Godine 1998. moje tri sestre i ja smo sve prihvatile delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Često bismo razgovarale u zajedništvu o Božjim rečima, pevale himne i zajedno hvalile Boga, a takođe bismo podsticale jedna drugu da usrdno tražimo istinu i tražimo spasenje. Kasnije smo sve počele da obavljamo dužnosti u crkvi i kad god bismo se srele, pričale bismo o svojim trenutnim situacijama i onome što smo naučile na svojim dužnostima. Ali moja najmlađa sestra, Sjao Dži, ako se nije žalila na poteškoće u svojoj dužnosti, uglavnom bi govorila o problemima koji se tiču drugih ljudi. Jednom je Sjao Dži rekla da je naišla na mnogo problema kad je počinjala kao vođa tima za zalivanje, ali joj starešina crkve nije pružio nikakvu pomoć. Takođe se žalila kako braća i sestre nisu razumeli načela u svojim dužnostima, kako starešina nije razgovarao u zajedništvu o tom pitanju i nije ga razrešio, kao i da nije bio sposoban da obavlja stvaran posao. Međutim, ja sam poznavala njenog starešinu crkve i on je zapravo bio sposoban da obavlja stvaran posao. Videvši kako moja sestra ne pokušava da uči iz svog iskustva i umesto toga samo kritikuje greške svog starešine, mislila sam da joj prosto nedostaje iskustva i da još nije spoznala sebe, pa sam joj često pomagala i s njom razgovarala u zajedništvu o Božjim rečima. Rekla sam joj da treba da prestane da se usredsređuje na druge, da počne da se usredsređuje na sopstveni život-ulazak i da pokuša da uči iz teškoća sa kojima se susreće. Kako je vreme prolazilo, nismo se toliko viđale, jer smo obe bile prilično zauzete.

Jednog dana u avgustu 2018. slučajno sam videla pismo koje je starešina napisao sestri Sjang Jusjuen, u kojem od nje traži da pruži više detalja za dosije o zloj osobi koja je trebalo da bude proterana. Na moje iznenađenje, ta zla osoba je bila moja najmlađa sestra Sjao Dži. Tada nisam mogla da verujem svojim očima. Nikad ni u svojoj najluđoj mašti nisam pomislila da će moja sestra biti proterana. Pažljivije sam pogledala Jusjuenin tekst i videla sam da je Sjao Dži, u vreme dok je bila nadzornica za rad na zalivanju često koristila svoj položaj da grdi i omalovažava druge. Kad je jedna sestra ukazala na njene nedostatke, Sjao Dži nije prihvatila kritiku i čak je ismejavala i napadala tu sestru. Na kraju se ta sestra osećala toliko sputano i nesrećno da više nije htela da obavlja svoju dužnost. Ostala braća i sestre su takođe, u različitoj meri, osećala da ih Sjao Dži sputava i bili su i sami obeshrabreni. Kada sam videla tu informaciju, nisam mogla da verujem da bi Sjao Dži počinila takva zla i čak sam razvila određene ideje o Jusjuen, misleći: „Da li imaš neku predrasudu protiv moje sestre? Ona možda nema sjajan život-ulazak, ali nije zla osoba. Da li možda preuveličavaš slučaj?” Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve više uznemirena. Te noći nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o tome kako je moja sestra napustila porodicu i posao i koliko joj je bilo teško da putuje sve te godine da bi širila jevanđelje i obavljala svoju dužnost. Setila sam se kako ju je jednom neka zla osoba prijavila dok je širila jevanđelje i kako je bila prisiljena da se te noći sakrije u jednoj trošnoj kući kako bi izbegla hapšenje. U godinama dok je širila jevanđelje religiozni ljudi su je tukli i vređali, spavala je u stogovima sena i svinjcima i često je bila bez hrane. Možda nije imala čime da se pohvali za sve te godine koje je provela kao vernica, ali je uložila mnogo napornog rada. Kako bi sada mogla da bude proterana kao zla osoba? Međutim, tada sam promislila o tome da crkva postupa u skladu sa načelom i da se proterivanje uvek zasniva na čovekovom obrascu ponašanja i njegovoj priroda-suštini. Crkva nikada pogrešno ne optužuje ljude. Da li je Sjao Dži zapravo bila zla osoba? Sama pomisao na to me je rastužila. Ako je zaista proteraju, neće biti spasena i sva muka koju je pretrpela biće uzaludna. Osećala sam se grozno kad god sam u narednim danima pomislila na to, kao da mi je kamen stajao na grudima.

Samo nekoliko dana kasnije primila sam pismo od svoje druge sestre Sjao Jue, koja kaže da je naša najmlađa sestra veoma bolesna i da treba da se operiše. Čitajući pismo pomislila sam: „Ako Sjao Dži može da iskoristi ovaj napad bolesti da razmisli o sebi i da se pokaje pred Bogom, možda može da izbegne proterivanje?” Odmah sam pisala Sjao Dži, koristeći se Božjim rečima da bih joj govorila o pravednoj naravi Božjoj. Rekla sam da treba da iskoristi svoju bolest kao priliku za razmišljanje o sebi i pokajanje, a ne da traži spoljne uzroke. Ali problem sa Sjao Dži nije bio tako jednostavan kao što sam mislila. Kad sam, dva meseca kasnije, išla u posetu kući, Sjao Jue mi je ispričala o ponašanju naše mlađe sestre. Narav Sjao Dži je bila posebno nadmena; nakon što je preuzela rad na zalivanju, insistirala je da se sve radi po njenom. Kad se sestra sa kojom je sarađivala nije složila s njom oko rada i oko njenih gledišta postala je ogorčena i krenula je da napada i isključuje tu sestru. Čak je pokušala da okrene druge protiv te sestre, šireći predrasude protiv nje među ostalima, tako da su bili navedeni na stranputicu i zajedno sa njom osuđivali tu sestru. Kasnije, kada ta sestra nije bila u dobrom stanju, Sjao Dži ne samo da joj nije pomogla, već je stvarala razdor između nje i ostalih, govoreći da ta sestra ne može da obavlja svoju dužnost jer je u lošem stanju i sprečavajući druge da joj pomognu. To je dovelo do toga da ta sestra postane još negativnija, sve dok više nije mogla da obavlja svoju dužnost i dok je nisu otpustili. Kad je jedna druga sestra rekla da oseća kako je Sjao Dži sputava, Sjao Dži je bila veoma ogorčena i koristila je svaku priliku da uzvrati toj sestri i napadne je. Takođe bi osuđivala i omalovažavala tu sestru pred drugom braćom i sestrama. Kada se, usled toga, ta sestra uznemirila i postala negativna, Sjao Dži je iskoristila priliku da kaže starešini i ostalima kako je ta sestra izgubila delo Svetog Duha i kako nije dorasla svojoj dužnosti, i rekla je da želi da ona bude smenjena. Stalni napadi i kažnjavanja od stane Sjao Dži, kao i način na koji ih je isključivala i omalovažavala, negativno su uticali na braću i sestre, usled čega oni nisu uspevali da napreduju u svom radu. U crkvi se rad na zalivanju ozbiljno prekidao. Starešina joj je nekoliko puta ukazao na njene probleme i pokušao da joj pomogne, ali osim što je odbijala da prihvati njegovu kritiku, ona je neprestano uzvaćala svađom. Sve dok nije smenjena nije pokazivala nimalo samospoznaje i ostala je prkosna. Čak je isticala nedostatke starešine i kritikovala ga iza leđa. Kad je Sjao Jue pokušala da joj ukaže na probleme, žalila se da je Sjao Jue ne razume i da je ne podržava. Čak je tvrdila: „U crkvi se ne može govoriti iskreno. Mene su smenili samo zato što sam otvoreno govorila ono što sam mislila.” Bila sam šokirana kad sam to čula. Nisam znala da je moja najmlađa sestra toliko zaokupljena statusom, da ima tako zlobnu prirodu i da je u stanju da napada i kažnjava one koji se ne slažu s njom. Ovo nije bila obična iskvarenost, to je bio problem u samoj njenoj prirodi! Kad sam se kasnije susrela sa njom, hitno sam razgovarala s njom u zajedništvu i savetovala je da razmisli o svojim rđavim delima. Ako se ne pokaje, rekla sam, biće proterana i izgubiće priliku za spasenje. Na moje iznenađenje, daleko od toga da prihvati moj savet, ogorčeno je odgovorila: „Ti ne znaš šta se dogodilo i ne želim više da govorim o tome. Ako kažem još nešto, svi ćete reći da pokušavam da se izvučem raspravljajući se.” Bila sam šokirana kad sam videla da je tako ogorčena. Nisam znala da je toliko tvrdoglava i da uopšte ne prihvata istinu. Da li je ona izvan svake mogućnosti iskupljenja? Na to sam klonula duhom. Prisetila sam se kako je, kad smo bile zajedno, uvek kritikovala druge, osuđivala ih i nikad nije razmišljala o sebi. Takođe bi uvek isticala nedostatke starešine. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Oni koji šire svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su sputani jer će svakako biti eliminisani. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tih slugama Sotone bi trebalo usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo tako se stoji na strani Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Pomoću Božjih reči, saznala sam da ponašanje moje najmlađe sestre nije bilo samo prolazno razotkrivanje iskvarene naravi, već pre odraz njene izrazito zlobne prirode. Kažnjavala je, maltretirala i svetila se drugima i isključivala bi i napadala svakoga ko se s njom ne slaže ili zadire u njene interese. Izvrtala je činjenice da bi sudila drugima i osuđivala ih sve dok ih ne bi svela na stanje negativnosti. Starešina i ostali su je orezivali i u više navrata su joj pomagali u vezi s njenim ponašanjem, ali ona nikad nije priznala grešku, uvek se protivila i svađala se. Nije se kajala niti razmišljala o sebi, a čak je mrzela i napadala starešinu. Sjao Jue i ja smo s njom razgovarale u zajedništvu i nekoliko puta joj pomogle, ali ona nije prihvatila ono što smo rekle i postala je ogorčena i suprotstavljala nam se, misleći da joj zadajemo muke. Nakon što je smenjena, nije razmišljala o sebi i izokrenula je činjenice, rekavši da u crkvi ne može da se govori iskreno i da su je smenili samo zato što je rekla svoje mišljenje. Zar to nije bilo izvrtanje istine i navođenje drugih na stranputicu? Zar ona nije poricala Božju pravednost i zar nije poricala da istina vlada u Božjoj kući? U prošlosti sam uvek mislila da joj nedostaje život-ulaska i da je njeno zlo ponašanje jednostavno bilo prolazno razotkrivanje iskvarenosti, pa sam joj i dalje pomagala i podržavala je. Ali sad sam shvatila da se ne radi o neadekvatnom život-ulasku niti o prolaznom razotkrivanju iskvarenosti. Imala je odbojnost prema istini i mrzela je istinu i u suštini je bila zla osoba.

U prošlosti sam mislila, pošto se moja najmlađa sestra žrtvovala, davala se, mnogo patila u svojoj dužnosti i uložila naporan rad, iako nije postigla ništa značajno, da će Bog to primetiti čak i ako ona ne stremi ka istini. Međutim, kasnije sam, uz pomoć čitanja Božjih reči, shvatila da je ovo razumevanje bilo iskrivljeno. Božje reči kažu: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me naučile da Bog ne odlučuje o odredištu svake osobe na osnovu staža ili na osnovu toga koliko su propatili, ili se žrtvovali i davali se, već pre na osnovu toga da li su preobrazili svoju narav i dostigli istinu. Svi koji prihvataju istinu, primenjuju istinu i konačno preobraze svoju narav, mogu postići spasenje. A što se tiče onih zlih ljudi, bezvernika i antihrista koji imaju odbojnost prema istini i mrze istinu, ma koliko patili, oni će na kraju biti uklonjeni i neće uspeti da postignu spasenje, jer čine svakakva zla i ne dostižu ni najmanji preobražaj. Razmišljala sam o tome kako je moja najmlađa sestra sledila veru dugi niz godina, pa ipak, uprkos tome što se naizgled žrtvovala, davala se i patila za svoju dužnost, ni na koji način nije tragala za istinom, nije upoznala sebe i nije osećala grižu savesti ni kajanje što je dovela do toliko prekida u radu crkve. Za to što je došlo do ovoga, do proterivanja, mogla je kriviti samo sebe. To je pravednost Božja. Uvek sam verovala da njena sposobnost da se žrtvuje, daje se i pati u svojoj dužnosti znači da je istinski vernik, ali tek sam sad shvatila da je sve to radila za ugled i status, a ne da bi stremila ka istini i ostvarila preobražaj naravi. Bez obzira na to koliko dugo je verovala ili patila, uopšte nije prihvatila istinu, nije se istinski pokajala i preobrazila, i na kraju će neizbežno biti uklonjena. Razmišljala sam o tome kako se Pavle naizgled žrtvovao, davao se i naporno radio u svojoj dužnosti, tako što je proputovao pola Evrope šireći jevanđelje, i kako je, stoga što se nije posvetio preobražavanju naravi i nije tražio da obavlja svoju dužnost kao stvoreno biće – dajući se umesto toga u težnji za krunom i blagoslovima carstva nebeskog – bio u stanju da kaže sledeće: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Pavle je bez stida zahtevao krunu od Boga i u žrtvama koje je činio nije bilo iskrenosti niti pokornosti Bogu – sve su to bile nagodbe, vođene ambicijom i željom. Išao je putem otpora prema Bogu, na kraju je uvredio Božju narav i pao u večnu kaznu. Shvatila sam da se od vere ništa ne dobija ako ne tražimo i ne prihvatimo istinu i ako se umesto toga usredsredimo na spoljašnju žrtvu i patnju. To se čak može završiti i kaznom, jer na ovaj način možemo počiniti svakakva zla.

Kasnije sam našla odlomak Božjih reči koji mi je pokazao put primene. Božje reči kažu: „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Osećala sam se jako krivom nakon što sam pročitala Božje reči. Bog traži da volimo ono što On voli i da mrzimo ono što On mrzi. Oni koji istinu ne prihvataju, već je čak i preziru, zli su ljudi; oni su od sorte đavola Sotone i trebalo bi da budu predmet našeg gnušanja. Moja najmlađa sestra činila je svakakva zla, nije se pokajala i razotkrivena je kao zla osoba, ali ja nisam razaznala njenu pravu suštinu prema Božjim rečima i stalno sam tvrdila da joj se čini nepravda, jer je u svojoj dužnosti mnogo patila, podnela mnoge žrtve i naporno radila uprkos tome što nije imala mnogo koristi od toga. Zar nisam samo bila fina prema Sotoni i stajala na njegovoj strani kad se protivio Bogu? Bila sam vernica dugi niz godina, jela sam i pila mnoge reči Božje, ali nisam bila u stanju da ljude i situacije razmatram u svetlu Njegovih reči. Umesto toga, dozvolila sam da moja privrženost upravlja mojim rečima, nisam bila u stanju da odvojim dobro od zla i nisam ni najmanje razumevala načela. Bila sam smetena i zbunjena, i Bog me je prezirao i gnušao me se. Nakon što sam to shvatila, mogla sam da se oslobodim dela naklonosti prema svojoj najmlađoj sestri i da sa ispravnim stavom posmatram njeno proterivanje.

Jednog dana, tri meseca kasnije, kada sam slučajno čula sestru s kojom sam sarađivala kako kaže da su sve informacije potrebne za proterivanje moje najmlađe sestre sređene, osetila sam iznenadnu tugu. „Sada je za nju izgubljena svaka nada za spasenje”, pomislila sam. Što sam više razmišljala o tome, to sam više žalila svoju najmlađu sestru. Čak sam gajila nadu da bi možda podaci koji su prikupljeni za proterivanje bili nedovoljni i da bi mogla da nastavi da službuje u crkvi. Ali onda sam shvatila da imam pogrešan stav. Jasno sam znala da je moja najmlađa sestra suštinski zla osoba i da neće primiti Božje spasenje, ali sam ipak saosećala s njom i sažaljevala je, nadajući se da ću je zadržati u crkvi. Zar nisam saosećala sa đavolom i bila suprotstavljena Bogu? Tako sam se žurno pomolila Bogu, moleći Ga da me vodi kako bih prevazišla ograničenja svoje privrženosti. Posle molitve, pomislila sam na sledeće odlomke Božjih reči: „Ceo ljudski rod živi u stanju osećanja – pa tako, Bog ne izbegava nijednog od njih i razotkriva tajne skrivene u srcima celog ljudskog roda. Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to nadilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). „Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i dostigao sam prezrenje ljudskih osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao ’drugi’; zbog osećanja, među ljudima sam bio zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek grabi priliku da pokupi svoju ’savest’; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me naziva nepravednim i nepravičnim i kaže da sam u Svom obavljanju stvari nesmotren prema čovekovim osećanjima. Da li i ja imam nekog srodnika na zemlji?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Kroz izlaganje Božjih reči, saznala sam da je naša privrženost najveća prepreka u primenjivanju istine. Kada živimo prema svojoj privrženosti, nesposobni smo da ljude i situacije razmatramo u svetlu istina-načela. Kada sam saznala da će moju najmlađu sestru proterati iz crkve, saosećala sam sa njom i sažaljevala je, čak se nadajući da njen slučaj neće ispuniti kriterijume za proterivanje i da će moći da ostane u crkvi. Sve je to bilo usled moje preterane privrženosti njoj. Zato što sam živela prema sotonskim otrovima poput: „Čovek nije neživ; kako može biti oslobođen emocija?” i „Krv nije voda”, nisam više bila kadra da razlikujem dobro od zla i da znam šta treba voleti, a šta prezirati. Kada je Jusjuen dostavila informacije o mojoj najmlađoj sestri, branila sam svoju sestru od onoga što sam smatrala nepravdom, a da prethodno nisam razumela činjenice date situacije. Mislila sam da je Jusjuen preuveličala slučaj u svom izveštaju i kukala sam što nije pomogla mojoj sestri. U stvari, braća i sestre su razgovarali s njom u zajedništvu i pomogli joj nekoliko puta, ali ona nije prihvatila njihovu pomoć i kritikovala ih je iza leđa. Zaista sam izvrnula situaciju i govorila u Sotonino ime. Iako je moja sestra počinila toliko zla, nisam je mrzela, već sam čak želela da ostane u crkvi; dozvolila sam svojim osećanjima da me nadvladaju. Svaki dan više u kojem bi zloj osobi poput nje bilo dozvoljeno da ostane u crkvi, bio bi još jedan dan u kojem je počinjeno zlo, donoseći još više štete braći i sestrama, kao i radu crkve. Zar nisam povlađivala zlodelima Sjao Dži želeći da ona ostane u crkvi i dopuštala joj da nastavi da prekida rad crkve? Uzela sam učešće u nedelima zle osobe! Tada sam konačno shvatila šta, po rečima Božjim, znači izjava: „Osećanja su Njegov neprijatelj.” Shvatila sam da ako ne tražim istinu i ako pustim da moja privrženost diktira kako se ponašam kada se suočim sa problemima, podložna sam da, u bilo kom trenutku, počinim zlo i da se protivim Bogu.

Kasnije sam videla odlomak Božjih reči koji kaže: „Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi kojima se smučila istina i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što je Bogu milo, da mrzite ono što Bog prezire. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Pomoću Božjih reči razumela sam Njegovu pravednost. Bog se prema ljudima ponaša po načelu i traži da i mi radimo isto. One koji traže istinu, iskreno veruju u Boga i odano izvršavaju svoje dužnosti, treba da volimo, baš kao što su svi oni koji stalno prekidaju crkvu, kažnjavaju i napadaju braću i sestre, mrzeći istinu i mrzeći Boga, zli ljudi koje treba da preziremo, gnušamo ih se i odbacimo ih. Čak i ako su naši srodnici, moramo ih posmatrati u svetlu Božjih reči, voleti ono što Bog voli i mrzeti ono što Bog mrzi. Ali, bila sam bez istine. Sve sam posmatrala iz ugla svoje privrženosti. Nedostajalo mi je načela i razboritosti, dok sam pokazivala ljubav i saosećanje prema zloj osobi, demonu koji je očigledno bio razotkriven. Ovo je bila slepa ljubav! Kada sam to shvatila, hvalila sam Božju pravednost i uverila sam se da istina i pravda vladaju u Božjoj kući, tako da nijedan zao čovek ne može u njemu naći uporište. Sada, uz pomoć Božjih reči, uspela sam da se oslobodim okova privrženosti i da steknem malo razumevanja o sebi. Hvala Bogu!