Jednog dana sam primila pisanu prijavu u kojoj su braća i sestre tvrdili da crkveni starešina, sestra Čen Mo, ne nosi breme u svojoj dužnosti, da nije u stanju da nađe rešenje za probleme ljudi, da ne obavlja stvaran posao i da je lažni starešina. Nakon što sam pročitala prijavu, požurila sam da dogovorim sastanak sa braćom i sestrama te crkve da steknem bolji uvid u to na koji način su izvršili procenu Čen Mo. No, stvarna situacija se nije poklapala sa sadržajem prijave. Braća i sestre u toj crkvi su svi govorili da je Čen Mo bila odgovorna u svojoj dužnosti, da je aktivno sprovodila sve crkvene projekte, da je bila u stanju da brzo rešava probleme ljudi i da se moglo reći da radi stvaran posao. Pomislila sam u sebi: „Ta prijava je situaciju u ovoj crkvi predstavila na pogrešan način. Šta se ovde dešava?”

Kasnije, kada sam taj problem detaljnije ispitala, saznala sam da su prijavu napisala dva člana crkve po imenu Džao Huej i Lju Jing. Razlog zbog kog su one podnele prijavu je taj što su jednom prilikom videle đakona zaduženog za zalivanje kako kasni na zalivanje novih vernika i kada su to prijavile Čen Mo, ona nije ukorila đakona, saznavši da je zakasnio jer je prisustvovao drugim hitnim projektima u to vreme i da nikada više nije zakasnio. Džao i Lju nisu uzele u obzir okolnosti i samo su uhvatile priliku da osuđuju Čen Mo da ne rešava probleme, da štiti članove višeg ranga i da ne radi stvaran posao. Štaviše, Džao i Lju nisu htele da se ostave toga. Često bi osuđivale Čen Mo i druge đakone tokom okupljanja, govoreći da oni samo štite jedni druge, da ne rade stvaran posao i da su lažne starešine i delatnici. Ovo prekidanje je uticalo na crkveni život, a sama Čen Mo je utonula u negativnost što je još više omelo crkveni rad. Kada sam čula za ponašanje Džao i Lju, prisetila sam se da su se nekoliko godina ranije, kada sam ja bila starešina u toj crkvi, njih dve udružile kako bi napadale starešine i delatnike i čak isključivanje antihrista nazivale „nepravednim”. To što su izazivale probleme je dovodilo do ozbiljnih prekida u crkvenom životu. U to vreme samo što sam postala starešina. To mi je bio prvi put da se bavim takvom situacijom i još sam bila relativno nov vernik, pa sam se osećala prilično sputanom i nisam se usuđivala da ih razotkrijem niti im postavim granice. Gungula koja je usledila se nastavila duže od pola godine. Tek kada je viši starešina došao i besedio, razotkrivajući prirodu i posledice zlog ponašanja njih dve, prestale su da izazivaju nevolje. Pošto su prestale da prekidaju crkveni život i izjavile da su spremne da se pokaju, dopušteno im je da pod nadzorom ostanu u crkvi. No, kako se ispostavilo, ponovo su izazivale nevolje i ometale, napadajući i osuđujući starešine i delatnike. Džao i Lju bi često pronalazile greške kod starešina i delatnika i osuđivale ih, stvarajući haos unutar crkve i nemajući volje da se pokaju. Uzimajući u obzir njihovo dosledno ponašanje, bilo je jasno da one poseduju priroda-suštinu zlih ljudi. Uvidevši ovo, pomislila sam: „Ovaj put moram da ih potpuno razotkrijem i postavim im granice. Ne mogu da im dozvolim da nastave da čine zlo i dovode do prekida u crkvi.” Ali sam onda pomislila i sledeće: „One vole da pronalaze greške kod starešina i izazivaju nevolje. Šta ako me uhvate da sam nešto pogrešno rekla ili da sam napravila neku grešku?” Pomislila sam na to kako me je prethodno, kada sam se bavila slučajem jednog antihrista, antihrist dva puta prijavio. Šta bi braća i sestre pomislili o meni ako bi me Džao i Lju prijavile i izvrnule činjenično stanje? Da li bi posumnjali da sa mnom nešto nije u redu ili da sam lažni starešina, s obzirom na to da sam bila predmet više prijava u nizu? Šta ako budem smenjena zbog toga? Što sam više o tome razmišljala, to sam se više plašila i nisam smogla hrabrosti da im se suprotstavim. Slučajno sam u to vreme imala dosta drugog posla, pa sam stalno odlagala da se pozabavim tom prijavom.

Nekih deset dana kasnije, više starešine su mi uputile pismo pitavši kako napredujem sa tom prijavom. Kada sam im rekla da još uvek nisam razgovarala sa Džao Huej i Lju Jing, starešine su me požurivale da se time pozabavim što je pre moguće. Uvidela sam da bi bilo neverovatno neodgovorno s moje strane da tu situaciju odmah ne rešim, pa sam odlučila da pišem Džao i Lju da dogovorim susret sa njih dve i potvrdim njihovo zlo ponašanje. Na moje iznenađenje, već narednog dana sam od njih primila još jedno pismo kojim su prijavljivale Čen Mo da ne obavlja stvaran posao i da ne rešava stvarne probleme. Nešto od onog što je navedeno u pismu je predstavljalo izvrtanje činjenica, a nešto je trebalo ispitati i potvrditi. Videvši koliko su zle i kako su prijavile i optužile Čen Mo tako beskompromisnog stava, postala sam malo uplašena i pomislila: „Šta ću da radim ako se udruže da bi me napale kada ih razotkrijem licem u lice? Šta ako pronađu grešku u mom radu ili podnesu prijavu potpuno pogrešno predstavljajući činjenice?” Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila. Osećajući se bespomoćno, pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, suočena sa zlim ljudima koji prekidaju crkveni život, znam da treba da zauzmem stav i razotkrijem ih da bih zaštitila crkveni rad, ali se osećam bojažljivo i uplašeno. Molim te usmeravaj me da primenjujem istinu i da ne budem sputana od strane ovih zlih ljudi.” Tada sam ugledala odlomak Božjih reči koji kaže: „Antihristi imaju izrazito pakosne naravi. Ako pokušaš da ih orežeš ili da ih razotkriješ, mrzeće te i u tebe zariti svoje zube poput zmija otrovnica. Ma koliko da se trudiš, nećeš moći da ih skineš sa sebe niti da ih otreseš. Kad se suočite s takvim antihristima, osećate li se uplašeno? Neki se ljudi zaista uplaše i kažu: ’Ne usuđujem se da ih orezujem. Tako su svirepi, poput zmija otrovnica, pa ako se u obručima obmotaju oko mene, sa mnom je gotovo.’ Kakvi su to ljudi? Premali su rastom i beskorisni, nisu Hristovi dobri vojnici i ne mogu da svedoče o Bogu. Pa, šta treba da učinite kad naiđete na takve antihriste? Ako ti prete ili pokušaju da te liše života, da li bi se uplašio? (…) Ljudi se uvek plaše da će im antihristi pronaći slabu tačku kako bi im se osvetili. Ipak, zar se ne plašiš da ćeš uvrediti Boga i izazvati Njegovo gnušanje i odbacivanje? Ako se plašiš da će ti antihrist pronaći slabu tačku i osvetiti ti se, zašto ne bi iskoristio dokaz o zlim delima tog antihrista da ga prijaviš i razotkriješ? Čineći to, zadobićeš odobravanje i podršku Božjeg izabranog naroda i, što je najvažnije, Bog će upamtiti tvoja dobra dela i činove pravde. Pa, zašto to ne učiniš? Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba uvek da imaju na umu Božji nalog. Čišćenje od zlih ljudi i antihristȃ je najvažnija bitka u borbi protiv Sotone. Ako ta bitka bude dobijena, ona će postati svedočenje pobednika. Borba protiv Sotona i đavola je iskustveno svedočenje kakvo pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da imaju. To je istina-stvarnost koju pobednici moraju da poseduju. Bog je ljudima podario toliko istine, tako dugo vremena te je predvodio i sa toliko toga te je opskrbio, a sve u cilju da daš svedočanstvo i štitiš crkveni posao. Ispostavlja se da, kad zli ljudi i antihristi čine zla dela i ometaju crkveni posao, ti postaješ plašljiv i povlačiš se, bežeći glavom bez obzira – beskoristan si. Ne možeš da savladaš Sotone, nisi dao svedočanstvo i Bog te prezire. U ovom odsudnom trenutku, moraš da ustaneš i vodiš rat protiv Sotona, razotkriješ zla dela antihristȃ, da ih osudiš i prokuneš, ne ostavljajući im mesto da se sakriju i pročišćujući crkvu od njih. Jedino to se može računati kao izvojevana pobeda nad Sotonama i kao stavljanje tačke na njihovu sudbinu. Ti si jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, Božji sledbenik. Ne možeš da se plašiš izazova; moraš da postupaš u skladu sa istina-načelima. To znači biti pobednik. Ako se plašiš izazova i praviš kompromise jer se pribojavaš odmazde zlih ljudi ili antihristȃ, onda nisi Božji sledbenik i nisi jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ničemu ne vrediš, niži si čak i od služitelja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Božje reči su me duboko potresle – nisam li ja bila poput tih bezvrednih bednika o kojima je Bog govorio? S obzirom na to da je u crkvi bilo zlih ljudi koji su prekidali crkveni život, moj posao kao starešine je bio da zauzmem stav razotkrivajući ih i postavljajući im granice kako bih zaštitila rad crkve. No, u ključnom trenutku ja bih postala plašljiva i zazirala bih od toga. Znajući da Džao i Lju često izvrću činjenice, hvataju se za greške ljudi i da su me u prošlosti napale, bojala sam se da će, ako ih uvredim, ponovo stvoriti problem i osvetiti mi se. Zato, da bih sebe zaštitila, nisam uzimala da se pozabavim tim problemom i dopustila sam im da nastave sa kritikovanjem starešina i delatnika i napadima na njih, kao i sa prekidanjem crkvenog života. Gde mi je bilo svedočanstvo? Nisam li štitila zle ljude i nanosila štetu crkvenim interesima? Bog se zgražava takvog ponašanja! Kada sam to shvatila, zgadila sam se sebi i ja i moja neverovatna sebičnost. Nisam mogla da i dalje budem bezvredni bednik, zabušavam u svojoj dužnosti i zazirem od konflikta. Morala sam da zauzmem stav i zaštitim rad crkve.

Narednog dana sam pozvala Džao i Lju. Čim su me ugledale, počele su da me saleću sa pitanjima: „Čime se ti baviš? Da li se baviš slučajem lažnog starešine? Ili su te starešine i delatnici poslali ovamo da razgovaraš sa nama?” Kada sam im rekla da sam tu da proverim sadržaj njihove prijave, počele su da izvrću činjenice kako bi opet napale i kritikovale Čen Mo, tvrdeći da često nije prisustvovala grupnim okupljanjima, da nije rešavala probleme braće i sestara i da nije pazila na nove vernike. I dalje su se žalile kako đakon zadužen za zalivanje nije na vreme došao na okupljanje sa novim vernicima i rekle da Čen Mo nije radila stvaran posao. Čak su je klevetali optužujući je da ih je ona osuđivala i potiskivala kada bi joj pomenule neke njene nedostatke. Bile su toliko ohole da sam ponovo počela da oklevam: „Nedostaje im ljudskosti i stalno stvaraju probleme. Starešine i đakoni su razgovarali sa njima o Čen Mo, ali se one i dalje nisu toga ostavile. Ukoliko im sada razotkrijem kakvi su, mogu da se naljute i ko zna šta će onda da urade.” Prilično su me uznemirile i čak sam požalila što sam došla da se pozabavim tom prijavom. Pomislila sam u sebi: „Mogu jednostavno da napišem pismo višim starešinama kako bih ih izvestila o situaciji i pustim ih da se oni njom pozabave. Na taj način neću morati da se suočim sa Džao i Lju i ne moram da se uzrujavam zbog toga.” Zato sam im površno odgovorila na pitanja i otišla u žurbi. Potom sam napisala pismo višim starešinama o tome da sam proverila prijavu, kao i o ponašanju Džaov i Lju. Dva dana kasnije starešine su odgovorile pisanim putem govoreći: „Rekla si nam za trenutni problem sa Džao Huej i Lju Jing, ali nisi pomenula kako planiraš da se njime pozabaviš. Samo si nam to utrapila. Šta misliš o datoj situaciji?” Osećala sam se prilično loše nakon što sam to pročitala. Već sam ustanovila da su Džao i Lju u suštini zli ljudi, s obzirom na to da su stalno tražile greške kod drugih, kritikovale ih i napadale, da su prekidale crkveni život i odbijale da se pokaju. Ako bi im se dozvolilo da ostanu, prekidi u radu crkve bi bili još ozbiljniji. Prema načelu trebalo je da odmah budu očišćene iz crkve, no, ja sam, da bih zaštitila sebe, odgovornost prebacila na više starešine. Bila sam istinski lažljiva!

Kasnije sam, kada sam pročitala dva odlomka Božjih reči koji slede, bolje razumela prirodu i posledice svojih postupaka. Božje reči kažu: „U zajedništvu često razgovaramo o antihristima i zlim ljudima i analiziramo ih, raspravljajući o tome kako da ih razaznamo i prepoznamo, a sve stoga da bismo jasno razgovarali o istini i kako bismo ljudima pružili razboritost u pogledu zlih ljudi i antihristȃ da mogu da ih razotkriju. Na taj način, pripadnike Božjeg izabranog naroda antihristi više nikada neće navoditi na pogrešan put niti će ih ometati, i moći će da se oslobode Sotoninog uticaja i ropstva. Međutim, neki ljudi u svom srcu i dalje imaju filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Ne pokušavaju da razaznaju zle ljude i antihriste, već igraju ulogu onih koji drugima hoće da ugode. Protiv antihristȃ se ne bore, u odnosu na njih ne postavljaju jasne granice i biraju ublažen, umeren pristup da bi zaštitili sopstvene interese. Ovim đavolima – ovim zlim ljudima i antihristima – oni dozvoljavaju da ostanu u Božjoj kući, prizivajući opasnost negovanjem đavola. Ovim đavolima dopuštaju da besomučno ometaju crkveni posao i da ometaju braću i sestre u izvršavanju dužnosti. Kakvu ulogu ti ljudi igraju? Oni postaju štit za antihriste i njihovi saučesnici. I premda ti možda ne radiš iste stvari kao antihristi niti činiš ista zla dela, u njihovim zlim delima imaš svoj doprinos – proklet si. Antihriste štitiš i tolerišeš ih, dozvoljavajući im da oko tebe prave pustoš, ništa ne preduzimaš niti išta činiš. Zar nemaš svoj doprinos u zlu antihristȃ? Zato neke lažne starešine i oni koji drugima hoće da ugode postaju saučesnici antihristȃ. Svaki onaj ko primeti da antihristi ometaju crkveni posao, ali ih ne razotkrije niti u odnosu na njih postavi jasne granice, postaje njihov pokorni sluga i saučesnik. Tom čoveku nedostaju pokornost i odanost Bogu. U odsudnim trenucima borbe između Boga i Sotone, on staje na Sotoninu stranu, štiteći antihriste i izdajući Boga. Takvi su ljudi Bogu ogavni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). „U svakoj crkvi ima ljudi koji hoće da ugode drugima. Ti ljudi koji drugima hoće da ugode nisu pronicljivi u pogledu zlih ljudi koji manipulišu izborima i prekidaju ih. Čak i ako poseduju neznatnu pronicljivost, to zanemaruju. Prema svim problemima koji nastaju na crkvenim izborima, njihov stav glasi: ’Ako te lično ne dotiču, pusti stvari neka idu svojim tokom.’ Njima je nevažno ko će postati starešina, smatraju da to nema nikakve veze s njima. Ne smeta im sve dok mogu srećno da nastave sa svojim svakodnevnim životom. Šta mislite o ovakvim ljudima? Jesu li to ljudi koji vole istinu? (Nisu.) Kakvi su to ljudi? Oni su ljudi koji hoće da ugode drugima, a mogu se nazvati i bezvernicima. Ti ljudi ne streme ka istini; jedino nastoje da žive lagodnim životom, žudeći za telesnim udobnostima. Previše su sebični i odviše prepredeni. Postoji li mnogo takvih ljudi u društvu? Koja god politička partija da je na vlasti, ko god bio funkcioner, njima su takvi omiljeni; mogu vrlo uspešno da održavaju svoje društvene odnose i da žive udobno; kakav god politički pokret da nastane, oni se u njega ne upliću. Kakvi su ovo ljudi? To su najlažljiviji, najprepredeniji ljudi, poznati kao ’ljigave jegulje’ i ’stare guje’. Žive prema Sotoninim filozofijama i ne pridržavaju se nikakvog načela. Ko god da je na vlasti, oni mu ugađaju, dodvoravaju mu se, ističu njegove zasluge. Svoje pretpostavljene isključivo brane i nikada ih ne vređaju. Koliko god zla da njihovi pretpostavljeni učine, tome se ne protive niti to podržavaju, zadržavajući svoje misli skrivene duboko u sebi. Kod god da je na vlasti, taj im postaje omiljen. Takvi ljudi se dopadaju Sotoni i đavolskim carevima. Zašto se takvi ljudi dopadaju đavolskim carevima? Zato što im ne kvare nikakve poslove i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Takvi su ljudi neprincipijelni, nemaju nikakvo uporište za sopstveno ponašanje, a nemaju ni integritet ni dostojanstvo; samo slede društvene trendove i klanjaju se đavolskim carevima, prilagođavajući se njihovom ukusu. Zar takvih ljudi nema i u crkvi? Mogu li takvi ljudi da budu pobednici? Jesu li oni dobri Hristovi vojnici? Jesu li svedoci o Bogu? Kad zli ljudi i antihristi promole svoje glave i ometaju crkveni posao, mogu li takvi ljudi da ustanu i da protiv njih povedu rat, da ih razotkriju, razaznaju i da ih se odreknu, da stave tačku na njihova zla dela i da za Boga svedoče? Sasvim sigurno ne mogu. Te ljigave jegulje nisu od onih koje će Bog usavršiti, niti su od onih koje će On spasti. Oni za Boga nikad ne svedoče niti podupiru interese Njegove kuće. U Božjim očima, ti ljudi nisu oni koji Njega slede niti su oni koji Mu se pokoravaju, već su oni koji slepo izazivaju nevolje, članovi Sotonine bande – i upravo će njih Bog ukloniti po završetku Svog dela. Takvim bednicima Bog ne pridaje značaj. Oni nemaju ni istinu ni život; zveri su i đavoli; nedostojni su da ih Bog spase i da uživaju u Njegovoj ljubavi. Prema tome, Bog takve ljude s lakoćom odbacuje i uklanja, a crkva treba odmah da ih ukloni kao bezvernike” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (19)”). Iz Božjih reči sam naučila da kada antihristi i zli ljudi prekidaju crkveni život i crkveni rad, Bog gleda da li ljudi izabiru da zaštite crkvene ili sopstvene interese. Ukoliko odaberu da zaštite sebe i dozvole zlim ljudima i antihristima da prekidaju i ometaju crkveni rad, onda su oni u Božjim očima nepouzdani, lažljivi, sebični i ogavni. Bog ne usavršava takve ljude i čak ih osuđuje i uklanja. Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osećala sam se veoma uznemireno. Vrlo dobro sam znala da Džao Huej i Lju Jing stalno prekidaju crkveni život i napadaju i kritikuju starešine, što je dovodilo do toga da starešine ne budu u stanju da svoje dužnosti obavljaju na ispravan način i do toga da crkveni rad bude ometan. Međutim, ja sam živela vodeći se sotonskim filozofijama poput onih „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Osetljivi ljudi sebe dobro čuvaju, tražeći samo kako da izbegnu greške” i „Što manje muke to bolje”, a kao razultat toga nisam zauzela stav da bih ih razotkrila i postavila im granice uprkos tome što sam jasno svedočila njihovim nedelima i prekidanju. Bojala sam se da će se, ako ih uvredim, hvatati za moje greške i osvetiti se tako što će me prijaviti, pa sam stalno izbegavala da ih razotkrijem i zabušavala u svojoj dužnosti i čak išla tako daleko da sam svoje dužnosti prebacivala na više starešine. Na taj način sam imala osećaj da bih mogla da izbegnem da ih uvredim i da bih mogla da zaštitim sebe – kako sam bila sebična i lažljiva! Kao starešini, na meni je bila dužnost da odmah zauzmem stav i razotkrijem zle ljude kada bi dolazilo do prekida crkvenog života, da zaštitim svoju braću i sestre, ali nisam ispunjavala svoju obavezu, a još manje pokazivala svoju odanost. Kroz ove spoznaje sam konačno uvidela da mi je time što sam dopustila Sotoninim otrovima da diktiraju način na koji živim, nedostajao i najmanji privid ljudskosti i da sam potpuno lišena razboritosti ili savesti. Pomislila sam na ono što je Gospod Isus rekao: „Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko sa mnom ne sakuplja, taj rasipa” (Matej 12:30). U ratu između Boga i Sotone, oni koji ne stoje uz Boga stoje uz Sotonu – ne postoji ništa između. A ipak, ja sam pokušavala da budem lukava po pitanju toga kako se nosim sa zlim ljudima, odlučujući se da posao prebacim na više starešine. Pokušala sam da stojim negde između, štiteći sebe pre nego načela. Zar nisam time jasno stajala uz Sotonu, a izdala Boga? Čak sam mislila da sam pametna što se nisam upuštala u bilo šta sa zlim ljudima, ali postala sam žrtva sopstvene pameti. Možda nisam činila zlo niti dovodila do prekida u crkvi kao ti zli ljudi, ali nisam se odmah pozabavila njima kada sam jasno uvidela njihovo zlo i da prekidaju rad. Povlađivala sam njihovim nedelima i čak ih štitila. Doprinela sam njihovom zlodelu! Gde mi je bila savest, ljudskost? Nisam bila dostojna da se nazovem čovekom! Kada sam to uvidela, žalila sam zbog onog što sam učinila. Omanula sam u obavljanju svoje dužnosti i pripremanju dobrih dela. Naprotiv, ja sam gomilala zla dela i da sam tako nastavila, Bog bi me se gnušao, odbacio bi me i uklonio.

Nakon toga sam razmislila o tome zašto sam se toliko bojala zlih ljudi i naišla na dva odlomka Božjih reči koji otkrivaju istinu o antihristima: „Smatraju da je Božja kuća ista kao društvo, da će svako ko je nepopustljiv i autoritativan moći da stoji postojano, da se niko neće usuditi da takne one koji su nemilosrdni, žestoki i zli, i veruju da su nekompetentni i nesposobni svi ljudi koji prihvataju orezivanje. Smatraju da se niko neće usuditi da takne ljude koji imaju određenu sposobnost, da se, čak i da pogreše, takve ljude niko neće usuditi da razotkriva, te da su oni žilavi i žestoki momci!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). „Bog je rekao: ’Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog.’ U kojoj meri si u stanju da veruješ u ove reči? Borba protiv antihristȃ i zlih ljudi otkriva veličinu tvoje vere. Ako imaš iskrenu veru u Boga, tada imaš istinsko poverenje. Ako u Boga imaš samo malo vere, a ta vera je nejasna i šuplja, onda nemaš istinsko poverenje. Ako ne veruješ da nad svim ovim Bog može da bude suveren i da je Sotona pod Božjom vrhovnom vlašću, i dalje se plašiš antihristȃ i zlih ljudi, možeš da tolerišeš to što čine zlo u crkvi, njihovo ometanje i uništavanje crkvenog posla, možeš da sa Sotonom praviš kompromise ili ga preklinješ za milost kako bi sebe zaštitio, ne usuđujući se da se usprotiviš i protiv njih boriš, i postao si dezerter, onaj koji drugima hoće da ugodi, običan posmatrač, u tom slučaju ti nedostaje iskrena vera u Boga. Tvoja vera u Boga je pod znakom pitanja, što je čini užasno bednom!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da je Bog suveren i da ima kontrolu nad svim. U Božjoj kući su Hristos i istina ti koji imaju auotritet. Bez obzira na to koliko antihristi i zli ljudi divljaju u crkvi, čine nedela i prekidaju crkveni život, oni su samo oruđe koje Bog koristi da usavrši sposobnost Svog izabranog naroda da razlučuje stvari. Nakon što odigraju svoju ulogu, Bog ih razotkriva i uklanja, jednog po jednog. No, ja nisam prepoznala Božju vladavinu i pravednost i stalno sam se plašila da uvredim zle ljude. Verovala sam da što je neko dominantniji i manje prijateljski nastrojen u društvu uopšte, da je manje osporavan i da je uspešniji. Mislila sam da je to isto primenljivo i u Božjoj kući i da će, ako uvredim neku zlu osobu, zasigurno biti negativnih posledica. Za mene je kuća Božja bila kao i ostatak društva u kojem je „bolje da se neprijatelji među sobom pomire nego da se bore” i gde je „bolje uvrediti gospodina nego nitkova”. Pod uticajem ovih ideja, nisam se usuđivala da istupim i zaustavim prekidanje crkvenog života od strane zlih ljudi jer sam bila uplašena da će mi se svetiti, širiti glasine o meni i prijaviti me kao lažnog starešinu. Da je to dovelo do moje smene i toga da ne budem sposobna da obavljam svoju dužnost, onda nikada ne bih imala dobro odredište. Precenila sam moć ovih zlih ljudi i potpuno poricala Božju pravednost i činjenicu da Bog vlada nad svim. Pomislila sam na nekoga koga sam nekada poznavala, sestru po imenu Čen Džengsin. Kada joj je dato da se pozabavi neredom koji je izbio u jednoj od crkava, zli ljudi koji su prekidali rad te crkve su je isterali napolje, govorili protiv nje i nisu joj dozvolili da posećuje okupljanja. No, suočivši se sa tim zlim ljudima, Džengsin nije pokazala ni najmanji strah – oslonila se na Boga kako bi razotkrila njihova nedela i na kraju su svi zli ljudi izbačeni iz crkve. Što se tiče Džengsin, nju nisu srušili napadi zlih ljudi i nastavila je da obavlja svoju dužnost u crkvi. Njena priča mi je pružila praktičan uvid u to kako istina vlada u Božjoj kući, kako On ima nadmoć nad svim i kako nas, kada radimo pravedne stvari, Bog pohvaljuje, štiti i usmerava. Moje iskustvo sa ovom prijavom mi je isto tako pokazalo koliko crkva ozbiljno shvata zadatak oko provere i verifikovanja takvih pisama i kako se njima bavi na fer i pravedan način u skladu sa istina-načelima. Kada su Džao Huej i Lju Jing izvrnule istinu u svojoj prijavi i hvatale se za greške Čen Mo, crkva je nije smenila na osnovu te prijave, već se prvo pozvala na procene većine braće i sestara i stekla jasan uvid u situaciju po pitanju i onih koji su prijavu podneli i osobe koja je prijavljena. Kada bi prijava bila lažna, crkva bi ispravila nepravdu. Kada bi prijava bila istinita, njom bi se pozabavilo u skladu sa načelom. Ja sam u prošlosti dva puta prijavljivana od jednog antihrista, ali su istrage koje su usledile utvrdile da su obe prijave lažne i kao rezultat toga crkva me nije lišila moje dužnosti. Uvidela sam da crkva sve radi u skladu sa istina-načelima i da se ne bi nemarno bavila nečijim slučajem saslušavši samo jednu stranu priče. Ne bi bila nepravedna prema dobroj osobi i ne bi dozvolila zlim ljudima da prođu nekažnjeno. Razmišljajući o tome, imala sam osećaj da su moja ranija gledišta bila besmislena – gledišta bezvernika. U isto vreme sam uvidela da je ova situacija bila test da se vidi da li bih mogla da se okrenem pravdi, borim se protiv sila zla i ostanem postojana u svom svedočenju za Boga.

Kasnije sam se prisetila odlomka iz Božjih reči koji kaže: „U crkvi budite postojani u svom svedočenju o Meni, podržite istinu; ispravno je ispravno, a pogrešno je pogrešno. Nemojte da brkate crno i belo. Bićete u ratu sa Sotonom i moraćete potpuno da ga uništite, tako da se nikada više ne podigne. Morate dati sve od sebe da zaštitite Moje svedočanstvo. To će biti cilj vaših postupaka – ne zaboravite to” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kroz Božje reči sam naučila da Bog voli one koji su pošteni i imaju osećaj za pravdu. Takvi ljudi su sposobni da primenjuju istinu, drže se načela i štite crkvene interese i ne boje se da nekoga uvrede. Bog pohvaljuje samo takve ljude. Uvidevši to, imala sam osećaj da mi se osećaj za veru obnovio i da sam spremna da zauzmem stav da bih zaštitila interese crkve. Pomislila sam kako se u prošlosti, osećajući se sputano od strane zlih ljudi, nisam usuđivala da ih razotkrijem i postavim im granice i da je to dovelo do nereda u crkvi koji je trajao pola godine i snažno uticao na crkveni život i život-ulazak moje braće i sestara. To je žaljenje s kojim ću zauvek živeti. Znala sam da ovog puta moram da primenjujem istinu i prestanem da pokušavam da zaštitim sebe kao kukavica. Morala sam da brzo očistim crkvu od zlih ljudi i negujem pronicljivost među braćom i sestrama, da ih ne bi zli ljudi ponovo naveli na pogrešan put i ometali. Nakon toga sam se srela sa Džao Huej i Lju Jing i pozvala se na njihovo dosledno ponašanje i Božje reči kako bih ih razotkrila i detaljno analizirala njihovo zlodelo. Osećala sam se veoma smireno i opušteno nakon što sam to uradila. Ubrzo nakon toga i glasanja koje je usledilo od strane braće i sestara, dva zla čoveka su uklonjena iz crkve. To je donelo kraj neredu u crkvi dok se među braćom i sestrama negovala veća pronicljivost u odnosu na zle ljude. Zahvalila sam Bogu na Njegovoj pravednosti, svim svojim srcem.

Kroz ovo iskustvo sam stekla izvesnu spoznaju svoje sebične i lažljive prirode i bila svedok Božje svetosti i pravednosti. Zaista sam stekla osećaj kako istina i pravednost vladaju u Božjoj kući i kako u njoj nijedan zao uticaj ne može da stekne uporište. Isto tako sam shvatila da smo u saglasju sa Božjim namerama samo kada primenjujemo istinu i štitimo crkvene interese i da samo tako osećamo mir. Hvala neka je Bogu!