U oktobru 2018. godine prihvatila sam delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Šest meseci kasnije obavljala sam dužnost đakona za zalivanje u mojoj crkvi. U početku sam imala mnogo poteškoća, ali nakon molitve i traganja sa mojom braćom i sestrama, postepeno sam savladala neka načela i postigla izvesne rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Takođe, praktikovala sam pisanje članaka o iskustvenom svedočenju, razmišljajući često o sebi i svakog dana sam se osećala veoma ispunjeno.

Jednog dana, u januaru ove godine, starešina mi je rekla: „Napravila si izvestan napredak u život-ulasku, pa smo te izabrali da budeš propovednica. Da li bi to želela?“ Bila sam oduševljena što to čujem, pa sam pristala i rekla: „Daću sve od sebe.“ Starešina je rekla: „Članci o iskustvenom svedočenju koje si napisala su veoma dobri. Samo braća i sestre koji nose teret u svom život-ulasku mogu služiti kao propovednici. Tada mogu zaista da reše probleme i poteškoće svoje braće i sestara.“ Bila sam veoma ponosna što to čujem, pogotovo što sam zamoljena da obavljam tu dužnost jer sam se fokusirala na život-ulazak. Osećala sam da mogu dobro da obavljam tu dužnost. Posle toga mi je starešina dodelila odgovornost za rad nekoliko crkava i naučila me mnogim načelima. Obim posla se povećao, a bilo je i mnogo zadataka za koje sam bila zadužena, pa sam bila pod stresom i pomalo zabrinuta da neću moći sve da postignem. Primetila sam da su neka braća i sestre, koji su obavljali istu dužnost kao i ja, bili upoznati sa poslom, ali ja sam bila nova na ovoj dužnosti i nisam znala kako da je obavljam. Htela sam da izrazim svoje poteškoće, ali sam onda pomislila na komplimente koje mi je starešina ranije uputila. Šta li bi mislila o meni da je znala da ne razumem kako da obavljam posao tih crkava? Da li bi pomislila da ja za to nisam sposobna i da je bila greška to što je mene izabrala? Osim toga, sada sam propovednica. Ako nisam čak ni upoznata sa radom, kako bih mogla pružiti pomoć i podršku crkvenim starešinama? Razmišljajući o tome, osećala sam kao da mi je knedla u grlu. Bilo mi je previše neprijatno da govorim iskreno.

Jednom je naš viši starešina razgovarao sa nama o našem radu i primetila sam da su sestra Silvija i brat Rikardo veoma aktivno odgovarali na pitanja starešine i znali kako da urade svaki aspekt posla. Starešina me je pitala: „Imaš li nekih poteškoća?“ Pomislila sam: „Mi svi obavljamo istu dužnost. Ako kažem da, šta li će starešina misliti o meni? Da li će pomisliti da nisam sposobna za taj posao?“ Slagala sam: „Ne, uopšte.“ Kasnije, svaki put kada se starešina sastala sa nama, retko sam govorila, a i kada jesam, uvek sam najpre razmislila kako da odgovorim, da drugi ne bi saznali da ima mnogo stvari koje ne razumem, strahujući da bi me gledali sa nipodaštavanjem. Na taj način sam se stalno prikrivala i prerušavala. Osećala sam se veoma uzdržano i postajala sam sve pasivnija u svojoj dužnosti. Čak sam želela da napustim grupu i prestanem da idem na sastanke. Ali i pored toga, nisam želela da otkrivam svoje stanje drugima. Želela sam da pokažem drugima samo svoju dobru stranu. Jednog dana sam zakazala sastanak sa dvojicom crkvenih starešina da bih saznala kakvo je stanje rada u crkvi. Kad smo se sastali, jedan od njih je oduševljeno rekao: „Sjajno je što si ti zadužena za naš rad! Volim da se sastajem sa tobom i divim ti se svaki put kada čujem tvoju besedu. Nadam se da ću u budućnosti biti kao ti.“ Drugi starešina je rekao: „Osećamo se dobro obavljajući svoju dužnost sa tobom. Tvoja beseda nam uvek donosi svetlost.“ Tada sam poželela da im kažem da ne treba da imaju tako visoko mišljenje o meni, jer imam iskvarenost, imam poteškoće u obavljanju svoje dužnosti, a pod pritiskom ću biti negativna. Ali onda sam pomislila: „Ako im kažem istinu, da li će i dalje imati tako visoko mišljenje o meni? Hoće li me i dalje konsultovati ako imaju pitanja?“ Borila sam se sama sa sobom i na kraju nisam rekla istinu. Drugi put sam imala sastanak sa nekoliko crkvenih đakona. Rekli su da ne mogu da obavljaju neke zadatke i da imaju poteškoća. Tešila sam ih: „Ne brinite, svi smo tek počeli sa obavljanjem svojih dužnosti. Razumećemo stvari učeći ih vremenom.“ Naizgled nije bilo ničeg lošeg u onome što sam rekla. Ali u stvari, ni ja nisam znala kako da obavljam taj posao. Bila sam veoma zabrinuta da će videti moj pravi rast, pa se nisam usudila da govorim iskreno, već sam im samo dala malo ohrabrenja koje uopšte nije rešilo njihove probleme. Pošto sam nastavila da se umotavam i prerušavam, bila sam u užasnom stanju i nisam mogla da osetim vođstvo Svetog Duha; bila sam veoma slaba i veoma umorna svakodnevno. Često sam mislila: „Zašto jednostavno ne mogu da radim crkveni posao kao i svi drugi?“ Znala sam da treba da tražim pomoć od svog starešine u vezi sa svojim poteškoćama, ali sam se brinula šta će starešina misliti o meni ako to kažem. Pomislila sam: „Dobila sam ovu dužnost jer je starešina rekla da sam se fokusirala na život-ulazak, tako da ona sigurno misli da sam neko ko je dobrog kova i ko teži ka istini. Ako ona sazna da ima toliko stvari koje ne razumem i da ne mogu da radim crkveni posao, sigurno će pomisliti da je bila greška što me je izabrala za propovednicu.“ Razmišljajući o tome, još više sam se plašila da progovorim. Moje stanje je postajalo sve gore i gore, a ja sam živela u tami i patnji. Molila sam se Bogu: „Svemogući Bože, ne znam kako da iskusim ovo okruženje. Molim Te da me vodiš i usmeravaš.“

Jednoga dana, na sastanku naš viši starešina nas je pitao o našem iskustvu tokom ovog perioda. Ostali su otvoreno govorili o svojoj iskvarenosti i nedostacima u obavljanju dužnosti, a ja sam smogla hrabrosti da govorim o svom stanju. Starešina je iskoristila svoje iskustvo da mi pomogne, govoreći: „Kao starešine i delatnici, ne morate sve da razumete da biste dobro obavljali svoju dužnost. Ta ideja je pogrešna. Mi smo samo obični ljudi, pa je normalno da neke stvari ne razumeš i da ne možeš da ih dokučiš. Međutim, ako želimo da budemo sveznalice i ne možemo ispravno da se nosimo sa sopstvenim nedostacima i da održimo svoj status i ugled, tada nosimo maske da bismo se prerušili i obmanuli druge, ne dozvoljavajući im da vide naš pravi rast; živeti tako je bolno.“ Zatim mi je starešina poslala dva odlomka Božjih reči. „Kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte se uznositi titulom koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim.’ Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada ostaviš po strani okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o vođi ili radniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi i osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera. Ako u srcu uvek nosiš strepnju, ako si uvek pod stresom i ako si sputan, i ako želiš toga da se oslobodiš a ne možeš, onda treba ozbiljno da se moliš Bogu, da razmisliš o sebi, da uvidiš svoje nedostatke i da težiš ka istini. Ako možeš da sprovedeš istinu u delo, imaćeš uspeha. Šta god da radiš, ne govori i ne postupaj sa određene pozicije ili koristeći određenu titulu. Pre svega, ostavi sve to sa strane i stavi se na mesto obične osobe“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga“). „Ako ti je u srcu jasno kakva si osoba, kakva je tvoja suština, koje su ti slabosti i kakvu iskvarenost otkrivaš, treba to otvoreno da podeliš u zajedništvu sa drugima, da bi oni mogli da vide kakvo je tvoje pravo stanje, kakve su ti misli i stavovi, da bi znali kakvo znanje imaš o takvim stvarima. Šta god da radiš, ne pretvaraj se i ne maskiraj se, ne skrivaj sopstvenu iskvarenost i slabosti od drugih, kako niko ne bi znao za njih. Takvo lažno ponašanje je prepreka u tvom srcu, a takođe je i iskvarena narav i može da spreči ljude da se pokaju i promene. Moraš da se moliš Bogu i da promišljaš i raščlanjuješ lažne stvari, kao što su pohvale koje ti drugi upućuju, slava kojom te zasipaju i titule koje ti daruju. Moraš da vidiš štetu koju ti sve to nanosi. Tako ćeš spoznati sopstvenu meru, dostići ćeš samospoznaju i više nećeš sebe videti kao natčoveka ili neku važnu ličnost. Kada imaš takvu samosvest, postaje ti lako da prihvatiš istinu, da u srce prihvatiš Božje reči i ono što Bog traži od čoveka, da od Stvoritelja prihvatiš spasenje, da nepokolebljivo budeš obična osoba, neko ko je pošten i pouzdan, i da uspostaviš normalan odnos između sebe – stvorenog bića i Boga – Stvoritelja. To je upravo ono što Bog traži od ljudi i to je nešto što im je u potpunosti dostupno“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga“). Nakon čitanja Božjih reči, počela sam da razmišljam o svom tadašnjem stanju. Kada sam čula da je starešina rekla da sam propovednica jer sam se fokusirala na život-ulazak, bila sam ponosna i zadovoljna sobom. Osećala sam da je to zato što sam težila ka istini i bila sposobna da radim tako važan posao za koji sam izabrana. Ali tek kada sam zapravo počela da obavljam tu dužnost, shvatila sam da ne razumem mnogo toga u vezi sa crkvenim poslom. Nisam mogla da dokučim neka načela o kojima je moj starešina besedio. Osećala sam veliki pritisak, pa sam često bila slaba i negativna. Ali nisam otvoreno govorila o svom stvarnom stanju i prevarila sam svog starešinu, govoreći da nemam problema, jer sam se plašila da će pomisliti da nisam kvalifikovana i da će me gledati sa nipodaštavanjem. Kad sam čula crkvene starešine i đakone kako me hvale i kako čak smatraju da sam primer koji treba slediti, iako sam znala da treba otvoreno da govorim o svojoj iskvarenosti i nedostacima i da im saopštim svoj pravi rast, kako bi prestali da se ugledaju na mene i da mi se dive, brinula sam se da neće imati visoko mišljenje o meni nakon što saznaju te činjenice, pa sam ćutala. Čak i kada su mi starešine i đakoni postavljali neka pitanja na koja očigledno nisam znala odgovor, nisam otvoreno govorila i diskutovala sa njima. Pretvarala sam se da razumem ono što nisam razumela i davala sam površne odgovore. Iznova i iznova sam se prerušavala i odavala lažni utisak, a sve zato što sam bila zaglavljena sa titulom „propovednice“. Mislila sam da ja, kao propovednica, treba da imam veće razumevanje i znanje od drugih, da ne smem da imam nedostatke niti da budem negativna ili slaba. Mislila sam da je to jedini način na koji će se drugi ugledati na mene i odobravati me. Da bih održala svoj status i ugled, stavila sam masku da se prikrijem, i prerušila sam se u osobu bez iskvarenosti. Čak i kad sam se osećala izmučeno, negativno i slabo, da bih održala titulu „propovednice“, radije bih plakala u tajnosti i sama, nego što bih otvorila svoje srce i tražila pomoć. Ta titula je bila previše teška i naporna za mene. Kada me je crkva postavila za propovednicu, pružena mi je šansa da praktično postupam i omogućeno mi je da tražim i razumem više istine u svojoj dužnosti. Ali nisam išla pravim putem. Iskoristila sam tu šansu da težim slavi i statusu. Zar to nije bilo protiv Božje namere? Bog ne želi da budemo nadljudi ili veliki ljudi. Bog želi da stanemo na mesto stvorenih bića i da budemo jednostavni, obični ljudi, da težimo ka istini na prizeman način, da se iskreno suočimo sa sopstvenim nedostacima, i da se za probleme koje ne razumemo, otvorimo pred našom braćom i sestrama i zatražimo pomoć. Tako treba da rezonujemo.

Kasnije sam pročitala iskustvena svedočenja koja su napisala neka braća i sestre, a koja se odnose na odlomke Božjih reči, specifičnih za moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva obraz, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se ljudima naprosto neće otvoriti; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)“). U drugom odlomku Bog je razotkrio prirodu i posledice ljudske težnje ka statusu. Božje reči kažu: „Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja“). Razmišljala sam o Božjim rečima i shvatila da su antihristi licemeri. Da bi zadobili mesto u srcima drugih, uvek se upakuju i zataškavaju. Oni nikada ne govore istinu, nikada ne dozvoljavaju drugima da vide njihovu slabu ili njihovu pravu stranu, i prerušavaju se u ljude koji razumeju istinu i koji nemaju mane, a sve to da bi stekli pohvalu i divljenje drugih tako da ih svi slede i obožavaju. Njihova priroda je posebno nadmena i lažljiva. Razmišljala sam o svom ponašanju i shvatila da sam ista kao antihrist. Crkva me je postavila za propovednicu, ali ja to nisam prihvatila kao odgovornost od Boga niti razmišljala o tome kako da budem prizemna, da dobro obavljam svoju dužnost i da budem čista i poštena. Umesto toga, uvek sam se pretvarala da sam sveznalica. Želela sam da se drugi ugledaju na mene, da misle da imam dobar kov i da mogu da rešim svaki problem, tako da imaju mesta za mene u svojim srcima, da me okruže i obožavaju me. Bila sam nadmena i nerazumna. Sve što sam mislila i radila bilo je u potpunosti protiv Boga. Naročito kada sam videla da Bog kaže: „Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni“ Znala sam da me to Bog upozorava. Da sam nastavila putem traganja za slavom i statusom, Bog bi me sigurno odbacio, i na kraju bih bila isključena. Molila sam se Bogu da bih Mu rekla da želim da se pokajem, da ne želim da izgubim šansu da se spasem i da sam voljna da težim da budem čista i poštena osoba.

Sledećeg dana, moj viši starešina je pomenula nekoliko stvari o kojima je trebalo razgovarati na sledećem okupljanju. Zamolila me je da ja organizujem okupljanje i da sve pripremim, a onda me je pitala da li sam razumela. U stvari, tada mi nije bilo baš jasno, ali sam se plašila da će reći da imam loš kov, pa sam lagala i rekla da razumem. Ali kada sam zapravo počela da radim na tome, nisam znala kako da to organizujem. Bila sam jako nervozna, ruke su mi se znojile, nisam znala šta da radim, pa sam se pomolila Bogu: „Svemogući Bože, Sotona me je previše duboko iskvario. Još uvek sam sputana ugledom i statusom. Ne mogu da se pobunim protiv svog tela i da budem poštena. Molim Te da me vodiš i usmeravaš da pronađem put primene.“ U Božjim rečima sam pročitala: „Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im šansu da budu obučeni. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu. Ako ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: ’Daleka voda neće utoliti goruću žeđ’. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da još upornije tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto, dakle, još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti“ („Reč“, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika“, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)“). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da me je crkva unapredila u propovednicu da bi mi dala šansu za praktično delovanje i da bih mogla da naučim kako da obavljam posao. To nije značilo da sam bila bolja od drugih, viša od drugih, ili da sam sve znala. Tek sam počela da obavljam tu dužnost i bilo je mnogo posla koji nisam mogla da radim i načela koja nisam mogla da dokučim. To je bilo sasvim normalno. I to što sam umela da napišem iskustvena svedočenja je samo značilo da sam imala neko površno iskustvo i razumevanje Božjih reči, a ne da sam razumela istinu ili da sam posedovala njene stvarnosti. Kratko verujem u Boga, još uvek ne razumem istinu, a moja iskvarena narav se nije promenila, tako da treba ispravno da tumačim sopstvene nedostatke i mane i da tragam i razgovaram u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama kada ne razumem stvari. U tome nema ništa sramotno. Bilo je sramotno što sam se pretvarala da razumem kada nisam razumela, što je rezultiralo time da mnogi problemi nisu rešeni na vreme i da se odlagao rad crkve, a više puta sam gubila priliku da tragam za istinom i živela sam u negativnosti i slabosti. Bila sam tako glupava! Nisam mogla dalje tako. Morala sam da ispravim svoje namere, da se otvorim, da tragam, da razgovaram sa braćom i sestrama i da dobro obavljam svoju dužnost. Posle sam pitala starešinu o stvarima koje nisam razumela, a ona je strpljivo razgovarala sa mnom. Te stvari su mi postale jasne. Sastanak je takođe bio veoma efikasan, a ja sam se osećala opušteno i lagodno.

Sada, obavljajući svoju dužnost, i dalje nailazim na mnoge probleme i teškoće, ali mogu da se molim i oslonim na Boga i često tražim pomoć od svoje braće i sestara. Na sastancima otvoreno govorim o sebi sa svojom braćom i sestrama i dozvoljavam im da vide moju iskvarenost i nedostatke. Radeći tako, osećam se veoma lagodno i sigurno. Hvala Bogu!