Jednog dana u aprilu 2006. godine, otišao sam da grupi hrišćana širim jevanđelje carstva Svemogućeg Boga, ali ga oni nisu prihvatili. Nakon toga sam ponovo otišao da im širim jevanđelje, ali su pustili psa na mene. Nekoliko dana kasnije, kada sam bio na poslu, dva policajca u civilu su došla i naterala me da ih odvedem na adresu na kojoj sam živeo u to vreme. Shvatio sam da su me verovatno hrišćani prijavili. Bio sam uznemiren i uplašen – znao sam da će me policija, ukoliko pronađe knjige Božjih reči koje sam držao u svom stanu, zasigurno uhapsiti. Neprestano sam se molio Bogu: „Ah, Bože, ako me stvarno danas uhapse, to će biti uz Tvoje dopuštenje. Spreman sam da se stavim u Tvoje ruke. Molim Te da me čuvaš, daš mi snage i vere i usmeravaš me da ostanem postojan u svom svedočenju.” Nakon što smo stigli mojoj kući, počeli su da preturaju po mojim ličnim stvarima ne pokazujući mi bilo kakvu legitimaciju i na kraju pronašli jedan primerak „knjige Reč se pojavljuje u telu”, jednu jevanđeosku knjigu i jedan CD plejer. Nakon toga su me odveli u okružni biro javne bezbednosti.

Jedan policajac me je upitao: „Da li veruješ u Svemogućeg Boga? Koliko si ljudi preobratio? Ko ti je starešina?” Odgovorio sam: „Da, verujem u Svemogućeg Boga, ali mi primenjujemo veru i delimo jevanđelje po sopstvenom nahođenju. Nemamo starešine.” To ga je toliko naljutilo da me je snažno udario u stomak, zbog čega sam se zateturao nekoliko koraka unazad. Znao sam da verovatno ne mogu da izbegnem torturu ni mučenje nakon što me uhapse – takvi dani obavezno dođu za one od nas koji žive u Kini kao vernici i sledbenici Božji. Morao sam da se oslonim na Boga da bih prošao kroz ovo teško iskušenje – nisam mogao da se poklonim Sotoni. Policajac me je agresivno ispitivao: „Kada si se pridružio crkvi? Ko ti je dao te knjige? Gde taj živi?” Kada nisam odgovorio, povukao mi je ruke iza leđa i lisicama me vezao za metalnu stolicu. Baš tada je direktor Biroa za nacionalnu bezbednost, Vang, ušao unutra i proderao se: „Šta, dođavola, radite? Odmah mu skinite lisice!” Potom mi je prišao sa osmehom, potapšao me po ramenu i, pretvarajući se da je iskren, rekao: „Stari druže, ja ti želim samo najbolje. Znam da ti posao nije bio lak. Ako nam kažeš sve što znaš o Crkvi Svemogućeg Boga, dobićeš nagradu od nekoliko hiljada juana.” Uvideo sam da je u pitanju Sotonina lukava spletka. Policajac je pokušavao da me namami da im dam informaciju o crkvi, izdam Boga i prodam svoju braću i sestre nudeći mi novčanu nagradu. Pomislio sam u sebi: „Sve da si mi ponudio i planinu od zlata i dalje ne bih popustio. Nikada neću izdati crkvene interese.” Videvši da me nije ubedio, dodao je: „Ako mi jednostavno kažeš ono što znaš, nadalje možeš dobijati i deo našeg profita.” Potpuno mi se gadio i ignorisao sam sve što je govorio. Kada je shvatio da ništa neću reći, odmah je počeo da preti. Rekao je ozbiljnim tonom, mršteći se: „Ovaj ne zna šta je dobro za njega. Uradite što morate sa njim.” i onda izjurio iz prostorije. Jedan od policajaca mi je zapretio govoreći: „Ako nam ne kažeš iskreno ono što znaš, stvari se po tebe neće dobro završiti.” Kako je to rekao, snažno me je ošamario, srušio na zemlju, potom mi smotao ruke iza leđa i vezao me lisicama nazad za metalnu stolicu. Pomalo sam se uplašio kada sam pomislio kakvo bi mučenje moglo da mi usledi, pa sam se ćutke pomolio Bogu: „Ah, Bože, to da li ću danas umreti u rukama policije je u potpunosti na Tebi. Molim Te, ispuni me verom i snagom – pomozi mi tako što ćeš me sprečiti da prodam svoju braću i sestre i Tebe izdam.” Nakon što sam završio svoju molitvu, iznenada sam se setio priče o Danilu. Danilo je bačen u lavlju jamu, ali je imao vere i molio se Bogu i oslanjao se na Njega, pa je Bog lavovima zatvorio čeljusti sprečavajući ih da ga povrede. Znao sam da i ja treba da imam veru u Boga i da ostanem postojan u svom svedočenju za Njega ma koliko me policija bude mučila.

Nakon toga, ponovo su me ispitivali postavljajući ista pitanja, ali ja i dalje nisam odgovarao, pa su me odvukli u dvorište, postavili pet ili šest knjiga Božjih reči ispred mene i oko vrata mi okačili plakat na kom je pisalo „član kulta”. Slikali su me pre nego što su mi uzeli otiske i uneli me u skrivenu prostoriju za mučenje. Čim sam zakoračio u prostoriju, to je izazvalo veliki strah u meni – prostorija je bila puna svakojakih sprava za mučenje. Bio je tu visoki okvir napravljen od varenog čelika, stolica za mučenje i okovi za noge, kao i preko deset velikih i malih kutija punih sprava za mučenje svih vrsta. Na zidu su visili kožni bičevi, plastične palice, stege i mnoge druge manje sprave za mučenje koje nikada ranije nisam video. U toj prostoriji mora da je bilo preko stotinu sprava za mučenje. Odmah sam osetio kako mi se kosa na glavi naježila, a noge klonule. Pomislio sam u sebi: „Ne bi me doveli ovamo ako nisu planirali da me muče. Ko zna da li ću odavde moći da izađem živ. Možda će me, ako im dam neku beznačajnu informaciju, pustiti da idem i neću morati da patim na ovom mestu. Ako im ništa ne kažem, sigurno ću biti predmet teške torture.” Baš tada sam se iznenada prisetio priče o Danilova tri prijatelja – oni su bili bačeni u ognjenu peć jer nisu želeli da se poklone zlatnom idolu, govoreći da će radije umreti nego izdati Boga. Bog je zaštitio svu trojicu, a da se nijedan nije ni opekao. Ovo me je podsetilo na Božju svemoćnu suverenost; moja vera u Njega se obnovila. Znao sam da je moja sudbina, da li značila život ili smrt, Bogu na dohvat ruke. Bez obzira na to kako me mučili, morao sam da se oslonim na Boga i ostanem postojan u svom svedočenju za Njega. Nakon toga su dva mlada policajca ušla unutra i podesila čelični okvir na moju visinu, okačila mi ruke na horizontalnu šipku tako da sam samo nožnim prstima dodirivao tlo. Jedan policajac je agresivno zarežao: „Čitav dan smo protraćili pokušavajući da te nateramo da progovoriš; sada je vreme da te nateramo da patiš!” Moje šake i ruke su držale celu moju težinu. Imao sam neprijatan osećaj u celom telu. Posle nekog vremena, ruke i šake su počinjale sve više da me bole, kao da ih je neko polako kidao na delove. To je toliko bolelo da sam urlao u bolovima. Čitav dan nisam jeo i osećao sam vrtoglavicu i mučninu. Bilo je to stvarno više od onoga što sam mogao podneti. U sred svoje patnje, iznenada sam se setio Božjih reči: „Možda se svi vi sećate ovih reči: ’Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.’ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihove prave važnosti. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju zbog svoje vere u Boga i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Kroz Božje reči sam shvatio da je On koristio veliku crvenu aždaju u Svojoj službi da usavrši Svoje izabranike. Ja sam bio mučen da bih usavršio svoju veru – ovo mučenje je imalo poseban smisao – zato sam morao da prestanem da budem tako negativan i slab. Potom sam se pomolio Bogu govoreći: „Ah, Bože! Bez obzira kako me mučili ili koliko moram da prepatim, nikada neću prodati svoju braću i sestre niti Tebe izdati!” Nakon toga sam ostavljen tamo da visim neka dva sata.

Nešto posle 8 sati uveče, četiri mladića koja su nosila ski maske su ušla u prostoriju i jedan od njih se zlobno narugao: „Pa, dobro, kako smo? Da li ti je udobno?” Kako je to rekao, uzeo je kožni bič sa zida i počeo njime da me šiba po rukama. Sa svakim udarcem, imao sam osećaj kao da se meso na silu čupa sa mojih kostiju – to je bilo nepodnošljivo bolno. Udario me je bičem najmanje pedeset ili šezdeset puta i kada se on umorio, drugi momak je preuzeo. U tom trunutku sam se pomalo brinuo da, ako me budu bičevali tako jako i ruke ostanu ubogaljene, neću moći da živim normalnim životom, pa sam se pomolio Bogu: „Ah, Bože, predajem Ti sve u Tvoje ruke. Ostao bogalj ili ne, pokoravam se tvojim orkestracijama i uređenjima.” Tek pošto su se umorili od sveg tog bičevanja, spustili su me sa tog okvira. Čitavo moje telo je klonulo i istog trenutka sam pao na pod. Ali još uvek nisu bili završili sa mnom – nakon toga su me vezali za stolicu za mučenje i nastavili da me ispituju. Jedan od policajaca je zarežao: „Ne računaj da ćeš odavde izaći živ ako nam ne kažeš istinu! Samo nam reci istinu o onome što znaš i pustićemo te da ideš. KPK je u smrtnom neprijateljstvu sa vama – smatra vas vernike za svoje zaklete neprijatelje. Želi da vas sve uništi i pobije. Takva je politika KPK – mogu vama koji verujete u Svemogućeg Boga da oduzmu živote, a da ni najmanje ne budu kažnjeni!” Nepokolebljivo sam im odgovorio: „Ne znam ništa. Nemam šta da vam kažem.” Videvši da i dalje ne sarađujem, odvezali su me sa stolice za mučenje i naterali me da legnem na zemlju. Onda je svaki od njih uzeo crnu, oko 80 cm dugu i 7 do 10 cm široku platičnu palicu napunjenu čeličnim kuglicama i stojeći sa obe moje strane, nastavio da me njom žestoko udara po čitavom telu. Moje telo bi podrhtavalo pod svakim udarcem tih palica. Previjao sam se u bolovima, vrištao u potpunoj agoniji. Imao sam problema sa disanjem; ne postoje reči kojima bih opisao koliko je taj bol bio mučan. Najviše su me udarali po zadnjici – to je trajalo i trajalo i imao sam osećaj kao da su mi isterali creva. Trpeći nepodnošljiv bol, besno sam uzviknuo: „Pokušavate da me pretučete na smrt! Želite da mi oduzmete život! Zašto ne odete da hvatate neke prave ubice i piromane? Koji sam ja to zakon prekršio da zaslužim ovakvu okrutnost? Jeste li vi uopšte ljudi?” Jedan od policajaca se još više razjario kada je to čuo i počeo da me udara tako jako da se njegova plastična palica raspala na dva dela, a čelične kuglice se rasule po podu. Svi policajci su prasnuli u kakofoniju smeha. Onda mi je jedan od njih kroz stisnute zube rekao: „Ti nisi prekršio nijedan zakon? KPK ne dozvoljava postojanje bilo kakvog religijskog verovanja. Kinezi moraju da veruju samo u Komunističku partiju. Vi ste neprijatelji KPK i oni će vas uništiti, ubiti i u potpunosti iskoreniti!” Kako je to rekao, izvukli su dva duga biča iz jedne od kutija i rekli: „Još uvek nam nećeš reći ono što želimo da čujemo? Hajde da onda pokušamo nešto drugačije – vidi kako ti se ovo dopada!” Onda su mi naredili da ustanem i dvojica od njih su počeli da me bičuju s ogromnim besom, izazivajući nepodnošljiv bol. Kada su se umorili od bičevanja, druga dva policajca su zauzela njihovo mesto i nastavila sa premlaćivanjem i tako su se smenjivali najmanje četiri puta, a svako premlaćivanje je trajalo najmanje 30 minuta. Na kraju toga jednostavno bih oduzet pao na zemlju, ali bi me oni vukli nazad i nastavljali da me ispituju. Kada im ništa ne bih rekao, nastavljali bi da me bičuju i šutiraju u noge. Imao sam osećaj da su mi ih polomili. Počeo sam da se osećam pomalo nemoćno i pomislio: „Ako im ništa ne kažem, nastaviće da se koriste svim vrstama taktika kako bi me mučili. Mogli bi me mučiti i do smrti. Ali ako nešto kažem, postaću Juda i zavet koji sam dao pred Bogom će postati laž. To bi povredilo Boga i, što je još gore, izazvalo Njegovu gorku mržnju.” Premišljao sam se u svom umu – da kažem nešto ili ne? Baš tada sam se setio raspeća Gospoda Isusa i Božjih reči: „Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da povuče Svoju reč; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je gurala napred do mesta na kojem će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je oličenje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja čovečanstva. Oslobodio se okova smrti i Ada. Pred Njim su smrtnost, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Kako bi iskupio čitavo čovečanstvo, Gospod Isus je bio voljan da bude razapet, da bude ponižen i mučen i da prinese sopstveni život kao žrtvu. Božja ljubav prema ljudskom rodu je tako velika! S tim na umu, osetio sam se duboko ohrabrenim i tiho se zavetovao: „Neću postati Juda i izdati Boga makar to značilo da ću biti mučen do smrti!” Nakon toga su nastavili da mi prete, govoreći: „Ako nam ne kažeš ono što želimo da saznamo, prebićemo te na smrt i poslati te u krematorijum gde ćeš biti pretvoren u pepeo. Ili to ili ćemo tvoje telo poslati u ciglanu gde ćeš biti samleven u kašu i pretvoren u cigle.” U to vreme sam se uplašio, ali sam znao da nije u okvirima njihove nadležnosti da kažu da li ću preživeti njihovo prebijanje. Sve je bilo u Božjim rukama, a ja sam bio voljan da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Upravo tada mi je najednom palo na pamet da su crkvene knjige i dalje u mom posedu i da niko od braće i sestara nije znao da sam uhapšen. Ako bi policija došla do tih knjiga, bio bi to veliki gubitak za crkvu. Počeo sam da paničim, pa sam se pomolio Bogu: „Bože, moj život nije važan, ali kao onaj koji čuva crkvene knjige, moram da se postaram da te knjige ostanu na sigurnom. Ipak ne znam da li ću odavde izaći živ. Predajem Ti sve te brige u Tvoje ruke i tražim od Tebe da mi otvoriš put.” Nakon što sam završio sa svojom molitvom, dogodilo se nešto čudesno: nisam više osećao bilo kakav bol od bičevanja. Znao sam da Bog pomaže da se moja patnja ublaži i bio sam Mu neverovatno zahvalan. Kada su videli da tamo samo nepomično ležim i da sam prestao da vrištim, brzo su prestali sa svojim bičevanjem. Jedan od njih mi je stavio prst pod nos i onda nervozno rekao: „U lošem je stanju. Nosite ga odavde – imaćemo ozbiljne probleme ako umre pod našom nadležnošću.” Znao sam da mi je Bog otvorio put i da pazi na mene; u suprotnom zasigurno bih umro tamo unutra.

Nakon toga su me dva policajca izvukla napolje i bacila me u polje, ostavljajući me tamo. Nepomično sam ležao na zemlji. Mora da je bilo oko dva sata ujutro. U to vreme samo mi je jedna misao bila na umu: moram da obavestim braću i sestre da se knjige moraju odneti na drugo mesto pre svitanja kako ne bi završile u rukama policije. Pokušao sam da ustanem, ali sam bio isuviše teško povređen. Napregao sam i poslednji atom snage koji sam imao, ali jednostavno nisam mogao da ustanem. Bio sam strašno zabrinut i uspaničen, pa sam se brzo pomolio Bogu, tražeći da mi da snage. Nakon moje molitve, prisetio sam se jednog odlomka Božjih reči: „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru. Posle nekih 30 minuta, ponovo sam pokušao da ustanem i nakon otprilike četiri ili pet pokušaja najzad sam ustao. Sunce još nije bilo izašlo i još uvek je bio potpuni mrak na ulicama. Vukao sam se, podnoseći mučnu bol dok sam hramljao korak po korak prema kući brata Čeng Jia. Po dolasku, odmah sam mu rekao šta se dogodilo i zamolio ga da brzo uputi braću i sestre da izmeste knjige Božjih reči. Nakon što sam ga obavestio, odšepao sam nazad do svog stana. To je bilo oko 3 sata ujutro. Kada sam upalio svetlo, ustanovio sam da je stan u potpunom haosu. Šta se desilo sa mojim domom? Svi moji jorgani, jastuci, dušeci i odeća su bili bačeni na pod. Ceo stan mi je bio isprevrtan. Pregledajući sopstvene povrede, video sam da sam teško unakažen: žive rane na nogama su mi se zalepile za unutrašnjost pantalona i 10-ak centimetara mog rektuma je ispalo napolje i izgledalo kao da je odumrlo. Mučio sam se u bolovima, disanje mi je bilo otežano i imao sam osećaj da sam stvarno na samrti. Moje povrede su bile izuzetno ozbiljne – nisam mogao da se pokrenem niti da uzmem gutljaj vode. Pomislio sam u sebi: „Mogu li da preživim sve ove povrede? Sve i da bude tako, hoću li biti bogalj? Hoću li biti u stanju da nadalje samostalno funkcionišem? Moja žena i deca su svi bili navedeni na pogrešan put lažima KPK i protivili su se mojoj veri. Ako budem hendikepiran, oni se neće starati o meni…” Što sam više razmišljao, to sam se gore osećao, pa sam se pomolio Bogu. Dok sam se molio, prisetio sam se Božjih reči: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Moja sudbina je zaista bila u Božjim rukama. Na Bogu je bilo da odluči hoću li živeti ili umreti i da li ću biti hendikepiran ili ne. Znao sam da treba da se predam Bogu i pustim da On bude taj koji će urediti stvari. Sve i da budem hendikepiran, pokoriću se. I da moja žena i deca i ne vode brigu o meni, znao sam da je Bog sa mnom i da će moja braća i sestre paziti na mene, pa da bih svejedno preživeo. Kada sam to uvideo, nisam se osećao tako namučenim i očajnim.

Brat Ju Džiđen je stigao kod mene u 4 sata tog jutra. Kada je ušao i video da ležim na svom krevetu nesposoban da se pomerim, povukao je moj prekrivač i ugledao moje pantalone prekrivene krvavim mrljama, donje udove u dubokim posekotinama i s tkivom koje je zjapilo i rektum i delove tkiva zalepljene za moje pantalone. Kada je to video, rasplakao se i prineo mi posudu sa toplom vodom, plačući dok mi se približavao. Nakon što je rasekao moje pantalone i stavio topli oblog, polako je odvajao pantalone od mog tkiva, deo po deo. Koža ispod kolena mi je sva bila u tako dubokim otvorenim ranama da se videla kost. I do dana današnjeg mi teško pada da se prisetim tog košmara. Imao sam veoma ozbiljne povrede, ali se nisam usuđivao da odem u bolnicu bojeći se da će me policija pronaći i uhapsiti kada se prijavim sa svojom ličnom kartom. A i braću i sestre bih doveo u opasnost. Tokom tog perioda uopšte nisam bio u stanju da se staram o sebi, a Džiđen je dolazio i pazio me svakog dana rizikujući da bude uhapšen. Bio je novi vernik i bojao sam se da će se uplašiti i postati slab kad vidi kako sam prebijen. Rekao sam mu: „To što sam prošao kroz ovo iskušenje je bila dobra stvar za mene – pružilo mi je uvid u Sotonino pravo lice.” Na moje iznenađenje, Džiđen mi je rekao: „Ne brini za mene. I sȃm sam sada video da je KPK demon koji se opire Bogu i da je surov prema ljudima. Moramo ostati postojani u svom svedočenju o Bogu.” Tokom te nedelje, svakog dana sam slanom vodom čistio taj deo rektuma koji je ispao i isto tako uzimao narodni lek. Konačno, otprilike osmog dana od hapšenja, prolaps se zacelio. Dve nedelje kasnije sam bio u stanju da ponovo hodam.

Nakon toga je policija dolazila da me ispituje i uznemirava na svakih 15 dana. Svaki put bi me saletali sa pitanjima o crkvi i pitali me da li sam i dalje u kontaktu sa ostalim članovima. Čak su mi i pretili govoreći: „Ako ne priznaš, nikada nećemo zatvoriti tvoj slučaj!” Pomislio sam u sebi: „Zapravo već vidim ko ste. Ma koliko me prisiljavali ili mi pretili, nikada neću odustati. Možete da batalite to da ćete me navesti da izdam Boga!” U kratkim crtama, u periodu od dve godine između hapšenja, od 2006. do 2008, policija je došla da me ispita najmanje 25 puta. Budući da su me konstantno nadgledali, nisam se usuđivao da se susretnem sa braćom i sestrama iz straha da ih ne dovedem u nevolju, pa sam bio primoran da se vratim u svoj porodični dom na selu.

Kasnije su se moj rektum i leđa potpuno oporavili, ali sam na svojim nogama i dalje osećao posledice povreda koje sam pretrpeo. Moja desna noga je i dalje veoma osetljiva i slaba i teško se krećem kada je oblačno ili kišovito vreme. Najteže posledice je pretrpela moja koža. Izbile su kraste iz svih posekotina u vidu crnih, ružnih ožiljaka i čitavo moje telo je prekriveno ružnim rupama, gusto nagomilanim grudvicama sa malim belim čirevima koji svrbe kao ludi. Kada se tuširam ili mi je toplo, taj osećaj svraba je gori nego li so na otvorenoj rani. Toliko svrbi da jedva da mogu da ga podnesem – ponekad moram da trljam pogođena područja šljunkom sa obale reke ili da koristim nož da iscedim gnoj pre nego što osetim bilo kakvo olakšanje. Ova bol me muči noć i dan preko 15 godina. Tokom tog perioda sam se sreo sa nekoliko doktora tradicionalne kineske medicine po privatnim klinikama, potrošio 10,500 juana na zdravstvene usluge, a da nije bilo baš nikakvog boljitka. Pošto sam podnosio neverovatno fizičko mučenje i nisam bio u stanju da kontaktiram svoju braću i sestre i živim normalnim crkvenim životom, doživljavao sam duboku agoniju i često se molio Bogu sa suzama u očima tražeći od Njega da ostane pored mene i podari mi veru i snagu. Da nisam imao Božju zaštitu i vođstvo tokom tih mračnih dana, ja to nikada ne bih preživeo.

Prošlo je 15 godina otkako sam uhapšen i kako razmišljam, uviđam da sam, iako sam zaista propatio u izvesnoj meri, došao i do toga da vidim ko je zapravo ta velika crvena aždaja i da prepoznam njenu demonsku suštinu. Sada čitam Božje reči koje kažu: „Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne prezir? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Razmišljajući o Božjim rečima, još jasnije sam video koliko je KPK okrutna i divlja. Oni tvrde da poštuju versku slobodu, ali tajno bezobzirno hapse i progone hrišćane, težeći da potpuno uguše Božje delo spasenja čovečantsva i da pretvore Kinu u jednu ateističku zemlju. Oni su demonska banda koja prezire istinu i opire se Bogu. Video sam zaista ružno lice KPK i došao do toga da ih potpuno prezirem i bunim se protiv njih. Kroz ovo iskustvo sam isto tako došao do spoznaje da me Bog uvek pazi i štiti. Svaki put kada sam patio ili se osećao slabim, Božje reči bi me usmeravale i vodile i davale mi snagu i veru. Iskusio sam Božju autentičnu ljubav za čovečanstvo i Njegovu čudesnost i svemoć. Ovo je duboko ojačalo moju veru u Boga. Ma koliko put preda mnom bio trnovit ili koliko moje telo patilo, slediću Boga do samoga kraja!