Dok sam služila kao crkveni starešina, Vang Hua je nadgledala moj rad. Često je govorila o tome kako je upravljala crkvenim radom. Objašnjavala mi je da nije bila zadužena samo za rad u svojoj crkvi, već da je takođe pratila rad nekoliko drugih crkava i da su je više starešine hvalile zbog njene mudrosti, dobrog kova i sposobnosti za taj posao. Rekla je da je razlog njenog uspeha u radu pre svega taj što se usredsredila na svoj lični život-ulazak. Takođe mi je rekla da je tokom školovanja volela da piše sastave i da je bila dobar pisac, što je značilo da je njena pisana komunikacija sa starešinama i saradnicima retko zahtevala izmene, kao i da je mogla jasno da izrazi složene probleme. Rekla je da ju je Bog obdario tim veštinama i da ih sada koristi. Kada mi je to rekla, bila sam prilično zavidna, ali sam joj se divila zbog njenog dobrog kova, impresivnih rezultata u radu i traganja za istinom.

Međutim, nakon dva meseca rada s njom, primetila sam da često ostaje kod kuće umesto da prisustvuje okupljanjima. Pitala sam je: „Zašto ne dolaziš na okupljanja?” Ona je odgovorila: „Kod kuće pijem Božje reči i hranim se njima i opremam se istinom kako bih mogla bolje da razgovaram o Božjim rečima s drugima i rešavam njihove probleme.” Pomislila sam u sebi: „Sada je vreme za širenje jevanđelja, a rad na jevanđelju je tvoja glavna odgovornost. Pa ipak, pored tako mnogo posla, ti i dalje sediš kod kuće. Zar ne zanemaruješ stvarni rad i pohlepno uživaš u privilegijama svog statusa?” Ali onda sam pomislila: „Ona ima tako dobar kov i već dugo je starešina. Čak i više starešine govore o njenom dobrom kovu, mudrosti i radnoj sposobnosti. Ako pomalo uživa u privilegijama svog statusa, pa šta? Svi mi imamo iskvarenost; sasvim je normalno da se ponekad ona otkrije. Trebalo bi da prestanem s ovakvim neosnovanim pretpostavkama.” Tako sam ostavila to po strani i više nisam razmišljala o tome. U to vreme, nekoliko kolega i ja svakodnevno smo održavali okupljanja sa svakom grupom kako bismo razgovarali i rešavali probleme i poteškoće u radu na jevanđelju. Što smo više razgovarali, to smo postajali lucidniji, ali smo pronašli i neke puteve praktikovanja. Ispričali smo Vang Hui o rezultatima koje smo postigli na okupljanjima. Na naše iznenađenje, delovala je nezainteresovano i sa usiljenim osmehom rekla: „Zaista ne bi trebalo da se fokusirate na razgovore o radu na jevanđelju i rešavanju ovih sitnih detalja. To je samo dečja igra i posao za one koji šire jevanđelje. Na okupljanjima treba da se fokusirate na razgovore o tome kako tragati za istinom i kako tražiti život-ulazak. Tada će uspeh u radu na jevanđelju doći sam od sebe.” Kada sam čula šta je rekla, nisam se usudila da ostanem pri svom mišljenju. Osećala sam se rastrzano i zbunjeno. Ako ne postupim kako je rekla i ako neka odstupanja utiču na rad na jevanđelju, braća i sestre će reći da je to moja greška. Prekidanje i sprečavanje rada na jevanđelju jeste činjenje zla. Kada bih bila smenjena, to bi bila blaga kazna; u ozbiljnijem slučaju mogla bih da budem izopštena. „Ma, nema veze”, pomislila sam, „uradiću kako ona kaže!”

Sledećeg dana, tokom okupljanja, ostali su izneli neke stvarne probleme i poteškoće na koje su naišli dok su širili jevanđelje. Ali, ovog puta nisam pomogla da analiziraju svoje probleme i da traže načine da ih reše u skladu sa stvarnim situacijama s kojima su se suočavali. Umesto toga, samo sam izbegla te poteškoće i probleme i pitala ih šta su naučili o sebi suočavajući se s tim stvarima. Rekla sam i da jedino fokusiranjem na sopstveni život-ulazak možemo da postignemo rezultate u svojim dužnostima. Čuvši to, braća i sestre su se samo bespomoćno pogledali. Niko nije rekao ni reč. Okupljanja su se tako odvijala narednih nekoliko dana. Što sam više besedila na takav način, to sam postajala umornija. Moja beseda bila je monotona i dosadna, nisam imala mnogo toga da kažem, i nedostajao mi je pravac u vođenju okupljanja. Osećala sam se istinski užasno. Činilo se da su ovakva okupljanja besplodna, jer nisu rešavala njihove probleme. I moje kolege su osećale isto. Potražili smo Vang Huu da razgovaramo s njom i pitali je da li grešimo što radimo na taj način. Ali Vang Hua je insistirala na tome da nije potrebno da rešavamo stvarne probleme. Dovoljno je da razgovaramo o život-ulasku da bi rad na jevanđelju bio delotvoran. Rekla je i da smo neiskusni i da nam nedostaje pronicljivosti, da smo fokusirani samo na rad i da ne tragamo za istinom. Nakon što je to rekla, ponovo nisam znala šta da radim. Pomislila sam: „Ona ima dobar kov, nadgleda mnoge različite projekte, a više starešine imaju visoko mišljenje o njoj, pa treba samo da radim kako ona kaže! Uostalom, ja imam loš kov, nedostaju mi iskustvo i pronicljivost, i u svakom aspektu sam inferiornija u odnosu na nju.” Tako sam, na kraju, nastavila da postupam po njenim uputstvima.

U tom periodu, druge crkve su poboljšale rezultate u širenju jevanđelja, a broj njihovih novih vernika eksponencijalno se povećavao. Međutim, rezultati naše crkve zapravo su se pogoršavali. Osećala sam se potpuno užasno i nisam znala šta ću dalje. Upravo u to vreme održano je okupljanje kolega, a kada su starešine iz drugih crkava čule zašto naša crkva nije postigla dobre rezultate u širenju jevanđelja, kritikovale su Vang Huu da uživa u privilegijama svog statusa i da ne obavlja stvarni rad. Odbacujući ove optužbe, zaplakala je i pokušala da se brani. Rekla je da loši rezultati rada na jevanđelju nisu samo njena greška, već da su i druge kolege krive. Pokušali smo da razgovaramo s njom i podstaknemo je da razmišlja o sebi, ali ona to nije prihvatila. Nastavila je da plače i pravi scenu, prekidajući okupljanje u potpunosti. Gledajući kako se to odvija, pomislila sam u sebi: „Razgovarali smo kako bismo rešili probleme u radu na jevanđelju, ali ti si nas stalno sprečavala i govorila da treba da se fokusiramo na život-ulazak. Zanemarila si rešavanje stvarnih poteškoća i problema u radu na jevanđelju, tvrdeći da treba da se ’fokusiramo na život-ulazak’. Zar to nije upravo ono što si radila? Činjenice su očigledne – umesto da priznaš šta si uradila, pokušavaš da prebaciš krivicu na druge. Zar ne odbacuješ istinu?” Planirala sam da obavestim više starešine o njenoj situaciji kako bi procenili da li je ona odgovarajuća osoba. Ali onda mi je palo na pamet da je možda samo bila u lošem stanju u poslednje vreme. Povrh toga, to što je bila orezana mora da je bila direktna uvreda za njeno dostojanstvo i status. Zato je i reagovala tako burno. Da je samo zapala u loše stanje, a da sam ja prijavila njenu situaciju višim starešinama, da li bi pomislili da mi nedostaju istina i rasuđivanje i da nisam u stanju da pravično postupam prema ljudima? A ako Vang Hua sazna, da li bi pomislila da joj namerno pravim probleme? Da li bi me izolovala i otežavala mi život? Da li bi pokušala da me smeni zbog toga? Pretpostavila sam da prvo treba da razgovaram s njom, pa da vidim šta ću dalje. Kada budemo razgovarale i kada steknem pravi uvid o njoj, mogla bih da je prijavim ako bude potrebno.

Drugog dana okupljanja kolega slučajno sam čula kako Vang Hua osuđuje jednu sestru pred drugom, podstičući razdor između njih. Podsetila sam je: „Ove dve sestre već imaju neke nesuglasice, a ovakvim govorom samo pogoršavaš situaciju. Kako će moći da nastave saradnju posle toga?” Nije htela to da prihvati i prepirala se sa mnom: „Sve što sam rekla je istina, ja sam iskrena osoba, kažem kako jeste i govorim ono što mislim.” Rekla sam: „To se ne zove direktnost. Način na koji si opisala ponašanje te sestre nije stvaran ni objektivan. Ti si je osuđivala. Nisi razmislila o tome kako bi tvoje reči mogle da povrede tu sestru, niti o tome kakav bi uticaj mogle da imaju na rad crkve. Sve što iz ovoga može proizaći jeste da će se njihov odnos pogoršati i da neće moći da sarađuju kako treba. To se zove sejanje razdora.” Na moje iznenađenje, odgovorila je: „Ja nisam kao neki ljudi koji ne govore šta misle, koji uvek okolišaju, koji nisu otvoreni u svojim postupcima i koji su lažljivi.” Čuvši aluziju i agresiju u njenim rečima, shvatila sam da je njen problem ozbiljan i želela sam da je prijavim nadređenima. Ali onda sam pomislila: „Ja sam joj danas samo dala neke predloge, a ona me je odmah napala. Ako sazna da sam prijavila njene probleme, da li će se razbesneti i tražiti osvetu? Već je rekla da sam lažljiva. Šta ako me osudi i kaže da nisam pogodna za crkvenog starešinu, pa me smeni? Policija KPK me i dalje progoni, pa ne mogu da se vratim kući. Ako budem smenjena, a i dalje ne mogu da se vratim kući na okupljanja, gde ću onda ići?” Te noći sam se osećala istinski užasno. Misli su mi nekontrolisano lutale i cele noći nisam oka sklopila. Na kraju sam odlučila da je ne prijavim. Sledećeg jutra, toliko sam jako udarila glavom o ram kreveta na sprat da sam osećala vrtoglavicu i omamljenost. Imala sam dve velike čvoruge koje nisu prolazile danima. Pomislila sam u sebi: „Da li me to Bog disciplinuje?” Ali tada sam bila otupela i nisam razmišljala o sebi. Tokom tih nekoliko dana hodala sam kao zombi i osećala se kao da sam izgubila delo Svetog Duha.

Na moje iznenađenje, odmah nakon okupljanja kolega, neka braća i sestre koje su poslale više starešine došli su da istraže situaciju u vezi sa Vang Huom. Rekla sam im sve što sam znala. Braća i sestre su me strogo orezali: „Jasno si znala da postoji problem, pa zašto nisi prijavila ono što si videla? Čak i ako nisi mogla da dokučiš suštinu problema, mogla si barem da prijaviš višim starešinama ono što si videla i što si znala, kao i konkretne detalje njenog ponašanja. Znala si da treba da prijaviš njene probleme, ali kako bi zaštitila sebe, nisi praktikovala istinu i ni najmanje nisi štitila delo crkve. Ti si istinski sebična i ogavna!” Osetila sam istinsko kajanje i žaljenje nakon takvog orezivanja. Molila sam se Bogu: „O, Bože! Znam da nisam zaštitila delo crkve, ali ne znam izvor svog problema. Molim Te, prosveti me i vodi kako bih spoznala sebe. Voljna sam da se pokajem.”

Nakon toga naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu. Često okretanje leđa prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha vodi ih pravo u ćorsokak. Ako izgube delo Duha Svetoga, onda neće moći da deluju; a i čak da nekako uspeju da deluju, neće ništa postići” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da Bog od starešina i delatnika zahteva da rade tačno u skladu sa radnim aranžmanima i da svoje dužnosti izvršavaju u skladu s načelima Božje kuće. Ako rade po svom, krše načela i vođstvo Svetog Duha, i tvrdoglavo se drže svojih ideja u svom radu, to predstavlja ozbiljno opiranje Bogu. Tek tada sam shvatila zašto sam izgubila delo Svetog Duha i zapala u tamu. Videla sam da Vang Hua ne prisustvuje okupljanjima niti razgovara o radu na jevanđelju. Štaviše, znala sam da je to bilo kršenje radnih aranžmana, a shvatila sam i da postupanje po njenim rečima očigledno ne donosi rezultate. Ali pošto sam verovala da ima dobar kov i da je sposoban delatnik, podržavala sam je u njenom kršenju radnih aranžmana, pa je rad na jevanđelju zbog toga pretrpeo ozbiljne posledice. Videla sam da Vang Hua ne bi razmišljala o sebi, bez obzira na to koliko puta je pogrešila, da bi čak preokrenula situaciju i napala druge, kao i da uopšte ne bi prihvatila istinu. Ali pošto sam se plašila da je ne uvredim i da ne budem smenjena, nisam prijavila njen problem. Prekršila sam radne aranžmane i vođstvo i prosvetljenje Svetog Duha, tvrdoglavo se opirući Bogu. Kako me Bog ne bi mrzeo? Nisam stekla prosvetljenje iz Božjih reči, nisam imala šta da kažem u svojoj besedi, nisam pronalazila put u svojim dužnostima i zapala sam u potpunu tamu. To je Bog skrivao Svoje lice od mene.

Razmišljajući o svemu tome, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Pometnja je kada ne možete da prozrete nešto; ne znate kako da sudite ili razlučite na način koji je u skladu s načelima ili koji je tačan. Čak i ako možete donekle da ga prozrete, ipak niste sigurni da li je vaš stav tačan, ne znate kako da se nosite s tim pitanjem, niti kako da ga rešite i teško vam je da dođete do bilo kakvog zaključka. Ukratko, niste sigurni i ne možete da odlučite. Ako ne razumete ni delić istine i niko drugi ne reši problem, on onda postaje nerešiv. Zar to nije težak izazov? Kada se suoče sa takvim problemima, starešine i delatnici treba da ih prijave Višnjem i da traže od Višnjeg kako bi brže rešili probleme. Da li se često suočavate s pometnjama? (Da.) Redovno suočavanje s pometnjama je samo po sebi problem. Recimo da imaš problem, a ne znaš kako da ga rešiš na pravi način. Neko predlaže rešenje za koje ti misliš da je razumno, dok druga osoba predlaže drugo rešenje koje ti takođe deluje da je razumno, i ako ne možeš jasno da vidiš koje je rešenje prikladnije, pri čemu se mišljenja svih razlikuju i niko ne shvata osnovni uzrok ili suštinu problema, onda će se greške sigurno pojaviti prilikom rešavanja problema. Dakle, za rešavanje problema ključno je i važno utvrditi njegov osnovni uzrok i suštinu. Ako starešine i delatnici nisu pronicljivi, ne uspevaju da shvate suštinu problema i ne mogu da dođu do ispravnog zaključka, oni moraju odmah da prijave problem Višnjem i da traže rešenje od njega; to je neophodno i nije preterana reakcija. Nerazrešeni problemi mogu dovesti do teških posledica i uticati na rad crkve – to mora da bude jasno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da, kada se suočimo s problemima u našim dužnostima, poput sukoba među kolegama koje ne znamo kako da rešimo, ili kada primetimo nečiji problem, ali ne možemo u potpunosti da dokučimo situaciju i ne znamo kako da postupimo, treba da blagovremeno obavestimo više starešine i potražimo rešenje. Prijavljivanje problema nije usmereno na pronalaženje mana kod ljudi, ogovaranje ili pravljenje drame od sitnica; suština je u tome da se reše problemi koje ljudi sami ne mogu da dokuče, kako bi se sprečilo kašnjenje u radu i život-ulasku. Što se mene tiče, bez obzira na broj ili ozbiljnost mojih problema, više sam volela da odlažem posao i nanosim štetu život-ulasku braće i sestara nego da ih prijavim, ukoliko bi to ugrozilo moje interese ili buduće izglede. Kada sam videla da Vang Hua postupa suprotno radnim aranžmanima i ne nadgleda rad na jevanđelju, iako nisam u potpunosti dokučila problem, osećala sam da nešto nije u redu i da je preterala. Tada je trebalo da odmah prijavim njenu situaciju višim starešinama. Ipak, brinula sam se da ću biti odgovorna ukoliko se ne povinujem njenim naređenjima, pa sam postupila kako je ona rekla. Kada je Vang Hua napravila tako neosnovanu pometnju nakon što je orezana, nisam bila sigurna da li je samo u lošem stanju ili je u svojoj suštini osoba koja odbacuje i mrzi istinu. Ali mogla sam da blagovremeno podnesem prijavu i omogućim višim starešinama da pošalju nekoga da istraži i razluči situaciju kako bi se izbeglo kašnjenje u radu crkve zato što je angažovana pogrešna osoba. Ali brinula sam se da će, ako je pogrešno prijavim, više starešine misliti da loše procenjujem druge. Takođe, plašila sam se da bi me Vang Hua mogla kasnije potisnuti, pa sam stalno odlagala prijavljivanje njenog problema. Da sam bila odgovorna osoba koja štiti rad crkve, bez obzira na to da li sam dokučila suštinu problema i istinu ili ne, ništa me ne bi sputavalo. Našla bih način da zaštitim interese crkve. Ali umesto toga, da bih zaštitila sebe, pasivno sam stajala po strani, pravdajući se time da ću je prijaviti tek kada budem mogla ispravno da rasuđujem. Ali ako bih čekala da steknem ispravno rasuđivanje, zar ne bi već bilo prekasno? Zar rad na jevanđelju ne bi bio još više ugrožen? Tada sam shvatila koliko je važno tragati za istinom kada se suočavamo s poteškoćama i kada smo zbunjeni. Posvećenost zaštiti rada crkve je istinski važna!

Da bih zaštitila sebe, stalno sam odlagala prijavljivanje Vang Huinih problema, što je nanelo ozbiljnu štetu radu na jevanđelju. Osećala sam se neverovatno žalosno. Kasnije sam naišla na Božje reči koje razotkrivaju antihriste: „Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”). „Neki ljudi mnoge istine ne shvataju. Šta god da rade, ne razumeju načela i, kada naiđu na probleme, ne umeju da se izbore sa njima. Kako bi ti ljudi trebalo da primenjuju u takvim situacijama? Najniže merilo prihvatljivog ponašanja jeste postupati po savesti; to je polazna osnova. Kako da postupaš po svojoj savesti? Postupaj iskreno i budi dostojan Božje blagosti. Budi dostojan toga što ti je Bog podario ovaj život i ove Bogom dane prilike da ostvariš spasenje. Da li je to dejstvo tvoje savesti? Jednom kada ispuniš taj minimalni standard, dobićeš zaštitu i nećeš praviti ozbiljne greške. Onda ti se neće lako dogoditi da u postupanju budeš buntovan prema Bogu ili da izbegavaš svoje dužnosti, i mala je verovatnoća da ćeš delati površno. Takođe, nećeš biti tako sklon da kuješ planove zarad sopstvenog statusa, slave, dobitka i budućnosti. To je uloga koju savest igra. I savest i razum bi trebalo da budu komponente čovekove ljudskosti – to su najosnovniji i najvažniji elementi. Kakav je čovek onaj koji nema savesti, niti razuma normalne ljudskosti? Generalno gledano, radi se o osobi koja nema ljudskosti ili joj je ljudskost izuzetno loša. Ako pažljivije pogledamo, kako se ispoljava nečije odsustvo ljudskosti? Probajte da analizirate koje su karakteristike takvih ljudi i na koji se konkretan način ispoljavaju. (Sebični su i niski.) Sebični i niski ljudi su površni u svojim postupcima i klone se svega što se ne tiče njih lično. Ne mare za interese Božje kuće, niti pokazuju razumevanje prema Božjim namerama. Ne preuzimaju na sebe breme obavljanja svojih dužnosti ili svedočenja za Boga i nemaju osećaj odgovornosti. (…) Neki ljudi ne prihvataju odgovornost ma kakvu dužnost obavljali, niti svojim pretpostavljenima na vreme prijavljuju probleme koje su uočili. Kada vide da neko remeti i uznemirava druge okreću glavu. Kada vide zle ljude kako čine zlo, ne pokušavaju da ih spreče u tome. Ne štite interese Božje kuće, niti razmišljaju o tome šta je njihova dužnost i odgovornost. U vršenju svoje dužnosti, takvi ljudi ne rade ništa ozbiljno, već su oni koji hoće da ugode drugima i žude za udobnošću. Govore i postupaju isključivo iz sopstvene taštine i radi zaštite sopstvenog ugleda, statusa i interesa. Svoje vreme i trud ulažu samo u ono što je njima od koristi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da ćemo se prilikom obavljanja svojih dužnosti često suočavati s problemima koje ne možemo da dokučimo u potpunosti i ne znamo kako da ih rešimo, ali oni koji imaju ljudskost štite interese crkve mirne savesti. Oni bez savesti i razuma misle samo na svoje dostojanstvo, status i lični interes. Ne prijavljuju probleme koje primete i krajnje su sebični i ogavni. Upravo sam ja takva bila. Zarad svog ugleda, statusa, budućih izgleda i odredišta, odlagala sam prijavljivanje Vang Huinog prekidanja rada crkve. Živela sam prema sledećim sotonskim otrovima: „Razumni ljudi dobro sebe čuvaju, težeći samo tome da ne naprave greške” i „Ako znaš da je nešto pogrešno, bolje je da manje pričaš o tome”. Plašila sam se da ću, ako prijavim Vang Huine probleme, biti potisnuta ili smenjena, pa sam smišljala sledeće izgovore: „svi su ionako iskvareni,” „možda je samo u lošem stanju” i „prijaviću problem kada ga bolje shvatim”. Ti izgovori su možda zvučali ispravno, ali u stvarnosti sam samo pokušavala da zaštitim sebe i izbegnem odgovornost. Brinula sam samo o svom ugledu, statusu, budućim izgledima i odredištu – nisam razmišljala o radu crkve, niti sam štitila njene interese. Bila sam sebična, ogavna i nečovečna. Zaista sam uzvraćala zlom onome ko mi je činio dobro!

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam stalno odlagala prijavljivanje Vang Huinih problema i shvatila da je jedan od razloga bio taj što mi je nedostajalo rasuđivanje o njoj. Kroz razotkrivanje Božjih reči, stekla sam rasuđivanje i razumevanje Vang Huinog ponašanja. Bog kaže: „Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi. Može se primetiti da su sredstva kojima se takvi ljudi koriste vođena lažljivom naravi – zašto, onda, kažem da je to rđavo? Kakve to veze ima sa rđavošću? Šta mislite: mogu li oni da budu otvoreni u pogledu svojih ciljeva u uzdizanju i svedočenju o sebi? Ne mogu. Ali, u dubini njihovog srca uvek postoji želja, ono što govore i čine podupire tu želju, a ciljevi i motivi onoga što govore i čine drže se u velikoj tajnosti. Oni će, recimo, upotrebiti pogrešno usmeravanje ili neke sumnjive taktike kako bi ostvarili ove ciljeve. Nije li takva tajnovitost po prirodi lukava i neuobičajena? Zar se takva lukavost i neuobičajenost ne mogu nazvati rđavim? (Mogu.) Naravno da se mogu nazvati rđavim i zalaze dublje od lažljivosti. Ti ljudi koriste određeni način ili metod da ostvare svoje ciljeve. Ova narav je lažljivost. Međutim, u dubini srca, ambicija i neprestana želja da ih ljudi slede, da se na njih ugledaju i da ih obožavaju često ih usmerava da se uzdižu i svedoče o sebi, te da beskrupulozno i besramno rade ove stvari. Kakva je to narav? To se izdiže na nivo rđavosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Kroz Božje reči uvidela sam kako antihriste karakteriše nadmena i zla narav. Kako bi postigli svoj cilj da uhvate u zamku i kontrolišu ljude, antihristi koriste sve vrste metoda da bi se uzvisili i svedočili o sebi, navodeći ljude da ih nesvesno obožavaju, da im se dive i da osećaju da im niko nije ravan. Božje reči omogućile su mi da steknem određeno rasuđivanje o Vang Huinim metodama i namerama. Kada se prisetim svojih razgovora s njom, često se hvalila kako upravlja radom i kako je dobila pohvale od viših starešina. Sve je to služilo tome da drugi steknu utisak da pridaje veliki značaj život-ulasku i da je osoba koja traži istinu. Takođe je isticala svoje darove i talente, tvrdeći da piše pisma elegantnim i tečnim stilom koji retko zahteva ispravke. To je činilo da se drugi osećaju inferiorno u odnosu na nju, da joj nisu ravni ni u čemu. Vang Hua je koristila razne metode da se ističe i hvali, ali nikada nije otkrivala svoju iskvarenost. Čak bi izvrtala činjenice i prikazivala sebe u boljem svetlu, predstavljajući se potpuno savršenom, pa niko nije mogao da vidi njene slabosti, nedostatke ili lukave namere. U stvari, više starešine su je mnogo puta razotkrivale i orezivale zbog toga što nije birala niti postavljala ljude prema načelu i što je nepromišljeno postupala u svojim dužnostima, ali ona to nikada nije spomenula. Uvek je govorila samo o tome kako su je više starešine hvalile i imale visoko mišljenje o njoj, pa je ljudima pokazivala samo svoje najpristojnije aspekte. Često je ostajala kod kuće umesto da obavlja stvarni posao. To je pravdala tvrdnjom da se oprema istinom kako bi bolje mogla da besedi Božje reči i rešava probleme ljudi. Ali u stvarnosti, očigledno je samo uživala u privilegijama svog statusa. Nije rešavala nijednu stvarnu poteškoću koja je postojala u radu na jevanđelju, već je širila zabludu da kada ljudi rešavaju probleme u radu na jevanđelju tokom okupljanja, samo pridaju važnost poslu, a ne život-ulasku. Takođe je uvek napadala i omalovažavala druge, predstavljajući stvarni rad drugih kao dečju igru. Sejala je razdor, potajno podrivala druge i narušavala odnose među braćom i sestrama, a ipak je tvrdila da je direktna osoba koja govori otvoreno i iskreno. Sve Vang Huine reči i postupci bili su krajnje zlonamerni i lažljivi. Da nije bilo Božjeg razotkrivanja, lako bi nas zaludela i navela da joj se divimo i da je obožavamo. Shvativši sve to, konačno sam se osvestila i stekla određeno rasuđivanje o Vang Huinoj suštini antihrista.

Dok sam razmišljala, shvatila sam da je jedan od razloga zbog kojeg mi je nedostajalo rasuđivanje o njoj taj što nisam mogla da razlikujem izolovani slučaj iskvarenosti od iskvarene priroda-suštine. Kasnije sam pronašla neke Božje reči: „Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). „Kako Bog karakteriše antihriste? Kao one koji mrze istinu i protive se Bogu – oni su Božji neprijatelji! Suprotstavljanje istini, mržnja prema Bogu i mržnja prema svim pozitivnim stvarima – to nije trenutna slabost niti glupost običnih ljudi, niti je to otkrivanje pogrešnih misli i stavova koji nastaju usled trenutne izobličene spoznaje; to nije problem. Problem je što su to antihristi, neprijatelji Božji, koji mrze sve pozitivne stvari i svu istinu; oni su likovi koji mrze Boga i koji Mu se suprotstavljaju. Kako Bog gleda na takve likove? Bog ih ne spašava! Ti ljudi preziru i mrze istinu, oni imaju priroda-suštinu antihrista. Da li vam je to jasno? Ono što je ovde razotkriveno jeste rđavost, zloba i mržnja prema istini. To je najozbiljnija sotonska narav među iskvarenim naravima, koja predstavlja Sotonina najtipičnija i najznačajnija svojstva, a ne iskvarene naravi koje ispoljava uobičajeno iskvareno čovečanstvo. Antihristi su sila neprijateljska prema Bogu. Oni mogu da ometaju i da kontrolišu crkvu, i imaju sposobnost da unište i prekinu Božji plan upravljanja. To nije nešto što obični ljudi sa iskvarenim naravima mogu da urade; samo su antihristi sposobni za takva dela. Nemojte to potceniti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Božje reči su mi pomogle da razumem da, iako svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav, neki ljudi imaju ljudskost, savest i razum i mogu da prihvate istinu. Ako prilikom obavljanja njihovih dužnosti postoje nedostaci ili odstupanja i kada ih obaveste o tome, razotkriju i orežu, možda će se u početku osećati postiđeno i pružati otpor, te se braniti. Ali nakon toga, u stanju su da razmišljaju o sebi i počnu da preziru svoju iskvarenu prirodu i pogrešne metode. Kada shvate da su odlagali i ometali rad crkve, osećaju žaljenje, mrze sebe, kaju se i postižu preobražaj. Ali postoje i oni koji ne samo da imaju Sotoninu iskvarenu narav, već imaju i zlonamernu prirodu, ne mogu nimalo da prihvate istinu i čak je preziru. Bez obzira na to koliko zla počine ili koliku štetu nanesu radu crkve, oni ne pate ni najmanje i uopšte ne razmišljaju o sebi. Nemaju ni trunku griže savesti. Bez obzira na to koliko su orezivani, razotkrivani ili detaljno analizirani, nikada ne priznaju svoje greške i nikada ne prihvataju očigledne činjenice koje im se otkrivaju. Oni preziru orezivanje, sud i grdnju. Na osnovu njihovog stava prema istini i pozitivnim stvarima, jasno je da su neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Oni su Njegovi zakleti neprijatelji. Upravo se tako Vang Hua ponašala. Nije obavljala stvarni posao, bila je nadmena i držala se svojih uverenja, što je ometalo rad na jevanđelju. Kada su je druge starešine razotkrile i orezale, ne samo da nije prihvatila ono što su rekle, već je napravila scenu i pokušala da prebaci krivicu na druge, čime je prekidala celo okupljanje. Kada sam je upozorila da osuđuje druge i seje razdor između dve sestre, ne samo da to nije prihvatila, već je preokrenula situaciju, napadajući i osuđujući mene. Stalno je govorila o tome kako se fokusira na život-ulazak, čime je navodila ljude da misle da stvarno traga za istinom. Međutim, u stvarnosti je bila posebno zgrožena Božjim zahtevima i protivila im se, kao i radnim aranžmanima Božje kuće. Nije se uopšte pokorila kada je bila razotkrivena i orezana; čak je bila uvređena i zgrožena. Bez obzira na to koliko mnogo grešaka je napravila ili koliko je naštetila radu crkve, nikada to nije priznala, nije osećala kajanje ili dug prema drugima, niti je imala ikakvu savest. Gledala je samo svoje interese. Ako biste rekli nešto što bi ugrozilo njen status, razbesnela bi se i uzvratila neosnovanim optužbama. Uopšte nije prihvatala istinu niti pozitivne stvari, a svakoga ko bi pokušao da razgovara s njom ili da je ispravi tretirala bi kao neprijatelja. Napadala bi svakoga ko bi pokušao da je razotkrije. Budući da je istinski mrzela istinu, prezirala je one koji su sprovodili istinu u delo i mrzela je one koji su je razotkrivali iz osećaja za pravdu, nije li time postala neprijatelj Boga? Baš kao što Božje reči kažu: „To nije trenutna slabost niti glupost običnih ljudi, niti je to otkrivanje pogrešnih misli i stavova koji nastaju usled trenutne izobličene spoznaje; to nije problem. Problem je što su to antihristi, neprijatelji Božji, koji mrze sve pozitivne stvari i svu istinu; oni su likovi koji mrze Boga i koji Mu se suprotstavljaju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Nakon što je Vang Hua smenjena, nije mogla to da prihvati i uopšte nije priznala svoja zlodela. Čak je rekla: „Ja radim pred Bogom i nije me briga šta drugi misle.” Zaista nije pokazala ni trunku žaljenja ili samopreispitivanja. Njena priroda bila je zlonamerna i puna mržnje prema istini. Zar nije bila klasičan primer antihrista? Ljudi poput nje samo će uništavati i ometati rad crkve.

Kasnije je većina braće i sestara glasala za izbacivanje Vang Hue iz crkve. Nakon što je smenjena, razgovarali smo kako bismo rešili stvarne probleme u radu na jevanđelju, a rezultati rada su se primetno poboljšali. U tom trenutku sam se osećala još dužnijom i mrzela sam sebe zbog svoje sebičnosti i ogavnosti, jer sam mislila samo na sebe, nisam štitila rad crkve, i tolerisala sam zla dela antihrista koji je prekidao i ometao rad crkve na jevanđelju. Zaklela sam se da ću ubuduće, kad god primetim nekoga ko prekida i ometa rad crkve, praktikovati istinu i štititi rad crkve. Bez obzira na to koliko je njihov status visok, koliko su posla obavili ili koliko uverljivo govorili doktrine, sve dok prekidaju i ometaju rad crkve, čvrsto ću se držati istina-načela. Čak i kada me drugi budu nazivali nadmenom ili osuđivali kao zlikovca ili antihrista, štitiću rad crkve. Čak i kada ne bih u potpunosti dokučila situaciju, verno bih prenela ono što sam videla višim starešinama. Pomolila sam se Bogu i rekla da sam voljna da me Bog kazni i disciplinuje ukoliko ne budem štitila rad crkve.

Nekoliko meseci kasnije, neki ljudi su prijavili da starešina po imenu Li Na iz druge crkve nije obavljala stvarni posao, nije smenila lažne starešine i delatnike, već je unapredila zlikovce. Ti ljudi nisu radili u skladu s načelom, što je oštetilo crkvene finansije. Li Na je naročito bila sklona hvalisanju i omalovažavanju drugih, a braća i sestre su joj se divili i obožavali je. Njene kolege su više puta razgovarale s njom i ukazivale na taj problem, ali ona nije želela da prihvati ono što su joj govorili. Osim toga, osuđivala je i više starešine, što je dovelo do toga da njene kolege razviju predrasude prema njima. Kada su više starešine poslale nekoga da pomogne u obavljanju posla, ona ih je izopštila. Ne samo da nije sarađivala, već ih je osuđivala i podrivala. Rekla je da osoba koju su starešine poslale nije mogla da reši probleme, što je dovelo do toga da posao ne bude obavljen. Nakon što sam sve to čula, shvatila sam da bi ta osoba vrlo verovatno mogla da bude antihrist, pa sam razgovarala sa svojim kolegama o tome da je što pre smenimo. Ali kada sam saznala da je Li Na mlađa sestra mog saradnika, oklevala sam. Ako smenim Li Na, šta će moj saradnik misliti o meni? Da li će reći da sam se okomila na Li Na? U mislima sam se neprestano preispitivala; osećala sam sve veću unutrašnju borbu i nisam znala šta da radim. Tada sam shvatila da su moje stanje i namere pogrešni. Ponovo sam pokušavala da zaštitim svoje interese. Setila sam se kako sam prošli put, zbog prevelike brige za sopstvenu zaštitu, propustila da blagovremeno razotkrijem antihrista, što je ozbiljno naštetilo radu crkve. To je prestup koji nikada neću moći da ispravim. Nisam smela ponovo da štitim svoje interese. Morala sam da praktikujem istinu i zaštitim rad crkve. Bez obzira na to šta drugi mislili o meni, udovoljiti Božjim namerama je najvažnije. Zato smo moje kolege i ja smenili Li Na u skladu s načelom. Kasnije su istrage otkrile da se Li Na neprestano uzdizala i hvalisala kako bi druge zaluđivala i hvatala u zamku, kontrolisala crkvu i uspostavila nezavisno carstvo. Ona je bila antihrist. Većina ljudi u crkvi glasala je za njeno izopštenje. Iskusila sam kako mi pobuna protiv svog tela, praktikovanje istine i postupanje prema načelu donosi mir, zadovoljstvo i radost. Takođe sam shvatila da samo praktikovanjem istine čovek može svedočiti i posramiti Sotonu. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!