U leto 2019. godine čula sam da je sestra Džoslin, starešina crkve, postavila brata Ilaja za nadzornika rada na zalivanju, govoreći da je on prilično dobrog kova i da je njegov razgovor u zajedništvu na okupljanjima prosvećujući. Malo me je zatekla ta vest. Ranije sam radila sa njim u svojoj dužnosti, tako da sam znala dosta o njemu. Istina je da je bio dobar govornik i da je govorio bez prestanka u svojim besedama na okupljanjima, ali većina onoga što je govorio bile su samo reči i doktrine i nije zaista rešavalo stvarne probleme. Takođe je bio prilično nadmen, imao je sklonost da radi stvari na svoj način i sam bi donosio odluke u vezi sa radom, bez da se konsultuje sa drugima. To je dovelo do problema koji su naneli štetu radu crkve. Jedna sestra i ja smo mu nekoliko puta ukazale na te probleme, ali on je uzvraćao prepirkom, nije to prihvatao, nikada nije razmišljao o sebi, i na kraju se nikada nije promenio. Nakon nekog vremena, shvatila sam da je on neko ko stalno deklamuje reči i doktrine, ali ne ume da prihvati istinu. Načelo za izbor starešina i delatnika u crkvi je da ta osoba mora u potpunosti da razume istinu, mora da bude u stanju da prihvati istinu, da ima osećaj odgovornosti i da je dobrog kova. Štaviše, nadzornik rada na zalivanju treba da bude dobar u rešavanju problema kroz razgovor u zajedništvu o istini i treba da bude u stanju da radi stvarni posao. Džoslin je postavila Ilaja za nadzornika rada na zalivanju samo zato što je donekle bio dobrog kova i što je bio rečit. To nije bilo u skladu sa načelima. Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je sve neugodnije i htela sam da podelim svoje mišljenje sa Džoslin, ali sam oklevala. Pomislila sam: „Upravo sam smenjena sa dužnosti nadzornika za rad na zalivanju. Kad bih se bunila zbog osobe koju je starešina upravo izabrao, kakva bih ja ispala? Da li bi ljudi rekli da sam upravo smenjena sa te dužnosti, pa sam ljubomorna na osobu koja je dobila taj položaj i očajnički se trudim da joj nađem zamerke? Šta ako kažu da prekidam rad crkve? Nema veze, bolje je da ne komplikujem nego da rizikujem tražeći nevolju.” Pa sam se ugrizla za jezik baš kad sam htela da progovorim. Kasnije sam čula da su neka braća i sestre takođe ranije radili sa Ilajem, i smatrali su da on nikada ne preuzima teret za svoju dužnost i da nije prikladno da služi kao nadzornik. Kad sam to čula, bila sam još sigurnija da sam u pravu u vezi s njim i pomislila sam: „Trebalo bi što pre da razgovaram sa Džoslin, da crkveni rad ne bi kasnio zato što je posao dobila pogrešna osoba. Ali ona je ta koja je imenovala Ilaja, pa ako joj ukažem na to, zar to neće biti zamerka upućena njoj u lice? Kada sam ranije radila sa njom, smatrala sam da je prilično nadmena, samopravedna i ohola. Razgovarala sam sa njom o tome i ne samo da je odbila da to prihvati, već me je stvarno strogo ukorila. Dakle, ako pomenem problem sa osobom koju je sada unapredila, mogla bi da pomisli da joj namerno otežavam i da pokušavam da je sapletem. Šta bih onda radila kad bi mi ona otežavala stvari? Sećam se kad smo pre nekoliko godina jedna sestra i ja ukazale na greške jednog starešine, taj starešina nas je optužio da smo se udružile i napale ga. Izgubila sam svoju dužnost zbog toga. Iako je taj starešina kasnije razotkriven kao antihrist i proteran, dugo sam bila bez dužnosti jer me je antihrist sputavao. Brinem se da Džoslin možda neće prihvatiti problem koji iznosim, a onda će naći izgovor da mi oduzme dužnost. Šta bih onda radila? Sada je najkritičnije vreme za obavljanje dužnosti. Ako ne mogu da obavljam dužnost i pripremim dobra dela u ovakvom trenutku, brinem se da ću izgubiti priliku za spasenje. Zar onda neću sveukupno izgubiti?” Na tu pomisao, izbacila sam iz glave ideju da pominjem problem.

Nakon toga sam čula kako neka braća i sestre govore da, otkako je postao nadzornik rada na zalivanju, Ilaj samo deklamuje reči i doktrine i razmeće se pričom na okupljanjima, a da uopšte ne pomaže ljudima u njihovim stvarnim problemima. Takođe nije preuzimao odgovornost u svojoj dužnosti i dosta pridošlica za koje je on bio odgovoran prestalo je da ide na okupljanja zato što su ih glasine Komunističke partije navele na stranputicu. Nije im na vreme ponudio razgovor u zajedništvu i podršku, pa su neki od njih napustili veru. Kad sam čula za to, shvatila sam koliko je problem ozbiljan. Kada bi nastavio da služi kao nadzornik, to bi samo nanelo više štete radu crkve, i znala sam da to moram odmah da prijavim Džoslin. Ali plašila sam se da je ne uvredim i da ne upadnem u nevolju, tako da sam bila stvarno zbunjena: „Da li da prijavim ili ne? Ako to učinim, plašim se kako će to uticati na mene, ali ako to ne učinim, osećaću krivicu zbog toga. Pitam se kako mogu to da iznesem na takav način da zaštitim sebe i da osiguram da ništa neće poći po zlu.” Uplela sam se u ove misli kao u paukovu mrežu, i osećala sam se nelagodno i uznemireno.

Jednom prilikom na okupljanju, vođa grupe nas je pitao imamo li neko mišljenje o Elijevom unapređenju i, ako imamo, da mu to napišemo u poruci. Bila sam zaista uzbuđena što to čujem i pomislila sam: „Ovo je sjajna prilika. On će nas predvoditi i prikupiće naša mišljenja da bi ih podelio sa starešinom, tako da starešina neće znati ko je šta napisao. Ako zaista pokuša da to iskopa, vođa grupe će stajati ispred nas kao zaštita.” Stoga sam zapisala probleme koje sam videla i predala to vođi grupe. Sledećeg jutra, na moje iznenađenje, rekao mi je da je moj izveštaj već prosledio starešini. Osećala sam se tako uznemireno čim sam čula da nije podelio izveštaj sa starešinom kao zajedničku povratnu informaciju cele naše grupe. Pitala sam: „Zašto si prosledio moju poruku direktno Džoslin?” Videvši moju snažnu reakciju, rekao je: „Svačije mišljenje je preneto starešini i svi treba da budemo iskreni u pogledu svojih mišljenja. Zašto bismo brinuli zbog toga?” Nisam znala šta da odgovorim na to. Bila sam iznenađena i pomalo posramljena, misleći: „Tako je, zašto se previše plašim da budem iskrena u vezi sa tim problemom?” Stala sam pred Boga u molitvi, tražeći vođstvo i razmišljajući o sebi.

Dok sam promišljala, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako pažljivije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. (…) Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko remeti i uznemirava druge okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade ništa ozbiljno, već su oni koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi. Postupci i namere takvih osoba su svima jasne: pojave se svaki put kada postoji prilika da se pokažu ili da uživaju u nekom blagoslovu. Kada, međutim, ne postoji prilika da se pokažu, ili čim naiđe neka patnja, nestanu sa vidika poput kornjače koja uvlači glavu. Da li takva vrsta ljudi ima savest i razum? (Ne.) Da li osoba bez savesti i razuma, koja se ovako ponaša, bilo šta sebi prebacuje? Takvi ljudi sebi ne prebacuju ništa i njihova savest ničemu ne služi. Nikada nisu osetili grižu savesti, kako onda da osete prekor ili disciplinu Svetog Duha? Ne, oni to ne mogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Božje reči su tačno opisivale stanje u kom sam se nalazila. Znala sam da starešina ne imenuje ljude u skladu sa načelima, i videla sam da Ilaj ne radi stvarni posao kao nadzornik, i da ometa život-ulazak braće i sestara. Trebalo je da se suprostavim i da prijavim taj problem kako bih zaštitila rad crkve. To je moja moralna dužnost kao jednog od Božjih izabranika. Ali umesto toga, plašila sam se da ću uvrediti Džoslin i da ću izgubiti svoju dužnost, pa sam zatvorila oči pred problemom. Iako sam podelila svoje mišljenje sa vođom grupe u pisanoj formi, nisam želela da Džoslin zna da sam ja to napisala i plašila sam se da će mi to stvoriti probleme. Shvatila sam da sam u svemu mislila na svoje lične interese, a nimalo o tome kako da zaštitim interese crkve. Tako mi je nedostajalo savesti i razuma. Uživala sam toliko zalivanja i hrane od Božjih reči, ali kada je rad crkve trpeo, mislila sam samo o tome kako da zaštitim sebe. Nisam bila nimalo odana Bogu. Grizla sam ruku koja me je hranila. Uopšte nisam imala ljudskosti. Osećala sam sve veću krivicu što sam više razmišljala o tome i pitala sam se: „Zašto sam bila tako obuzeta strahom, tako zabrinuta, kada sam naišla na takav problem? Bilo mi je tako teško da kažem jednu jedinu iskrenu reč – kakva vrsta naravi je imala kontrolu nada mnom?”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je sve razjasnio. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si naveo ljude na pogrešan put i naterao ih da veruju. To je način na koji ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi. Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči, razumela sam da nisam primenjivala istinu niti čuvala rad crkve zbog toga što sam bila lažljiva, sebična i ogavna po prirodi. Razmišljala sam o tome kako sam znala da Džoslin nije sledila načela kada je postavila Ilaja i zatim kako je on kompromitovao rad crkve jer nije radio nikakav stvarni posao. Sve sam to videla jasno kao dan i znala sam da treba da ukažem na te stvari, da će to biti od pomoći za rad crkve i od koristi za svačiji život-ulazak, ali nikada nisam skupila hrabrost da se pobunim i da nešto kažem. Zatim, kada je vođa moje grupe preuzeo inicijativu, konačno sam iznela svoja gledišta u pisanoj formi, ali kada sam saznala da je to preneo direktno starešini, bila sam nezadovoljna i osećala sam se kao da me je razotkrio. Razbijala sam glavu, kalkulišući kako da se zaštitim tako da ništa ne izgubim. Držala sam se sotonske filozofije „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Pusti stvari neka teku ako te se lično ne dotiču”, „Razumni ljudi dobro sebe čuvaju, težeći samo tome da ne naprave greške”, i „Grom uvek u najviše drvo udara”. Ove stvari su kontrolisale moje misli, držale me vezanu svojim činima i činile me lukavom i lažljivom. Iako sam imala veru i čitala Božje reči, u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Jedva sam mogla da kažem išta iskreno ili da rasvetlim stvarnu situaciju. Bila sam Sotonin poslušnik, živela sam bedno. Bila sam sebična, ogavna i nisam imala ni trunku ljudskosti. To je zaista učinilo da me se Bog gnuša. Osetila sam neverovatno žaljenje i tiho sam se pomolila Bogu: „O Bože, tako sam sebična i lažljiva. Nisam preuzela nikakvu odgovornost kada sam videla problem i nisam primenjivala istinu niti štitila rad crkve. Živela sam na tako bedan način. Bože, ne želim više da živim ovako. Želim da primenim istinu i da Ti udovoljim.” Osećala sam malo više samopouzdanja nakon molitve i prestala sam da brinem o tome kako bi Džoslin mogla da reaguje nakon što pročita moj izveštaj.

Mislila sam da će nakon čitanja naših izveštaja o svojim problemima, Džoslin biti svesna da je imenovanjem Ilaja prekršila načela, ali ona nije razmišljala o sebi i nije ga odmah smenila. Takođe, otkrila sam da se ona zapravo ne bavi problemima projekata koji sporo napreduju ili su neefikasni. Pomislila sam: „Ona ne može da prihvati istinu niti da radi stvarni posao, tako da, na osnovu načela za raspoznavanje lažnih starešina, izgleda da je to upravo ono što ona jeste.” Htela sam to da prijavim nadređenima, ali opet sam oklevala, misleći: „Kad bi ona saznala, šta bi mislila o meni? Ako ne bude smenjena, već ostane kao starešina, da li bi tražila izgovore da me potisne? Nema veze. Odbijanje da se promeni ili da radi stvarni posao je njen problem, ja treba samo da dobro obavljam svoju dužnost i da vidim kako se stvari odvijaju.” Tako da sam ostavila sve kako jeste.

Nešto kasnije čula sam da u drugoj crkvi ima jedan starešina koji je razotkriven kao antihrist i izbačen. Učinio je dosta zla dok je bio starešina i svi su to videli, ali niko se nije usudio da progovori. Nijedan čovek u celoj crkvi ga nije prijavio, pa čak i nakon što je razotkriven i izbačen, i dalje nisu izneli na videlo zlodela koja je učinio. Samo su prebacili krivicu, tvrdeći da nisu znali. Svi su pokrivali tog antihrista, stajali su uz njega i suprotstavljali se Bogu ponašajući se kao Sotonini saučesnici, što je zaista uvredilo Božju narav. Usled toga, cela crkva je izolovana kako bi mogli da razmišljaju o sebi. To je ostavilo veliki utisak na mene i podsetilo me na neke Božje reči: „Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; to znači odbaciti Sotonu. Ako u crkvi postoji nekoliko lokalnih siledžija, a prate ih ’sitne mušice’ koje nemaju ni malo razboritosti i, ako ljudi u takvoj crkvi, čak i nakon što su uvideli istinu, i dalje nisu sposobni da odbace stege i manipulacije ovih siledžija, onda će sve te budale na kraju biti eliminisane. Ove sitne mušice možda i ne bi učinile ništa strašno, ali su još lažljivije, još ljigavije i još više izmiču, i svi takvi će biti eliminisani. Neće preostati niko! Sotoni će biti vraćeni oni koji mu pripadaju, dok će oni koji pripadaju Bogu zasigurno krenuti da traže istinu; o tome odlučuje njihova priroda. Neka propadnu svi koji slede Sotonu! Prema takvima neće biti sažaljenja. Neka budu opskrbljeni oni koji traže istinu i neka u Božjoj reči uživaju do mile volje. Bog je pravedan; On nikoga ne favorizuje. Ako si ti đavo, onda si nesposoban da primenjuješ istinu; ako si neko ko traži istinu, Sotona te sigurno neće zarobiti. U to nema sumnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Pomoću Božjih reči, shvatila sam Njegovu veličanstvenu, pravednu narav koja ne toleriše nikakvu uvredu i Njegov gnev prema onima koji ne primenjuju istinu. Iako se naizgled činilo da nisu učinili ništa zaista zlo, gledali su dok je antihrist činio zlo i nisu uradili ništa da ga prijave niti da ga razotkriju. Dozvolili su antihristu da besni, uništavajući rad crkve, ali nisu ni prstom mrdnuli. Pokrivali su antihrista i bili Sotonini saučesnici. Učestvovali su u antihristovom zlu i ozbiljno uvredili Božju narav. Zar ja nisam bila potpuno ista? Pročitala sam toliko Božjih reči i zadobila sam izvesno raspoznavanje. Videla sam da se starešina ne pridržava načela prilikom izbora osoblja, da ne ume da prihvati istinu, i štaviše, da ne radi stvarni posao, što je već bila smetnja u radu crkve. Videla sam da je ona lažni starešina ali sam se plašila da ću je uvrediti i da će me ona potisnuti, pa sam pustila da to tako ide, zato što na mene lično nije uticalo. Mislila sam da je njena stvar da li će se promenti ili ne i da to nema nikakve veze sa mnom. Uživala sam toliku podršku od Boga, ali sam ipak ugrizla ruku koja me je hranila i stala sam na Sotoninu stranu. Videla sam da su interesi crkve ugroženi, ali ništa nisam uradila. Zar nisam bila baš kao Sotona? Iako sam obavljala dužnost, Bog je pazio na svaku sitnicu koju sam uradila. Znala sam da će me se On gnušati i da će me ukloniti ako se ne pokajem. Ta pomisao mi je bila zastrašujuća. Pomolila sam se i odmah sam se pokajala pred Bogom: „Bože, videla sam lažnog starešinu kako se ponaša na način koji nije u skladu sa načelima i kako prekida rad crkve ali nisam je razotkrila niti prijavila, samo da bih sebe zaštitila. Bila sam Sotonin saučesnik. Tako sam buntovna i ogavna. Bože, želim da se pokajem pred Tobom.”

Kasnije sam se pitala: „Zašto sam se toliko bojala da prijavim probleme starešine? Čega sam se zaista plašila?” Kroz molitvu i traganje, pročitala sam nekoliko odlomaka Božjih reči koje su mi pomogle da bolje razumem problem. Božje reči kažu: „Kakav stav ljudi treba da imaju prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i imaš pravo da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, onda možeš da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki pripadnici Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi savladati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: ’Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?’ Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonin posao i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? U pitanju je progon od strane Sotone i antihrista, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao sȃm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. I zar nije neuko i budalasto takvo pogrešno razumevanje Boga? Kada te lažni starešina ili antihrist protera, zašto ne tragaš za istinom? Zašto ne potražiš nekoga ko razume istinu da bi stekao izvesno raspoznavanje? I zašto to ne prijaviš nadređenima? Ovo je dokaz da ne veruješ da istina u Božjoj kući vlada nad svim, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej. Ako, kada ti lažni starešina ili antihrist zapreti, ne usuđuješ da ga prijaviš nadređenima, to pokazuje da te je Sotona već privezao i da si u srcu jedno sa njim; zar na taj način ne slediš Sotonu? Kako neko ko je takav može biti jedan od Božjih izabranika? On je, najprostije rečeno, ološ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). „Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Nakon što sam ovo pročitala, uvidela sam da se nisam usudila da prijavim problem starešine zato što je moje stanovište potpuno pogrešno. Mislila sam da starešina može da odredi moju budućnost i sudbinu, pa kad bih ga uvredila i on me potisnuo i sprečio da obavljam dužnost, izgubila bih svaku nadu za spasenje. Gledala sam na starešine kao da su oni čak iznad Boga. Kako sam onda mogla biti vernica? Čovekova sudbina je u Božjim rukama. Kakav je moj konačni ishod i da li mogu da budem spasena u potpunosti zavisi od Boga. O tome ne odlučuje nijedno ljudsko biće. Iako su me u prošlosti maltretirali zato što sam ukazivala na probleme u radu starešine, braća i sestre su kasnije shvatili da je on antihrist i uklonjen je iz crkve. Nisam izgubila priliku za spasenje zbog toga što sam privremeno patila zbog antihristovog nepravednog potiskivanja, ali jesam razvila raspoznavanje o antihristima i naučila neke lekcije. Neka braća i sestre razotkrivaju i prijavljuju lažne starešine i antihriste da bi zaštitili rad crkve, a onda ih lažne starešine i antihristi potiskuju i napadaju. Neki od njih čak bivaju izbačeni iz crkve, ali zbog toga što imaju pravu veru i nastavljaju da šire jevanđelje i da obavljaju svoju dužnost, oni i dalje imaju delo Svetog Duha i Božje vođstvo. Oni i dalje mogu da pripremaju dobra dela i da dočekaju spasenje. Kada se antihristi razotkriju i uklone, onda im se dozvoljava da se vrate u crkvu. To mi je pokazalo da je Bog pravedan i da istina vlada u Božjoj kući. Bog vlada nad svim stvarima. Ponovo sam razmišljala o toj crkvi u kojoj niko nije razotkrio antihrista i svi su samo zažmurili na njegova zla dela, ignorišući ono što nije uticalo na njih lično i dajući antihristu odrešene ruke da prekida crkvu. Iako nisu bili potisnuti i mogli su da nastave da obavljaju svoju dužnost u crkvi stali su na stranu antihrista, pobunivši se protiv Boga. Na kraju je Bog mrzeo, gnušao se i odbacio je celu tu crkvu. Razmišljajući o tome, uverila sam se da neprijavljivanje lažnih starešina i antihrista štiti Sotonu i nanosi štetu Božjem izabranom narodu i da njihovo neprijavljivanje kada ometaju rad crkve vređa Božju narav. Bila sam pomalo uplašena i zaista sam se gnušala sebe. To mi je dalo motivaciju da primenjujem istinu.

Pomislila sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi pokazale put primene. Suočavajući se sa ovim pitanjem, morala sam da stavim interese crkve na prvo mesto, morala sam tome da dam prioritet i da se svesno pobunim protiv svojih pogrešnih motiva. Morala sam da prestanem da stavljam svoje lične interese na prvo mesto. Tako sam zapisala probleme koje sam videla i spremila se da ih prijavim višem starešini. Upravo tada, nekoliko drugih sestara mi je reklo da su takođe primetile da Džoslin ne radi stvarni posao, da ne rešava dugogodišnje probleme u crkvi, da unapređuje ljude kako želi i da stalno odbija da smeni neke ljude lošeg kova koji su nekompetentni u svom poslu i koji su dugo bili površni u svojoj dužnosti, uz izgovor da ne može da nađe odgovarajuće kandidate. To je nanelo veliku štetu radu crkve. Prema načelima, Džoslin je bila lažni starešina. Tako da smo napisale pismo u kojem smo je zajedno prijavile i poslale smo ga starešini.

Kasnije su više starešine razmotrile situaciju i otkrili su da Džoslin nikada nije radila stvarni posao, da je imala diktatorski pristup i da je koristila svoj status kako bi sputavala druge. Prepoznata je kao lažni starešina i smenjena je sa položaja. Utvrđeno je da Ilaj nije pogodan kao nadzornik za rad na zalivanju, pa je raspoređen na drugu dužnost. Obuzela su me razna osećanja kada sam videla kako je ispalo. Videla sam da u Božjoj kući zaista vladaju Hristos i istina i osećala sam više samopouzdanja da primenjujem istinu. Obuzela me je zahvalnost prema Bogu. Tako sam zahvalna na prosvećenju i vođstvu Božjh reči koje su mi omogućile da se postepeno oslobodim kontrole i okova tih sotonskih filozofija i da skupim hrabrost da primenim istinu, da prijavim lažnog starešinu i da živim dostojanstveno!