Iskustvo koje je na mene ostavilo najdublji utisak dogodilo se u aprilu 2021. Upoznala sam na internetu brata katolika po imenu Rafael. Dok sam s njim delila jevanđelje, otkrila sam da ima dobre kvalitete i da je brzo shvatio istinu. Pročitavši reč Svemogućeg Boga, osetio je da je to glas Božji. Bio je voljan da istražuje i učestvovao je u okupljanjima.

Ali na moje iznenađenje, jedna sestra mi je jednog dana poslala poruku da je Rafael naišao na njihovog starog katoličkog sveštenika i da više ne dolazi na okupljanja. Bila sam šokirana kad sam to čula. Mora da su mu napunili glavu mnogim predstavama i zabludama. Odmah sam ga kontaktirala i saznala sam da je bio zbunjen onim o čemu smo pričali, ali nije rekao šta ga je zbunilo. Nisam znala kako da komuniciram s njim, ništa mi nije padalo na um i nisam znala šta da radim. Neprestano sam prizivala Boga, moleći Boga da ga vodi ako je Božja ovca, bila sam spremna da učinim sve što sam mogla kako bih mu pomogla. Kasnije smo sestra Anila i ja pozvale Rafaela na zajednički razgovor. Došao je izgovarajući čitavu gomilu religioznih doktrina, zvučeći uzbuđeno, govoreći o svojoj odanosti Gospodu Isusu, o tome koliko je čvrsta njegova vera i kako nije moguće da ovo ovaploćenje Boga bude u obliku žene. Osećao je da, budući da se Gospod Isus ovaplotio kao muško i nazivao je Boga „Otac” i zato što smo navikli da Boga na nebu zovemo „Bog Otac”, Gospod treba da se vrati u liku muškarca, a da se Svemogući Bog javi i deluje u vidu žene, za njega je to bilo neprihvatljivo. Slušajući njegov strastveni govor, bila sam u nedoumici i nisam znala odakle da počnem. U tom trenutku, iznenada sam se setila filma o jevanđelju „Misterija pobožnosti: nastavak” i da bi istina ispričana u ovom filmu mogla da reši ovaj problem. Brzo sam rekla: „Brate, verujem da je tvoja vera u Gospoda Isusa zaista čvrsta, ali hajde da razmislimo na trenutak. Često se molimo Gospodu Isusu, ali da li Ga zaista poznajemo? Da li zaista znamo da je Gospod Isus ovaploćenje Samog Boga? Da li zaista znamo da je On istina, put i život? Usuđujemo li se da kažemo da poznajemo božansku suštinu Gospoda Isusa? Usuđujemo li se da garantujemo da kada se Gospod Isus vrati, zaista možemo da znamo da je to On? Zašto verujemo baš u Njega? Da li je to zbog porodice u kojoj se rodio ili zbog Njegove pojave?” Rafael nije ništa odgovorio na ovo. Zatim sam mu pročitala nekoliko odlomaka iz reči Svemogućeg Boga. „Suština ljudske vere u Boga jeste vera u Duha Božjeg, a čak i njihova vera u ovaploćenog Boga dolazi otud što je ovo telo otelotvorenje Duha Božjeg, što znači da je takva vera i dalje vera u Duha. Postoje razlike između Duha i tela; međutim, budući da ovo telo potiče iz Duha i jeste ovaploćenje Reči, otud je ono u šta čovek veruje i dalje nerazdvojiva suština Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu”). „Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Suština tela nastanjenog Bogom”). Pročitavši mu Božju reč, rekoh: „Svi znamo da je Gospod Isus rođen u porodici drvodelje, da je izgledao obično, da se spolja nije razlikovao od običnog čoveka, ali je On bio telo koje je nosilo Duh Božji i On sam je bio ovaploćeni Bog. Ne verujemo u Njega zato što je bio Jevrejin, niti zato što je ga je rodila Marija, a još manje zbog Njegovog pola ili Njegovog izgleda. Verujemo u Njega jer poseduje Duh Božji, jer je On istina, put i život. Samo je On mogao da izrazi istinu i izvrši božansko delo. Isto tako, zašto sada verujemo u Svemogućeg Boga? Verujemo jer je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, On je Duh Gospoda Isusa obučen još jednom u telo običnog čoveka, koji živi među nama, izražava istine, vrši delo suda u poslednjim danima. I Svemogući Bog i Gospod Isus imaju isti izvor i obojica imaju suštinu Božjeg Duha. Bez obzira u kojoj porodici je rođeno ovo Božje ovaploćenje, kako izgleda i kog je pola, ništa od toga ne može promeniti Njegovu suštinu. Svemogući Bog je izrazio toliko istina i vrši delo suda u poslednjim danima. To je dovoljno da dokaže da je Svemogući Bog ovaploćenje Božjeg Duha i da je On Gospod Isus koji se vratio.”

Postepeno je postao voljan da traži i rekao je da se slaže sa svim što sam rekla, ali još uvek nije mogao da razume zašto je Bog ovog puta izabrao da se ovaploti u obliku žene. Videvši da je malo popustio, upitah ga: „Da li su oblik ili pol koje Bog odabere da preuzme, kako bi delovao u telu, stvari o kojima mi možemo da odlučujemo? Kada nas majka rodi, nismo u mogućnosti da biramo njen izgled i, kako god da izgleda, možemo samo to da prihvatimo. Ovo je razmišljanje kakvo deca treba da imaju. Zar se ne bi složio?” Rafael klimnu glavom i reče: „Naravno, nemamo pravo izbora.” Nastavila sam: „Isto tako, da li je vrsta tela koju je Bog sada izabrao da se ovaploti, kao muškarac ili žena, nešto o čemu mi možemo da odlučujemo? Ako kažemo da ako se Bog vrati kao muškarac ja ću to prihvatiti, ali ako se vrati kao žena – neću, zar to nije nerazumno? Pol Božjeg ovaploćenja je stvar Samog Boga i to je Božji izbor. Kao ljudi, nismo kvalifikovani da to komentarišemo, zar ne? Bog je Gospodar stvaranja. Božja mudrost je viša od nebesa i Njegove misli su više od ljudskih. Mi smo samo beznačajni ljudi; kako možemo da shvatimo Božju mudrost u Njegovom delu? Što se tiče dela Božjeg, mi apsolutno nemamo pravo da biramo. Bog je postao telo i sve dok izražava istine i čini delo Božje, bez obzira na njegov pol, On je Sam Bog i mi to treba da prihvatimo i da se pokoravamo. Samo ovo znači biti razumna, inteligentna osoba.” Nakon što sam ovo podelila, Rafael me je ozbiljno slušao i nije me opovrgavao.

Zatim sam mu pročitala nekoliko odlomaka iz Biblije: „U početku beše Reč, i Reč beše uz Boga, i Reč beše Bog” (Jovan 1:1). „zemlja je bila pusta i bezoblična, i tama se prostirala nad bezdanom, a Duh Božiji je lebdeo nad vodama” (1. Mojsijeva 1:2). „Tako stvori Bog čoveka po svom liku, po Božijem liku ga stvori, stvori ih – muško i žensko” (1. Mojsijeva 1:27). „Pazite, stoga, dobro na sebe! Onoga dana kad vam se Jahve na Horivu iz ognja obratio, vi ne videste nikakav lik. To je zato da se ne biste iskvarili i da ne biste pravili slike ni kipove s muškim ili ženskim obličjem, s obličjem zverinja koje zemljom hoda, ni s obličjem ptica koje nebom lete” (5. Mojsijeva 4:15-17). Rekoh mu: „Iz ovih odlomaka Biblije možemo da vidimo da je Bog u suštini duh, da nema stalni oblik i da ne dozvoljava ljudima da Ga oblikuju u bilo kakav lik za obožavanje. U Postanju je zapisano da je u početku Bog prvo stvorio čoveka, a zatim ženu po Svom liku. Dakle, da li biste rekli da je Bog muško ili žensko? Ako kažete da je Bog muško, a da je stvorio i ženu po Svom liku, ili ako kažete da je Bog žensko, a ipak je stvorio čoveka po Svom liku, šta se dešava? Bog je pravedan Bog i stvorio je čoveka i ženu po Svom liku. On se prvi put ovaplotio kao muškarac, a u poslednjim danima se ovaplotio kao žena, što znači da se pravedno odnosi prema oba pola. Da se Bog oba puta ovaplotio kao muškarac, to bi bilo nepravedno prema ženama. Reći da je Bog ili muško ili žensko, ograničava Boga, što je ono što On najviše mrzi. Svaki put kada se Bog ovaploti, to radi da bi spasio čovečanstvo, a ovaploćenje znači uzeti čovečji oblik, bilo muškarca ili žene. Međutim, bez obzira na pol Božjeg ovaploćenja, Njegova suština je večno nepromenljiva.” Čuvši ovo, Rafael se probudio i rekao: „Bog koji se ovaploćuje kao žena u poslednjim danima usitinu ima smisla!”

Zatim sam mu poslala nekoliko odlomaka iz reči Svemogućeg Boga. „Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”). „Kad bi se Bog ovaploćivao isključivo kao muškarac, ljudi bi ga definisali kao muškarca, kao Boga muškaraca, i nikad Mu ne bi poverovali da je On ujedno i Bog žena. Muškarci bi tada smatrali da je Bog istog pola kao i oni, da je Bog poglavar muškaraca – ali, šta je onda sa ženama? To je nepošteno; nije li u pitanju povlašćen odnos? U tom slučaju bi svi od Boga spaseni bili muškoga roda, kao i On, dok ni jedna jedina žena ne bi bila spasena. Kad je Bog stvarao ljudski rod, On je stvorio Adama i stvorio je Evu. On je ne samo Adama, već i muškarca i ženu, stvorio prema Svom liku. Bog nije samo Bog muškaraca – On je takođe i Bog žena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”). „Bog nije samo Sveti Duh, ni samo Duh, ni samo sedmostruko jači Duh, niti samo sveprožimajući Duh, već je ujedno i ljudsko biće – normalno ljudsko biće, izuzetno obično ljudsko biće. On nije samo muškog, već i ženskog roda. Slični su po tome što su oboje rođeni kao ljudi, a razlikuju se po tome što je jedno začeto od Svetog Duha, dok je drugo rođeno iz ljudskog bića, mada je i ono neposredno proizašlo iz Duha. Oba ova ovaploćena tela Božja slična su po tome što obavljaju delo Boga Oca, a razlikuju se po tome što je jedno obavilo delo iskupljenja, dok drugo obavlja delo osvajanja. Oba tela predstavljaju Boga Oca, ali je jedno Iskupitelj, ispunjen dobrotom i milosrđem, dok je drugo Bog pravednosti, ispunjen gnevom i sudom. Jedno je Vrhovni zapovednik koji je pokrenuo delo iskupljenja, dok drugo predstavlja pravednog Boga koji ispunjava delo osvajanja. Jedno je Početak, drugo je Kraj. Jedno je telo bezgrešno, dok drugo dovršava iskupljenje, nastavlja delo, i nikad ne čini greh. Oba predstavljaju isti Duh, ali Oni žive u različitim telima i rođeni su na različitim mestima, a razdvaja Ih nekoliko hiljada godina. Celokupno Njihovo delo se, međutim, uzajamno dopunjuje, nikada nije u sukobu i o njemu se može govoriti u istom dahu. Oba su ljudi, s tim što je jedna beba bila dečak, a druga devojčica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?”). Pročitavši reč Božju, Anila podeli: „Božje delo je uvek novo i nikada staro i On nikada ne ponavlja Svoje delo. Božje delo se uvek obnavlja, menja i neprestano uzdiže. Ako bi Bog obavljao ponovljeno delo, ljudi bi Ga verovatno ograničili i mi ne bismo imali istinsko znanje o Njemu. Prvi put kada se Bog ovaplotio bio je muškarac, pa kakve bi bile posledice da se Gospod ponovo vrati u telo kao muškarac? Ljudi bi označili Boga kao muškarca i mislili da Bog priznaje samo muškarce, favorizuje muškarce, da On ne voli žene i da ih odbacuje i tako bi žene bile zauvek diskriminisane. Da li je to ispravno shvatanje? Da li je ovo pošteno prema ženama? Da li je ovo u skladu sa Božjom voljom? Ili je ovo samo ljudska predstava? Bog je pravedan i isto se ponaša i prema muškarcima i ženama. Bog se ovaplotio jednom kao muškarac i jednom kao žena. To je veoma važno! Bog koji se ovaplotio kao žena u poslednjim danima preokrenuo je svačiju predstavu, promenio našu pogrešnu predstavu o Bogu, izbrisao naša ograničena shvatanja o Bogu i pokazao ljudima da Bog nije samo Bog muškaraca, nego i žena. Bog je Bog celokupnog čovečanstva. Niko ne može da koristi sopstvene predstave da bi ograničio Boga na muško ili žensko.”

Nastavila sam, dodajući: „Zapravo, bez obzira na oblik koji Bog uzima u Svojim ovaploćenjima, Njegova suština je nepromenljiva. Oni su Duh Božji koji se ovaploćuje, predstavljaju Samog Boga i sposobni su da vrše božansko delo. U Doba Blagodati, Bog se ovaplotio i bio je razapet kao žrtva za greh čovečanstva. Gospod Isus je bio muškarac i mogao je da iskupi čovečanstvo. Da se Bog prvi put ovaplotio kao žena, On bi i dalje bio u stanju da završi delo iskupljenja i da izrazi istinu kako bi čoveku pružio put pokajanja. Dakle, pol i izgled Božjeg ovaploćenja nisu važni i nije važna ni veličina Njegove pojave. Ono što je važno jeste da On ima suštinu Boga, da govori istine i da vrši delo spasenja čovečanstva. Ovo je ključ u istraživanju pravog puta.” Zatim sam mu pročitala još jedan odlomak iz Božje reči. „Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju On izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek proučava samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Nastavila sam da govorim: „Božja reč je veoma jasna. Da bi utvrdio da li je to ovaploćenje Boga, obavezno pogledaj da li On može da izražava istine i vrši Božje delo. Ako ne slušaš Božji glas tražeći pravi put i umesto toga sudiš na osnovu pojave i pola ovaploćenja, zar ne praviš istu grešku kao fariseji koji se opiru Isusu? Fariseji su videli da porodično poreklo i pojava Gospoda Isusa nisu bili u potpunosti u skladu sa njihovim predstavama i njihovim zabludama o Mesiji, pa su neoprezno osudili Gospoda Isusa, a da uopšte nisu potražili ili istraživali Njegove reči ili delo. Na kraju su razapeli Isusa, vređajući Božju narav, i stoga su bili prokleti. Ako ljudi ne čitaju reč Svemogućeg Boga niti se usredsređuju na slušanje Božjeg glasa, i poriču i odupiru se Svemogućem Bogu zato što ovaploćenje Boga u obliku žene nije u skladu sa njihovim predstavama, zar to nije ponovno razapinjanje Boga?”

Nakon ove besede, Rafael je rekao da će nastaviti da traži, a kada smo ga sledeće večeri pozvali na okupljanje, on je spremno pristao. Ali na moje iznenađenje, on nije došao sledeće večeri i nije se javio kada sam ga pozvala. Bila sam veoma zabrinuta. Zato bih mu svakog jutra, čim bih ustala, slala neke Božje reči, nadajući se da će jednog dana odgovoriti. Ali nikada nije pročitao moje poruke i stvarno sam prestajala da se nadam. Kasnije su i druge osobe pokušale da ga kontaktiraju, ali jednostavno nije bilo moguće doći do njega. Ponovo sam se osećala beznadežno i mislila sam da tako mora da bude. Baš kada sam poželela da u potpunosti odustanem od njega, naletela sam na članak o iskustvu jedne sestre koja je propovedala jevanđelje jednom Italijanu. Slučajno sam poznavala tog brata kome je propovedala i on je zajedno sa mnom širio jevanđelje. Ovaj brat je imao razvijenu humanost i jasno razumevanje istine, ali nisam očekivala da je imao toliko predubeđenja dok mu je ta sestra propovedala, ili da bi bio nedostupan dva meseca. Ipak, sestra nije odustajala. Samo je nastavila da čeka, pronalazeći prilike da komunicira s njim, sve dok na kraju reč Svemogućeg Boga nije razrešila njegova predubeđenja, jedno po jedno, i dok on nije prihvatio Božje delo u poslednjim danima. Iskustvo te sestre je bilo zaista dirljivo i postidelo me je. Razmišljala sam o tome kako je za svaku osobu koja dolazi pred Boga, Bog platio veliku cenu. Ako sam razumela Božje iskrene namere da spase čoveka, trebalo je da poslušam Njegovu volju. Ali na najmanju poteškoću, bila sam spremna da se povučem i odustanem. Potpuno mi je nedostajala istrajnost. Gde su bili moja odanost i svedočenje? Onda sam pročitala Božju reč. „Prilikom širenja jevanđelja, najpre moraš da ispuniš svoju obavezu. Moraš da slediš vlastitu savest i razum dok činiš sve što možeš i sve što treba da činiš. Čoveku koji istražuje istiniti put moraš s puno ljubavi da ponudiš rešenja za sve njegove predstave i odgovore na sva pitanja koja ga muče. Ako baš nisi u stanju da mu ponudiš neko rešenje, možeš da pronađeš i da mu pročitaš nekoliko relevantnih odlomaka iz Božjih reči ili da mu prikažeš relevantne video zapise o iskustvenim svedočenjima ili prikladne filmove u kojima se svedoči o jevanđelju. Sasvim je moguće da će to biti delotvorno; ako ništa drugo, barem ćeš ispuniti svoju obavezu i neće te gristi savest. Ali, ako si površan i samo otaljavaš svoj posao, sva je prilika da ćeš usporiti čitavu stvar, nakon čega tu osobu neće biti lako pridobiti. Prilikom širenja jevanđelja na druge ljude, svako mora da ispuni svoju obavezu. Kako u ovom kontekstu treba razumeti reč ’obaveza’? Kako to, tačno, treba sprovesti u delo i primeniti? Treba da shvatiš da si, dočekavši Gospoda i iskusivši Božje delo u poslednjim danima, samim tim stekao i obavezu da o Njegovom delu svedočiš ljudima koji žude za Njegovom pojavom. Kako, dakle, da među njima širiš jevanđelje? Bilo da to činiš putem interneta ili u stvarnom životu, jevanđelje treba da širiš na način koji je delotvoran i kojim ćeš ljude pridobiti. Širenje jevanđelja nije nešto što možeš da radiš samo kad ti se prohte i kad si za to raspoložen. To takođe nije nešto što možeš da radiš onako kako se tebi dopada, da odlučuješ o tome ko će imati povlašćen tretman ili da jevanđelje prenosiš samo onima koji ti se sviđaju. Jevanđelje treba širiti u skladu s Božjim zahtevima i s načelima Njegove kuće. Ti treba da ispuniš dužnost i obavezu stvorenog bića tako što ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da bi onima koji istražuju istiniti put svedočio o istinama koje razumeš, o Božjim rečima i o Božjem delu. Na taj ćeš način ispuniti dužnost i obavezu stvorenog bića. Šta neka osoba treba da radi dok širi jevanđelje? Treba da ispunjava svoju obavezu, da čini sve što može i da bude spremna da plati bilo koju cenu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). „Kako se, dakle, treba ophoditi prema nekome ko istražuje istiniti put? Dokle god se ta osoba ponaša u skladu s načelima Božje kuće u pogledu širenja jevanđelja, dužni smo da joj propovedamo; čak i ako je njen trenutni stav loš i neprijemčiv, moramo biti strpljivi. Do koje mere i koliko dugo moramo da budemo strpljivi? Sve dotle dok te ne odbaci i dok ne odbije da te primi u kuću, dok ne primetiš da te ne priznaje i da više ne pomaže nikakav razgovor, pozivanje telefonom, niti slanje nekog drugog da je pozove umesto tebe. Kad stvari dođu dotle, to znači da više nema načina da toj osobi preneseš jevanđelje. Tek tada ćeš moći da kažeš da si ispunio svoju obavezu. To je ono što se podrazumeva pod obavljanjem dužnosti. Međutim, sve dok postoji i najmanji tračak nade, treba na sve moguće načine da pokušavaš i da daješ sve od sebe kako bi toj osobi čitao Božje reči i svedočio joj o Božjem delu. Recimo, na primer, da si sa nekom osobom u kontaktu već dve-tri godine. Iako si za to vreme mnogo puta pokušao da joj preneseš jevanđelje i da joj svedočiš o Bogu, ona i dalje nema nameru da to prihvati. Pa ipak, ona prilično dobro razume stvari i zaista je potencijalni primalac jevanđelja. Šta ti je činiti? Pre svega, nipošto ne smeš dići ruke od te osobe, već treba da održavaš normalnu komunikaciju sa njom, da joj uporno čitaš Božje reči i da svedočiš o Božjem delu. Nemoj da odustaješ; budi istrajan do kraja. Jednog dana, ne zna se tačno kad, ona će se probuditi i osetiće da je došlo vreme da istraži istiniti put. Eto zašto praktikovanje strpljivosti i istrajnosti predstavlja veoma važan aspekt širenja jevanđelja. A zašto uopšte širiti jevanđelje? Zato što je to dužnost stvorenog bića. Pošto si već u kontaktu s tom osobom, tvoja je dužnost i obaveza da joj propovedaš Božje jevanđelje. Mnogo je procesa koje treba obaviti od trenutka kad ona prvi put čuje za Božje reči i jevanđelje, pa dok se ne preokrene, a za sve to je potrebno vreme. Tokom tog perioda, neophodno je da budeš strpljiv i da čekaš, sve dok ne dođe dan da se ona preokrene i da je ti dovedeš pred Boga, da je vratiš Njegovoj kući. To je tvoja obaveza. Šta je, u stvari, obaveza? To je odgovornost koja se ne može izvrdati i za koju je čovek vezan svojom čašću. Na sličan način se i majka ophodi prema svom detetu. Ma koliko da je dete neposlušno ili nestašno ili ako je bolesno i neće da jede, koja je majčina obaveza prema njemu? Pošto zna da je to njeno dete, ona mu ugađa, voli ga i pažljivo brine o njemu. Pritom je potpuno nebitno da li je to dete priznaje za svoju majku i kako se prema njoj ophodi – ona je svejedno i dalje kraj njega, čuva ga, ne ispušta ga ni za trenutak iz vida i uporno čeka da ono poveruje da je ona zaista njegova majka i da joj se vrati u naručje. Na taj način, ona neprekidno pazi na njega i brine se o njemu. To znači biti odgovoran; to znači obavezati se svojom čašću na nešto. Ako bi svi koji se bave širenjem jevanđelja tako postupali, ako bi u srcu gajili takvu ljubav prema ljudima, to bi onda značilo da se pridržavaju načela širenja jevanđelja i da su potpuno sposobni da u tome postignu željene rezultate” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Pročitavši reč Svemogućeg Boga, osetila sam stid i srce mi se slomilo. Bog je vrlo jasno ukazao na odgovornosti koje treba da izvršavaju delatnici jevanđelja. Situacija svakog potencijalnog primaoca jevanđelja je drugačija i treba mu pristupiti na poseban način. Ne možete da se oslanjate na sopstvene predstave, zamišljanja ili predrasude koje bi ih odgurnule i ograničile, a još manje brzo odustajati od njih. Ako ustanovite da su prikladni primaoci jevanđelja, onda morate da učinite sve što je u vašoj moći i da upotrebite sva sredstva, kako biste im svedočili Božje delo u poslednjim danima i doveli ih pred Boga. Ovo su principi kojih se treba držati tokom širenja jevanđelja. Međutim, nakon nekog vremena, kada nisam mogla da stupim u kontakt sa bratom Rafaelom, ponestalo mi je strpljenja. Prolazila sam kroz težak period i nisam htela da nastavim da pokušavam, a kada nas je ignorisao, nije se javljao se na telefon niti čitao naše poruke, pomislila sam – šta bi drugo moglo da se uradi? Podelila sam ono što je trebalo, ali Rafael nije prihvatao istiniti put, i nisam mogla da ulažem više truda, pa sam to privremeno ostavila po strani. No, osećala sam se veoma nelagodno. Nastavila sam da mislim kako ovaj brat ima iskrenu veru, dobre osobine i sposobnost razumevanja, ali su ga obuzele religiozne predstave zbog pogrešnog vođstva sveštenika. Morala sam da mu pomognem u ovom kritičnom trenutku i nisam mogla samo da stojim po strani i ništa ne uradim. U suprotnom, ne bih izvršavala posao delatnika jevanđelja. Zato sam mu poslala primer svedočenja, nadajući se da ću mu pomoći. Bez obzira na to da li će ga pročitati ili ne, morala sam da učinim sve što je u mojoj moći.

Nekoliko dana kasnije, poslao mi je poruku u kojoj je pisalo: „Molio sam se sve ovo vreme. Iako ništa nisam rekao, znam da Bog traži naša srca. Moje srce je prizivalo Svemogućeg Boga da me prosvetli i vodi, kako ne bih pogrešio i uvredio Boga.” Bila sam tako dirnuta i u njegovom odgovoru sam videla kako sam kaže: „Ovaj svet je tako iskvaren i zao. Ljudima je tako teško da se približe Bogu. Jedino oružje protiv zla su reči Svemogućeg Boga i Biblija.” Priznao je reč Svemogućeg Boga, što je dokazalo da može da razume glas Božji i da za njega ima nade. Ali znala sam da prolazi kroz žestoku unutrašnju bitku i brinula sam da bi mogao da prestane da čita moje poruke u bilo kom trenutku. Bila sam veoma uznemirena, pa sam se smirila i pomolila se Bogu. Dok sam se molila, setila sam se jedne rečenice iz Božje reči: „Bog nipošto ne bi olako napustio ljudski rod niti bi to učinio do poslednjeg mogućeg trenutka.” Požurila sam da pronađem ovaj odlomak iz Božje reči i pročitam ga. „Sledeći pasus je zabeležen u Knjizi proroka Jone 4:10-11: ’Jahve mu reče: „Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?”’ Ovo su stvarne reči Boga Jahvea, zabeležene iz razgovora između Boga i Jone. Iako je ovaj razgovor kratak, on vrvi od Stvoriteljeve brige za ljudski rod i Njegove nevoljnosti da digne ruke od ljudskog roda” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni II”). „Iako je Joni bilo povereno da stanovništvu Ninive objavi reči Boga Jahvea, on nije razumeo namere Boga Jahvea, niti je razumeo Njegove brige i očekivanja u pogledu stanovnika grada. Ovim prekorom, Bog je hteo da mu poruči da je ljudski rod delo sopstvenih ruku Božjih i da je On uložio mukotrpan trud za svakog pojedinca, da svaka osoba nosi Božja očekivanja na svojim plećima, te da svaka osoba uživa u opskrbi Božjim životom; za svaku pojedinačnu osobu Bog je podneo žrtvu mukotrpnog truda. Ovim ukorom je, takođe, poručio Joni da se Bog sažalio na ljudski rod, koji je bio delo sopstvenih ruku Božjih, kao što se i sâm Jona sažalio na bršljan. Bog nipošto ne bi olako napustio ljudski rod niti bi to učinio do poslednjeg mogućeg trenutka (…)” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni II”). Pročitavši Božju reč, bila sam dirnuta, pa sam rekla Rafaelu: „Brate, ti si dubokoumna osoba i razumeš Božji glas. Bog se ovaplotio u poslednjim danima i izrazio je milione reči istine kako bi nas zbrinuo, oslobodio nas okova greha i doveo nas u Njegovo carstvo. Nadam se da možeš u potpunosti da prihvatiš ovu stvar koja se tiče naših sudbina i ishoda. Moliću se za tebe. Neka Bog otvori tvoje srce i dozvoli ti da se uskoro vratiš u Njegov dom.” Zatim sam mu poslala da pročita tri odlomka iz Božje reči i čekala njegov odgovor. Među njima bio je odlomak iz Božje reči koji ga je naveo na razmišljanje i doveo ga do prekretnice.

Božje reči kažu: „Isusov povratak je veliko spasenje za one koji su u stanju da prihvate istinu, ali za one koji nisu u stanju da istinu prihvate, to je znak osude. Treba sami da birate svoj put, i ne treba da hulite na Svetog Duha i da odbacujete istinu. Ne treba da budete neuki i nadmeni, već oni koji se pokoravaju vođstvu Svetog Duha i koji čeznu za istinom i traže je; jedino ćete na ovaj način imati koristi. Savetujem vam da brižljivo hodate putem vere u Boga. Nemojte donositi preuranjene zaključke; štaviše, nemojte biti nehajni i nepromišljeni u svojoj veri u Boga. Treba da znate da bi oni koji veruju u Boga trebalo da, u najmanju ruku, poseduju ponizno i bogobojažljivo srce. Oni koji su istinu čuli a ipak pred njom dižu nos, budalasti su i neuki. Oni koji su istinu čuli a ipak nehajno donose preuranjene zaključke ili osuđuju istinu, odišu nadmenošću. Niko ko u Isusa veruje nije pozvan da drugog proklinje ili osuđuje. Svi treba da budete razumni i da prihvatite istinu. Možda ti, pošto si čuo put istine i pročitao reč života, smatraš da je samo jedna od deset hiljada ovih reči u skladu sa tvojim uverenjima i sa Biblijom, a onda treba da nastaviš da tražiš u tom desethiljaditom delu ovih reči. I dalje ti savetujem da budeš ponizan, da ne budeš previše samouveren, i da sebe ne uzdižeš previše. Ako poseduješ i mrvicu bogobojažljivog srca, dobićeš veće svetlo. Ako brižljivo proučiš ove reči i iznova budeš o njima razmišljao, shvatićeš da li su one istina ili nisu, i da li su one život ili nisu. Možda će neki ljudi, pošto su pročitali tek nekoliko rečenica, slepo osuditi ove reči, govoreći: ’Ovo nije ništa drugo do nekakvo prosvećenje Svetog Duha’, ili ’Ovo je lažni hristos došao da ljude navede na stranputicu.’ Oni koji tako govore zaslepljeni su neznanjem! Toliko malo razumeš Božje delo i mudrost, i savetujem ti da iznova počneš ispočetka! Ne smete da, zbog pojave lažnih hristosa u poslednjim danima, slepo osudite reči koje Bog izgovara, i ne smete biti neko ko huli na Svetog Duha jer se boji da će biti naveden na pogrešan put. Zar to ne bi bila velika šteta? Ako, posle detaljnog razmatranja, i dalje smatraš da ove reči nisu istina, da one nisu put, i da nisu Božji izraz, onda ćeš na kraju biti kažnjen i ostaćeš bez blagoslova. Ako ne možeš da prihvatiš istinu koja ti se kaže tako jasno i nedvosmisleno, zar nisi onda nedostojan Božjeg spasenja? Zar nisi ti onda neko ko nije dovoljno blagosloven da se vrati pred presto Božji? Razmisli o tome! Nemoj biti nepromišljen i nagao, i ne gledaj na veru u Boga kao na igru. Razmisli zarad svog odredišta, zarad onog što te čeka, zarad svog života, i ne igraj se sa sobom. Možeš li da prihvatiš ove reči?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju”). Rafael je tog dana pročitao ovaj odlomak iz Božje reči i poslao mi je dugačku poruku o svojim osećanjima. Znala sam da je bio u sukobu sa sobom i da je zabrinut da će krenuti pogrešnim putem. i da se plašio da vera u Svemogućeg Boga znači slediti drugu veroispovest i izdati Isusa Našla sam odlomak iz Božje reči koji sam mu poslala i rekla sam mu: „Crkva Svemogućeg Boga ne pripada nijednoj verskoj grupi. Ona je nastala zbog dela Gospoda Isusa koji se vratio, a ne zato što je neko osnovao novu veroispovest. Svemogući Bog izražava istine da bi izvršio delo suda, uvođenjem Doba carstva i privođenjem kraju Doba blagodati. Osim Samog ovaploćenog Boga, ne postoji nijedan drugi vođa ili velika ili poznata ličnost na svetu koja može da izrazi istine, da vodi ili spase čovečanstvo. Nijedna! Iako se delo Svemogućeg Boga razlikuje od Isusovog ili Jahvinog, Oni su isti Bog u suštini. Jahve, Isus i Svemogući Bog su samo različita imena koja je Bog koristio u različitim vremenima. I bez obzira na to kako se Božja imena ili delo menjaju, Njegova suština je nepromenljiva. Bog je večno Bog. Bog kaže: ’Delo koje je Isus obavio predstavljalo je ime Isusovo i pripadalo je Dobu blagodati; sa druge strane, delo koje je učinio Jahve, predstavljalo je Jahvea i pripadalo je Dobu zakona. Njihovo delo, delo je jednog Duha u dva različita doba. (…) Iako su Ih zvali različitim imenima, obe etape dela ostvario je jedan te isti Duh, a samo delo se odvijalo bez ikakvih prekida. Pošto Mu je ime bilo drugačije, i pošto je sadržaj dela bio drugačiji, to je i doba bilo drugačije. Kad je Jahve došao, bilo je to doba Jahvea, a kad je došao Isus, to je bilo Isusovo doba. Tako Bog, dakle, pri svakom Svom dolasku ima jedno ime, predstavlja jedno doba i utire novi put; na svakom novom putu, On za Sebe uzima novo ime, što pokazuje da je Bog uvek nov i nikad star, te da Njegovo delo nikad ne prestaje da dalje napreduje. Istorija stalno ide napred, te se i Božje delo uvek kreće napred. Da bi Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da bude priveden kraju, on se mora odvijati u smeru daljeg napretka. Svakoga dana i svake godine, On mora da učini novo delo; mora da utire nove puteve, da otpočinje nove ere, da započinje nova i sve obimnija dela i da, uporedo s tim, donosi nova imena i nova dela. (…) Od Jahveovog do Isusovog dela i od dela Isusovog do ove sadašnje njegove etape, sve tri etape dela kroz jednu neprekinutu nit pokrivaju čitav spektar Božjeg upravljanja i sve su one delo jednog te istog Duha. Od postanka sveta, Bog neprekidno upravlja ljudskim rodom. On je Početak i Kraj, On je Prvi i Poslednji, a ujedno je i Onaj koji označava početak nekog doba i Onaj koji to doba privodi kraju. Tri etape dela, u različitim dobima i na različitim mestima, nesumnjivo predstavljaju delo jednog Duha. Svi oni koji ove tri etape razdvajaju, suprotstavljaju se Bogu. Na vama je sada da shvatite da je celokupno ovo delo, od njegove prve etape pa sve do danas, delo jednog Boga, jednog te istog Duha. U to nema nikakve sumnje’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”). Reč Svemogućeg Boga je veoma jasna. Božje delo spasenja čovečanstva podeljeno je u tri etape. Prvo, bilo je Doba zakona, u kojem je Jahve davao zakone i vodio čovečji život na zemlji. Druga etapa je bila delo iskupljenja u Dobu blagodati, i to je bio prvi put da se Bog ovaplotio kako bi delao kao žrtva za greh čovečanstva. Treća faza rada je delo suda u poslednjim danima kao što je prorečeno u knjizi Otkrivenja. Ove tri etape delovanja su Božji potpuni plan upravljanja za spasenje čovečanstva. Bog vrši različita dela u svakom dobu, ali delo u sve tri etape vrši jedan Bog. Navešću jednostavan primer. Božje delo upravljanja može da se uporedi sa gradnjom kuće. Doba zakona predstavlja temelj kuće, a bez temelja kuća se nikako ne može da s izgradi. Doba blagosti predstavlja konstrukciju kuće, a bez konstrukcije kuća ne može da dobije oblik. Doba Carstva je poput krova. Bez ovog poslednjeg koraka kuća ostaje nedovršena i ne može da izdrži vetar ili kišu, stoga je svaki od ova tri koraka neophodan. Naše verovanje u Svemogućeg Boga ne znači da smo napustili Gospoda Isusa, a još manje da verujemo u drugog Boga. Mi samo pratimo Jagnjetove stope. U svetu postoji nekoliko velikih religija i vernici Boga su podeljeni u više od dve hiljade veroispovesti. Bez obzira na njihove ranije veroispovesti, sve više i više braće i sestara sa iskrenom verom i žeđi za pojavom Božjom je prihvatilo delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, i prihvatili su pojenje i hranjenje Njegovom rečju. Ova činjenica je jasna kao dan. Ovo takođe ispunjava biblijsko proročanstvo: ’Ovaj naum, koji će se ostvariti u pravo vreme, ujediniće sve što je na nebesima i na zemlji s Hristom kao glavom’ (Efescima 1:10). ’I dogodiće se u poslednjim danima, da će se gora kuće Jahveove učvrstiti na vrhovima gora i uzvisiće se iznad brda; i svi će narodi poteći u njega’ (Knjiga proroka Isaije 2:2).” Nakon što je poslušao ono što sam imala da kažem, poslao je emodži molitve i rekao: „U pravu si, Svemogući Bog je jedini pravi Bog, svi bismo trebali da se okupimo pod imenom Svemogućeg Boga. Svemogući Bog me zove. On poznaje moje srce, moje brige i moje strahove.” Zatim sam mu poslala nekoliko jevanđelskih filmova i neke Božje reči. I ja sam se molila Bogu i rekla sam da, bilo da on na kraju bude došao na okupljanja ili ne, moram da učinim sve što mogu i moram da naučim da čekam, tražim i pokoravam se.

Četiri dana kasnije, primila sam neočekivanu poruku od njega u kojoj me je pitao da li može da nastavi da prisustvuje okupljanjima. Takođe je rekao da mu je reč Svemogućeg Boga veoma dragocena i da ne može bez nje. Iz Božje reči je shvatio mnoge biblijske istine i tajne. Božja reč ga je privukla. U tom trenutku bila sam dirnuta do suza. Iskreno zahvaljujem Bogu! Rekao je da je pročitao Božje reči koje sam mu poslala i da se zbog pitanja kojima su se one bavile osećao veoma sukobljeno sa samim sobom. Takođe je rekao: „Nisam mogao da budem tako nemaran u svojoj veri ili da se prema njoj ponašam kao da je u pitanju igra, pa sam odlučio da nastavim da istražujem. Gospodnji povratak mi je veoma važan i ne želim da izgubim priliku da Ga dočekam i na kraju Ga uvredim ili Ga se odreknem.” Bila sam tako uzbuđena i zahvalna Bogu! Videla sam da su autoritet i moć reči Božje zaista veliki! Božja reč ga je preokrenula i naterala da odluči da prihvati delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima.

Ovo iskustvo me je zaista dirnulo i nateralo me da shvatim da kad god naiđem na moguće primaoce jevanđelja, sve dok oni mogu da razumeju Božji glas, moram da ispunim svoju dužnost i obavezu i odvedem ih u kuću Božju. Samo tako nećemo ostaviti dugove i žaljenja. Hvala Bogu! Sva slava Bogu!