79. Razumevanje šta znači biti dobra osoba

Još od malena, roditelji su me učili da budem pravedna, razumna i ljubazna sa drugima, da razumem teškoće drugih i da ne cepidlačim. Rekli su da to čini nekog dobrom osobom i da se tako stiču poštovanje i uvažavanje drugih. I ja sam smatrala da treba biti takav i često sam podsećala sebe da budem saosećajna i ljubazna. Nikada nisam dolazila u konflikt sa svojom porodicom i drugim ljudima iz sela i zaista sam brinula kako me drugi vide. Meštani mog sela su me često hvalili govoreći da sam puna dobre ljudskosti i razumevanja i da se ne prepirem ni sa kim ako me uvrede. Takve pohvale su me zaista činile srećnom. Mislila sam da kao osoba treba da budem prijateljski nastrojena prema svima i da pokažem razumevanje čak i ako neko nije u pravu. Bila sam uverena da je to merilo dobrote. Tako sam nastavila da se ponašam i nakon što sam postala vernik.

Onda sam u novembru 2021. godine izabrana za crkvenog đakona i počela sam da širim jevanđelje sa još nekoliko braće i sestara. Jedan od njih, brat Kevin, bio je iz istog sela kao i ja. On je imao kov i njegovo rasuđivanje je zaista bilo jasno kad je držao besede tokom širenja jevanđelja. Umeo je da objasni stvari pomoću primera i da onima koji istražuju pomogne da shvate istiniti put. Ali sam otkrila da je bio pomalo nadmen i nije želeo da prihvata predloge drugih. Isto tako, puno puta nije poštovao načela u svojoj dužnosti i nije veličao Boga niti Mu svedočio u svom radu na jevanđelju, već je puno govorio o tome koliko je ljudi preobratio. Sva braća i sestre su voleli da slušaju njegove propovedi i dodvoravali su mu se. Jednom ga je neko ko je tragao za istinitim putem pohvalio što ima dobar kov i što lepo propoveda. Primetila sam da veliča sebe i prilično se hvali, a da se u širenju jevanđelja ne fokusira na svedočenje Božjem delu poslednjih dana niti rešava religijske predstave drugih ljudi. Htela sam to da pomenem Kevinu, ali sam nakon kratkog razmišljanja odlučila da sačekam još malo. Želela sam da pokažem Kevinu da sam ljubazna, razumna osoba koja ne skreće pažnju na svaki mali problem koji uoči. Mislila sam da treba više da ga ohrabrim i da mu pomognem. Kasnije je starešina našoj grupi često slala relevantna načela za širenje jevanđelja i indirektno govorila pomalo o stvarima vezanim za Kevinovo ponašanje. Nadala sam se da će on uočiti svoje probleme kroz te reči starešine. Ponovo sam htela da pomenem njegove probleme, ali sam onda pomislila da, pošto je prilično nadmena osoba, možda neće prihvatiti moj savet. Plašila sam se da će pomisliti da sam nerazumna i neljubazna i da će o meni steći loš utisak. Kada bi se naš odnos poremetio, kao i naša saradnja, slika o meni kao o dobroj osobi bila bi uništena. Kad sam na to pomislila, rešila sam da ne kažem ništa. U tom trenutku sam se loše osećala, pa sam došla pred Boga u molitvi i zamolila Ga za snagu da primenjujem istinu. Nakon toga smo Kevin, nekoliko braće i sestara i ja otišli u jedno selo da širimo jevanđelje. Primetila sam da se Kevin i dalje pravi važan u svojoj besedi, da govori o tome kako ne mari za novac i kako naporno radi za Boga, ali se nije fokusirao da to da govori o istini. Na putu kući, skupila sam hrabrost i rekla mu: „Nisi ušao u načela u svojoj propovedi i svedočenju. Moraš da se fokusiraš na razgovor o istini sa mogućim primaocima jevanđelja, na to da ih dovedeš pred Boga…“ Pre nego što sam uspela da završim, on je odgovorio: „Mojoj besedi ništa ne fali. Previše razmišljaš o svemu.“ Bojala sam se da ću, ako još nešto kažem, povrediti njegov ponos i pokvariti naš odnos. Takođe sam se brinula da će o meni misliti loše i da će to pokvariti dobru sliku o meni pa više ništa nisam rekla. Smatrala sam da je to bilo dovoljno i da bi postepeno mogao i sam to da primeti. Kasnije sam saznala da, iako smo sve vreme radili, nismo imali dobre rezultate u svom radu na širenju jevanđelja. Neki ljudi u tom selu su bili zainteresovani, ali i dalje nisu razumeli neke stvari nakon što su nekoliko puta čuli Kevinovu besedu. Isto tako, na njih su uticale glasine, imali su predstave i nisu više želeli da istražuju. Neki su Kevina posmatrali sa velikim poštovanjem i samo su želeli da slušaju njegovu besedu, ali ne i besede nekog drugog. Kad sam to videla, osećala sam se zaista neprijatno i prilično sam osećala krivicu. Ti problemi su u velikoj meri bili vezani za Kevina. Da sam iznela te probleme ranije, možda bi ih uvideo i promenio se, pa naš rad na širenju jevanđelja ne bi bio ugrožen. Ali nakon toga, kad sam zaista želela to da iznesem, ponovo sam se zabrinula da bi to poremetilo naš odnos i nisam znala šta da radim. Pomislila sam da bih mogla da popričam sa starešinom i zamolim je da razgovara s njim. Tada naša saradnja u obavljanju dužnosti ne bi bila ugrožena, a mi bismo se i dalje dobro slagali. Zato sam razgovarala sa starešinom o tome šta se dešava sa Kevinom. Našla je neke relevantne Božje reči, u koje smo zakoračili zajedno. Činilo se da se Kevin malo promenio. Zato sam prestala time da se bavim.

Jednom sam to pomenula drugoj sestri koja je istakla da se ja uvek ponašam zaštitnički u svom odnosu sa drugima i da je to znak da udovoljavam ljudima. Ali ja to u početku nisam tako videla. Mislila sam da ja nikako nisam ta koja udovoljava ljudima jer su takvi ljudi lažljivi, a ja ne bih nikad učinila ništa lažljivo, pa kako bih onda mogla da budem jedna od njih? Tada nisam želela da prihvatim njen komentar, ali sam isto tako znala da mi je ono što je rekla lekcija koju treba da naučim. Pomolila sam se Bogu i zamolila Ga da me vodi da spoznam sebe. Kasnije sam u Božjim rečima pročitala sledeće: „Ljudsko ponašanje i način na koji se ljudi odnose prema svetu moraju da se zasnivaju na Božjim rečima; to je najosnovnije načelo ljudskog ponašanja. Kako ljudi mogu da sprovode istinu u delo ako ne razumeju načela ljudskog ponašanja? Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put praktičnog delovanja. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Da bi se moglo tako stremiti istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, mora da se ide Petrovim putem, a to je put stremljenja istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenito ponašanje. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako ne poštuješ načela ponašanja, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje(„Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum“). Razmišljala sam o sebi, uzimajući u obzir Božje reči. Smatrala sam da ne udovoljavam ljudima, ali kako sam se zapravo ponašala? U to vreme sam uviđala da se Kevin puno hvali u svom radu na širenju jevanđelja i trebalo je da ukažem na taj problem kako bih mu pomogla da spozna sebe i obavlja dužnost u skladu sa načelima, ali sam se plašila da ću poremetiti naš odnos ako budem direktna. Imala sam obzira prema njegovim osećanjima i nisam se usuđivala da budem previše direktna. Čak sam želela da ga još više ohrabrim kako bih mu stavila do znanja da sam dobra osoba i kako bi me cenili. Ali, zapravo sam znala da kad se u obavljanju dužnosti sarađuje sa braćom i sestrama, kad primetimo probleme, moramo da ukažemo na njih, da ispravimo slabosti drugih i da zajedno podržavamo rad crkve. Ali ja sam svesno pogrešno postupala i nisam primenjivala istinu. Posledica toga bila je da Kevin nije prepoznao svoje probleme i nastavio je da se hvali dok je širio jevanđelje, ne fokusirajući se u svojoj besedi na istinu. To je značilo da religiozne predstave ljudi koji tragaju za istinitim putem nisu bile rešene, a neki su prestali da prisustvuju okupljanjima kad su ih ometali. Uvidela sam da to utiče na naš rad i osećala sam krivicu, ali sam se plašila da će, ako budem direktna, steći neke predrasude o meni i da će to naškoditi našem odnosu. Zato sam lukavo navela crkvenog starešinu da razgovara sa njim kako ga ja ne bih uvredila. Uvidela sam da sam pokušavala da zaštitim odnose sa drugima i da ih tetošim u svojoj dužnosti, da uopšte nisam podržavala interese crkve, nisam imala osećaj pravde i nisam se ni približno držala načela. Uopšte nisam bila neko ko je primenjivao istinu. Zar se ne ponašaju upravo tako oni koji udovoljavaju ljudima? Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči koje razotkrivaju antihriste. „Po svemu sudeći, reči antihristȃ deluju posebno ljubazno, kulturno i naočito. Ko god da krši načela ili prekida i ometa crkveni posao, antihrist ne razotkriva te ljude niti ih kritikuje; na to zažmuri, dopuštajući ljudima da pomisle kako je u svemu dobronameran. Bez obzira na vrste iskvarenosti koje ljudi otkrivaju i na to koja zla dela čine, antihrist je pun razumevanja i tolerantan. Ne ljuti se niti se razbesni, neće se razjariti ni kriviti ljude kad učine nešto pogrešno i naude interesima Božje kuće. Ko god da čini zlo i ometa rad crkve, on na to ne obraća pažnju, kao da to nema nikakve veze s njim, i zbog toga ljude neće nikada uvrediti. Za šta su antihristi najviše zainteresovani? Za to koliko ljudi ima visoko mišljenje o njima i koliko ljudi primećuje dok oni pate i s tim u vezi ih hvale. Antihristi smatraju da patnja nikad ne sme biti uzaludna; kakvu god muku da podnose, koju god cenu da plaćaju, koje god dobro delo da izvršavaju, koliko god da su brižni, uviđavni i puni ljubavi prema drugima, sve se to mora obaviti pred drugima kako bi što više ljudi to moglo da vidi. I koji im je cilj kad tako postupaju? Da steknu naklonost ljudi, da što više ljudi navedu da u svom srcu odobravaju njihove postupke, njihovo ponašanje i njihov karakter, pokazujući jasno da im je to po volji. Postoje čak i antihristi koji, kroz ovo spoljno lepo ponašanje, nastoje da o sebi stvore sliku ’dobre osobe’, tako da im se što više ljudi obrati za pomoć(„Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)“). Osećala sam snažnu krivicu nakon čitanja Božjih reči. Kao da Bog stoji ispred mene i razotkriva moju sotonsku narav. Razmišljala sam o tome da sam oduvek pokušavala da budem saosećajna, ljubazna osoba jer sam mislila da će mi takvo postupanje doneti poštovanje i uvažavanje i da će me ljudi voleti. Takva sam bila i kad sam obavljala dužnost sa braćom i sestrama. Nisam otvoreno iznela Kevinove probleme u strahu da ću naškoditi njegovoj reputaciji i da se posle toga nećemo dobro slagati. Ali, zapravo, sve sam to radila da bih zaštitila sopstveno ime i status. Bila sam ljubazna da bih prikrila svoje pravo lice i odala utisak dobre osobe, da bih se dodvorila kako bi ljudi pomislili da sam puna ljubavi, strpljenja tolerancije; da sam dobra, ljubazna osoba. Ali u srcu nisam marila za rad crkve niti za to da li će to ugroziti živote braće i sestara. Tek tad sam uvidela koliko sam ogavna i lažljiva bila. Činilo se kao da nikad nikog nisam uvredila, da sam dobra osoba, ali su zapravo moji podli motivi stajali iza mojih postupaka. Lagala sam ljude i varala Boga. Uvidela sam da mi je narav ista kao u antihrista, da sam održavala sliku o sebi i status na račun rada crkve, a bilo bi neverovatno opasno ostati na tom putu. Sve više bih se udaljavala od Boga i na kraju bi me On odbacio! Zaista sam prezirala sebe kad sam to shvatila i bila sam prilično uznemirena. Pomolila sam se: „Bože, Stalno se pretvaram da sam dobra osoba i fokusiram se na to da stvorim pozitivnu sliku o sebi. Ne želim više da idem ovim putem. Molim Te, povedi me da ustanem protiv svoje iskvarene naravi.“

Nakon toga sam pročitala još Božjih reči. „Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“). „Moguće je da za sve godine koliko veruješ u Boga nikada nikoga nisi prokleo niti si počinio loše delo, pa ipak u svom druženju sa Hristom ne umeš da govoriš istinu, da postupaš pošteno niti da se pokoriš reči Hristovoj; u tom slučaju kažem ti da si najzlobnija i najpakosnija osoba na svetu. U odnosu prema svojim rođacima, prijateljima, ženi (ili mužu), sinovima, kćerima i roditeljima možeš biti izuzetno ljubazan i posvećen i nikada ne iskorišćavati druge, ali ako nisi u stanju da se uskladiš sa Hristom, ako nisi u stanju da skladno opštiš s Njim, čak i da potrošiš sve što imaš da pomogneš svojim komšijama ili savesno brineš o svom ocu, majci i članovima svog domaćinstva, rekao bih da si i dalje zla osoba i, povrh toga, pun lukavih smisalica(„Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“). Iz Božjih reči sam mogla da vidim da se ljudski standardi za procenu drugih zasnivaju na tome koliko se dobro oni ponašaju. Oni koji se dobro ponašaju su dobri ljudi, dok su oni koji se ponašaju loše loši ljudi. Ali Božji standardi se zasnivaju na tome da li neko sledi Božji put, kao i na suštini i stavu te osobe prema pokoravanju Bogu. To ne bi trebalo određivati na osnovu toga koliko se oni dobro naizgled ponašaju. Otkrivenje Božjih reči me je pogodilo pravo u srce. Još od malena, nikad se nisam svađala niti započinjala konflikt sa članovima porodice i drugim ljudima. Čak i ako bi neko počeo da se svađa sa mnom, to bih rešila tako što bih ih smirivala. Meštani moga sela su me uvek hvalili kao dobru osobu, a ja sam mislila da je to što sam takva značilo da sam dostigla standarde dobre osobe. Sada mi je postalo jasno da nije izgledalo da radim loše stvari, ali nisam bila iskrena ni rečju ni delom. Videla sam da Kevin svoju dužnost ne obavlja u skladu sa načelima i da se uvek hvali i da to utiče na delotvornost našeg rada. Da bih zaštitila sliku o sebi kao o dobroj osobi, nisam ga razotkrila niti sam mu pomogla i nisam podržavala interese crkve. Zato, iako su drugi mislili da sam dobra osoba, pred Bogom sam i dalje bila protiv Njega i istine i sve što sam radila bilo je činjenje zla. Videla sam da određivanje da li je neko dobar ili loš na osnovu spoljašnjeg ponašanja nije bio ispravan standard. Neki ljudi naizgled čine mnogo dobrih stvari, ali se snažno opiru Božjem delu i rečima i osuđuju ih. Oni su zlikovci. Setila sam se jedne sestre sa kojom sam sarađivala. Koliko sam mogla da procenim, ona nije marila za to da joj reči budu tople i ljubazne, ali je bila u stanju da prihvati istinu i traga za tim kako da svoju dužnost obavlja u skladu sa istina-načelima. Govorila je ono što je trebalo da se kaže kad bi uvidela da drugi ne postupaju u skladu sa istinom. Bila je u stanju da ukaže na probleme drugih i imala je osećaj za pravdu. Razmišljajući o tome došla sam do nekog rešenja kako da prestanem da sledim pogrešna gledišta u pokušaju da ostavim utisak dobre osobe, ali i kako da živim u skladu sa istinom Božjih reči i da težim tome da budem zaista dobra osoba.

Pročitala sam odlomak Božjih reči koje su mi pružile put praktičnog delovanja. Svemogući Bog kaže: „Ono čemu bi trebalo najviše da teže jeste da Božje reči postanu njihov temelj, a istina njihovo merilo; tek tada mogu da žive u svetlosti i da prožive obličje normalne osobe. Ako želiš da živiš u svetlosti, treba da se ponašaš u skladu sa istinom; treba da budeš pošten čovek koji izgovara poštene reči i radi poštene stvari. Ključno je da čovekovo ponašanje bude zasnovano na istina-načelima; kada ljudi izgube istina-načela i fokusiraju se isključivo na lepo ponašanje, to neminovno vodi prevari i pretvaranju. Ako nečije ponašanje nije zasnovano na načelima, taj čovek je onda licemer, ma koliko se lepo ponašao; možda će mu neko vreme polaziti za rukom da druge navodi na pogrešan put, ali nikada neće biti dostojan poverenja. Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo pretvaraju da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Ispravne doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu čitav njegov život. (…) Bog, dakle, zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada kažemo da ne treba da razotkrivamo tuđe slabosti? Znači da ne treba da se bacamo blatom na njih. Ne treba stalno da ističemo njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bismo ih kritikovali i osuđivali. To je najmanje što možemo da uradimo. A kada je reč o delovanju, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takvo postupanje je za ljude veoma korisno. Ono im zaista pomaže i konstruktivno je, zar ne?(„Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (3)“). U Božjim rečima sam našla načela kako treba da se ponašam. Moramo biti iskreni ljudi u skladu sa istinom Božjih reči. Kad uočimo probleme drugih, treba da ukažemo na njih i da im pomognemo, jer im to može biti od koristi. Treba da podržavamo rad crkve i drugima pružimo pouku. Želela sam odmah da sprovedem istinu u delo čim sam shvatila ovaj put, da otvoreno i iskreno popričam sa Kevinom i iznesem njegove probleme. Znala sam da je cilj toga bio da on koriguje svoj stav prema dužnosti i da postane svestan svoje iskvarene naravi i nedostataka u obavljanju svoje dužnosti. To je trebalo da mu pomogne. Zato sam ga potražila, spremna da razgovaram sa njim o njegovim problemima. U tom trenutku, ponovo sam osetila neku brigu. Plašila sam se šta će misliti o meni. Ali sam pomislila kako u poslednje vreme nisam primenjivala istinu, što je ugrožavalo naš rad i osetila sam snažnu krivicu. Znala sam da Bog ispituje moje misli i dela i da moram da budem iskrena osoba. Više nisam mogla da štitim sliku o sebi i da okrećem leđa istini. Ta pomisao mi je dala snagu da ustanem protiv svoje iskvarene naravi i da iskreno razgovaram sa Kevinom o njegovim problemima. Na moje iznenađenje, saslušao me je i mogao je to da prihvati. Rekao je: „Nisam u potpunosti razumeo neka načela. Molim te da mi ubuduće ukažeš na sve probleme koje uočiš. Možemo da pomognemo jedno drugom i da dobro sarađujemo u obavljanju naše dužnosti.“ Bila sam oduševljena kad sam ga čula da tako govori i bila sam tako zahvalna Bogu. Isto tako sam osetila stid i žaljenje što ranije nisam sprovodila istinu u delo. Da sam mu to pomenula ranije, mogli smo ranije da unapredimo rezultate svog rada, a i on bi ranije postao svestan svoje iskvarene naravi. Tada sam zaista osetila kako primenjivanje istine pomaže drugima, nama samima i našoj dužnosti. Sada kad vidim probleme braće i sestara, samoinicijativno ukazujem na njih jer znam da je to primenjivanje istine i da će im to pomoći. Takođe sam iskusila da je živeti u skladu sa Božjim zahtevima i postupati u skladu sa istina-načelima jedini način da se primenjuje istina i da se bude dobra osoba.

Prethodno: 77. Slepa ljubav je užasna stvar

Sledeće: 80. Moja priča o dočeku Gospoda

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera