sam da Bog samo koristi tu dužnost da me razotkrije i isključi – zar nisam time klevetala Boga? Kako sam bila lažljiva! Bog voli iskrene ljude, a iskreni ljudi mogu da prihvate istinu i da je sprovode u delo. A što se mene tiče, moja lažljiva narav me je terala da budem sumnjičava i uzdržana prema Bogu. Stalno sam izbegavala dužnosti koje su mi dodeljene i nisam bila u stanju da otvorenog i iskrenog srca ispunjavam svoje odgovornosti i obavljam svoju dužnost. Ako tako nastavim, zar neću sama sebe uništiti? Kada sam to shvatila, osetila sam žaljenje i tiho sam se molila Bogu spremna da cenim priliku da obavljam svoju dužnost, da se oslanjam na Boga da bih dobro obavila posao pročišćenja i da prestanem da se opirem i da odbijam tu dužnost.

Zatim sam počela da obavljam posao pročišćenja crkve. Jednog dana je mi je pažnju privukao jedan slučaj izopštenja. Kandidat za izopštenje bila je gospođa Li, koja mi je prethodno bila domaćin. Uvek je služila kao domaćin i ja sam joj čak zavidela na tome što obavlja manje važnu dužnost, jer sam mislila da je manje verovatno da će napraviti ozbiljan prestup – takvo praktikovanje vere bilo bi manje rizično. Međutim, stvarnost je opovrgla moju predstavu – uprkos tome što gospođa Li nije obavljala neku važnu dužnost, njena nadmena narav se nikad nije promenila i ona je čak koristila i manipulisala svojom kćerkom, koja je bila crkveni starešina, u bezuspešnom pokušaju da kontroliše crkvu, što je napravilo haos u crkvi. Takođe mi je palo na pamet da većina onih koji su razotkriveni kao bezvernici i zli ljudi nije obavljala nikakvu važnu dužnost, već su na kraju bili isključeni zbog toga što ne streme ka istini, što postupaju nemarno i svojeglavo u skladu sa svojom sotonskom naravi, ne kaju se i čine svakovrsna zla dela. Kada sam to shvatila, prilično me je pogodilo, a nešto kasnije sam naišla na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Neki ljudi misle: ’Svako ko preuzme starešinstvo je lud i glup i sam sebe dovodi do propasti, zato što starešinstvo neizbežno dovodi do otkrivanja iskvarenosti koju Bog vidi. Da li bi oni otkrili toliko iskvarenosti da se ne bave ovim poslom?’ Kakva apsurdna ideja! Ako ne služiš kao starešina, zar nećeš otkriti iskvarenost? Zar ne biti starešina, čak i ako pokazujete manje iskvarenosti, znači da ste dostigli spasenje? Prema ovoj logici, da li su svi oni koji ne služe kao starešine jedini koji mogu preživeti i biti spaseni? Zar ova tvrdnja nije isuviše smešna? Ljudi koji služe kao starešine vode Božji izabrani narod da pije i jede reč Božju, kao i da iskusi Božje delo. Ovaj zahtev i standard su visoki, pa je neizbežno da starešine otkriju neka iskvarena stanja kada počnu sa obukom. To je normalno i Bog to ne osuđuje. Ne samo da Bog to ne osuđuje, već i prosvećuje, prosvetljuje i vodi ove ljude, i stavlja dodatni teret na njihova leđa. Dokle god mogu da se pokore Božjem vođstvu i delu, oni će u životu napredovati brže od običnih ljudi. Ako su to ljudi koji teže istini, mogu krenuti putem na kome će ih Bog usavršiti. To je ono što Bog najviše blagosilja. Neki ljudi ovo ne mogu da shvate i iskrivljuju činjenice. Prema ljudskom shvatanju, bez obzira na to koliko se starešina promeni, Bog neće mariti; On će samo sagledavati koliko iskvarenosti otkrivaju starešine i delatnici, i osudiće ih samo na osnovu toga. A što se tiče onih koji nisu starešine i delatnici, pošto oni otkrivaju malo iskvarenosti, Bog ih neće osuditi, čak i ako se ne promene. Nije li to apsurdno? Nije li to huljenje protiv Boga? Ako se toliko ozbiljno opireš Bogu u svom srcu, možeš li biti spašen? Ne možeš biti spašen. Bog određuje ishode ljudi uglavnom na osnovu toga da li poseduju istinu i istinito svedočanstvo, a to uglavnom zavisi od toga da li ti ljudi teže istini. Ako teže istini i ako se mogu iskreno pokajati nakon što dožive sud i grdnju zbog počinjenog prestupa, onda, sve dok ne izgovaraju reči i ne čine dela koja hule na Boga, sigurno će biti sposobni za dostizanje spasenja. Prema vašim uobraziljama, svi obični vernici koji slede Boga do kraja mogu dostići spasenje, a svi oni koji služe kao starešine moraju biti uklonjeni. Kada bi vas neko zamolio da budete starešina, mislili biste da nije u redu da to ne prihvatite, ali biste isto tako mislili da biste, kada biste služili kao starešina, nehotice otkrili iskvarenost, što bi bilo kao da sami sebe šaljete na giljotinu. Nije li uzrok svemu ovome pogrešno razumevanje Boga? Kada bi ishodi ljudi bili određivani na osnovu iskvarenosti koju ljudi otkrivaju, niko ne bi mogao da bude spašen. U tom slučaju, u čemu bi bio smisao dela Božjeg spasenja? Ako bi to stvarno bilo tako, gde bi bila pravednost Božja? Čovečanstvo ne bi moglo da vidi Božju pravednu narav. Stoga, vi ste svi pogrešno razumeli Božje namere, što ukazuje na to da nemate istinsko znanje o Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz Božje reči sam naučila da Bog ne određuje ishod ljudi na osnovu toga koju dužnost obavljaju i koliko iskvarenosti su razotkrili, nego na osnovu toga da li streme ka istini i da li se nakon razotkrivanja iskvarenosti usredsređuju na rešavanje sopstvene iskvarene naravi. Bog spasava one koje je Sotona iskvario; da Bog određuje ishod ljudi na osnovu iskvarenosti koju razotkriju, svi bismo bili isključeni. Ko bi onda mogao da dostigne spasenje? To moje verovanje je bilo stvarno smešno. Shvatila sam da čak i ako se kod starešina i nadzornika često razotkrivaju njihova iskvarnost i nedostaci, sve dok oni streme ka istini, često razmišljaju o sebi i tragaju za istinom da bi rešili svoje probleme, sve više će shvatati istinu i njihov život-ulazak će biti još brži. Razmišljala sam o tome kako te razotkrivene i isključene lažne starešine i antihristi nisu doživeli takvu sudbinu zato što su služili kao starešine i nadzornici, nego zato što su svi osećali odbojnost prema istini, što su stalno su stremili ka ugledu i statusu, što su počinili zla dela koja su ometala rad crkve i što se nisu pokajali čak ni nakon brojnih orezivanja. Takođe mi je palo na pamet da je jedan od razloga zašto su me smenili sa moje dužnosti starešine bio to što nisam stremila ka istini i nisam išla ispravnim putem – to nije imalo nikakve veze s mojim obavljanjem važne dužnosti. Ali ja nisam razumela tu činjenicu, nisam razmišljala o glavnom uzroku mog pada i neuspeha, nisam izvukla pouke kojih bi ubuduće mogla da budem svesna i umesto toga sam koristila pogrešan nazor da bih nagađala o Bogu i ocenjivala Ga. Zar to nije bilo bogohulno? Razmišljala sam o Petru, koji se radovao Božjem sudu i grdnji. On je osećao paniku i uznemirenost bez Božjeg suda i grdnje i mislio je da ne bi mogao dalje da živi. Videla sam da je Petar svim srcem voleo istinu, da je čeznuo za pozitivnim stvarima i da je veoma voleo Božji sud, grdnju, prekor i disciplinovanje. U tom okruženju je mogao da razmišlja o svojim nedostacima i slabostima, da traga za istinom i da stremi ka preobražaju. A što se mene tiče, nakon svog neuspeha i razotkrivanja, zapala sam u stanje uzdržanosti, pogrešnog razumevanja, negativnosti i opiranja. Plašila sam se da ako preuzmem još neku važnu dužnost, ponovo će me razotkriti, pa sam stalno odbijala dužnosti. Videla sam da zaista osećam odbojnost prema istini. Stalno sam želela da sakrijem svoju iskvarenu narav, ali tako nisam mogla da dođem do samospoznaje, a još manje da tragam za istinom da bih blagovremeno rešila svoje probleme. Na kraju bih samo izgubila šansu za spasenje, jer se moja narav nikada ne bi preobrazila. Kroz Petrovo iskustvo sam otkrila neke puteve primene: Kada razotkrijem iskvarenost, trebalo bi da se usredsredim na samospoznaju i na traganje za istinom da bih je rešila i trebalo bi da iz neuspeha drugih u tome da služe izvučem pouke kao upozorenje za sebe.

U avgustu 2021. godine, moja braća i sestre su me izabrali da služim kao starešina crkve. I dalje sam imala sumnje u vezi sa preuzimanjem te dužnosti, pa sam se zato molila Bogu: „Oh, Bože, želim da preuzmem ovu dužnost i da dam svoj doprinos, ali ne mogu a da se ne brinem. Molim Te da me vodiš i usmeravaš.” Posle molitve, razmišljala sam o tome kako dok jedem i pijem Božje reči, učim da Božja svrha u tome što tera ljude da obavljaju dužnosti nije da ih isključi, nego da im omogući da tragaju za istinom, da preobraze svoju narav i da dostignu spasenje tokom obavljanja svoje dužnosti. Takođe mi je palo na pament da u crkvi trenutno postoji raskol i da je za rad crkve potrebno puno ruku – u tom ključnom trenutku, nisam mogla da vodim računa samo o svojim ličnim interesima. Ako bih ponovo odbila svoju dužnost, to bi predstavljalo neverovatan nedostatak ljudskosti! Morala sam da razmotrim Božju nameru i da obavljam dužnost koju treba da obavljam. Nešto kasnije sam se zapitala: „Zašto sam postala bojažljiva i zašto sam se plašila kad god bi mi bila dodeljena neka važna dužnost? Kakve neprimerene namere stoje iza toga?” Usred svog traganja naišla sam na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na Boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko uočiti ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou. Oni misle da biti stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. Dakle, kada se njihova dužnost prilagodi, ako je to unapređenje, antihrist će misliti da ima nadu da će biti blagosloven. Ako se radi o degradaciji, od vođe tima do pomoćnika vođe tima, ili od pomoćnika vođe tima do običnog člana grupe, predviđaju da će to biti veliki problem i misle da je njihova nada da će dobiti blagoslov slaba. Kakvo je to stanovište? Da li je to ispravan stav? Apsolutno ne. Taj pogled je apsurdan!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Božje reči su razotkrile kako antihristi veruju u Boga samo da bi dobili blagoslove, da su im sopstveni interesi glavni prioritet u obavljanju dužnosti i da je za njih najvažnije da dobijju blagoslove. Razmišljajući o svom ponašanju, shvatila sam da sam se ponašala kao pravi antihrist. Nisam mislila kako da najbolje obavim svoju dužnost kao stvoreno biće, nego sam prednost davala dobijanju blagoslova. Uvek sam bila bojažljiva i oprezna u obavljanju svoje dužnosti, stalno sam se brinula da ću izgubiti šansu da dobijem blagoslove ako negde pogrešim i ako budem žigosana zbog prestupa. Shvatila sam da je moje ponašanje rezultat sotonske filozofije u stilu: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj da tražiš zasluge, nego izbegavaj krivicu” i da se to duboko ukorenilo u mom srcu i da je funkcionisalo kao moji život-načela. Samo sam verovala da bi ljudi trebalo da žive za sebe i da je dobro i ispravno verovati u Boga da bi se dobili blagoslovi. Kada je crkva zatražila od mene da obavljam svoje dužnosti, stalno sam vagala koja dužnost bi mi najviše omogućila da dobijem blagoslove, a da pri tom ne rizikujem da pokažem svoje nedostatke i iskvarenost i da izbegnem da se nađem u situaciji u kojoj bih mogla da napravim krupne greške. Htela sam da obavljam samo onu dužnost koja ispunjava te uslove. Nasuprot tome, opirala sam se i odbijala svaku dužnost koja mi ne bi omogućila da dobijem blagoslove. Dobijanje blagoslova je dominiralo u svakom aspektu mog obavljanja dužnosti i vrlo sam izbirljivo prihvatala dužnosti – ni najmanje nisam vodila računa o radu crkve. Gde su nestali moja pokornost i odanost Bogu? Živela sam u skladu sa sotonskom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, stalno sam nastojala da dobijem nešto od Boga zauzvrat i odbijala sam dodeljenu dužnost radi izgleda i odredišta. Zar nisam time izdala Boga? Što sam više razmišljala o tome, to sam više osećala da su moje namere u verovanju u Boga zaista ogavne. Ako ne rešim taj problem, on će postati kamen spoticanja koji će me sprečiti da zakoračim na pravi put verovanja u Boga. Stvarno, ako tako nastavim i ako se moja život-narav ne preobrazi, Bog će me se gnušati i ja ću se na kraju naći isključena. Mislila sam o Pavlu, koji je ceo svoj život proveo u tome da se daje za Boga samo da bi bio krunisan i nagrađen. On u svom radu nije stremio ka istini ni preobražaju naravi i uprkos tome što je godinama radio, njegova sotonska narav je ostala ista. Na kraju ga je Bog kaznio što Mu se opirao. Ja sam išla istim putem kao i Pavle i ako se ne pokajem, Bog će me se gnušati što ne stremim ka istini i biću isključena! Na kolenima sam se molila Bogu: „Oh, Bože, tek sada sam shvatila koliko sam bila sebična i ogavna. Od kako sam stupila u veru, samo sam tražila blagoslove. Neću da i dalje idem ovim pogrešnim putem. Samo hoću da dobro obavljam svoju dužnost i da idem putem stremljenja ka istini.”

Nešto kasnije sam naišla na odlomak iz Božjih reči, koji mi je pomogao da bolje shvatim značenje i vrednost obavljanja svoje dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića predstavljaju grupu koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Sve što Stvoritelj poveri stvorenim bićima ona treba bezuslovno da prihvate; za ljudski rod to je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Zaista, kao što deca imaju obavezu i odgovornost da budu odani svojim roditeljima, tako i stvorena bića imaju odgovornost da obavljaju svoju dužnost. Ne bi trebalo da bude nikakve trampe u obavljaju dužnosti. Ja sam stvoreno biće i Bog mi je dao život i sve što mi je potrebno i blagodatno mi je dozvolio da stupim pred Njega da bih primila Njegove reči i obavljala dužnost – to je znak Božje ljubavi i milosti. Bog se nada da ću u obavljanju svoje dužnosti tragati za istinom i stremiti ka život-ulasku. On želi da razmišljam o sebi kroz situacije koje On orkestrira za mene, da dođem do samospoznaje, da rešim svoju iskvarenu narav, da zakoračim na put gde ću se bojati Boga i kloniti zla, da odbacim svoju iskvarenost i da dostignem Njegovo spasenje. Trebalo je da odbacim svoju nameru i želju da dobijem blagoslove, da srce predam Bogu i da iskreno ispunjavam svoje dužnosti i obaveze kao uteha za Božje srce. Posle toga sam se osećala oslobođeno u obavljanju svoje dužnosti; iako sam i dalje bila uzdržana i ponekad pogrešno razumela Boga, počela sam da svesno tragam za istinom, da se bunim protiv sebe, da interese crkve stavljam na prvo mesto, da svoju dužnost obavljam u skladu s istina-načelima i da se uzdržavam od bojažljivosti i opreza. Jednom kada sam počela da tako praktično postupam, osetila sam se mirnije i lagodnije.

Kada sam kasnije razmišljala o celom tom iskustvu, radilo se to o vremenu kada sam radila kao starešina ili o mom smenjivanju, shvatila sam da je Bog pedantno orkestrirao sve te situacije da bi mi omogućio da dođem do samospoznaje i da odbacim svoju iskvarenost. Upravo su mi prosvećenje i prosvetljenje Božjim rečima omogućili da prepoznam svoje pogrešne nazore i iskvarenost, kao i grešnost u obavljanju svoje dužnosti, da steknem razumevanje Božje iskrene namere da spase čovečanstvo i da se konačno oslobodim svog pogrešnog razumevanja i svoje uzdržanosti.