Ranije sam bila ona koja hoće da ugodi ljudima. Kada god bih videla da neko od braće i sestara pokazuje iskvarenost ili svoju dužnost obavlja površno, ne bih se usuđivala da im na to ukažem u strahu da ću naštetiti ugledu te osobe i da će steći loš utisak o meni. U interakciji sa braćom i sestrama vodila sam se sotonskom filozofijom poput one „Razmisli pre nego što progovoriš, a zatim govori s rezervom”, a kada bih zapravo ukazala ljudima na nešto da bih im pomogla, samo bih im usput uputila reč ili dve ublažavajući ozbiljnost situacije. Ponekad kada bih čula braću i sestre da me opisuju kao ljubaznu, srce bi mi se vinulo u nebesa. Verovala bih da im se dopadam i da stoga mora da se i Bogu dopadam. Tek sam, kada sam bila orezana i kada sam podbacila i posrnula, bila u stanju da steknem izvesnu spoznaju o sebi i jasno sagledam prirodu, štetu i posledice toga kada si onaj koji ugađa ljudima.

Izabrana sam za crkvenog starešinu 2018. godine. Znala sam da je jedan od najvažnijih momenata u službi jednog starešine razgovoranje u zajedništvu o istini, rešavanje tuđih poteškoća po pitanju njihovog život-ulaska i zaštita crkvenog života. No, ja sam se bojala da nekoga ne uvredim, pa bih, kad god naiđem na neki problem, primenjivala taktiku rešavanja problema nežnim, blagim savetima. Tokom tog perioda, primetila sam da je đakon zadužen za zalivanje, brat Lju Ljang, bio nemaran, da nije preuzimao breme u svojoj dužnosti i da, kada bi se novi vernici susreli sa problemima, nije razgovarao sa njima da za iste brzo nađe rešenje, ostavljajući neke od tih vernika u negativnom raspoloženju i slabe. Bila sam svesna koliko je priroda ovog problema ozbiljna i da treba sa njim da razgovaram i detaljno analiziram kako je bio površan u svojoj dužnosti. Da je nastavio tim putem ne pokajavši se, Bog bi se toga definitivno gnušao. Ali onog momenta kada sam ugledala Lju Ljanga, ustuknula sam. Pomislila sam: „On zaista ceni svoj ugled, pa ako mu ukažem na te probleme i stvarno povredim njegova osećanja, zasigurno neće imati tako dobro mišljenje o meni. Ukoliko odbije da to prihvati i razvije nekakav animozitet prema meni ili se od mene otuđi, na stranu to što će mi biti neprijatno, biće teško slagati se sa njim nakon toga. Ako braća i sestre pomisle da počinjem da grdim i prekorevam ljude sada kada sam starešina, da li će i dalje imati dobar utisak o meni? Zaboravi, neću razgovarati sa njim niti detaljno analizirati problem koji ima.” Stoga sam ga samo nežno posavetovala, ublažujući problem: „Moramo više da se trudimo oko svojih dužnosti, da nosimo breme…” Kao rezultat toga, Lju Ljang nije uvideo suštinu svog površnog pristupa prema svojoj dužnosti i nastavio je da se ponaša neodgovorno kao i uvek. Kada sam to zapazila, uznemirila sam se. Kao crkveni starešina gledala sam brata kako se smeteno provlači u svojoj dužnosti i utiče na crkveni rad, a nisam to rešavala razgovarajući o istini. Zar je to značilo obavljati stvaran posao? Time sam ozbiljno zanemarila dužnost. Što sam više o tome razmišljala, to sam se gore osećala, ali i dalje nisam mogla da progovorim da bih ga razotkrila. Brinula sam se da bi, ukoliko ga razotkrijem i orežem, mogao da pomisli da mi nedostaje saosećajnosti i da bi, ako postane negativan, odustane od svoje dužnosti i svega, braća i sestre mogli da pomisle da nisam sposobna da obavljam posao. Ne samo da bi to narušilo naš odnos uopšte, već bi naškodilo i mom ugledu. Pomislila sam: „Ma zaboravi. Ionako sam Lju Ljangu već nešto rekla, pa ću ga pustiti da vremenom o tome razmisli.” Na ovaj način, na kraju nisam ni razotkrila niti detaljno analizirala njegov problem.

Kasnije sam primetila da su druga dvojica braće koja su radila sa mnom stalno u zategnutim odnosima jer su imali različita mišljenja o nekim stvarima. Nijedan od njih nije popuštao i njihove poslovne rasprave nikada nisu bile plodonosne. Ponekad bi se, nakon što bi prestali sa svađom, otuđili jedan od drugog, što je uticalo na crkveni rad. Bila sam svesna koliko je ovaj problem ozbiljan i mislila sam kako uopšte ne treba da gubim vreme na razotkrivanje manifestacija, prirode i posledica njihove nadmenosti, samopravednosti i tvrdoglavosti. Ali opet sam podvila rep čim sam ih ugledala. Mislila sam: „Obojica su starešine godinama, pa bi trebalo da su upoznati sa ovim problemom i da ga ja ne pomenem. Pored toga, obojica su veoma fini prema meni, pa bi, budem li sa njima razgovarala o prirodi i teškim posledicama koje njihovi problemi nose, mogli da pomisle da im samo tražim grešku. Nakon toga bi bilo teško slagati se sa njima. Zaboravi. Oni ionako često čitaju Božje reči, pa s vremenom mogu o tome da razmisle.” Zato sam im samo uputila nekoliko saveta kada sam videla da se ponovo svađaju, podstičući ih da se smire uopšte ih direktno ne razotkrivajući.

Jednog dana, neka sestra mi je rekla: „Naš crkveni rad se ne odvija baš najbolje. Postoje očigledni problemi u dužnostima određene braće i sestara, a vi ne razgovarate o tome kako biste ih rešili. Zar vas to što ne obavljate stvaran posao ne čini lažnim starešinama?” Zaista sam se uznemirila kad sam to čula od nje. Bilo mi je jasno da postoje određeni problemi sa nekom braćom i sestrama koje sam prećutkivala. Uopšte nisam ispunjavala svoje obaveze kao starešina. Zar nisam bila lažni starešina? Znala sam da će me se Bog, ako i dalje ne budem primenjivala istinu, gnušati, odbaciti me i ukloniti. Ta mogućnost me je prepala, pa sam se pomolila: „Bože, videla sam da određena braća i sestre žive unutar svojih iskvarenih naravi i da su crkveni život i različiti aspekti crkvenog rada ozbiljno pogođeni, ali ne umem da primenjujem istinu kako bih to popravila. Bože, molim te povedi me u tome da sebe spoznam.”

Nakon svoje molitve sam ovo pročitala u Božjim rečima: „Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put primene. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Biti u stanju tako stremiti ka istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, znači ići Petrovim putem, putem stremljenja ka istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenit način ponašanja. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako se ponašaš bez načela, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Čitajući Božje reči koje razotkrivaju one koji hoće da ugode drugima, zaista sam se zabrinula. Nije da nisam rešavala probleme u crkvi zato što ih nisam jasno videla, već zato što nikoga nisam želela da uvredim i što sam se bojala da će imati loše mišljenje o meni. Pokušavala sam da zaštitim sopstveni ugled i status. Bog se gnuša ljudi poput mene koji se ne drže načela ili ne primenjuju istinu, onih koji su sebični i lažljivi. Prisetila sam se kako sam se ponašala. Videla sam da je Lju Ljang konstantno bio nemaran u svojoj dužnosti i da je zadržavao naš rad na zalivanju, pa je trebalo da razotkrijem i detaljno analiziram prirodu njegovog ponašanja. No, ja sam se bojala da će me svi videti u lošem svetlu, da će reći da zakeram i tražim greške kod ljudi sada kada sam postala starešina, pa nikada nisam detaljno analizirala prirodu Lju Ljangovog problema, da bih zaštitila svoj ugled. Rekla sam nešto što se samo ovlaš dotaklo samog problema, a da nisam preduzela bilo šta da pomognem. Čak i kada sam videla ta dva brata koja nikako nisu mogla da se slože i da to ozbiljno utiče na rad naše crkve, to nikada nisam razotkrila niti detaljno analizirala da im pomognem da dožive samospoznaju. Kao rezultat toga, rad crkve je trpeo. Živela sam vodeći se sotonskim filozofijama poput onih „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, i „Novi prijatelj znači još jedno putovanje”. Želeći da zaštitim svoj ugled i status i da me svi vide kao dobricu, stvari sam jasno videla ali ono što bih mislila ne bih u potpunosti podelila sa drugima. Ne samo da je to povređivalo drugu braću i sestre, već je i usporavalo rad crkve. Videla sam da mi savesti i razuma nedostaje u potpunosti i da se ni najmanje nisam posvećivala Bogu. Zar je to značilo biti dobra osoba? Sve i da sam se spolja gledano sa svima dobro slagala i da su svi rekli da sam dobra osoba i da su imali dobar utisak o meni, pred Bogom nisam ispunjavala bilo kakvu dužnost. U Božjim očima sam bila neverna, osoba kojoj se nije moglo verovati. Bog me se gnušao. Uvidevši to, brzo sam se pokajala pred Bogom. Znala sam da tako ne mogu da nastavim i da moram da tragam za istinom kako bih rešila ovaj svoj problem.

Nakon toga sam pročitala ovo u Božjim rečima: „Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i, konačno, zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano vršiti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je svesni otpor Bogu, poricanje Boga – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). U Božjoj reči sam videla da su priroda i posledice ugađanja drugima, štićenja sopstvenih interesa i neprimenjivanja istine, ono što prekida i sabotira delo Božje kuće, kao i služenje Sotoni. Da sam ostala takva ne pokajavši se, Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio. Kao crkvenom starešini, odgovornost mi je da besedim o istini kako bih rešila probleme i poteškoće braće i sestara po pitanju njihovog život-ulaska i da se staram o crkvenom životu. No, umesto toga, kada bih ugledala probleme ljudi, nisam im pomagala da se promene, nisam razotkrivala niti detaljno analizirala suštinu njihovog ponašanja; naprotiv, bila sam neko ko hoće da ugodi drugima da bih zaštitila sopstveni status i ugled, ponašajući se kao Sotonin sluga, nanoseći štetu radu crkve i životima braće i sestara. Moja iskvarena narav me je čvrsto kontrolisala i bila sam prevelika kukavica da bih primenjivala istinu i držala se pravde. Bila sam Sotonin sluga, nemoćna i nekompetentna, živela sam tako ogavnim, tako patetičnim životom. Da nisam počela da primenjujem istinu i bunim se protiv sebe, zaista bih bila nedostojna da živim pred Bogom! Bez suda i razotkrivanja Njegovih reči, nikada ne bih bila svesna sopstvene iskvarenosti niti znala koje su opasnosti i posledice toga kada neko ugađa ljudima, a ne primenjuje istinu. Bila sam spremna da se pobunim protiv sebe i da prestanem da budem ona koja hoće da ugodi ljudima.

Kasnije sam pročitala par odlomaka Božje reči koji su mi dali izvesne puteve primene. Božje reči kažu: „Bog je u suštini veran, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi su postupci bezgrešni i neosporni, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako uporno nastavljaš da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je doći do istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da dođeš do istine? Ako možeš da sprovodiš istinu u delo, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane osnova tvog života, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i tako ćeš biti jedan od spasenih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši to, uvidela sam da Bog voli poštene ljude. Pošteni ljudi nisu usredsređeni na to da zaštite svoje odnose sa drugima i ne mare za to kako ih drugi vide, već Bog ima mesto u njihovom srcu. U svemu se drže načela, imaju osećaj za pravdu i verni su Bogu. No, razmišljajući ponovo o sebi, uvidela sam da sam isuviše brinula o svojim odnosima sa drugima, o ugledu i statusu. Kada bi se dogodilo nešto što je zahtevalo da se zaštite interesi crkve i primenjuje istina, dosledno bih zauzimala Sotoninu stranu, ne usuđujući se da se držim istina-načela; stalno sam se bunila protiv Boga i opirala Mu se, povređujući Ga i razočaravajući. Zapravo, kada se govori istina i ukazuje na probleme, to se ne čini da bi neko bio osramoćen. To činiti je stvarno korisno, bez obzira na to da li se radi o bratu ili sestri ili o crkvenom radu. Ukoliko primetim da neko otkriva iskvarenost, a ne ukažem na prirodu ili posledice toga što čini, taj neko nikada neće shvatiti koliko je njegov problem ozbiljan i neće biti u stanju da se promeni. To ne samo da ometa njegov život-ulazak, već utiče i na crkveni rad i Bog se toga gnuša jer živim unutar svoje iskvarene naravi i ne štitim rad crkve. Oduvek sam bila tako preokupirana svojim ugledom i statusom, stalno brinula o tome šta drugi misle ne dajući prioritet onome što Bog misli. Nisam razmatrala to kako da se ponašam u skladu sa istinom. Moja iskvarena narav me je stalno sputavala – bila sam takva budala. Nisam mogla da i dalje dopuštam da me moja iskvarena narav vodi i nisam želela da Sotoni poslužim kao jadni podsmeh. Morala sam da budem poštena osoba sa osećajem za pravdu koja udovoljava Bogu. Kada sam to razumela, bila sam rešena da primenjujem istinu i bunim se protiv tela. Držala bih se načela i stajala uz Boga štiteći rad crkve, bez obzira na to kako me drugi videli. Sutradan sam potražila ona dva brata i baš kada sam se spremala da im ukažem na problem, počela sam pomalo da se brinem razmišljajući: „Šta ako ne mogu da prihvate da budu razotkriveni i orezani i istresu se na meni? Kako onda više da se pojavim?” Shvatila sam da me moja iskvarena narav sputava, pa sam se pomolila, tražeći od Boga da mi pomogne da primenjujem istinu. Potom sam se setila nečega što je Bog rekao: „Kada nisi u stanju da braniš Moja svedočanstva i interesovanja je izdaja. Kada se smeješ lažno, a u srcu si daleko od Mene, je izdaja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (1)”). Iz Božjih reči sam razumela da ako nastavim da ugađam ljudima, a ne primenjujem istinu niti štitim interese crkve, onda izdajem Boga. Znala sam da moram da prestanem da štitim međuljudske odnose i da, ma šta mislili o meni nakon što progovorim o njihovom problemu, moram da se suočim sa Bogom i primenjujem istinu. Zato sam razotkrila njihovu nadmenost i nekooperativno ponašanje, kao i suštinu i posledice tih stvari. Isto tako sam pronašla određene Božje reči da im ih pročitam. Nakon što su saslušali, bili su u stanju da razmisle o sebi i spoznaju sami sebe u svetlu Božjih reči i poželeli su da se pokaju i promene. Bila sam tako srećna videvši da su bili u stanju da spoznaju sebe, ali sam se na neki način osećala i krivom. Da sam ranije bila u stanju da primenjujem istinu i pomognem im da spoznaju koliko su problemi koje imaju ozbiljni, mogli su pre da promene stvari. Ne bi nastavili da žive u iskvarenosti i Sotona ih ne bi povređivao niti se poigravao sa njima, a pogotovo ne bi zaustavljali crkveni rad. Oduvek sam se bojala da će se neko, ako mu ukažem na probleme, iznervirati i onda imati nešto protiv mene. Ali je zapravo sve to bilo u mojoj glavi. Dokle god neko može da prihvati istinu, neće razviti predrasude, već će biti u stanju da nauči lekciju. Ovaj način praktičnog delovanja je koristan i za druge i za mene.

Nakon toga sam imala više samopouzdanja po pitanju primenjivanja istine i toga da budem poštena osoba. Misli o statusu i ugledu me nisu više u toj meri sputavale. Kada bih uvidela da moja braća i sestre imaju probleme, mogla sam da sa njima odmah razgovaram i pomognem im, razotkrivajući i detaljno analizirajući njihove probleme. Zaista sam osećala Božju ljubav i spasenje kroz ova iskustva. Sud i razotkrivanje Božjih reči su promenili moj mentalitet ugađanja drugim ljudima. Imala sam osećaj da me je primena istine tako opuštala i pružala mi duševni mir i to daleko više od večitog truda iz straha da se neko ne uvredi. Isto tako sam bila u stanju da živim sa delićem ljudskog obličja. Uvidela sam da su samo Božje reči istina i da nam one mogu dati pravac i put kojim da idemo u onome što radimo i u spoznaji sebe. Jedini način da budemo dobre osobe je da živimo kao pošteni ljudi u skladu sa Božjim rečima.