Jednog dana, oko 11 sati ujutro, u leto 2006. godine, bila sam u domu svog domaćina i slušala neke himne Božjih reči, kada su iznenada u sobu upali policajci i odveli mene, moju domaćicu, sestru Džao Guilan, i njenu šestogodišnju ćerku u policijsku stanicu.

Čim smo ušli u stanicu, neke policajke su nas na silu svukle. Kad sam ostala samo u donjem vešu, instinktivno sam pokušala da ih izbegnem, kako mi više ništa ne bi skinuli. Jedna policajka mi je brzo prišla, strgla mi sav donji veš, stiskala ga vrlo pažljivo, a zatim ga pocepala tokom pregleda. Nakon temeljnog pretresa, odveli su nas u kancelariju. Tamo su policajci listali notes koji su pronašli kod mene. Videvši da je u njemu bilo mnogo brojeva telefona, zaključili su da sam verovatno starešina, pa su rekli da će moj slučaj prijaviti Pokrajinskom odeljenju za javnu bezbednost. Načelnik odeljenja, po imenu Džu, pitao me je: „Kada si počela da veruješ u Svemogućeg Boga? Koja je tvoja uloga u crkvi?” Nisam odgovorila baš ništa, pa me on ljutito zgrabio za vilicu i podigao mi glavu – stiskao me toliko jako da nisam mogla ni da mrdnem. Prostački se nasmešio i rekao: „Ne izgledaš loše, još si mlada i lepa. Mogla bi da postigneš bilo šta, ali ti želiš da veruješ u Boga!” Ostali policajci su stajali sa strane i podsmevali se. Bila sam revoltirana i ogorčena. Razmišljala sam: „Kakva je to ’Narodna policija’? To je banda siledžija, životinje!” Načelnik Džu me uporno pitao za lične podatke i ko je starešina crkve. Kada nisam htela ništa da im kažem, jedan od policajaca je počeo baš jako da me udara. Vrtelo mi se u glavi i vid mi se zamaglio od udaraca; stalno sam padala, a on me je iznova podizao da bi me udario. Pritom je vikao: „Centralna vlada je davno donela odluku da ubijanje ljudi poput tebe nije zločin; nema veze ako te nasmrt prebijemo! Ako umreš, možemo te jednostavno odvesti u brda i sahraniti. Niko neće znati!” Kada sam videla kako izgleda, tako demonski i užasno zlobno, dobila sam napad panike i straha – plašila sam se da će me stvarno pretući na smrt. Neprestano sam u sebi dozivala Boga, moleći Ga da čuva moje srce. Tada su mi pale na pamet neke Božje reči: „Oni na vlasti mogu spolja da izgledaju zlobno, ali ne bojte se, to je zato što vi imate slabu veru. Dokle god vaša vera bude jačala, ništa neće biti preteško” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 75. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). To je sasvim tačno. Bog vlada nad svime, pa bez obzira na to koliko su policajci zlobni i brutalni, i oni su u Božjim rukama. Kada Bog ne bi dozvolio da umrem, čak ni Sotona ne bi mogao da mi oduzme život. Čak i kad bi me policajci stvarno pretukli na smrt, moja duša bi i dalje bila u Božjim rukama. Božje reči su mi dale veru i snagu i polako sam uspela da se smirim.

Pošto nije uspeo da dobije željeni odgovor, načelnik Džu je besno viknuo: „Vidim da više voliš teži način. Danas ću ti silom otvoriti ta usta. Niko ne može da mi promakne – samo u poslednja dva dana držao sam neko drugo dvoje okačene, sve dok nisu umrli.” Onda je došlo nekoliko policajaca, stavili su mi lisice na ruke i okačili me za gvozdenu kapiju, dok su mi noge visile u vazduhu, a cela težina tela padala na zglobove. Nakon toga su dovukli Guilan. Celo joj je lice bilo otečeno od udaraca, a kosa potpuno razbarušena. Policija je i nju okačila za gvozdenu kapiju. Kada je načelnik Džu video izraz bola na našim licima rđavo se iskezio i rekao: „Uživajte”, a zatim se okrenuo i otišao. Kako je vreme prolazilo, pritisak od lisica na mojim zglobovima postajao je sve bolniji, i činilo mi se kao da mi se ruke odvajaju od ramena. Bio je to razarajući bol zbog kojeg me je od glave do pete oblio znoj. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je moja odeća bila potpuno natopljena znojem. U pokušaju da ublažim bol, stisnula sam pesnice i dala sve od sebe da spustim pete na gvozdene šipke kapije, ali samo sam klizila naniže. Srce mi je tuklo i borila sam se za dah. Imala sam osećaj da ću se ugušiti. Razmišljanje o načelniku Džuu koji je rekao da je, u proteklih nekoliko dana, držao dvoje ljudi okačene sve dok nisu umrli, bilo je zastrašujuće za mene; brinula sam se da ću stvarno tu umreti. Stalno sam se molila Bogu: „O, Bože, jedva izdržavam. Neću moći još dugo da izdržim – molim Te, spasi me…” Nakon molitve, setila sam se jedne himne Božjih reči pod nazivom „Traži da voliš Boga bez obzira na to koliko velika bila tvoja patnja”. Bog kaže: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su mi odmah dale veru i snagu. Moj život i moja smrt bili su u Božjim rukama, i neću umreti dok mi Bog ne dozvoli. Čak i kad bi mi preostao samo jedan dah, morala bih biti posvećena Bogu i ostati postojana u svom svedočenju za Njega. Tako da sam nastavila da se molim i oslanjam na Boga, i, pre nego što sam uopšte primetila, polako sam se smirila i bol je postao mnogo manji. Okrenuvši glavu, videla sam vrlo odlučan izraz na Guilaninom licu, i tiho sam zahvalila Bogu. Znam da smo do tog trenutka stigle isključivo zbog snage i vere koju nam je dao Bog.

Policija nas je spustila oko 4 sata ujutru. Ruke i noge su nam bile utrnule, bez ikakvog osećaja, pa smo se, jedva žive, jednostavno srušile na pod. Videvši naš bol, načelnik Džu me je, veoma zadovoljan sobom, upitao: „Jesi li malo razmislila? Nije baš dobar osećaj biti okačen o te lisice, zar ne?” Ignorisala sam ga. Izgledao je veoma samouvereno, pretpostavljajući da neću moći da izdržim torturu i da ću sigurno odati svoju braću i sestre. Ali nije znao da što su nas više progonili, to sam jasnije uviđala koliko su zli i svirepi, to sam jasnije uviđala da je Komunistička partija pravi anti-božanski demon, to sam postajala odlučnija u svojoj veri da moram ostati postojana u svom svedočenju i poniziti Sotonu. Njihovo ispitivanje je trajalo do sledećeg popodneva. Tada je načelnik Džu primio poziv, i čula sam kako kaže: „Ništa ne deluje na ovu ženu – ni štap, ni šargarepa. Radim na slučajevima već decenijama, ali nikada nisam imao ovako tvrd orah!” Kada je spustio slušalicu počeo je da me psuje: „Vi, vernici u Svemogućeg Boga, tvrđi ste od čelika! Odbijam da poverujem da vas ne mogu naterati da progovorite. Danas vas vodimo na drugo mesto, tamo vam neće biti tako lako. Imam načine da vas nateram da progovorite!” Nakon toga, on i jedan policajac su otišli u susednu sobu. Jedva sam ga čula kako kaže: „Odvedite je u zmijsku jamu i bacite je unutra golu. To će je naterati da progovori!” Kada sam čula reči „zmijska jama” zaprepastila sam se, bila sam prestravljena. Pomislivši na zmije koje gmižu svuda okolo, cela sam se naježila, pa sam se brzo pomolila Bogu, moleći Ga da mi da hrabrosti, da nikada ne budem Juda i da Ga ne izdam, čak i kad bi me bacili u jamu sa zmijama. Nakon molitve, setila sam se Danila koji je bio bačen u jamu sa lavovima; oni ga nisu ugrizli, jer Bog to nije dozvolio. Zar nisam i ja bila potpuno u Božjim rukama? Te misli su mi pomogle da se polako smirim. Kasnije je načelnik Džu primio poziv, rekao da mora da se pozabavi hitnim slučajem, i potom je odjurio zajedno sa još jednim policajcem. U trenutku kada je otišao, policajac koji je ostao da me čuva primio je poziv od svoje porodice, rekli su mu da se nešto desilo njegovom sinu i da je u kritičnom stanju. Vezao me je lisicama za gvozdenu stolicu i zatim žurno otišao. Nisam imala nikakve sumnje da je Bog čuo moju molitvu i otvorio mi izlaz. Pomolila sam se ponovo: „Bože, videla sam Tvoja čudesa i zahvaljujem Ti!”

Videvši da ispitivanje nije dalo nikakve rezultate, policajci su se toliko naljutili da mi nisu dopuštali da spavam. Bila sam stvarno pospana, ali čim bih zatvorila oči, jedan od njih bi me zgrabio za ramena i jako protresao, vičući: „Hoćeš da spavaš? Hoćeš da spavaš?” Nastavili su da me plaše na taj način, ne dopuštajući mi da spavam. Policajci su me mučili četiri dana i četiri noći, nisu mi dali da jedem, da pijem niti da spavam. Bila sam neverovatno oslabljena zbog mučenja, imala sam probadajuće bolove u stomaku, teško sam disala, a telo mi je bilo krajnje iscrpljeno. Ali bez obzira na to kako su me ispitivali, nisam im ništa rekla. Kad je načelnik Džu video da nijedna od njihovih metoda nije dala rezultate, zalupio je vratima i besno otišao. Kad se vratio, nosio je tri-četiri ispisana papira. Bacio ih je na sto i naredio mi da potpišem priznanje i ostavim otisak prsta. Rekla sam: „Nisam ništa od ovoga rekla, tako da neću da potpišem.” Dao je znak ostalim policajcima, pa je nekoliko njih dojurilo ka meni, jedni su me vukli za ruke, dok su mi drugi tako jako stiskali zglobove da sam morala da otvorim šake, a onda su mi silom stavili ceo otisak dlana na to lažno priznanje. Načelnik Džu ga je uzeo i, vrlo zadovoljan, rekao: „Hmm! Još uvek pokušavaš da se boriš sa mnom? Misliš da možeš da se izvučeš, a da ništa da kažeš? I dalje te mogu osuditi i kazniti na osam do deset godina!”

Te večeri su me odveli u napuštenu fabriku i naredili mi da izujem cipele i čarape, tako da sam ostala bosa. Zatim su dvojica stala pored mene i, držeći me za ruke, poveli me kroz mračan hodnik koji je svakim korakom postajao sve mračniji. Kosa mi se nakostrešila. Proveli su me pored tri gvozdene kapije, a zatim me bacili u jednu prostoriju. Ugledala sam muškarca u ćošku, vezanog teškim lancima, ruke i noge su mu bile raširene, razapete, a on je stenjao slabim glasom. Na zidu su visili brojni debeli lanci, a tu su bile i električne palice i gvozdene šipke. Imala sam osećaj kao da sam pala u pakao. Bila sam prestravljena i imala sam osećaj kao da ću ovaj put sigurno umreti unutra. Neprestano sam se molila Bogu. Tada je jedan od policajaca preteći rekao: „Ako požuriš, još ima vremena da priznaš. Hoćeš li da progovoriš, ili ne?” Odgovorila sam: „Nisam prekršila nijedan zakon. Nemam šta da priznam.” Hladno se podsmehnuo, mahnuo rukom, a onda su druga dva policajca skočila prema meni kao vukovi, i brzo me pritisnuli na pod. Besno sam se borila, ali su čvrsto kleknuli na moje noge i strgli mi košulju i pantalone, dok sam očajnički pokušavala da se oduprem. Pocepali su mi svu odeću, i na kraju me ostavili golu da ležim na podu licem nadole. Nakon toga, čvrsto su mi kleknuli na butine i zavrnuli mi ruke iza leđa tako da nisam mogla da se pomerim. Drugi policajac je uzeo električnu palicu i počeo da me šokira kao lud po celom struku, leđima i zadnjici. Svaki šok me je ostavio otečenom i obamrlom, i osećala sam kao da mi bol prodire pravo u kosti. Cela sam se nekontrolisano tresla, a noge su mi udarale o tlo. Što sam više pružala otpor, čvršće su me držali. Jedan policajac je iskoristio situaciju da mi opipa zadnjicu dok se ludački smejao i govorio neke vulgarne stvari. Drugi policajac je vikao dok je davao elektrošokove: „Hoćeš li da pričaš, ili šta? Kladim se da mogu da te nateram!” Nakon što sam dobila pet ili šest elektrošokova, okrenuli su me, ponovo kleknuli na moje butine, i nastavili da me šokiraju u grudi, stomak i prepone. Kada su me šokirali u predelu stomaka, imala sam osećaj kao da mi se želudac i creva mućkaju – bilo je izuzetno bolno. Kada su mi šokirali grudi, osetila sam kako mi se srce stezalo i teško sam disala. Kada su me šokirali u prepone izgubila sam dah i imala sam osećaj kao da mi se šaka oštrih eksera odjednom zarila u meso. Reči jednostavno ne mogu opisati takvu vrstu bola.

Posle toga sam se onesvestila. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što su me poprskali hladnom vodom da me probude, onda su nastavili da me šokiraju. Jedan od policajaca mi je čak uštinuo bradavice, povukao ih, a zatim snažno pritisnuo, radeći to iznova i iznova četiri ili pet minuta. Imala sam osećaj kao da će mi se bradavice otkinuti-bio je to zaista oštar bol. U isto vreme me je drugi policajac šokirao u grudi. Sa svakim šokom, imala sam osećaj kao da mi se ljušti meso sa grudi, kao da će srce prestati da mi kuca. Cela sam se znojila i nisam mogla da prestanem da se tresem. Nastavili su da me šokiraju, da se poigravaju sa mnom, sve vreme govoreći odvratne stvari. Imala sam osećaj da su oni zli duhovi i demoni iz pakla, specijalizovani za mučenje ljudi zbog vlastite zabave. Kasnije, bila sam u tolikom bolu da sam izgubila kontrolu nad bešikom i ponovo se onesvestila. Prošlo je neko vreme, ne znam koliko, pre nego što su me ponovo probudili hladnom vodom i nastavili da me šokiraju po grudima, stomaku i preponama. Imala sam osećaj kao da mi meso gori od svih tih šokova. Jedan od policajaca je vikao dok me šokirao: „Gde ti je tvoj Bog sada? Neka dođe da te spasi! Ja sam tvoj bog!”

Od šokova sam iznova gubila svest, a oni su me svaki put polivali vodom da dođem sebi. Konačno, više nisam imala snage čak ni da se borim niti da se uopšte pomeram. Ležala sam na podu polumrtva, osećajući neverovatnu tugu, bes i bol. Nisam imala pojma koliko će me još mučiti i zlostavljati. Zaista nisam mogla više da izdržim i htela sam sebi da odgrizem jezik i da se ubijem kako bih se spasila te patnje što pre. U trenutku kada sam bila na ivici da se slomim, setila sam se ove himne: „Sotona me razorio do neslućenih granica. Videla sam đavolje lice. Ne mogu da zaboravim vekove mržnje. Bolje je umreti nego se pokloniti Sotoni! Bog se ovaplotio da bi spasio ljude, trpeći mučenje i poniženje. Doživela sam toliko Božje ljubavi – kako bih mogla da budem spokojna, a da Mu ne uzvratim? Kao ljudsko biće, moram da preuzmem odgovornost i dam svoj život kao svedočanstvo Bogu. Moje telo može da se slomi, ali moje srce postaje snažnije. Biću odana Bogu do smrti, bez ikakvog kajanja. Pokoriću se čak i do smrti, ako mogu da udovoljim Bogu makar jednom.” Pomislila sam na to kako se Bog ovaplotio i podneo veliko poniženje samo da bi spasio ljudski rod, kako deli Svoje reči da bi nas zalio i održao. Bog je platio ogromnu cenu zbog nas, a od trenutka mog hapšenja uvek je bio uz mene, vodeći me i štiteći. Uživala sam u tolikoj Božjoj milosti, ali šta sam ja ikada učinila za Njega? Sveci su kroz vekove mogli da se žrtvuju i prolivaju svoju krv, bili mučenici za Boga, a ja, nakon što sam iskusila samo malo patnje, već sam želela da pobegnem od nje kroz smrt. Kakva sam samo kukavica bila! Kako je to bilo svedočanstvo Bogu? Nisam li dopuštala Sotoni da se smeje na moj račun? Na tu pomisao, tiho sam se pomolila: „Bože, ma koliko me Sotona mučio, nikada mu neću popustiti. Živeću za Tebe.”

Nakon toga su me ponovo višestruko šokirali, a ja sam držala zube stisnute i nisam ispuštala ni zvuk. Kada sam poslednji put izgubila svest zbog elektrošoka, našla sam se na mestu sa kojeg sam u daljini mogla da vidim planinu u obliku orlovskog kljuna, okruženu uvelim drvećem, i suvim i mrtvim bambusom, cvećem i travom. Samo je planina bila zelena. Bilo je mnogo ljudi sa suvim, ispucalim usnama koji su se penjali ka planini, a neki su usput umrli od žeđi. I ja sam bila strašno žedna, a kada sam stigla do podnožja planine, čula sam zvuk vode koja dolazi sa nje. Požurila sam da bih što pre počela da se penjem, i nakon mučenja da stignem do pola, uspela sam da podignem glavu i da pijem vodu koja je kapala niz orlov kljun. Imala je tako sladak ukus! Dok sam pila, čula sam pevanje. Okrenula sam glavu i ugledala dva reda ljudi obučenih u belo, koji su pevali himnu; izgledali su kao anđeli. Ovo su bile reči pesme: „U delu poslednjih dana od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Zvuk pesme je odjekivao dolinom – bio je jasan, melodičan i prelep. Bilo mi je toliko prijatno i inspirativno da je slušam. A onda sam odjednom došla k sebi. Još uvek sam osećala jak bol, ali u mom srcu je vladao mir. Videla sam jednog policajca kako sedi na stolici, umoran i teško diše. Drugi policajac je rekao: „Impresioniran sam. Ova žena je od gvožđa – ništa je ne može ubiti.” Kada sam to čula, izrazila sam svoju zahvalnost i pohvalu Bogu. To je bilo Božje prosvećenje i vođstvo, koje mi je omogućilo da vidim tu viziju, da mi da snagu i da me vodi kroz taj težak period. Moja vera u Boga je rasla. Kasnije, jedan od policajaca mi je bacio košulju i pantalone i otišao pokunjen. Bila sam oslabljena od elektrošokova, a bol je bio toliko jak da nisam mogla da se pridignem da bih sela. Uz mnogo truda, uspela sam da obučem odeću, ležeći na podu, ali donjeg veša nije bilo nigde, a odeća mi je bila pocepana. Jedva da sam mogla da se pokrijem tom odećom. Imala sam osećaj kao da mi je struja skinula sloj kože, a odeća mi se bolno lepila za telo. Bilo je potrebno više od godinu dana da zacele rane koje sam zadobila od strujnih udara a ostali su mi trajni simptomi. Od tada mi se često dešava da imam nevoljne spazme celog tela, da ne mogu da otvorim vilicu i da imam stezanje celog tela. Ako se to dogodi noću, ne mogu lepo da spavam, a sledećeg dana sam iscrpljena i bez energije.

Petog dana hapšenja, policija me je odvela u pritvorsku jedinicu. Nakon pet dana bez hrane i vode, grlo mi je bilo previše suvo i nisam mogla da gutam. Ostali zatvorenici su mi doneli gomilu hladnog, suvog pirinča, otvarali mi usta štapićima za jelo i gurali mi ga u usta, vičući: „Požuri i progutaj, samo pogledaj šta će biti ako to ne uradiš!” Imala sam osećaj kao da gutam eksere – grlo me je toliko bolelo da su mi suze tekle niz lice. Ta vrsta ponižavanja i maltretiranja je tamo bila rutina. Jednog dana, glavni zatvorenik je odnekud uzeo makaze, prikovao me za stolicu, i pitao nekoliko drugih zatvorenika kakvu frizuru da mi napravi. Jedan od njih je rekao: „Ona je religiozna, pa joj napravi veštičju frizuru!” Glavni zatvorenik mi je odmah odsekao pletenice, a ostali su prasnuli u smeh od uzbuđenja što su videli moju kosu u takvom neredu. Jedan od njih je rekao: „Napravi joj friz kao kod časne sestre!” Glavni zatvorenik mi je odsekao veliki deo kose, tako da mi se videla koža glave, a ostali su ponovo prasnuli u smeh. To poniženje je bilo strašno za mene, i nisam mogla da zadržim suze. Nakon što su me okačili onim lisicama i šokirali strujom, nisam bila u stanju da podignem ruke i noge, a svaki pokušaj da hodam stvarao mi je užasan bol u nogama. Ali ipak sam morala da radim dnevne vežbe sa svim ostalima, podizala sam noge visoko i spuštala ih baš snažno, praveći glasne zvuke. Ti pokreti su bili veoma bolni svaki put. Bila sam skroz slaba i bez snage, nisam mogla da održim ritam, pa me je glavni zatvorenik štipao, ostavljajući mi modrice. Posebno je bilo neprijatno tokom menstruacije. Nije bilo toalet papira, nisam imala donji veš, a glavni zatvorenik mi je dao samo jednu zatvorsku uniformu, pa su mi pantalone bile umrljane krvlju i nisam ih mogla promeniti. Materijal uniforme bio je veoma grub, pa se stvrdne kada se krv osuši na njemu. Rane na preponama, gde su me šokirali strujom, nisu zacelile, pa mi je hodanje bilo izuzetno bolno. Svaki put kada smo radili vežbe, uniforma bi se trljala o te rane i imala sam osećaj kao da me nož seče. Najgore je bilo to što, bez toalet papira, nisam imala izbora nego da se perem hladnom vodom. Pre nego što sam postala vernica, imala sam problema sa krvarenjem i bojala sam se da će se ponovo pojaviti zbog hladne vode. Tih dana, imala sam osećaj da zaista neću izdržati. Nisam znala kada će sve to da se završi i nisam želela da ostanem ni trenutak duže u tom zatvoru demona. Kada je moja patnja dostigla vrhunac, ponovo sam pomislila na smrt. Shvatila sam da mi se srce udaljava od Boga, pa sam izgovorila molitvu, moleći Boga da me vodi kako bih prebrodila svoju situaciju. Jednog dana, setila sam se ovog odlomka iz Božjih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Kroz Božje reči, shvatila sam da mi je dopuštao da prođem kroz progon velike crvene aždaje kako bi me iskušao i video imam li pravu veru u Njega. To me podsetilo na Jova i Petra. Jov je bio napadnut i mučen od strane Sotone – izbili su mu čirevi po celom telu, što ga je strašno mučilo, i sedeo je u gomili pepela, stružući telo crepovima. Ipak, on nije krivio Boga, već je hvalio Njegovo ime. Petar je bio razapet naglavačke zbog Boga i bio je u stanju da se pokori do smrti, dajući snažno svedočanstvo. Obojica su svedočili o Bogu usred svojih patnji. U poređenju s njima, zaista sam imala premalo vere. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više stidela, pa sam tiho izgovorila molitvu: „O Bože, ma kako patila, želim da Te sledim! Što me više velika crvena aždaja bude mučila, to više želim da se oslonim na Tebe, da ostanem postojana u svom svedočenju i ponizim Sotonu!”

Tako je, jednog dana, policija pozvala mog muža da dođe. Kada je video da sam bila mučena do te mere da gotovo nisam ličila na ljudsko biće, počeo je da plače, rekavši: „Kako možeš da podneseš takvo mučenje? Načelnik Džu je rekao, da, ako im samo kažeš ono što znaš, možemo da idemo kući.” Kada je video da i dalje nisam htela da progovorim, načelnik Džu je zatim pozvao moju ćerku. Ona je kroz suze rekla: „Mama, gde si? Učitelji i deca u školi govore da sam ćerka vođe sekte. Svi me maltretiraju i ignorišu. Svaki dan se skrivam u ćošku učionice i plačem…” Odmakla sam telefon od uha, stvarno nisam mogla dalje da slušam. Osećala sam kao da mi se nož zariva u srce i nisam mogla da prestanem da plačem. Načelnik Džu je iskoristio tu priliku da kaže: „Samo pričaj sa nama. Kaži nam za barem jednu kuću u kojoj se čuva crkveni novac, samo jednu, i moći ćeš da se vratiš svojoj porodici.” Osećala sam se nekako slabo u tom trenutku. Mislila sam da bi, kada nikada ništa ne bih rekla, moj muž i ćerka takođe mogli biti uvučeni, tako da bih možda mogla da podelim neke informacije koje nisu previše važne. Tada sam shvatila da to nije u skladu sa Božjom namerom, pa sam brzo izgovorila molitvu, moleći Boga da pazi na moje srce kako bih pobedila ovo Sotonino iskušenje. Onda sam se setila nečega što je Bog rekao: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće (…) kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Prosvećenje kroz Božje reči došlo je u pravom trenutku. Odjednom sam shvatila da Sotona pokušava da iskoristi moju ljubav prema porodici da bi me napao, da bi me naterao da izdam Boga. Nisam smela da nasednem na njegov trik – nisam smela da izdam braću i sestre zbog svoje porodice. A onda sam se setila nečeg drugog iz Božjih reči: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Kada sam razmišljala o Božjim rečima, osetila sam veliku krivicu i kajanje. Setila sam se kako je Jov, kada ga je Sotona iskušavao, izgubio svoju decu i svu svoju imovinu, a ipak nije okrivio Boga. Održao je veru u Boga i dao divno i snažno svedočenje o Njemu. Ali, suočena sa iskušenjima od strane policije, bila sam spremna da izdam braću i sestre i izdam Boga kako bih zaštitila interese svoje porodice. Zaista nisam imala savesti; bila sam toliko sebična i ogavna, i uvredila sam Boga. Svaki put kad sam bila u nevolji, Bog je bio tu da me vodi i štiti, da mi Svojim rečima daje veru i snagu. Njegova ljubav prema meni je veoma stvarna, i sada, kada je došao trenutak da donesem odluku, nisam mogla da izdam druge članove crkve zbog svog muža i ćerke. Sudbina svakog čoveka je predodređena od Boga; sudbina mog muža i ćerke je takođe u Božjim rukama, a ne u rukama Sotone. Znala sam da treba sve da poverim Bogu. Kada sam razmislila o tome na taj način, ono što je moja porodica prolazila me više nije uznemiravalo, i osetila sam odlučnost da se pobunim protiv tela i da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga.

28. dana mog hapšenja, policija je poslala Guilan i mene u pritvorski centar, zatvarajući nas s prostitutkama koje su imale polno prenosive bolesti. To je bila ćelija kojoj čak ni policija nije želela da se približi. Neke od zatvorenica imale su rane po telu i koža im je trulila, dok su druge imale nepodnošljivo bolne čireve na genitalijama; prekrile su se prljavim čaršavima i skakale gore-dole na betonskim krevetima. Nije bilo nikakvih lekova, pa su jedino mogle da koriste so i pastu za zube kako bi ublažile bol. Po nekim gaćicama, koje su oprale i ostavile da se osuše, milele su stidne vaši kroz šavove. Pomislila sam: „Ovo nije mesto za ljude; ovo je jama bolesti! Kako da nastavim da živim, ako ovde dobijem neku polnu bolest ili sidu?” Osećajući se pomalo uplašeno, pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me zaštiti i vodi. Setila sam se nečega što je rekao nakon toga: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Da, sve je u Božjim rukama, i ako On to ne dozvoli, neću dobiti nikakve infekcije dok živim s tim ženama; ako bih se zaista zarazila, to bi bilo nešto što moram da doživim. Te misli su umirile moj strah i postala sam sposobna da se mirno suočim sa situacijom. Tokom narednih šest meseci, iako sam spavala i jela zajedno s tim zatvorenicama, nisam dobila nikakve infekcije, zahvaljujući Božjoj zaštiti.

Dok sam bila u pritvorskom centru, policija je odredila nekoliko špijuna da se zbliže sa mnom i prikupe informacije o crkvi. Nedugo nakon što sam došla u pritvorski centar, jedna zatvorenica je pokušavala da mi se dodvori, govoreći da i ona želi da veruje, i da se zaista divi onima koji su starešine ili delatnici u crkvi, a zatim me pitala da li sam ja starešina. U tom trenutku postala sam oprezna i brzo sam promenila temu. Nakon toga, svaki put kad bi ona spomenula nešto o veri u Boga, ja bih skrenula razgovor na drugu stranu, tako da nije mogla da sazna ništa od mene. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je napustila pritvorski centar. Nedugo zatim, dok sam prolazila pored ćelija za muškarce, jedan od zatvorenika mi je bacio parče papira. Pisalo je da je uhapšen zbog širenja jevanđelja i da je osuđen na godinu i po dana zatvora. Takođe je napisao da se nada da možemo da pomognemo jedno drugom i želeo je da odgovorim na njegovo pismo. Pitala sam se da li je zaista vernik. Dok sam se dvoumila da li da odgovorim na njegovo pismo ili ne, nešto iz Božjih reči mi je iznenada palo na pamet: „Morate da budete budni i da iščekujete sve vreme, a morate i više da se molite preda Mnom. Morate da prepoznate različite Sotonine zavere i lukavstva, da prepoznate duhove, da poznajete ljude i da budete u stanju da razaznate sve vrste ljudi, događaja i stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 17. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi bile momentalni signal za buđenje. Da li je ovo možda neka od Sotoninih spletki? Tada to nisam mogla da prozrem, pa sam se više puta molila Bogu, moleći Ga da mi to razotkrije. Otprilike nedelju dana kasnije, kada su svi zatvorenici bili okupljeni u dvorištu, slučajno sam ugledala tog čoveka. Zbunilo me to što mu glava nije obrijana – svi muški zatvorenici moraju da obriju glavu kada budu osuđeni, pa zašto je on još uvek imao kosu? Dok sam o tome razmišljala, jedna zatvorenica pored mene me je potapšala po ramenu, pokazala na njega i rekla vrlo zadovoljno: „Taj tip je policijski službenik, platio je za moje usluge pre neki dan.” Odmah sam shvatila da je on policajac, i da pokušava da mi se približi kako bi izmamio priznanje od mene. Videla sam da velika crvena aždaja zaista ima razne spletke – ona je zaista podla i izaziva gnušanje! U srcu sam zahvaljivala Bogu na Njegovoj zaštiti, koja mi je omogućila da prozrem Sotonine trikove iznova i iznova, i sprečila me da nasednem na njih.

U januaru 2007. godine, policija me je poslala u radni logor zajedno sa Guilan i troje drugih, koji su bili osuđeni zbog droge. Nikada neću zaboraviti poniženje koje sam doživela tog dana. Kada smo stigli, bilo je oko podneva i padao je slab sneg; stotine drugih zatvorenika bili su u dvorištu radnog logora, formirajući red za obrok. Policajci su nam prišli smrknutog izraza lica i rekli osuđenicima zbog droge da odu po hranu, ostavljajući samo Guilan i mene tu. Tada su nam naredili da skinemo svu odeću. Pitala sam se da li će nas pretresti pred svim ostalim zatvorenicima. Kada nisam želela da se skinem, nekoliko policajaca je nasrnulo na nas i nasilno skinulo svu odeću i sa mene i sa Guilan. Za mene je, biti skinut do gole kože pred svim tim ljudima, bilo čak i gore nego da su me ubili. Pogledi svih njih redom bili su uprti u nas, a ja sam pognute glave rukama prekrila grudi i čučnula. Jedan policajac me je povukao da se uspravim, vičući da stavim ruke iza glave, stanem raširenih nogu, okrenem se prema svim zatvorenicima i da radim čučnjeve. Guilan je morala da uradi isto i mogla sam da vidim kako je celo njeno telo drhtalo. Već je toliko smršala, da je bila sama kost i koža, a imala je i ožiljke na telu – sigurno je i ona mnogo mučena. Policajci su pokazali na nas i vikali ostalima: „Ove dve veruju u Svemogućeg Boga. Ako bilo ko od vas postane vernik, završićete kao i one!” To je izazvalo dosta diskusije među zatvorenicima, a neki su podrugljivo komentarisali: „Zašto vaš Bog ne dođe da vas spasi?” Morale smo da nastavimo sa čučnjevima pred stotinama ljudi oko 10 minuta. Nikada nisam doživela takvo poniženje i nisam mogla da prestanem da plačem. Da je tamo bio neki zid, želela bih da udarim glavom u njega da okončam svoj život. Tada sam se setila jedne crkvene himne: „Sotona, kralj demona, krajnje je okrutan, istinski besraman i ogavan. Jasno vidim Sotonin demonski lik i moje srce voli Hrista još više. Nikada neću produžavati sramotno postojanje klanjajući se Sotoni i izdati Boga. Podneću sve nevolje i bol i prebroditi najmračniju noć. Da bih utešio Božje srce, daću pobedonosno svedočanstvo” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Uzdizanje usred tame i ugnjetavanja”). Razmišljajući o tekstu ove himne, setila sam se raspeća Gospoda Isusa – rimski vojnici su Ga tukli, ponižavali, i pljuvali Ga u lice. Bog je svet i nije trebalo da trpi takvu patnju, ali je podneo krajnji bol i poniženje da bi spasio čovečanstvo, i na kraju je bio prikovan za krst zbog nas. Izdržao je neverovatno poniženje i patnju. Ali kao iskvareno ljudsko biće, želela sam da umrem kad sam bila ponižena, i nisam imala nikakvo svedočenje. Ponižavali su me demoni i Sotona zbog toga što sam sledila Boga – to je bio progon zbog pravednosti, i to je bila stvar slave! Što me je više Komunistička partija ponižavala i progonila, to sam više mogla da uvidim koliko je ona ogavna i podla, da je odbacim i pobunim se protiv nje i da zadržim svoju rešenost da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga.

Nakon toga, nekoliko stražara nas je odvelo da stojimo pored stepeništa i u tom trenutku, dva zatvorenika su se sjurila niz stepenice i počeli su da nas udaraju i šutiraju; zgrabili su me za kosu i udarili mojom glavom o zid, ostavivši me da mi uši zvone. Ubrzo nisam mogla ništa da čujem i imala sam osećaj kao da mi je glava rascepljena. Guilan je krvarila iz očiju, nosa, usta i ušiju. Nakon tih batina, zatvorenici su nas odveli na balkon i prisilili nas da tamo, po kazni, nepomično stojimo. Tada je jako padao sneg i duvao hladan vetar, a noćne temperature su se spuštale na sedam ili osam stepeni ispod nule. Na sebi smo imale samo donji veš, pa smo drhtale od hladnoće. Kada je došlo do tačke da više nisam mogla da izdržim i kad sam želela da promenim položaj, blago sam pomerila noge, a zatvorenici su prišli kao da će me udariti. Sledećeg dana, celo moje telo bilo je u bolovima zbog hladnoće i imala sam osećaj da mi srce neće izdržati. Bili su prisutni i oštri bolovi u stopalima. Taj osećaj bio je gori od same smrti i svaki minut bio je težak za podneti. Kada je bol došao do određene krajnosti, zaista sam želela da skočim sa balkona i okončam svoj život. Ali onda sam odmah shvatila da takvo razmišljanje nije u skladu s Božjom namerom, pa sam brzo pozvala Njega: „Bože, jedva da još mogu da izdržim. Stvarno više ne mogu to da podnesem – molim Te, daj mi veru da izdržim ovu patnju.” Nakon moje molitve, setila sam se jedne himne Božjih reči, pod nazivom „Traži da voliš Boga, bez obzira na to kolika je tvoja patnja”: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Shvatila sam da me Bog uvek vodi, brine o meni i pazi na mene. Kada sam razmišljala o mučenju i poniženju kroz koje sam prošla, shvatila sam da, da nije bilo Božjeg vođstva ili vere i snage koje su mi dale Njegove reči, ne bih mogla da izdržim zlostavljanje od strane tih demona. Bog mi je pokazao kako da živim do tog dana i nadao se da ću moći da svedočim za Njega pred Sotonom. Ali sada, da bih sebe poštedela malo muke, htela sam da okončam svoj život. Bila sam tako slaba. Kako je to moglo biti svedočenje Bogu? Zar smrt ne bi značila da sam postala žrtva Sotoninih spletki? Nisam mogla da umrem, morala sam da stojim postojano u svom svedočenju i donesem sramotu Sotoni. Kada sam razmislila o tome na taj način, pre nego što sam to i primetila, više nisam osećala hladnoću, i celo telo mi je bilo toplo.

Glavni zatvorenik nije nam dozvolio da prestanemo da stojimo sve do popodneva trećeg dana. Moje noge, kao i od Guilan, bile su neverovatno otečene i činilo se da se krv u njima zaledila. Krvni sudovi su bili vidljivi po celim nogama i stopala su nas strašno bolela, ali ipak sam zahvaljivala Bogu. Po hladnom, snežnom vremenu, Guilan i ja smo stajale na balkonu dva dana i dve noći, bez hrane i vode, ali nismo umrle od hladnoće, nismo se čak ni prehladile. To je bila Božja zaštita.

Tokom mog boravka u radnom logoru, svakog dana morala sam da izdržim više od desetak sati, ili čak do 22 sata teškog rada, i često sam bila tučena i kažnjavana od strane glavnog zatvorenika jer nisam uspela da završim svoje zadatke. Ali Bog je nastavio da me prosvećuje i vodi, omogućavajući mi da preguram godinu i po dana paklenog života u zatvoru. Bog je sve vreme bio uz mene, pazeći na mene i štiteći me. Mnogo puta sam mučena i ponižavana, do tačke da sam htela da okončam svoj život, a Božje reči su te koje su mi dale veru i snagu, vodeći me kroz svaki olujni trenutak. Bog mi je dao ovaj život! Iskusivši ugnjetavanje od strane velike crvene aždaje, naučila sam da jedino na šta možemo stvarno da se oslonimo jeste Bog; samo On zaista voli ljudski rod, i samo On može da nas spasi od Sotonine iskvarenosti i razaranja, i da nas vodi da živimo u svetlu. Zahvaljujem Bogu!