U avgustu 2015. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu. U to vreme, crkva je imala nekoliko prijava koje je trebalo rešavati, ali tek sam počela da radim u crkvi i nikada ranije nisam radila na prijavama. Nisam bila upoznata sa načelima u postupanju sa prijavama i nisam znala kako da ih rešavam. Bila sam jako zabrinuta. Nakon toga, više rukovodstvo je postavilo Vang Đing da vodi posao na prijavama. Čula sam da je bila u veri skoro dvadeset godina i da je služila kao starešina, a sada je postavljena za nadzornika posla na prijavama. Pomislila sam: „Ona sigurno razume veliki deo istine i poseduje istina-stvarnost. Biće nam od velike pomoći.” Kasnije sam saznala da je Vang Đing pripremila vrlo jasnu i racionalnu analizu prijava. Ne samo da je bila u stanju da reši probleme iznete u prijavama, već je priredila i jasan razgovor na temu istine o rasuđivanju, koristeći primere iz stvarnog života i pronašla je prikladne odlomke iz Božjih reči kako bi se dotakla svačijeg problema u obavljanju dužnosti. Vang Đing je ostavila veoma dobar utisak na mene i činilo mi se da poseduje istina-stvarnost i da treba da naučim što više od nje. Nakon toga, za vreme okupljanja, Vang Đing bi razgovarala o nekim od težih prijava, o tome kako su ih neki pogrešno rešavali i kako bi ona ispravila te probleme koristeći načela i na kraju ih rešila. Posle nekog vremena, učinilo mi se da nema problema koji ne može da reši i nesvesno sam razvila određeno divljenje prema njoj. Jednom drugom prilikom, dobili smo prijavu koja je obuhvatala veoma složeno pitanje, ali Vang Đing je u samo nekoliko reči otkrila srž problema i brzo ga rešila. Jedna sestra joj je zadivljeno rekla: „Niko od nas nije mogao da reši problem iz te prijave, čak ni naš nadređeni nije uspeo da ga reši, ali samo jedan razgovor s tobom i ’problem rešen’. Ti si sjajna.” Vang Đing je veselo klimnula glavom, naizgled uživajući u pohvali, čak je i dala neke negativne komentare na račun nadređenog. Donekle sam bila svesna da se čini kao da veliča sebe i omalovažava nadređenog, ali onda sam zaključila kako je sve što je rekla istina i više nisam razmišljala o tome. Umesto toga, pomislila sam da ako u budućnosti budem mogla da rešavam probleme ljudi kao što to čini Vang Đing, sigurno ću moći dobro da obavljam svoju dužnost. Vang Đing nikada nije pričala o sopstvenim problemima niti neuspesima u obavljanju dužnosti, kao ni o tome koju je iskvarenost i slabost ona pokazala i kako je tragala za istinom da bi rešila te probleme, pa su vremenom svi počeli da joj se dive. I ja sam mislila da sam, okupljajući se sa Vang Đing, mogla da razumem više istine. Pošto sam želela da rešavam probleme kao Vang Đing, išla sam na sva okupljanja na kojima je i ona bila da bih videla kako ona analizira prijave, koje reči Božje će uputiti braći i sestrama vezano za njihova stanja i kako razgovara u zajedništvu. Imala sam papir i hemijsku i sve sam zapisivala. Posle toga, kad sam održavala okupljanja sa saradnicima, većina onoga o čemu sam razgovarala bile su stvari koje sam naučila od Vang Đing. Videvši kako saradnici pažljivo slušaju moje besede, pa čak i hvataju beleške, osećala sam da sam talentovan delatnik, baš kao Vang Đing, pa da su i ostali sigurno bili zadovoljni mojim radom i da će me Bog pohvaliti.

Nakon toga, sve sam se više oslanjala na Vang Đing. Kad sam rešavala teške prijave ili probleme sa ljudima koji rade na prijavama, nisam bila u miru pred Bogom kako bih se molila i tražila istinu. Mislila sam da će se svi moji problemi rešiti čim Vang Đing dođe da razgovara u zajedništvu. Postepeno, Bog je izgubio Svoj status u mom srcu, a status Vang Đing je postajao sve veći. Više sam se oslanjala na osobu nego na Boga. Vremenom, počela sam da imam poteškoće s razumevanjem čak i najjednostavnijih problema u crkvenom radu. Tokom okupljanja, nisam mogla da podelim prosvećenje Svetog Duha. Govorila sam samo o rečima i doktrinama i nisam mogla da rešim probleme koje su ljudi imali sa život-ulaskom. Osećala sam se kao da mi je Bog okrenuo leđa i mnogo sam patila. Ali u to vreme nisam promišljala o sebi.

Pre jednog okupljanja, putevi su bili blokirani zbog snega i nijedan auto nije mogao da prođe. Vang Đing je rekla da ne može doći i zamolila je moju sestru saradnicu i mene da vodimo okupljanje. Kad sam to čula, osećala sam se kao da sam izgubila tlo pod nogama. Tokom okupljanja, nisam mogla da odgonetnem izvor haosa u crkvi opisanog u prijavi i bila sam u strašnoj panici. Ali nisam usmerila druge da se mole Bogu i oslone na Njega, da traže istina-načela u Božjim rečima; umesto toga, samo sam želela da se Vang Đing pojavi i reši taj hitan slučaj. Kad se okupljanje završilo, osećala sam grižu savesti jer nije bilo plodonosno i nisam ispunila svoju dužnost. Ipak, nisam tražila Božju nameru i samo sam se uporno nadala da će se Vang Đing pojaviti i rešiti problem. Jednom drugom prilikom, Vang Đing je rekla da će ona za nas voditi okupljanje, ali to jutro od nje nije bilo ni traga ni glasa, pa sam počela da paničim, prestravljena da neće moći da dođe kao ni prošli put. Brinula sam se da neću moći da rešim svačije probleme ukoliko ona ne dođe. Posle ručka, odjednom sam čula kako se vrata otvaraju i znala sam da je Vang Đing stigla. Presrećna što je moj spasitelj stigao, žurno sam izašla da je pozdravim, ali dok sam hodala kroz dvorište, izgubila sam ravnotežu i uganula članak. Otekao je kao balon i toliko me je boleo da nisam mogla da hodam. Ali, pošto je Vang Đing stigla, pomislila sam da moram sve da obavestim da brzo dođu na okupljanje kako ne bi propustili priliku da im ona reši probleme. Zatim sam krenula do kuće jedne sestre, trpeći bolove, ali taman kad sam htela da pokucam na vrata, nekako sam izgubila ravnotežu i sručila se na zemlju. Nakon što sam se s mukom podigla na noge, videla sam da mi je desni dlan prekriven krvlju i ugljenim pepelom. Ovaj niz događaja je izazavao strah u mom srcu i, kao kroz maglu, shvatila sam da je čežnja koju sam osećala dok sam čekala Vang Đing bila pomalo nenormalna. Da li me je to Bog disciplinovao? Zato sam se molila Bogu, tražeći odgovor. Nakon toga, videla sam sledeći odlomak u Božjim rečima: „Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Razmišljala sam o Božjim rečima, a mnoge scene mojih interakcija s Vang Đing vrtele su se u mojim mislima poput vinjeta u filmu. Od kada sam upoznala Vang Đing, videla sam da je talentovana, elokventna i da ume dobro da propoveda, a još bolje da rešava probleme. Prijave koje nisam znala kako da rešim, ona je rešavala jednu za drugom kroz analizu i razgovor. Nesvesno sam počela da je obožavam, misleći da ću, okupljajući se s njom i slušajući je kako besedi, dokučiti istinu i steći razboritost. Da se nisam okupljala s njom, to bi bilo kao da sam propustila priliku da zadobijem istinu. Počela sam više da volim da se okupljam i komuniciram sa Vang Đing nego da se molim Bogu i tragam za istinom. Potpuno sam se oslanjala na Vang Đing i kada bi se pojavili problemi, nisam se molila Bogu i tražila istinu, već sam samo čekala da ona dođe da razgovara u zajedništvu i da ih reši. Kada su bili blokirani putevi i ona nije mogla da dođe, osećala sam se kao da bez nje ne možemo uradimo posao. Što sam više razmišljala, to sam bila više užasnuta. Vernici u Boga bi trebalo da Ga poštuju kao velikog. Trebalo bi da Ga obožavamo i da se ugledamo na Njega. Nijedna osoba ne bi trebalo da ima mesto u našim srcima, ali ja nisam imala mesto u srcu za Boga. Umesto toga, uzvisila sam osobu koju sam obožavala i od nje napravila idola. Mada sam verovala u Boga, ja sam obožavala neku osobu i uvredila Božju narav iz neznanja. Ova situacija je za mene bila Božji podsetnik i zaštita. Brzo sam se pomolila Bogu i bila sam spremna da se pokajem.

Nakon toga, naišla sam na ove reči Božje: „Bez obzira na kom su nivou starešina ili delatnik, ako ih obožavate zato što razumeju malo istine i zato što imaju po neki dar, i ako verujete da poseduju istina-stvarnost i da ti mogu pomoći, i ako se u svemu ugledate na njih i oslanjate se na njih, i ako kroz to pokušavate da zadobijete spasenje, to je onda vaša glupost i neznanje. Na kraju, sve će to propasti jer je vaša početna tačka suštinski pogrešna. Bez obzira na to koliko istina čovek razume, on ne može da zauzme mesto Hrista, i bez obzira na to koliko je nadaren, to ne znači da poseduje istinu – zato će svi oni koji obožavaju druge ljude, ugledaju se na njih i slede ih, na kraju biti isključeni i osuđeni. Vernici u Boga mogu jedino da se ugledaju na Boga i da slede Boga. Starešine i delatnici su i dalje obični ljudi, bez obzira na njihov rang. Ako na njih gledaš kao na svoje neposredne nadređene, ako osećaš da su iznad tebe, da su sposobniji od tebe, i da bi trebalo da te vode, da su u svakom pogledu iznad svih ostalih, onda grešiš – to je zabluda. A kakve će posledice ta zabluda doneti? Navešće te da nesvesno meriš svoje starešine prema zahtevima koji nisu u skladu sa stvarnošću i da ne budeš u stanju da pravilno postupaš prema njihovim problemima i nedostacima; istovremeno, nesvesno ćeš biti duboko privučen njihovim šarmom, darom i talentima, tako da, pre nego što to i shvatiš, ti ih već obožavaš i oni su postali tvoj bog. Taj put, od trenutka kada počnu da postaju tvoj uzor, predmet tvog obožavanja, do trenutka kada postaneš njihov sledbenik, put je koji će te nesvesno udaljiti od Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). „Neki ljudi se dive svakome ko ume uzvišeno da propoveda ili poseduje dar rečitosti, a zavide onima koji deluju impozantno dok propovedaju. Da li je to ispravno stanovište? Da li je to ispravan cilj kojem treba težiti? (Nije.) Šta je, onda, ispravno? Kakve osobe treba da težite da postanete? (One koje svoju dužnost obavljaju u tihoj anonimnosti i čvrsto stoje na zemlji, koje se vladaju i postupaju na prizeman način.) To je ispravno. Morate da se vladate i da delujete na prizeman način, te da ni u čemu ne odstupate od molitve, niti od Božjih reči, već treba često da dolazite pred Boga i da s Njim istinski razgovarate u zajedništvu – to su temelji verovanja u Boga!” (Božje zajedništvo). Kroz Božje reči, naučila sam da, kao vernici u Boga, moramo često da dolazimo pred Njega. Bez obzira na situaciju, treba da se molimo Bogu, tragamo za istinom, obavljamo dužnosti u skladu s Njegovim zahtevima, da Ga poštujemo kao velikog i da nikada ne obožavamo nijednu osobu. Bez obzira na njene talente, njenu spretnost u radu ili njenu sposobnost rešavanja problema, sve je to dar od Boga. Kroz Božje prosvećenje ljudi mogu da pruže dubokoumnu besedu i ako njihova beseda jasno objašnjava put, to je zato što je u skladu sa Božjim rečima i istinom. S njima mogu da tragam o stvarima koje ne razumem i da učim iz onoga što su njihove jače strane ali, bez obzira koliko dobro komuniciraju, na kraju treba da ga prihvatim od Boga, a ne da obožavam obične ljude. Nakon toga, praktikovala sam u skladu sa Božjim rečima i prestala sam da se u potpunosti oslanjam na Vang Đing. Kad bih imala probleme, molila bih se Bogu i tražila odgovarajuća istina-načela u Božjim rečima. Ponekad, ako nisam mogla nešto da shvatim, pitala bih Vang Đing, ali bih se svesno umirila pred Bogom i fokusirala bih se na one aspekte istina-načela koje je ona podelila umesto da joj se prosto divim. Postepeno sam počela da imam normalnije viđenje Vang Đing i mogla sam da rešavam neke od problema iz prijava. Nešto kasnije, Vang Đing je izabrana za starešinu u drugoj crkvi i prestala sam da paničim kada nije bila u blizini. Tokom okupljanja, kad bi se pojavili teško rešivi problemi, molila sam se i, zajedno sa ostalima, obratila se Bogu da pronađem put primene kroz Njegove reči. Obraćala sam se starešini ili nekom ko je razumeo istinu samo onda kada nisam mogla da rešim problem. Naši problemi su se postepeno rešavali i doživela sam određeni rast.

Ubrzo nakon toga, viši starešina mi je pisao da mi kaže da se Vang Đing oslanjala na svoje talente u poslu umesto da stremi ka istini. Uvek je sebe isticala i uzdizala kako bi joj se drugi divili i obožavali je. Nije htela da prihvati orezivanje i nije promišljala o sebi. Bila je razotkrivena jer je hodala putem antihrista i otpuštena je zato što je bila lažni starešina. Ovo je duboko uticalo na mene. Dok sam bila sa Vang Đing, ona je već pokazivala sledeće ponašanje: nikada nije pričala o tome koje je ona iskvarenosti otkrila u svojoj dužnosti, kao ni o neuspesima koje je doživela. Pričala je samo o svojim uspesima, kao da nije bilo problema koji ona nije mogla da reši. Kao rezultat toga, svi su se ugledali na nju i obožavali je. Kasnije sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „Neki ljudi svoj položaj koriste kako bi neprestano svedočili o sebi, veličali sami sebe i takmičili se s Bogom zarad ljudi i svog statusa. Pomoću raznoraznih metoda i mera, oni ljude primoravaju da ih obožavaju, neprestano nastojeći da ih pridobiju i da upravljaju njima. Neki čak ljude namerno navode na pomisao da su oni Bog, kako bi se prema njima odnosili kao prema Bogu. Oni nikad ne bi nekome rekli da su iskvareni – da su i oni takođe iskvareni i nadmeni, da ljudi ne treba da im se klanjaju, te da je, ma koliko da dobro rade, za sve to zaslužna Božja uzvišenost, a da oni ionako samo rade ono što bi trebalo da rade. Zašto oni ne govore tako? Zato što se užasno plaše da ne izgube svoje mesto u ljudskim srcima. Stoga takvi ljudi nikad ne veličaju Boga i nikad ne svedoče o Njemu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I”). Videvši je u svetlu Božjih reči, počela sam da uviđam neke stvari kod Vang Đing. Ona bi često razgovarala o tome kako je tragala za istinom kada se suočavala sa teškoćama, kako je lako rešavala teške prijave jednu za drugom i kako je pomagala drugima da reše svoje probleme. Ali retko je pričala o svojim odstupanjima i nedostacima i nije govorila o svojoj iskvarenosti niti slabostima. Nikada nije razgovarala o bilo kom problemu niti prijavi koje je pogrešno procenila ili nije mogla da dokuči i kako je to otkrilo njene nedostatke. Takođe nije pričala o problemima koje nije mogla da razume, kako su joj drugi pomagali i koje aspekte istina-načela je tim putem shvatila. Dozvoljavala je ljudima da vide samo tu savršenu lažnu fasadu koju je postavila. Kad smo je obožavali i hvalili, nije razgovarala sa nama o tome da se ne obožavaju obični ljudi, već je samo delovala kao da je veoma zadovoljna i da uživa u tome. Uvidevši njeno ponašanje u svetlu Božjih reči, shvatila sam da se ona oslanja samo na svoje talente u radu i propovedanju, da nikada nije uzdizala Boga niti svedočila o Njemu, već je samo sebe isticala da bi navodila druge na pogrešan put, zbog čega ljudi nisu videla njenu iskvarenost i nedostatke, već su je obožavali i sledili. Postupala je na taj način da bi stekla mesto u srcima ljudi – kako podmuklo i zlo! Ali, ja ne samo da nisam prozrela njeno ponašanje, već sam se čak divila njenim talentima, njenoj stručnosti i sposobnosti da rešava probleme. Mislila sam da razume istinu, da poseduje istina-stvarnost i zato sam je obožavala. Bila sam toliko slepa!

Posle toga, naišla sam na ove odlomke Božjih reči: „Ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). „Bilo da se usredsređuju na nebitne stvari ili na temeljna pitanja, na reči i teorije ili na stvarnost, ljudi se ne pridržavaju onoga čega bi najviše trebalo da se pridržavaju, niti znaju ono što bi najviše trebalo da znaju. Razlog tome je što ljudi uopšte ne vole istinu; kao takvi, oni nisu spremni da svoje vreme i trud posvete traganju za načelima delovanja koja se mogu naći u Božjim izjavama, te njihovom sprovođenju u delo. Umesto toga, oni radije koriste prečice, sumirajući sve ono što razumeju i poznaju kao dobru praksu i dobro ponašanje; tako sačinjen rezime postaje tada cilj kojem oni teže, što uzimaju kao istinu koju treba sprovesti u delo. Direktna posledica toga je da ljudi dobro ponašanje koriste kao zamenu za sprovođenje istine u delo, čime ujedno ispunjavaju svoju želju da steknu Božju naklonost. Tako oni stiču kapital putem kojeg mogu da se nadmeću sa istinom, a što takođe koriste za raspravu i takmičenje s Bogom. U isto vreme, ljudi beskrupulozno guraju Boga u stranu, postavljajući na Njegovo mesto idole kojima se dive” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Kroz Božje reči, uvidela sam da sam tokom svojih brojnih godina vere, uvek imala ovo pogrešno gledište: pretpostavljala sam da pametni, talentovani ljudi, koji su umeli dobro da rade i propovedaju, kao i da rešavaju probleme, sigurno razumeli istinu i posedovali istina-stvarnost. Shvatila sam da nisam imala pojma šta je istina-stvarnost. Bog izražava istine i obavlja delo suda da pročisti ljudske iskvarene naravi i dopusti im da uđu u istina-stvarnost i prožive pravo ljudsko obličje. Ako neko može samo da rešava tuđe probleme i prozre druge ljude, a ne može da prihvati sud Božjih reči niti orezivanje onda, bez obzira na to koliko je talentovan ili koliko dobro radi i propoveda, još uvek ne poseduje istina-stvarnost. Vang Đing nikada nije pričala o poznavanju sebe, nikada nije govorila o svojoj iskvarenoj naravi niti je detaljno analizirala i nije prihvatala istinu niti se istinski pokoravala prilikom orezivanja. Kako ona može da poseduje istina-stvarnost? Mogla je samo da rešava prijave jer je imala iskustvo i malo više znanja o načelima. Ali to nije značilo da poseduje istina-stvarnost. Nisam razumela istinu i zato nisam uspela da je razaznam. Čak sam je slepo obožavala i prihvatila je za svog idola, pokušavajući da je oponašam i kopiram. Kako sam bila glupa. Bila sam u velikoj opasnosti jer sam na takav način upražnjavala veru!

Kasnije, videla sam još jedan odlomak Božjih reči: „Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Božje reči osude seku kao mač. Bog je ovaploćen u skrušenosti i nikada Sebe ne uzdiže. On samo izražava istine da spasi čovečanstvo. Božja skrušenost je izraz Njegove časti, veličine i svetosti. Veoma je vredna našeg divljenja. Ali videvši da je Vang Đing bila starešina, da može da reši probleme i da govori sa uverenjem i poletom, ja sam joj se divila. Verovala sam u Boga a da Ga nisam obožavala i nisam poštovala Hristovu skrušenost i divotu. Umesto toga, obožavala sam impresivne i impozantne ličnosti, i imala sam veće mišljenje o onima sa uzvišenom pojavom, talentom i sposobnošću da rade i propovedaju. Čak sam ih videla kao svoje idole. To je zaista vređalo Božju narav. Ne treba da se ugledamo na bilo koju običnu osobu niti da joj se divimo: samo je Bog istina i treba da Ga sledimo i obožavamo. Božje reči kažu: „Ja za sve one koji ne vrednuju istinu kažem da su bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Nisam stremila ka istini i nisam imala ni najmanju spoznaju o Bogu uprkos toliko godina vere. Čak sam idolizovala iskvarenu osobu, obožavajući je i sledeći je, a ipak nisam obožavala Hrista niti sam se fokusirala na stremljenje ka istini. Izdala sam Boga i ponašala sam se kao bezvernik i da se nisam pokajala, Bog bi me se gnušao, odbacio me i uklonio!

Kasnije sam čula da se Vang Đing ponašala kao Juda kada ju je KKP uhapsila. Odala je nekoliko braće i sestara. Kada je bila puštena, i dalje se nije pokajala i na kraju je bila izbačena iz crkve. Videla sam da iako je Vang Đing obavljala mnoge dužnosti, imala talenat, znala dobro da propoveda i da koristi Božje reči da rešava probleme, ona nije težila spoznaji sebe niti je prihvatila istinu i nije imala ni najmanju istina-stvarnost uprkos toliko godina vere, i kad se našla u toj situaciji, ona je u popunosti bila razotkrivena i isključena. Nakon toga, naišla sam na još jedan odlomak Božjih reči: „Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji mi laskaju nikad nisam ponudio lak pristup Mome carstvu. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da tražiš život. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji traže promene u vlastitoj naravi, koji su voljni da svedoče o Bogu i da izvrše svoju dužnost stvorenog bića. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne tražiš da promeniš svoju život-narav, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Božje reči kažu da to da li neko može da zadobije spasenje i uđe u carstvo nebesko, ne zavisi od njihovih talenata, koliko poslova rade niti koliko propovedaju, već od toga da li streme ka istini, da li mogu da prihvate sud Božjih reči i pokore mu se, kao i da li mogu da postignu transformaciju sopstvene život-naravi. U svojoj veri, Petar je poštovao Boga kao velikog i tragao je za istinom u svemu. Njemu je zadobijanje istine i života bilo iznad svega i mada nije učinio onoliko koliko Pavle, nakon što je doživeo Božji sud, on je mogao da bude pokoran do smrti i da voli Boga do krajnjih granica da bi na kraju dao veliko svedočanstvo za Boga i zadobio Njegovu pohvalu. Pronašla sam put primene na osnovu puta kojim je Petar hodao: više se neću diviti talentovanim ljudima i neću tražiti da budem ista kao oni. Umesto toga, odlučila sam da revno stremim ka istini, da primenjujem Božje reči i da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće. Ovo je jedini pravi put.

Posle toga, fokusirala sam se na to da se oslanjam na Boga i da tragam za istina-načelima u obavljanju svoje dužnosti. Kada bih upoznala talentovane ljudi koji su umeli da propovedaju, svesno sam radila na tome da ih sagledam u pravom svetlu. Kad je njihova beseda imala prosvećenje Svetog Duha, prihvatila bih je od Boga. Kad su njihove ideje bile u skladu sa istina-načelima, prihvatila bih ih i poslušala. Kad nisu bile u skladu sa istina-načelima, ne bih ih slepo slušala, već bih tragala za istinom zajednom sa njima. Nakon što sam neko vreme postupala na ovaj način, osećala sam se slobodnije i opuštenije. U svojoj dužnosti, takođe sam mogla da prepoznam puteve primene i da ostvarim rezultate. Bogu hvala!