Jednom prilikom, dok smo rezimirali naš rad, starešina crkve je ukazao na to da naš rad na jevanđelju nije išao baš najbolje u poslednje vreme, i zamolio me je da mu to objasnim. Tek tada sam shvatila da je naša produktivnost opala. Nakon sastanka, požurila sam da istražim stvar i otkrila da je naša produktivnost upola manja u poređenju s prethodnim mesecom. To me je prilično uznemirilo: „Ako nastavimo da radimo ovako loše, hoće li me razrešiti dužnosti? To ne dolazi u obzir – moram da dokučim u čemu je stvar i ponovo podignem našu produktivnost.” Stoga sam razgovarala s braćom i sestrama ponaosob i pitala ih da li imaju neke probleme ili poteškoće u njihovoj dužnosti. Na okupljanjima sam u zajedništvu razgovarala posebno o tim pitanjima i zamolila one kojima je išlo dobro da podele svoja iskustva. Tokom narednih nekoliko dana, počelo je da nam ide dosta bolje i konačno sam mogla da se smirim: „Ako ovako nastavimo, bićemo malo bolji nego prošlog meseca. Ako nastavim s ovim, ne činim zlo niti nešto što prekida, moći ću da ostanem u crkvi i neću biti uklonjena.” Posle toga, moja napetost je počela da popušta. Kako se mesec bližio kraju, primetila sam da su rezultati našeg rada isti kao i prethodnog meseca. Pomislila sam: „Ako ovog meseca budemo dobri, sledećeg ćemo morati da budemo još bolji kako bi izgledalo da napredujem. To znači još više truda. Da li mi stvarno treba taj pritisak? Svakako smo dobro radili ovog meseca – neće me razrešiti niti ukloniti.” Kad sam tako gledala na to, potpuno sam se opustila. U obavljanju svoje dužnosti, samo sam odrađivala stvari, postala sam zadovoljna situacijom i prestala da tako pažljivo pratim naš rad. Kada bi braća i sestre spomenuli svoje borbe, nisam razgovarala u zajedništvu kako bih ih rešila. Ponekad, kada bih videla da neki od njih krše načela u svojoj dužnosti, nisam preduzimala ništa. Prosto sam mislila da su to problemi pojedinaca i da je sve u redu dokle god ne utiču na našu celokupnu efikasnost. Ponekad sam primećivala da su moja braća i sestre postajali lenji u svojoj dužnosti i da nemaju osećaj hitnosti. Znala sam da je to problem kojim se treba pozabaviti, ali čim bih se prisetila da postižemo pristojne rezultate, shvatila bih da je u redu biti opušten i zatvarala bih oči pred tim. Dok sam živela u tom stanju, osećala sam pravu duhovnu tamu. Nisam dobijala nikakvo prosvećenje niti prosvetljelnje iz Božjih reči. Niti sam otkrivala probleme u svom radu – čak mi se spavalo i zadremala bih dok smo rezimirali šta smo uradili. Tek kada sam videla da naša produktivnost i dalje opada, počela sam da paničim – tad bih požurila da proverim sa braćom i sestrama i da otkrijem gde grešimo.

Zatim sam slušala sestru kako govori na okupljanju: „Kada neki ljudi shvate da nisu dobro obavljali svoju dužnost, oni se uplaše da će biti premešteni ili razrešeni dužnosti. Tada počinju da se trude. Ali čim postignu neke rezultate, postaju pohlepni za udobnošću i odlažu svoje breme sa strane. To je lukavo obavljanje dužnosti – to je lažljivo ponašanje.” U meni je ovo uzburkalo neke osećaje. Nisam mogla da ne promišljam o sebi: kad nam je produktivnost opala, skupila sam energiju iz straha da ću biti premeštena ili razrešena. Želela sam da postignem bolje rezultate. Kada bih postigla bolje ili iste rezultate, žudela sam za udobnošću i svoju dužnost sam obavljala površno i razvlačila se. Mislila sam da je dovoljno da svakog meseca postižem ujednačene rezultate da ne bih bila razrešena. Zar to ne znači biti lukav i prepreden? Svaki put kad sam se susrela s takvom situacijom, shvatila sam da je ono što razotkrijem i to kako se ponašam isto. U tom trenutku sam se malo uplašila.

Tokom svoje duhovne posvećenosti, čitala sam Božje reči: „Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: ’Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!’ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi prozreli njihovu suštinu, razotkrili su pravo lice tih ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti eliminisan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti eliminisan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Božje reči kažu da stav koji ljudi treba da imaju prema svojoj dužnosti jeste da je rade svim srcem i da plate cenu, da joj se u potpunosti predaju. Ako mogu da postignu dobre rezultate plaćajući malo veću cenu, ali se suzdržavaju, zadovoljni time što u svojoj dužnosti postižu tek nešto malo, onda se poigravaju s Bogom i lukavi su. Mogla sam u tome da vidim svoje sopstveno ponašanje u obavljanju svoje dužnosti – bila sam zadovoljna time što postižem malo samo da bih osigurala da ne budem premeštena ili razrešena. Nisam nalazila načine da rešim probleme i poteškoće braće i sestara. Kada smo rezimirali naš rad, odrađivala sam to površno, a kada bih videla da neki od njih krše načela u svojoj dužnosti ili postaju lenji, smatrala sam da je to u redu sve dok ne utiče na naše celokupne rezultate. Pravila sam se da ne vidim. Jasno je da bi se naši rezultati mogli poboljšati kad bih radila svim srcem i plaćala malo veću cenu, ali nisam želela da se zamaram i budem pod stresom, pa sam se služila trikovima. U svojoj dužnosti, smišljala sam sitne smicalice, pravila planove i varala Boga. To je bilo zaista lažljivo! Kada poveravamo odgovornost drugima, svi želimo da nađemo nekog ko je iskren i na koga se možemo osloniti – nekoga ko je pouzdan i umiruje ljude. Ali ako poveriš odgovornost nekome ko kuje sitne smicalice i igra igre, ne samo da neće obaviti zadatak, već bi ga mogao čak i upropastiti. Takva osoba nema savesti niti razuma, pa čak ni osnovne standarde vladanja. Ona nije nimalo dostojna da joj se veruje niti joj se može išta poveriti. Videla sam da sam i ja upravo takva. Preuzela sam dužnost, ali nisam davala sve od sebe. Poigravala sam se s Bogom i bila sam prepredena. Izgledalo je da postižem rezultate u svojoj dužnosti i drugi ljudi nisu primećivali probleme, ali Bog sve vidi. Da sam nastavila da budem površna duže vreme, na kraju bi me Bog razotkrio i uklonio. Pomislila sam na Božje reči: „Jednom je Gospod Isus rekao: ’Jer ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima’ (Matej 13:12). Koje je značenje ovih reči? One govore da, ako vlastitu dužnost ili posao ne obavljaš kako treba i ako im se ne posvećuješ, Bog će ti oduzeti ono što ti je nekada pripadalo. Šta znači ’oduzeti’? Kako će se ljudi zbog toga osećati? Moglo bi se desiti da ne postigneš ono što bi, na osnovu svog kova i svojih talenata, mogao postići, nakon čega nećeš osećati baš ništa i bićeš poput nekog nevernika. To je ono što čeka ljude kojima Bog oduzme sve. Ako svoju dužnost nemarno obavljaš, ako ne plaćaš cenu i ako si neiskren, Bog će ti oduzeti ono što je nekad bilo tvoje, uskratiće ti pravo da obavljaš svoju dužnost i neće ti ga više davati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Bog je pravedan. Ja sam bila prepredena i površna u svojoj dužnosti, nisam radila ono što je trebalo niti ono što sam mogla, pa više nisam mogla da uočim očigledne probleme, stalno sam postajala pospana dok sam obavljala svoju dužnost, a moja produktivnost je opadala. Tako mi je Bog pokazivao Svoju narav. Došla sam pred Boga u molitvi, spremna da se pred Njim pokajem i da Ga molim da me vodi da bolje upoznam sebe.

Zatim sam na okupljanju pročitala jedan odlomak Božjih reči koji me je zaista pogodio. Božje reči kažu: „Bog voli poštene ljude, a gnuša se onih koji su varljivi i ljigavi. Ako si lukava osoba i ponašaš se ljigavo, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lukave ljude. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu smeteni i prave gluposti. Trenutno neznanje je opravdano, ali ako čovek uopšte ne prihvata istinu, onda je previše tvrdoglav. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba se uvek ponaša ljigavo, uvek se pretvara, pokriva se i čvrsto se uvija. Niko ne može da prozre ovakav tip osobe. Ljudi ne mogu da proniknu u njene misli, ali Bog može da ispita najdublje delove njenog srca. Kada Bog vidi da je to nepoštena osoba, već da je ljigava, da nikada ne prihvata istinu, da se uvek upušta u prevare protiv Njega i da Mu nikada ne predaje svoje srce, onda je Bog ne voli, gnuša je se i napušta je. Kakvi su svi ti ljudi koji napreduju među nevernicima, i oni koji su slatkorečivi i dovitljivi? Da li vam je ovo jasno? Šta je njihova suština? Može se reći da su svi oni izuzetno zagonetni, svi su krajnje varljivi i lukavi, oni su pravi đavoli i Sotone. Može li Bog spasiti takve ljude? Bog ne mrzi ništa više od đavola – ljude koji su varljivi i lukavi i On sigurno neće spasiti takve ljude. Vi nikako ne smete biti takvi. (…) Kakav je Božji stav prema ljudima koji su varljivi i lukavi? On ih se gnuša i odbacuje, On ih odvaja na stranu i ne obraća pažnju na njih, On ih smatra istom klasom kao i životinje. U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu i u suštini su đavoli i Sotone, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikako neće spasiti. Dakle, u kakvom su stanju ti ljudi sada? U njihovim srcima je tama, nedostaje im istinska vera, i ma šta da im se desi, oni nikada nisu prosvećeni, niti prosvetljeni. Kada se suoče s katastrofama i nevoljama, oni se mole Bogu, ali Bog nije s njima i oni nemaju ništa na šta bi zaista mogli da se oslone u svojim srcima. Da bi stekli blagoslove, trude se da naprave dobru predstavu, ali ne mogu da se odupru, jer su lišeni savesti i razuma. Oni ne bi mogli da budu dobri ljudi čak i kada bi to želeli; čak i kada bi želeli da prestanu da rade loše stvari, ne bi mogli da se kontrolišu, to ne bi funkcionisalo. Da li će biti u stanju da upoznaju sebe nakon što budu oterani i eliminisani? Iako će znati da su to zaslužili, nikome to neće priznati, a čak i ako se čini da su u stanju da obave neku dužnost, i dalje će se ponašati nepredvidljivo, a njihov rad neće dati nikakve jasne rezultate. Dakle, šta kažete: da li su ovi ljudi u stanju da se zaista pokaju? Ni u kom slučaju. To je zato što ne poseduju ni savest ni razum i ne vole istinu. Bog ne spasava takve prepredene i zle ljude. Kakvu nadu takvi ljudi mogu da imaju u verovanju u Boga? Njihovo verovanje je već lišeno značaja i oni od toga neće ništa zadobiti. Ako tokom svog verovanja u Boga ljudi ne streme ka istini, onda bez obzira na to koliko godina veruju, to neće imati nikakvog dejstva; čak i ako veruju do samog kraja, neće zadobiti ništa” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Čitajući te reči – „nepouzdani”, „lažljivi”, „izuzetno prepredeni”, „Bog ih nikada neće spasiti” i „predodređeni su da ne zadobiju ništa” – osećala sam da mi probadaju srce. Osećala sam da me Bog razotkriva i osuđuje. Uvek sam mislila da ne treba biti previše iskren, da moraš da budeš proračunat i da imaš keca u rukavu. Živela sam po sotonskoj filozofiji po kojoj moraš da iskoristiš druge, a da ne dozvoliš da drugi iskoriste tebe, pre nego što nešto uradim, procenjivala sam da li ću od toga imati koristi i očekivala najveću nagradu za najmanji trud. Mislila sam da to čoveka čini mudrim. Nastavila sam da praktikujem tu životnu filozofiju i nakon što sam zadobila veru. Mislila sam da ne treba da budem previše iskrena u svojoj dužnosti niti da u nju uložim svu svoju energiju – to bi bilo glupo. Ako se na kraju ispostavi da nisam blagoslovena, zar to ne bi bio ogroman gubitak? Nisam mogla da podnesem taj gubitak. Bolje je dati se samo malo, a dobiti velike blagoslove – to je pametno! Zato sam ulagala trud u svoju dužnost samo kad sam smatrala da je to neophodno i stalno sam procenjivala da li je potrebno da se trudim. Bila sam veoma proračunata. Kada bi produktivnost bila visoka, uživala sam u nekoliko dana odmora. Čak i kada bih videla da postoje problemi u radu, ako to nije uticalo na našu efikasnost i ako ne bih bila razrešena ili uklonjena, nisam osećala nikakav pritisak i samo sam životarila. Kad bi nam išlo loše i ako bih snosila posledice, trudila bih se, tražila razloge za to i rešavala probleme. Čim bismo postigli neke rezultate, moja zabrinutost bi nestala i počela bih da uživam u slobodnom vremenu i još više se odmaram. Bila sam tako lukava i lažljiva! Kakvo je to obavljanje dužnosti i kakva je to posvećenost Bogu? Mislila sam da sam mudra, ali Bog sve vidi. Bog apsolutno neće spasiti ljude koji su uvek lukavi u svojoj dužnosti. Bog voli iskrene ljude – iskreni ljudi otvaraju svoja srca pred Bogom. Oni se svim srcem posvećuju svojim dužnostima. Oni ispunjavaju svoje odgovornosti i daju sve od sebe, ne ostavljaju sebi mogućnost da se izvuku niti razmatraju da li će biti blagosloveni. Bog će blagosloviti takve ljude. Ja sam bila odgovorna za rad na jevanđelju, a svojim lukavstvom, površnošću i nezainteresovanošću za napredak sprečila sam druge da na vreme reše svoja negativna stanja i probleme i uzrokovala pad produktivnosti našeg rada. To ne samo da je povredilo braću i sestre, već je i otežavalo rad crkve na jevanđelju. Veoma sam se kajala i krivila sebe kada sam razmišljala o tome. Molila sam se Bogu, govoreći da sam spremna da se pokajem i zaklela sam Mu se da ću od sada ulagati svu svoju energiju u svoju dužnost i da neću više biti podla i površna.

Zatim sam u svojoj duhovnoj posvećenosti pročitala jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da razumem svrhu obavljanja dužnosti. Božje reči kažu: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Antihristi i ljudi takve sorte te divne i velike stvari izokreću u transakciju, u kojoj traže venac i nagrade iz Božje ruke. Takva transakcija nešto što je najlepše pretvara u nešto što je jako ružno i rđavo. Zar ne rade antihristi upravo to? Sudeći po tome, zar nisu antihristi rđavi? Oni su zaista vrlo rđavi! To je ispoljavanje njihove rđavosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Čitanje Božjih reči otkrivenja ostavilo je snažan utisak na mene. Bog u tišini daje sve od Sebe kako bi spasio iskvareno čovečanstvo, pružajući nam ono što nam je potrebno i dajući nam priliku da obavljamo dužnost, tako da tokom tog procesa možemo da stremimo ka istini i razrešimo naše iskvarene naravi, da se pokorimo Bogu, da Mu budemo odani i zadobijemo Njegovo spasenje. Obavljanje dužnosti u crkvi je naša odgovornost, naša obaveza, i ono je prilika koju nam Bog daje da zadobijemo istinu i budemo spaseni. To je najdivniji, najpravedniji zadatak koji čovek može da preuzme. Ali antihristi to divno, pravedno delo pretvaraju u posao, u nekakvu pogodbu. Oni se nadaju da će biti blagosloveni u svojoj veri i svojoj dužnosti. Ne mogu da budu iskreni, niti da pate i plate cenu. Oni su tipični bezvernici i oportunisti. Gledajući kako sam se ponašala u svojoj dužnosti, zar nisam i ja bila ista kao oni? U svojoj dužnosti nisam uzimala u obzir Božje namere i uvek sam nešto zadržavala za sebe. Htela sam da dobijem mnogo, a davala sam vrlo malo. Zar nisam svoju dužnost pretvarala u nekakvu pogodbu? Uvek sam mislila da, sve dok imam rezultate u svojoj dužnosti, mogu da ostanem u crkvi i sve dok nisam otpuštena niti uklonjena, mogu da budem spasena. Ali konačno sam uvidela da su to moje vlastite predstave i uobrazilje koje nisu u skladu s Božjim rečima. Bog nikada nije rekao da ćeš, ako postižeš nešto malo u svojoj dužnosti, ako ne činiš zlo i nisi otpušten ili uklonjen, biti spasen. Bog određuje da li ljudi mogu biti spaseni na osnovu toga da li streme ka istini, da li ulaze u istina-stvarnost kroz obavljanje svoje dužnosti i da li razrešavaju svoje iskvarene naravi. Ne postoje druge prečice. Bog želi da ljudi budu iskreni. Ako su ljudi uvek lukavi i površni u svojoj dužnosti, čak i ako postignu nešto, Bog ih prezire. Na kraju će ih Bog razotkriti i ukloniti. Setila sam se nečega što je Gospod Isus rekao: „Pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta” (Otkrivenje 3:16). Nisam razmišljala o napretku u svojoj dužnosti, već sam prosto rutinski odrađivala posao. Zar to nije taj stav, da nisi ni hladan ni vruć, već upravo mlak? Zar me Bog ne bi ispljunuo iz Svojih usta? Saznanje da Božja narav ne toleriše uvrede bilo je zastrašujuće. Izgovorila sam molitvu: „Bože, želim da se pokajem. Od sada ću uložiti sve u svoj rad. Molim Te da me dovedeš u red ako budem otaljavala posao.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je dao put primene. Svemogući Bog kaže: „Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da ’zdušno i pošteno obožavanje Boga’ postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti. I dok se kaješ, takođe moraš često da razmišljaš o tome da li si zaista uložio celo srce svoje, sav um svoj i svu snagu svoju u obavljanje dužnosti; onda, koristeći Božje reči kao merilo i primenjujući ih na sebi, saznaćeš koji problemi još leže u tvom obavljanju dužnosti. Neprestanim rešavanjem problema na ovaj način, prema Božjoj reči, zar obavljanje dužnosti svim srcem, umom i snagom ne postaje tvoja stvarnost? Ako na takav način vršiš svoju dužnost, zar onda već nisi to učinio svim srcem, umom i snagom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči su mi dale jasan put primene. Moram da koristim svoje srce i da budem iskrena u svojoj dužnosti, voljna da platim cenu, da budem pažljiva i odgovorna i da uložim svu svoju energiju kako bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost i udovoljim Bogu. Takođe, kada osetim da sam površna i lenja, trebalo bi da se molim, da se pobunim protiv tela i tražim od Boga da me disciplinuje i prekori. Na taj način, manje je verovatno da ću slediti telo.

Nakon toga sledila sam Božje reči. Razmatrala sam kako da dobro obavljam svoju dužnost i budem produktivnija. Znala sam da sva braća i sestre u timu imaju svoje prednosti i slabosti, pa sam razmišljala kako da organizujem rad svakog od njih tako da njihove prednosti dođu do izražaja i da ih stvarno vodim i pomognem im na poljima gde su slabiji. Takođe, ranije sam imala osećaj da sam nadzornica – dokle god sam imala kontrolu nad radom i dokle god su drugi dobro obavljali svoje dužnosti, to je značilo da mi je išlo dobro i mogla sam da uživam u malo slobodnog vremena. Sada sam sebi postavila cilj da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu. Moj raspored je postao neverovatno pun svakog dana, popunjeniji nego ranije i ponekad sam bila veoma umorna, ali osećala sam lakoću i mir. Na moje iznenađenje, sledećeg meseca naša produktivnost se znatno povećala. Bila sam oduševljena. Uvidela sam da Bog želi da budemo iskreni. Kada sam promenila perspektivu i iskreno obavljala svoju dužnost, videla sam Njegovo vođstvo i postigla rezultate u svojoj dužnosti. Hvala Bogu!