Rođen sam u zabačenom planinskom selu u porodici koja se nekoliko generacija bavila zemljoradnjom. Dok sam išao u školu, majka bi mi često govorila: „Naša porodica nema na šta da se osloni. Ako želiš da promeniš svoju sudbinu i uspeš u životu, možeš se osloniti samo na sebe. Tvoja jedina nada je u tome da budeš dobar u školi.” Primio sam te njene reči k srcu, iskreno se nadajući da ću se jednog dana izdići iznad ostalih i doneti čast svojim precima. Ali nakon što sam završio školu, ne samo da nisam uspeo da nađem stabilno zaposlenje, već su mi se oboje roditelja ozbiljno razboleli. Potrošili smo svu porodičnu ušteđevinu i onda pozajmljivali novac od rođaka. Nisam mogao da im na vreme vratim dug, pa me je moja rođena tetka iza leđa nazvala krvopijom. Počeo sam da zarađujem novac kako me oni ne bi više gledali sa visine, ali me je siromašno stanje naše porodice zajedno sa omalovažavanjem od strane rođaka dovelo do depresije, pa sam često potajno plakao. Baš kada sam se najgore osećao, jedan prijatelj je sa mnom podelio jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Čitajući Božje reči i okupljajući se sa svojom braćom i sestrama, shvatio sam da je Bog stvorio čoveka i da su naše sudbine u Njegovim rukama. Isto tako sam saznao da je život jako bolan zato što su ljudi izgubili Božju zaštitu nakon što ih je Sotona iskvario. Sada, u poslednjim danima, Bog se ovaplotio i izražava istinu kako bi spasio ljudski rod od Sotonine iskvarenosti i zla. Nakon što sam saznao za Božju nameru da spasi čovečanstvo, postao sam veoma aktivan na okupljanjima i čitao sam Božje reči onoliko često koliko sam mogao. Ubrzo zatim sam počeo da obavljam svoju dužnost u crkvi.

Nakon nekoliko meseci, videvši da sam pun entuzijazma i da želim da stremim ka istini, braća i sestre su preporučili da se obučavam za vođu grupe. Postao sam saradnik brata Lija Dženga i zajedno smo bili zaduženi za neke grupe za okupljanje. U to vreme sam imao posao, pa je Li Dženg odlazio na dnevna okupljanja koja su se održavala malo dalje, a ja sam odlazio na večernja okupljanja. Tako se sve uklopilo u moj raspored. Pred kraj godine nismo imali dovoljno osoblja koje bi se bavilo opštim poslovima, pa je Li Džengu dodeljen taj zadatak, a ja sam privremeno bio zadužen za one grupe. Znao sam da treba da se oslonim na Boga i učinim što je do mene, ali sam u isto vreme imao osećaj da se nalazim u teškom položaju. Ako bih uložio sve svoje vreme i energiju u obavljanje dužnosti, ne bih imao dovoljno vremena za svoj posao. Preduzeće mi je kao prodajni cilj do kraja godine postavilo iznos od milion juana i kad bih to premašio, mogao bih da dobijem veći bonus na kraju godine. Pomislio sam: „Ako ispunim taj cilj, ne samo da bih mogao da vratim dugove, već bih mogao nešto i da uštedim, pa me prijatelji i rodbina ne bi gledali sa visine. Možda prvo treba da uzmem taj novac, a onda se usredsredim na obavljanje svoje dužnosti.” Nadzornik je želeo da uveče radim prekovremeno kako bih ispunio cilj, pa bih noću radio dodatni sat ili duže, a potom uzimao pauzu zbog okupljanja, ali je nadzornik ubrzo prestao da me pušta na pauzu i hteo je da radim više prekovremenih sati. Zbog toga sam često kasnio na okupljanja. Braća i sestre bi me podsećali da moram da dođem ranije, a ja bih samo bezvoljno klimao glavom. Ubrzo zatim sam dobio veliku porudžbinu u vrednosti od preko 500.000 juana i tog meseca mi je isplaćeno 7.000 juana, što je pothranilo moju želju za još većom zaradom. Pomislio sam: „Au, ovo je bila baš brza zarada! Već sam prešao više od polovine puta do svog godišnjeg cilja sa tom porudžbinom. Ako pet od mojih deset klijenata pristane na druge porudžbine, mogao bih da zaradim gomilu novca! A ako onda dobijem još neke velike klijente, možda bih za nekoliko godina čak mogao da kupim kuću i auto! Onda bih mogao da se vratim kući u svoj toj slavi i seljani bi se zaista ugledali na mene.” I tako sam odmah počeo da sanjam o tome kako da zaradim veliku sumu novca, često radeći prekovremeno do kasno uveče. Ponekad bih pomislio na svoju braću i sestre koji su me čekali da se pojavim na okupljanju i osećao se pomalo krivim, ali bi bilo previše kasno kada bih se vraćao sa posla. Došao bih kući premoren i otišao pravo na spavanje, nemajući snage da čitam Božje reči. Ponekad bih ujutro ustao stvarno kasno, pa bih samo bacio pogled na Božje reči i potom otišao na posao. Nisam znao šta da kažem Bogu kada bih se molio. Živeći na takav način, postajao sam sve površniji u svojoj dužnosti. Nekima od novih vernika za koje sam bio odgovoran je hitno trebalo zalivanje, ali bih ja zatražio od ostale braće i sestara da odu na okupljanja novih vernika umesto mene. Međutim, svako od njih je imao svoju dužnost, pa ponekad nisu mogli da preuzmu i moju. To se negativno odrazilo na efikasnost zalivanja. Kasnije su braća i sestre sa mnom razgovarale u zajedništvu o tome da na prvo mesto treba da stavim svoju dužnost i podsetili me da bi moja površnost na okupljanjima i neodgovornost prema dužnosti mogli da ometaju životni napredak novih vernika. Kada sam to čuo, uplašio sam se. Kad se novi vernici ne bi zalivali na vreme, glasine bi mogle da ih navedu na stranputicu i mogli bi da odustanu, a onda bih ja činio zlo. Znao sam da tako ne mogu da nastavim, pa sam se pomolio Bogu i obećao da ću se pokajati i promeniti.

Nakon toga sam otišao da proverim u kakvom su stanju moje grupe. Uvideo sam da se, usled toga što nisam obavljao stvaran posao, problemi i poteškoće novih vernika ne rešavaju na vreme zbog čega su oni bili u lošem stanju. Neki od njih nisu čak ni redovno posećivali okupljanja. Osećao sam se neverovatno krivim kada sam uvideo kakva je situacija. Sve je više novih vernika prihvatalo Božje delo poslednjih dana, a njima su zalivanje i podrška bili hitno potrebni. Smatrao sam da bi trebalo da dam otkaz na svom poslu i puno radno vreme se posvetim svojoj dužnosti, kako bih im pomogao da bolje utvrde temelj na istinitom putu, ali šef mi je davao neke dobre projekte, a nadzornik mi je govorio da će mi pomoći da nađem još klijenata. Kada sam rekao kolegama da razmišljam o odlasku, rekli su mi: „Već si na više od pola puta do svog prodajnog cilja, tako da ćeš ga zasigurno premašiti do kraja godine. Bila bi šteta da sada odustaneš.” Kada sam to čuo, i sam sam pomislio da bi to bila šteta i želeo sam da sačekam do kraja godine, a potom dam otkaz. Međutim, crkvi je i dalje nedostajalo osoblja, pa bi bilo neverovatno sebično da se usredsredim samo na zarađivanje na svom poslu i da ne obavljam crkveni rad svim srcem. Našao sam se u pravoj dilemi. Molio sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i vodi.

Onda sam jednog dana, kada sam slušao himnu Božjih reči pod nazivom „Svaki dan koji sada živiš je presudan”, čuo sledeće: „Upravo sada je svaki dan koji proživite ključan i od najveće važnosti za vaše odredište i vašu sudbinu, tako da morate da čuvate sve što danas imate i da cenite svaki minut koji prolazi. Nužno je da izdvojite što više vremena možete da bi priuštili najveće dobitke kako ceo život ne biste proživeli uzalud” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Isto tako sam poslušao „Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti”: „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ove himne Božjih reči su ostavile utisak na mene. Božje delo poslednjih dana predstavlja završetak epohe. Bog određuje ishod svake osobe, odvajajući svaku osobu spram njene vrste. Na kraju će svako biti ili spasen i sačuvan ili će propasti. To je određeno time kako sada stremimo ka istini. Ovo je kritičan trenutak koji odlučuje naš ishod i našu sudbinu. Danas nas pogađa jedna nesreća za drugom: zemljotresi, poplave i suše su u porastu. Ne znamo kada će Božje delo doći do svog konačnog kraja. Znao sam da, ako ne iskoristim svoje vreme da stremim ka istini kako treba, umesto da jurim za novcem i lagodnim životom poput nevernika, propašće mi prilika da zadobijem istinu i budem spasen. Pomislio sam na Lotovu ženu. Anđeli su izvodili njenu porodicu iz grada i rekli im da se ne osvrću, ali zbog pohlepe za svojom imovinom i posedom, ona je to učinila. Zbog toga se pretvorila u stub soli, u obeležje srama. Ja sam bio poput Lotove žene. Žudeo sam za bogatstvom i stremio ka svetovnim zadovoljstvima, metnuo sam ruku na plug pa se obazirao nazad. Bio sam tako glup i slep! Pomislio sam kako sam ranije lutao po svetu, u velikim dugovima, nemajući izlaz. Božje spasenje je došlo na mene i izbavilo me iz patnje, pružajući mi priliku da stremim ka istini i spasenju. Uživao sam u Božjoj ljubavi ali nisam imao želju da se za nju odužim. Zanemarivao sam svoju dužnost i bio neodgovoran prema njoj. Nisam imao savesti. Nisam mogao da se tvrdoglavo držim pogrešnog puta. Umesto toga je trebalo da se ostavim svojih ličnih interesa, stremim ka istini i svoju dužnost obavljam kako treba.

Nakon toga sam počeo da se pitam zašto nikako nisam bio u stanju da se ostavim svog posla i novca. Šta je bio osnovni uzrok tome? Onda sam jednog dana pročitao neke od Božjih reči: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). „’Svet se vrti oko novca’ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne gube priliku da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak prilike da zadobiju istinu i spasenje najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni V”). Božje reči su mi otkrile uzrok mog stremljenja ka novcu i slavi. Otkako sam bio mali, razmišljao sam o sotonskim filozofijama poput onih „Svet se vrti oko novca” i „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima” kao o filozofijama po kojima treba živeti. Mislio sam da ljudi koji imaju novac mogu da govore samouvereno i dostojanstveno, da budu ponositi, imaju visok ugled i da budu poštovani. Mislio sam da se jedino tako može imati život vredan truda i častan život. Pogotovo kada su me moji rođaci odbacili, radio sam više prekovremeno da zaradim više novca, nadajući se da ću se jednog dana osloboditi njihovog prezrivog pogleda. Nakon što sam postao vernik, znao sam da treba češće da prisustvujem okupljanjima i da se više angažujem oko obavljanja svoje dužnosti kako bih razumeo istinu i napredovao u životu, ali i dalje nisam mogao da se ostavim svog stremljenja ka novcu i statusu. Kada su moja dužnost i moj posao došli u sukob, stavio sam novac na prvo mesto, olako se odnoseći prema svojoj dužnosti. Kada mi je posao dobro išao i kad sam više zarađivao, ta je želja postajala još jača. U potpunosti sam bio usredsređen na to kako da pridobijem više klijenata i više porudžbina da bih primio veću platu, potpuno zanemarujući crkveni rad. To je značilo da pojedini novi vernici nisu zalivani na vreme i da su gotovo odustali, a da je rad na zalivanju ozbiljno kasnio. Tek tad sam uvideo da me je to što sam živeo vođen ovim sotonskim filozofijama činilo sve sebičnijim i pohlepnijim. Mislio sam samo na sopstvene interese. Uživao sam u zalivanju i potpori Božjih reči, ali se nisam za to odužio Bogu kroz svoju dužnost. Bio sam potpuno bez razuma i savesti! Sotona se koristi novcem i statusom kako bi zaveo i iskvario ljude. To je odvlačilo moje srce sve dalje od Boga do te mere da sam bio površan čak i u molitvi i u čitanju Božjih reči. Kad bi se tako nastavilo, ne bih zadobio istinu i izgubio bih priliku da me Bog spasi.

Kasnije sam čuo još jednu himnu Božjih reči pod nazivom: „Kad neko propušta šansu da bude usavršen od Boga, kajaće se čitavog života”. Ona glasi: „Treba da postanete obzirni prema bremenu Božjem, ovde i sada; ne treba da čekate da Bog Svoju pravednu narav otkrije celom ljudskom rodu pre nego što postanete obzirni prema bremenu Božjem. Zar tada ne bi bilo prekasno? Sada je dobra prilika da vas Bog usavrši. Ako dozvolite da vam ova prilika izmakne, žalićete za tim do kraja svog života, baš kao što Mojsije nije mogao da uđe u dobru hanansku zemlju, za čim je žalio do kraja života i umro kajući se. Nakon što Bog svim narodima otkrije Svoju pravednu narav, bićeš ispunjen kajanjem. Čak i ako te Bog ne izgrdi, zbog sopstvenog kajanja sam ćeš sebe grditi. Sadašnjost pruža najbolju priliku da se postigne savršenstvo; sada je izrazito dobar trenutak. Ako iskreno ne tražiš da te Bog usavrši, nakon što Njegovo delo bude dovršeno, biće prekasno – i propustićeš priliku. Koliko god da su velike tvoje težnje, ako Bog više ne obavlja delo, tada, bez obzira na trud koji ulažeš, nikada nećeš moći da postigneš savršenstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo”). Kroz Njegove reči sam mogao da osetim šta Bog očekuje od nas. On se nada da ćemo biti u stanju da cenimo ovo dragoceno vreme, da stremimo ka istini kako treba i da zadobijemo Njegovo spasenje. Prilika da se stremi ka usavršavanju od Boga je prilika koja se pruža jednom u životu i ovo je kritični trenutak kada treba da obavimo svoju dužnost. Kada obavljamo svoju dužnost, praktikujući traganje za istinom kako bi rešili različite probleme, možemo da naučimo više istina i brže napredujemo u životu. Da nisam prigrabio ovu priliku da se dobro obučim, već umesto toga nastavio da trčim za novcem, završio bih bez ičega nakon što Bog okonča svoje delo i koliko god se kajao, ne bi bilo vajde. Zapravo, u životu treba da smo zadovoljni kad imamo šta da pojedemo i obučemo. Ako zarad velikih para zanemarimo svoju dužnost, to će na kraju naneti štetu našem životu i izgubićemo neverovatnu priliku da zadobijemo istinu i budemo usavršeni od Boga. To bi bilo strašno glupo!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Nekome ko je normalan i ko stremi ka ljubavi prema Bogu kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”). Ohrabrio sam se čitajući ove Božje reči. Zaista smislen život se može imati samo ako stremimo ka istini i upoznamo Boga. Ranije sam uvek živeo vodeći se sotonskim filozofijama, misleći da će mi se svi diviti ako imam novac i status, i da će to mom životu dati smisao. Ali ništa od toga nije bilo tačno. Bez vere, bez zadobijanja istine kao života, ljudi ne mogu istinski ništa da razumeju. Oni ne znaju ni odakle su potekli niti da Bog vlada nad sudbinom ljudskog roda. Oni samo bez prestanka trče za statusom i novcem, ne razmišljajući o tome da se vrate, ma koliko patili. Kada dođu katastrofe, ljudi poput ovih će zasigurno stradati. Tada će njihov novac biti bezvredan. Baš je tužno da se Sotona poigrava s čovekom i povređuje ga čitavog života. Međutim, drugačije je kada veruješ i stremiš ka istini. Možda nemamo toliko materijalnog zadovoljstva, ali spoznajući istine, možemo donekle jasnije da sagledamo stvari i novac nas više neće iskušavati niti sputavati. Možemo zadobiti mir i prosvećenje. Jov je posedovao toliki porodični imetak, ali to nije bilo ono u čemu je on uživao. Bio je usredsređen na to da spozna kako Bog vlada nad svim i na to da se Njega boji i kloni se zla. Kada su ga zadesile kušnje, nikada se nije žalio i mogao je da ostane postojan u svom svedočenju. Zadobio je Božje odobravanje i na kraju mu se Bog pojavio. Jovov život je imao smisao i vrednost. Razmišljajući o tome na takav način, napisao sam svoju ostavku. Videvši da sam odlučio, šef nije pokušao da me natera da ostanem. Moja ostavka je protekla glatko. Onog trenutka kada sam izašao iz preduzeća, osećao sam se opuštenim i slobodnim.

Nakon toga sam se bacio na svoju dužnost i radio sa svojom braćom i sestrama na zalivanju novih vernika. Nešto kasnije, novi vernici su dolazili na okupljanja s entuzijazmom, a crkveni život se popravio. Osećao sam takav mir! Hvala Bogu!