Pre nekoliko godina vratila sam se iz drugog grada u lokalnu crkvu da obavljam svoju dužnost. Kada sam čula starešinu, Džang Sin, kako kaže da je Sijao Liju đakon zadužena za zalivanje, bila sam zapanjena. Znala sam da je Sijao Liju ranije sejala razdor, kao i da je ugnjetavala i kažnjavala ljude. Da bi stekla moć u crkvi, ona i nekolicina zlih ljudi tvrdili su da su starešine i delatnici lažni, unoseći haos. U to vreme, braća i sestre su, na osnovu njenog ponašanja, prepoznali da je zla osoba i pripremali su dokumentaciju za njeno izopštenje. Zašto je ona sada đakon zadužen za zalivanje? Upitala sam Džang Sin, koja je rekla da se Sijao Liju sada promenila i da nosi teret svoje dužnosti, te da treba da je gledam s ljubavlju, iz perspektive njenog rasta. Iako sam bila sumnjičava, tek sam se vratila i nisam znala šta se dešava, pa sam mislila da Džang Sin kao starešina, ne bi prekršila načela prilikom odabira ljudi, pa nisam postavljala dodatna pitanja. Džang Sin je takođe spomenula da sestra Fang Ling, koja je ranije bila njena saradnica kao starešina, nije obavljala dužnost niti je prisustvovala okupljanjima otkako je smenjena, kao i da nije promenila stav i pored ponovljenih razgovora u zajedništvu. Zbog toga je trebalo da bude uklonjena, a Džang Sin me je zamolila da navedem primere Fang Linginih nedela. To je u meni izazvalo određenu sumnju. Fang Ling nije nosila teret svoje dužnosti; bila je samo lažni starešina koji nije obavljao stvarni posao. Ali nakon što je smenjena, i dalje je propovedala jevanđelje, bavila se opštim poslovima i nije činila nikakvo zlo. Zašto je morala da bude uklonjena? Što sam više razmišljala o tome, to mi je sve manje imalo smisla. Setila sam se da je Džang Sin, kada sam ranije imala kontakt s njom, bila prilično osvetoljubiva. Fang Ling je jednom prijavila višim starešinama da Džang Sin nije nosila teret svoje dužnosti. Da li je moguće da je zbog tog incidenta gajila ozlojeđenost i želela da se osveti Fang Ling? Ako je to bio slučaj, Džang Sin je kažnjavala Fang Ling, a to je činjenje zla! Ali sam takođe shvatila da nisam upoznata s nedavnim ponašanjem Fang Ling, pa nisam mogla da budem sigurna da nešto nije u redu sa Džang Sin. Odlučila sam da sačekam dok ne budem sigurna.

Kasnije sam čula da je Džang Sin na jednom okupljanju iskrivila činjenice i osudila Fang Ling, a kada joj je jedna sestra protivrečila, optužila je tu sestru i Fang Ling da se udružuju kako bi napale vođstvo i naredila je toj sestri da se osami kako bi razmislila. Pošto je jedna sestra rekla da se Fang Ling prema drugima ophodila s ljubavlju, Džang Sin je zatim slagala da je bezbednost te sestre ugrožena i zabranila joj da prisustvuje okupljanjima tri meseca. Bila je tu i sestra zadužena za opšte poslove kojoj je Džang Sin zabranila da obavlja svoju dužnost samo zato što joj je dala savet. To me je zaista šokiralo. Kako je moguće da Džang Sin uopšte nema bogobojažljivo srce? Počinila je toliko zlih stvari da bi ugnjetavala ljude. A oni koje je ugnjetavala su ljudi u crkvi koji su stremili ka istini. Džang Sin je zasigurno imala problem. Otišla sam kod sestre Li Sinžui, koja je brinula o pridošlicama, da razgovaramo i razlučimo ovaj problem. Rekla mi je: „Sijao Liju uopšte ne pokazuje pokajanje. Ona se i dalje žali na nepravde koje je doživela, pa na svakom okupljanju raspravlja o tome ko je bio u pravu, a ko nije, te prekida crkveni život. Kada je Fang Ling bila starešina, istraživala je zlo ponašanje Sijao Liju, pa je Sijao Liju drsko izjavila da želi da joj se osveti.” Bila sam ogorčena. Džang Sin je zapravo rekla da se Sjao Liju pokajala. Očigledno je podržavala zlu osobu koja je ometala crkvu. Zar to nije bio znak lažnog starešine? Ali sam pomislila kako bi Džang Sin usporila rad crkve ako se blagovremeno ne vrati na pravi put, pa sam odlučila da joj prvo ukažem na te probleme. Nakon sastanka sa Džang Sin, rekla sam joj da je prekršila načela time što je sprečila te sestre da obavljaju svoje dužnosti. Neočekivano, ona je viknula na mene: „Neki ljudi odbijaju da me slušaju i govore loše o meni iza leđa! Tačno znam ko ima takvo mišljenje o meni. Ako me ne budu slušali, prijavi to višim starešinama! Sve što radim je pravedno i ispravno. Ne plašim se onoga što bilo ko ima da kaže o meni.” Njen zloban odgovor me je uplašio. Sada je ona sama imala poslednju reč u crkvi i potiskivala i kažnjavala svakoga ko je nije slušao. Ona nije bila ništa drugo do tiranin. Rekla sam joj samo jednu stvar, a bila je toliko zlobna da sam se plašila da će mi, ako nastavim da ukazujem na stvari i da je razotkrivam, zabraniti da obavljam svoju dužnost. Moj život – ulazak bi trpeo ako bi se to dogodilo. Čim sam to shvatila, prestala sam da ukazujem na njene probleme. Kada sam se vratila kući, osećala sam se vrlo krivom. Zla osoba je ometala crkvu, a moja braća i sestre su bili potlačeni. Umesto da reši problem, Džang Sin je potiskivala ljude, a kada sam joj ukazala na njen problem, nije ga prihvatila. Znala sam da tu situaciju treba da prijavim višim starešinama. Nakon toga sam otišla da vidim Sinžui. Razgovarale smo o načelima pisanja izveštaja i pripremale se da prijavimo Džang Sin. Ali kada smo završile zapisivanje njenih zlih postupaka i spremale se da to predamo, ja sam oklevala. Šta bismo uradile ako Džang Sin sazna za naš izveštaj, izmisli optužbu, smesti nam i izopšti iz crkve? Kako bih mogla da budem spasena ako bi me izopštili? Nakon što sam razmislila o tome, dugo nisam predala pismo. Ali dok sam posmatrala haos u crkvi, osećala sam krivicu što to nisam prijavila. Tokom tih nekoliko dana, svaki put kada bih pomislila na taj problem, osećala bih se zaista uznemireno.

Jedne večeri, kada sam otišla kod Lin Sinžui, Džang Sin je iznenada došla i agresivno optužila Li Sinžui da ju je razotkrila u crkvi. Videvši njen zloban stav, osećala sam se veoma ogorčeno. Zaista je bila previše uobražena. Bezobzirno je činila nedela, ali je zabranjivala drugima da je razotkriju. Ljudi nisu imali ni pravo da govore, a cela crkva bila je pod njenom kontrolom. Morala sam da se zauzmem za pravdu i razotkrijem Džang Sin kako bih zaštitila delo crkve. Ali, s obzirom na to koliko je bila nadmena, kako nikoga nije slušala i koliko je bila osvetoljubiva, pomislila sam da bih, ako je izazovem, mogla da budem sledeća koju će kazniti. Mogla bi da izmisli neku optužbu kako bi me izopštila. Osećala sam se posve neodlučno, pa sam se u tišini pomolila Bogu da mi da hrabrost i samopouzdanje. Setila sam se Božjih reči: „U svakoj crkvi postoje ljudi koji ometaju njen rad ili prekidaju delo Božje. Sve su to prerušene Sotone koje su se ušunjale u kuću Božju. (…) Ovi ljudi divljaju u crkvi, prenoseći svoju negativnost, šireći smrt, radeći šta god požele, govoreći šta god požele, i niko se ne usuđuje da ih zaustavi. Oni kipte od sotonske naravi. I čim izazovu smetnje, dah smrti ulazi u crkvu. Oni koji unutar crkve primenjuju istinu bivaju odbačeni, nesposobni da daju sve od sebe, dok oni koji ometaju crkvu i šire smrt, divljaju u crkvi – i, povrh toga, većina ljudi ih sledi. Takvim crkvama vlada Sotona, kratko i jasno; đavo im je car. Ako ljudi u takvim crkvama ne ustanu i ne odbace glavne demone, i oni će pre ili kasnije propasti. Protiv takvih crkava se od sada moraju preduzimati određene mere. Ako oni koji su sposobni da primenjuju ponešto od istine to ne traže, takva će crkva biti potpuno izbrisana. Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; to znači odbaciti Sotonu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Božje reči su mi dale hrabrost i snagu, i više se nisam plašila. Božja pravedna narav ne toleriše uvrede, a prema izuzetno zlim ljudima i antihristima, Bog oseća krajnju mržnju i gađenje. Čak i ako imaju moć i budu neobuzdani neko vreme, na kraju će biti razotkriveni i uklonjeni. Božja reč je vrlo jasna: kada zli ljudi i antihristi kontrolišu crkvu, ako niko ne praktikuje istinu, tada prećutno dopuštaju da ove zle sile nesmetano deluju u crkvi. Takvom crkvom vlada Sotona, a ako se članovi ne pokaju, Bog će ih sve ostaviti i ukloniti. To me je zaista pogodilo. Džang Sin je bila tiranin u crkvi, napadala je i kažnjavala moju braću i sestre, a ja, da bih zaštitila sebe, nisam se zauzela da je razotkrijem i zaustavim, čime sam dopustila njoj i Sijao Liju da čine zlo i ometaju delo crkve. Stajala sam na Sotoninoj strani i opirala se Bogu, te sam bila saučesnik u njihovom zlu. Shvativši to, skupila sam hrabrost da razotkrijem Džang Sin jer je štitila zlu osobu, koristila položaj da bi kažnjavala druge i hodala putem antihrista. Kada je to čula, Džang Sin je ostala bez reči. Odmah je promenila temu, pristala je da se Fang Ling vrati u crkvu, a zatim je otišla.

Nakon toga, nekoliko odlomaka Božje reči pojasnilo mi je neke stvari, pa sam mogla bolje da razumem suštinu Džang Sin. Božje reči kažu: „Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. (…) Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju njihove postupke, ljude koji su vešti izvršioci, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju. Antihristi takve ljude uzdižu i drže ih uza se kako bi im služili, trčkarali unaokolo i po čitav dan se vrzmali oko njih. To antihristima daje vlast unutar crkve, što znači da se mnogi ljudi zbližavaju s njima, da ih mnogi ljudi slede i da se niko ne usuđuje da ih uvredi. Svi ti ljudi koje antihristi odgajaju jesu ljudi koji ne streme ka istini. Većina njih je lišena duhovnog razumevanja i ne zna ništa drugo osim da poštuje pravila. Oni vole da prate trendove i da slede one koji su trenutno na vlasti. Pripadaju onoj sorti koja se kuraži kad ima moćnog gospodara – oni su obična banda smetenjaka. Kako glasi ona izreka nevernika? Bolje biti štitonoša dobrom, nego obožavani predak lošem čoveku. Antihristi rade potpuno suprotno – ponašaju se kao obožavani preci takvih ljudi, pa ih još odgajaju kao svoje barjaktare i vođe navijača. Kad god u nekoj crkvi na vlast dođe antihrist, on će za svoje pomagače uvek vrbovati smetenjake i ljude koji se povazdan glupiraju unaokolo, dok će ljude dobrog kova, koji razumeju i praktikuju istinu i koji mogu da se late posla, isključiti i potisnuti – to se naročito odnosi na one starešine i delatnike koji su sposobni da obavljaju stvarne poslove” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). „Koje ljude antihrist smatra neistomišljenicima? One koji, u najmanju ruku, antihrista ne shvataju ozbiljno kao starešinu, što znači da mu se ne dive i ne obožavaju ga, već se prema njemu odnose kao prema običnom čoveku. To je jedna vrsta neistomišljenika. Tu su, zatim, i oni koji vole istinu, streme ka njoj, nastoje da promene narav i streme ka ljubavi prema Bogu; oni ne idu istim putem kao antihrist i u njegovim su očima neistomišljenici. Ima li i drugih? (Oni koji antihristu večito daju predloge i koji se ne boje da ga razotkriju.) Antihrist svakoga ko se usudi da mu daje predloge i da ga razotkrije, kao i svakoga čiji se pogledi razlikuju od njegovih, smatra neistomišljenikom. A postoji i još jedna vrsta: oni koji su po kovu i sposobnosti jednaki antihristu, čije su sposobnosti govora i delanja slične njegovim, ili za koje on smatra da su iznad njega ili da su u stanju da ga razaznaju. To je, za antihrista, neprihvatljivo i predstavlja pretnju njegovom statusu. Takvi ljudi su njegovi najveći neistomišljenici. Antihrist se ne usuđuje da ih zanemari niti da, ma i u najmanjoj meri, popusti stisak u odnosu na njih. Smatra ih trnom u peti, stalnim uzrokom iritacije, uvek je na oprezu i uzdržan prema njima i u svemu ih izbegava. Naročito kada antihrist vidi da će ga neki neistomišljenik razaznati i razotkriti, posebno ga hvata panika; očajnički nastoji da tog neistomišljenika odstrani i napadne i neće imati mira sve dok ga ne ukloni iz crkve. Sa takvim načinom razmišljanja i srcem punim takvih stvari, za šta je on sve sposoban? Da li bi se prema toj braći i tim sestrama ophodio kao prema neprijateljima i smišljao načine da ih upropasti i da ih se otarasi? Naravno da bi. Propao bi razmišljajući o načinima da neistomišljenike primora na poslušnost i ne bi ni od čega prezao da ih porazi, zar ne? Primoravanje neistomišljenika na poslušnost znači da antihrist tera sve da ga slušaju i da stvara takvu atmosferu da niko ne sme da kaže ništa drugo ni da ima drugačije mišljenje, a kamoli da ga razotkrije. Poražavanje neistomišljenika znači da mu antihrist smešta i osuđuje ga, stvarajući pogrešne utiske da bi od neistomišljenika napravio budalu te da bi ovaj bio orezan, a njegov ugled dotakao dno. Zar nije takvo postupanje najgori oblik zlodela? Zar ono ne vređa Božju narav?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Priroda antihrista je posebno mračna i zlobna. Kako bi monopolizovali moć i stvorili nezavisno carstvo, oni promovišu ljude koje vole da budu njihova desna ruka. Svako ko ukaže na njihove nedostatke, ko ih razotkrije ili ugrozi njihov status, postaje im trn u oku, te takve osobe napadaju, isključuju na sve moguće načine, pa čak i uklanjaju iz crkve. Suština antihrista je suština zlih ljudi. Oni osećaju odbojnost prema istini i nemaju savest ni razum, i bez obzira na to koliko kažnjavaju druge, ne osećaju nikakvu krivicu. Posmatrajući ponašanje Džang Sin, uvidela sam da ona kao starešina uopšte nije podržavala rad crkve. Koristila je svoju moć da neguje svoje sledbenike kako bi kontrolisala crkvu i napadala i isključivala neistomišljenike. Sijao Liju bila je zla osoba i trebalo je da bude izopštena, ali pošto je branila Džang Sin, Džang Sin ju je unapredila i pronalazila razne razloge da je oslobodi krivice. Fang Ling je imala osećaj za pravdu, a kada je ukazala na probleme koje ima Džang Sin, Džang Sin joj je to zamerila. Kada je Fang Ling smenjena, Džang Sin je videla priliku za osvetu, pa je učinila sve što je mogla da ukloni Fang Ling iz crkve. Kada nekoliko drugih sestara nije stalo uz nju u osudi Fang Ling, ona ih je potisnula i kaznila. Džang Sin je bila zlokobna i zlobna, kažnjavala je svakoga ko je ugrožavao njen status ili ko joj nije bio poslušan. Bila je tiranin koji je divljao po crkvi, a pritom nije osećala ni trunku kajanja. Ona je bila istiniti antihrist. Nakon što smo to prepoznali kod Džang Sin, predali smo prijavu.

Nije dugo trebalo da nam se Džang Sin osveti. Zabranila mi je da dolazim na okupljanja, koristeći izgovor da predstavljam bezbednosni rizik. Pošto su sestre Li Sinžui i Juen Siju prepoznale Džang Sin onakvom kakva zaista jeste, ona je njima takođe zabranila da dolaze na okupljanja. Zato smo se dogovorile da se okupljamo zajedno. Nedugo zatim, Džang Sin je mene i Sinžui lažno optužila da se borimo za vođstvo, da izazivamo haos u crkvi i da smo zle osobe, te je zatražila od braće i sestara da nas odbace. Neki su poverovali rečima Džang Sin bez rasuđivanja i hladno su me ignorisali kada bi me videli na ulici. Kada se to dogodilo, osećala sam se povređenom i krivom. Zašto smo, nakon što smo praktikovale istinu, bile potisnute, kažnjene i lažno optužene od strane tih zlih sila? Zašto je Džang Sin i dalje napredovala u crkvi uprkos tome što je činila zlo? Zašto su nas braća i sestre pogrešno razumeli i odbacili? Bila sam u velikom bolu, nisam znala kako ću nastaviti svoj put u budućnosti i bila sam zarobljena u negativnim mislima. Na okupljanjima tih dana, kada su sestre prosuđivale ponašanje Džang Sin, nisam želela da govorim. Pomislila sam: „Ustala sam da razotkrijem Džang Sin, a ne samo da sam bila potisnuta, već su me braća i sestre pogrešno shvatili, smatrajući da se nadmećem za vođstvo. Sada sam potisnuta i izolovana. Ko će se zauzeti za mene? Pa, neka bude tako, crkvene stvari me više ne zanimaju.” Osećala sam se vrlo slabo i bila sam u dubokoj duhovnoj tami. U svojoj patnji, kleknula sam pred Bogom sa suzama u očima i iznova Mu govorila: „Bože! Toliko patim nakon što sam iskusila ove stvari. Zašto sam potisnuta i odbačena zbog praktikovanja istine i zaštite interesa crkve? Bože, molim Te, vodi me i pomozi mi da razumem Tvoju nameru.”

Kasnije sam pročitala u Božjoj reči: „Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenitet? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se potčiniš, kao i stvarnost svog potčinjavanja Božjem suverenitetu i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tražiš; a onda moraš da naučiš da se potčinjavaš. ’Čekanje’ znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. ’Traženje’ znači posmatranje i razumevanje smišljenih Božjih namera prema tebi, kroz ljude, događaje i stvari koje je On rasporedio, razumevanje istine kroz njih, razumevanje onoga što ljudi moraju da postignu i puteva kojih se moraju držati, razumevanje rezultata koje Bog želi da postigne kod ljudi i dostignuća koje želi da ostvari u njima. ’Potčinjavanje’ se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegovog suvereniteta i, kroz to, spoznavanje načina na koji Stvoritelj diktira čovekovu sudbinu, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako sprovodi istinu u čoveku” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam razmislila o Božjoj reči, iznenada sam shvatila: kada se dogode stvari koje ne razumem, treba da imam stav pokornosti, da učim kako da tražim Božje namere i da čekam da se stvari odvijaju u Božje vreme. Shvatila sam da, nakon što smo predali prijavu, postoji postupak koji starešine na višem nivou moraju da sprovedu kako bi je rešili. Pre nego što oni razmotre prijavu, Džang Sin će sigurno nastaviti da čini zlo, da napada i da isključuje neistomišljenike. To je bilo otkrivanje njene zle prirode. Tokom ovog perioda morali smo da budemo strpljivi i da čekamo. To je bio neophodan deo postupka. Ali nisam imala srca da se pokorim i da čekam, niti sam tražila da naučim lekcije u ovom okruženju. Kada sam videla da Džang Sin nije pozvana na odgovornost, a da sam umesto toga ja bila osuđena i odbačena, žalila sam se i pogrešno razumela Boga, poricala Njegovu pravednost i osećala razočaranje prema Njemu. Bila sam tako nerazumna!

Nakon toga, molila sam se Bogu i zamolila Ga da me vodi u razumevanju Njegove pravedne naravi. Zatim sam pročitala ovaj odlomak Božje reči: „Kako da ljudi spoznaju i dokuče Božju pravednu narav? Pravednici primaju Njegove blagoslove, a zli su prokleti. To je Božja pravednost. Bog nagrađuje dobro, a kažnjava zlo i nagrađuje svakoga po delima njegovim. To je tačno, ali u ovom trenutku postoje neki događaji koji se ne slažu sa ljudskim predstavama. Naime, postoje oni koji veruju u Boga i obožavaju Ga, a ubijeni su ili su pogođeni Njegovim prokletstvima, ili oni koje Bog nikada nije blagoslovio i obratio pažnju na njih; ma koliko Ga obožavali, On ih ignoriše. Ima nekih zlih ljudi koje Bog ne blagosilja niti kažnjava, a ipak su bogati, imaju mnogo potomakai sve im ide dobro; uspešni su u svemu. Da li je to Božja pravednost? Neki ljudi kažu: ’Mi obožavamo Boga, pa ipak nismo dobili blagoslove od Njega, dok zli ljudi koji ne obožavaju Boga i čak Mu se opiru, žive bolje i uspešnije od nas. Bog nije pravedan!’ Šta vam ovo pokazuje? Dao sam vam samo dva primera. Koji od njih govori o Božjoj pravednosti? Neki ljudi kažu: ’Oba su ispoljavanje Božje pravednosti!’ Zašto to kažu? Postoje načela u Božjim postupcima – samo što ljudi ne mogu da ih vide jasno, a pošto nisu u stanju da ih jasno vide, ne mogu da kažu da Bog nije pravedan. Ljudi mogu da vide samo ono što je na površini; ne mogu da vide stvari onakvim kakve jesu. Dakle, ono što Bog čini je pravedno, ma koliko malo bilo u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima. Mnogo je ljudi koji se neprestano žale da Bog nije pravedan. To je zato što ne shvataju situaciju na pravi način. Lako mogu da pogreše kada uvek gledaju na stvari kroz prizmu svojih predstava i zamisli. Ljudsko znanje postoji među njihovim sopstvenim mislima i gledištima, unutar njihovih ideja o transakcijama ili unutar njihovih gledišta o dobru i zlu, ispravnom i pogrešnom, ili o logici. Kada neko sagleda stvari iz takvih gledišta, lako mu je da pogrešno shvati Boga i da stvori predstave, a takva osoba će Mu se opirati i žaliti se na Njega” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljala o Božjoj reči, shvatila sam da sam imala pogrešnu predstavu da pravednost znači pravičnost i razumnost. Zla osoba i antihrist prekidali su rad crkve, a pošto smo štitili interese crkve tako što smo se borili da ih razotkrijemo i prijavimo, smatrala sam da Bog treba da nas čuva, zaštiti i ne dopusti da budemo potlačeni, dok zla osoba i antihrist treba odmah da budu izbačeni. Mislila sam da je to Božja pravednost. Nakon što smo napisali prijavu i kada sam videla da antihrist i zla osoba nisu bili pozvani na odgovornost, da su i dalje zauzimali visoke položaje u crkvi i da su nas izolovali i osudili, počela sam da sumnjam u Božju pravednost, pa sam čak nerazumno pitala gde je Božja pravednost. Bila sam tako nadmena! Setila sam se da je Petar, kada je bio iskušavan, podvrgnut oplemenjivanju. Iako nije mogao da shvati šta Bog čini, verovao je da je On pravedan bez obzira na to šta čini i da u tome postoji Njegova mudrost. Zato je mogao da se pokori Bogu, a na kraju je imao najveću ljubav prema Njemu, pokoravao Mu se do smrti i dao predivno svedočanstvo. Ali ja nisam razumela istinu i merila sam Božju pravednost iz perspektive trgovine, zasnovane samo na onome što sam mogla da vidim u tom trenutku. Kada bi Bog činio stvari koje su bile u skladu s mojim predstavama i koje su mi koristile, smatrala sam da je Bog pravedan i mogla sam da Ga hvalim. Kada me je antihrist potisnuo, a moja budućnost i sudbina bili su u pitanju, izgubila sam veru u Boga, pa čak i posumnjala u to da je Bog pravedan i poricala da crkvom vladaju istina i pravednost. Procenjivala sam Božju pravednost isključivo na osnovu toga da li imam koristi od Njegovih postupaka. To je bilo potpuno apsurdno. Bog je Stvoritelj, Božja suština je pravednost i Bog mrzi zlo – to je određeno Njegovom suštinom. Iako crkva za sada nije isključila antihrista i zlu osobu, to sigurno nije značilo da Bog nije zgrožen njihovim postupcima, niti da Bog ne prezire zlo, a ni da u crkvi ne vlada istina. U tome su bili Božja mudrost i dobre namere, samo ih ja nisam razumela. Morala sam da budem razumna, da zauzem svoje mesto kao stvoreno biće, da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, da se molim Bogu i tražim, te da čekam Njegovo prosvećenje i vođstvo. Kada sam to shvatila, srce mi se razvedrilo, a pogrešno razumevanje Boga je nestalo. Takođe sam shvatila da neka braća i sestre u crkvi još uvek nisu uvideli pravu prirodu Džang Sin. Kroz te stvari, malo po malo, svi će oni uvideti suštinu Džang Sin. Svi su morali da uoče njenu pravu prirodu kako bi mogli da je odbace. To bi nam zaista pomoglo da razvijemo sposobnost rasuđivanja. Nakon što sam to shvatila, pomolila sam se Bogu i rekla da želim da se pokorim Njegovoj orkestraciji i uređenjima, kao i da naučim lekcije u ovom okruženju.

Kasnije, u Božjoj reči pročitala sam sledeće: „Ako želiš da budeš spasen, ne samo da moraš da prevaziđeš prepreku velike crvene aždaje i da je raspoznaš, da prozreš njeno rugobno lice i da se potpuno pobuniš protiv nje – već moraš da prevaziđeš i prepreku antihristȃ. Antihrist, u crkvi, nije samo neprijatelj Boga, već i Božjeg izabranog naroda. Ako nisi u stanju da raspoznaš antihrista, velika je verovatnoća da ćeš biti naveden na stranputicu i pridobijen, da ćeš hodati putem antihrista i da će te Bog prokleti i kazniti. Ako se to desi, znači da je tvoja vera u Boga potpuno podbacila. Šta čovek mora da poseduje da bi zadobio spasenje? Pre svega, mora da razume mnoge istine i da bude u stanju da raspozna suštinu, narav i put antihrista. To je jedan način da se osigura da neće, verujući u Boga, obožavati i slediti ljude, kao i jedini način da sledi Boga do samog kraja. Samo čovek koji je u stanju da raspozna antihrista kadar je da istinski veruje u Boga, da Ga sledi i da svedoči za Njega. Neki će onda reći: ’Šta da radim ako u ovom trenutku nemam istinu potrebnu za to?’ Moraš se pod hitno opremiti istinom; moraš naučiti da vidiš unutrašnjost ljudi i stvari. Raspoznati antihrista nije lako i zahteva sposobnost da se jasno vidi njegova suština i da se prozreju zavere, trikovi, namere i ciljevi iza svega što on radi. Na taj način te on neće navesti na stranputicu ni kontrolisati i moći ćeš da ostaneš postojan, da bezbedno i sigurno stremiš ka istini i da budeš nepokolebljiv na putu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ako nisi u stanju da prevaziđeš prepreku antihristȃ, može se reći da si u velikoj opasnosti i da je velika verovatnoća da će te Sotona navesti na stranputicu i zarobiti, te da ćeš spasti na to da živiš pod njegovim uticajem. (…) Stoga, ako želiš da stigneš tamo gde će ti biti dato spasenje, prvi ispit koji moraš da položiš je da li si u stanju da opaziš i prozreš Sotonu, a moraš da imaš i hrabrosti da ustaneš i da ga razotkriješ i napustiš. Gde je, dakle, Sotona? Sotona je pored tebe i svuda oko tebe; možda živi čak i u tvom srcu. Ako živiš u sotonskoj naravi, može se reći da pripadaš Sotoni. Sotonu i zle duhove duhovnog carstva ne možeš videti ni dodirnuti, ali Sotone i živi đavoli koji postoje u stvarnom životu – svuda su. Svako ko oseća odbojnost prema istini je zao, a svaki starešina i delatnik koji ne prihvata istinu antihrist je ili lažni starešina. Zar nisu takvi ljudi Sotone i živi đavoli? To su možda upravo ljudi koje obožavaš i na koje se ugledaš; možda upravo ljudi koji te vode i kojima se u svom srcu već odavno diviš, veruješ im, uzdaš se u njih i nadaš im se. A u stvari, oni su prepreke koje ti stoje na putu i ometaju te u stremljenju ka istini i zadobijanju spasenja; oni su lažne starešine i antihristi. Mogu preuzeti kontrolu nad tvojim životom i nad putem kojim koračaš i upropastiti ti šansu da zadobiješ spasenje. Ako ne uspeš da ih raspoznaš i prozreš, možeš u bilo kom trenutku biti naveden na stranputicu i zarobljen. Prema tome, u velikoj si opasnosti. Ako nisi u stanju da se izbaviš iz te opasnosti, Sotonina si žrtva. Ljudi koji su navedeni na stranputicu i kontrolisani i koji postanu sledbenici antihrista u svakom slučaju ne mogu nikada zadobiti spasenje. Pošto ne vole istinu i ne streme ka njoj, neizbežna je posledica da bivaju navedeni na stranputicu i da slede antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). Nakon što sam razmišljala o Božjoj reči, razumela sam Njegovu nameru. Bog dopušta da se antihristi i zli ljudi pojave u crkvi, a iza toga stoji Njegova mudrost. Bog koristi njihovo ometanje i navođenje na pogrešan put da ljudima pruži sposobnost rasuđivanja kako bi se oslobodili mračnog uticaja Sotone i postigli spasenje. Razmišljala sam o tome kako me je Džang Sin potiskivala i kažnjavala, a moja braća i sestre su me pogrešno razumeli i odbacili. Iako mi je to uzrokovalo izvesnu patnju, tokom tog postupka videla sam pravi primer kako antihristi navode ljude na pogrešan put i nanose im štetu. Stekla sam znanje i sposobnost rasuđivanja i jasno shvatila da je Džang Sin antihrist čija suština mrzi istinu i neprijateljski je nastrojena prema Bogu. Više nisam osećala da me ona ograničava i kontroliše; naučila sam iz njenih grešaka i mogla sam da izbegnem pogrešan put. Zar ovo nisu bili istinski dobici? Zar sve ovo nije bila Božja ljubav i spasenje? Što sam više razmišljala o tome, sve sam više shvatala koliko je Bog mudar i pravedan, i sve više sam žalila što nisam razumela Njegovu pravednu narav. Kada sam bila potlačena, krivicu za svu tu nepravdu svalila sam na Boga, pogrešno sam Ga razumela i žalila se na Njega. Bila sam tako buntovna. Kada sam to shvatila, osećala sam se dužna Bogu i želela sam da se pokajem. Razotkrivanje lažnih starešina i antihrista je dobro i pravedno delo. To je bila moja odgovornost i obaveza. Kada bi zli ljudi bili razotkriveni i izopšteni, moja braća i sestre mogli bi da imaju dobar crkveni život. Čak i ako su me braća i sestre pogrešno razumeli ili ako me je antihrist izopštio, nije bilo razloga za žaljenje. Setila sam se još jednog odlomka Božje reči: „Zli ljudi će zauvek biti zli i nikada neće izbeći dan kazne. Dobri ljudi će zauvek biti dobri i biće otkriveni kada se Božje delo završi. Niko od zlih se neće smatrati pravednim, niti će se iko od pravednika smatrati zlim. Zar bih dozvolio da ijedan čovek bude pogrešno optužen?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”). Božja reč je sasvim jasna. Bog je pravedan, On daje milost i spasenje onima koji Ga iskreno vole, a proklinje i kažnjava zle ljude i antihriste. To je određeno Božjom pravednom naravi. Da li ću biti spasena, zavisi od Boga, a ne od antihrista. Iako je našom crkvom vladao antihrist i bili smo potlačeni, to je bilo samo privremeno. Bog sve vidi, Duh Sveti sve otkriva, i pre ili kasnije antihrist će biti razotkriven i uklonjen. Tokom tih dana često sam razmišljala o Božjoj reči. Postepeno sam osećala olakšanje u srcu i stekla poverenje u Božje delo.

Jednog dana, više starešine organizovale su dolazak dve sestre kako bi rešile haos u našoj crkvi. Bili smo veoma uzbuđeni i više puta zahvalili Bogu. Nasuprot očekivanjima, nakon što smo iskreno prijavili zlo ponašanje Džang Sin, ona je smenjena samo zato što je bila lažni starešina. Iako smo svi nastavili crkveni život, nisam mogla da se otmem osećaju nelagode. Džang Sin je po prirodi bila zla. Ona je nemilosrdno kažnjavala i potiskivala ljude zarad očuvanja svog statusa, a pri tom je privlačila i branila zle osobe. Uopšte nije prihvatala istinu i odbijala je da se pokaje. Nije bila samo lažni starešina, već istiniti antihrist. Ali onda sam pomislila: „Ako to spomenem, hoće li braća i sestre reći da uporno odbijam da zaboravim njene greške? Onda zaboravi na to, to nije moja briga. Ionako mi ona sada neće ništa učiniti.” S tom mišlju odlučila sam da više ne spominjem te stvari. Tokom svoje duhovne posvećenosti pročitala sam u Božjoj reči: „Antihristi nikada neće prihvatiti istinu; istrajaće u svojim greškama do kraja, nikada neće promeniti kurs niti će se pokajati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”). Znala sam da Džang Sin ima suštinu antihrista i da će, ako ne bude izopštena, iskoristiti svaku priliku da ometa crkveni život i stvori haos, a moja braća i sestre će ponovo patiti zbog nje. Morala sam da se zauzmem i razotkrijem Džang Sin. Nisam više mogla da štitim sebe. U Božjoj reči sam pročitala: „Jednom kada istina postane život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i po potrebi ćeš takvu osobu moći da prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ zle ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši; ignorisaćeš to i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko ometa rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće, što te čini izdajnikom koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si ti uopšte ljudsko biće? Ti si demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božju reč, shvatila sam da sam zahvaljujući Njegovom prosvećenju i vođstvu stekla određenu sposobnost rasuđivanja zlih dela Džang Sin i Sijao Liju. Ako se ne zauzmem i ne razotkrijem ih, pokazala bih da nemam savest i ne bih uspela da zaštitim rad crkve. Više nisam mogla da budem sebična i ogavna tako što ću okretati glavu na drugu stranu. Setila sam se nečega što je zapisano u upravnoj odluci Doba carstva: „Čini sve ono što je korisno za Božje delo i ništa što je štetno za interese Božjeg dela. Brani Božje ime, Božje svedočanstvo i Božje delo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Razumela sam Božje zahteve. Bila sam član crkve, pa sam, kada je u pitanju rad crkve, imala odgovornost da ustanem i da ga zaštitim. Kasnije su više starešine došle da istraže situaciju. Prijavila sam zlo ponašanje Džang Sin i Sijao Liju, a starešine na višem nivou ponovo su započele istragu kako bi to proverile. Kroz razgovor na okupljanju o istini u vezi s prepoznavanjem antihrista, braća i sestre stekli su sposobnost rasuđivanja. Jedan po jedan, razotkrivali su i prijavljivali zla dela Džang Sin i Sijao Liju. Na kraju je utvrđeno da je Džang Sin istiniti antihristi izopštena je iz crkve. Sijao Liju je, nakon što je odbila da se pokaje za svoje zle postupke, izopštena kao saučesnik antihrista. Neka braća i sestre koje je Džang Sin navela na pogrešan put su se osvestili, svi su je odbacili i više je nisu sledili. Nakon toga, crkveni život se vratio u normalu.

Iako je prilikom prijavljivanja ovog antihrista bilo uspona i padova, to što me je ona potiskivala omogućilo mi je da steknem izvesno rasuđivanje o antihristima, da razvijem svoj uvid i da steknem stvarno iskustvo i spoznaju Božje pravedne naravi, a moja vera u Boga je još više porasla. Hvala Bogu na svemu!