Pre izvesnog vremena, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči, koji kaže: „Dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči – svi bi trebalo da znaju površno značenje tih termina, a ljudi u kojima su ti termini oličeni se često sreću. Upuštanje u dodvoravanje, laskanje i izgovaranje milozvučnih reči najčešći su načini govora usvojeni da bi se zadobila naklonost, pohvala ili neka vrsta koristi od drugih. To je najčešći način govora za one koji se bave laskanjem i ulizivanjem. Može se reći da svi iskvareni ljudi, u određenoj meri, prikazuju takvo ispoljenje, što je način govora koji pripada sotonskoj filozofiji” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”). U tom periodu, kada sam čitala Božje reči koje razotkrivaju takve ljude, nisam mislila da se one odnose na mene. Gadili su mi se takvi ljudi, nisam ih volela niti sam želela da provodim vreme sa njima, pa sam mislila da sam bolja od njih. Neočekivano, kada su me činjenice otkrile, videla sam da bih zbog sopstvenih interesa i ja uradila isto, pokušavala da udovoljim ljudima, ulagivala bih im, govorila lepe stvari i ponašala bih se veoma lukavo i lažljivo.

Nakon nekoliko dana, prisustvovala sam jednom okupljanju. Nakon nekoliko dana, moj starešina mi je poslao poruku i pitao me kakva je bila beseda brata Kejleba. Bila sam malo nervozna gledajući poruku: „Zašto me strarešina odjednom to pita? Kako bi trebalo da odgovorim? Ako odgovorim netačno, šta će on misliti o meni? Da li će misliti da ja čak ne mogu ni da raspoznam koliko dobro drugi ljudi besede, da imam slab kov i da nemam stvarno iskustvo? Ako je tako, da li će mi ikada verovati i koristiti me za važne uloge u budućnosti? Možda čak ubrzo izgubim svoju poziciju kao vođa grupe.” Kako bih zadržala svoj ugled i status u očima starešine i navela ga da misli da mogu da raspoznajem stvari, počela sam da nagađam šta je on zapravo pod tim mislio. Pošto je pitao, sigurno je mislio da postoji problem sa Kejlebovom besedom, pa šta bih mogla da kažem da dobijem njegovo odobravanje? Zapravo, mislila sam, iako su deo Kejlebove besede bile reči i doktrine, neki delovi su bili praktični. Ali, brinula sam da možda ne vidim stvari ispravno, pa nisam rekla starešini ono što sam iskreno mislila. Umesto toga, rekla sam: „Kejleb je besedio mnogo doktrina.” Moj starešina je odgovorio: „Mnogo toga što je rekao su zaista reči i doktrine. Postaraj se da ga podsetiš i da mu ubuduće više pomogneš.” Nakon što sam pročitala starešinin odgovor, pomislila sam: „Na svu sreću, nisam izrazila svoje iskrene misli. Zar ne bih sebe predstavila u lošem svetlu da je bilo drugačije? Onda bi me starešina prozreo!”

Odmah nakon toga, prisustvovala sam jednom drugom okupljanju. Nakon tog okupljanja, starešina mi je ponovo poslao poruku i pitao me je: „Šta misliš o besedi sestre Džeme?” Kada sam videla tu poruku, bila sam pomalo šokirana. Moje misli su odlutale tokom okupljanja, tako da uopšte nisam pažljivo slušala njenu besedu. Kako je trebalo da odgovorim? Ako budem iskrena, šta će starešina misliti o meni? Setila sam se da sam čula starešinu kako je u prošlosti govorio da Džema često govori o rečima i doktrinama, pa zašto je, onda, tražio da potvrdim taj problem? Prošli put me je pitao zato što je mislio da Kejleb govori mnogo doktrina. Mislila sam da bi to i sada mogao da bude razlog. Zato sam odgovorila: „U Džeminoj besedi nisam čula kakvu samospoznaju ona ima niti koja od njenih gledišta su se promenila.” Nakon što je pročitao moj odgovor, starešina ništa nije rekao. Nisam mogla da se smirim i počela sam da nagađam: „Da li je starešina bio nezadovoljan mojim odgovorom? Da li sam pogrešno odgovorila? Ako jesam, da li će misliti da imam slab kov?” To mi je, s vremena na vreme, ometalo misli tih dana.

Nekoliko dana kasnije, na jednom okupljanju, pročitala sam odlomak Božjih reči zbog kojih sam se osećala kao da mi je neko probo srce. Božje reči kažu: „Oni lažljivci koji se na jedan način ponašaju pred drugim ljudima, a na sasvim drugi iza njihovih leđa, nisu spremni da budu usavršeni. Svi oni su sinovi propasti i uništenja; oni ne pripadaju Bogu, već Sotoni. Oni nisu ljudi koje je Bog izabrao!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”). Nisam mogla a da ne razmišljam o onom što se desilo pre nekoliko dana. Kada me je starešina pitao šta mislim o besedama brata i sestre, nisam se usudila da izrazim svoje stvarno mišljenje, jer sam se brinula da bi netačan odgovor uticao na moj ugled i status u očima starešine, pa sam odgovorila na lažljiv način. Nagađala sam šta moj starešina misli, a onda sam pokušala da odgovorim na način koji bi se poklopio sa njegovim mišljenjem. Mislila sam da ću tako imati manje šanse da pogrešim, da me on neće prozreti i da će moja pozicija biti bezbedna. Mislila sam da sam pametno postupila time što sam prevarila svog starešinu i prikrila svoja razmišljanja, ali Bog je pravedan i On ispituje sve. Bog je jasno video moje lažljive namere i trikove i osudio ih je. Što sam više razmišljala o Božjim rečima, to sam se više plašila. Pitala sam se kako moje misli mogu da budu tako rđave, ogavne i sramotne. Takođe sam se setila kako Bog razotkriva kada antihristi ispoljavaju ulizivanje, laskanje i govorenje lepih reči, pa sam potražila neke Božje reči.

Svemogući Bog kaže: „Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i zasene praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”).

„Bog voli poštene ljude, a gnuša se onih koji su varljivi i ljigavi. Ako si lukava osoba i ponašaš se ljigavo, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lukave ljude. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu smeteni i prave gluposti. Trenutno neznanje je opravdano, ali ako čovek uopšte ne prihvata istinu, onda je previše tvrdoglav. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba se uvek ponaša ljigavo, uvek se pretvara, pokriva se i čvrsto se uvija. Niko ne može da prozre ovakav tip osobe. Ljudi ne mogu da proniknu u njene misli, ali Bog može da ispita najdublje delove njenog srca. Kada Bog vidi da je to nepoštena osoba, već da je ljigava, da nikada ne prihvata istinu, da se uvek upušta u prevare protiv Njega i da Mu nikada ne predaje svoje srce, onda je Bog ne voli, gnuša je se i napušta je. Kakvi su svi ti ljudi koji napreduju među nevernicima, i oni koji su slatkorečivi i dovitljivi? Da li vam je ovo jasno? Šta je njihova suština? Može se reći da su svi oni izuzetno zagonetni, svi su krajnje varljivi i lukavi, oni su pravi đavoli i Sotone. Može li Bog spasiti takve ljude? Bog ne mrzi ništa više od đavola – ljude koji su varljivi i lukavi i On sigurno neće spasiti takve ljude. Vi nikako ne smete biti takvi. Oni koji su uvek pronicljivi i oprezni kada govore, koji su uglađeni i prevejani i ponašaju se u skladu sa prilikama kada rešavaju stvari – kažem ti, Bog se najviše gnuša takvih ljudi, takvim ljudima nema spasa. Što se tiče svih onih koji spadaju u kategoriju varljivih i lukavih ljudi, ma koliko njihove reči lepo zvučale, sve su to obmanjujuće, đavolske reči. Što lepše zvuče njihove reči, to su oni više đavoli i Sotone. To su upravo oni ljudi kojih se Bog najviše gnuša. To je potpuno tačno. Šta kažete: mogu li varljivi ljudi, ljudi koji često lažu i slatkorečivi ljudi da prime delo Svetog Duha? Da li mogu da steknu prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha? Ne mogu nikako. Kakav je Božji stav prema ljudima koji su varljivi i lukavi? On ih se gnuša i odbacuje, On ih odvaja na stranu i ne obraća pažnju na njih, On ih smatra istom klasom kao i životinje. U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu i u suštini su đavoli i Sotone, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikako neće spasiti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”).

Iz Božjih reči sam shvatila da antihristi imaju posebno zlu narav. Kako bi ostvarili sopstvene ciljeve, oni laskaju Hristu i gledaju na koju stranu vetar duva i čak veruju da Hristos neće prozreti njihove trikove, da mogu da Ga prevare. Zato se usuđuju da bezobrazno lažu Boga i da se prema Njemu odnose kao prema ljudskom biću. Bogu je njihov stav prema Njemu izuzetno odvratan i On ga prezire. Iako nisam bila u direktnom kontaktu sa Hristom, narav koju sam otkrila je ista kao kod antihrista. Starešina me je pitao šta mislim o besedama mog brata i sestre, što je bilo sasvim normalno pitanje i mogla sam da kažem šta god sam zaista mislila, ali moje misli su bile složene i stalno sam menjala mišljenje. Čak sam nagađala da li starešina testira moju sposobnost raspoznavanja i plašila sam se, ako napravim grešku, da će gledati na mene s visine i da me više neće ceniti niti negovati. Kako bih zadržala svoj ugled i poziciju u njegovom srcu, prikrila sam svoje iskrene misli i namerno pokušala da mu kažem ono što sam mislila da želi da čuje. Moje ponašanje je bilo upravo onakvo kakvo Božje reči razotkrivaju, poput zmije koja gmiže i penje se uz stabljiku dinje, uvija se i okreće. Time što sam se na taj način ophodila prema ljudima, ja sam ih lagala i poigravala sam se sa njima. Bila sam veoma lukava i prevejana. I kada sam izrekla te reči, nije da nisam znala. Izgovorila sam ih nakon što sam razmislila i proračunala. Uradila sam to namerno. Čak sam mislila da Bog ne zna za moje trikove, pa sam se usudila da bezočno lažem i varam. Uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Usudila sam se da lažem i varam druge kada sam komunicirala sa njima, pa ako bih ikada došla u kontakt sa Hristom, sigurno bih bezočno lagala Boga i uvredila Božju narav. Pogotovo kada sam pročitala sledeće Božje reči: „U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu i u suštini su đavoli i Sotone, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikako neće spasiti”, Odjednom sam se paralizovala. Bog je razotkrivao moju prirodu i okarakterisao je moje postupke. Prisetila sam se da sam, kada sam komunicirala sa drugima, obično imala sopstvene motive i posmatrala sam njihove reči i izraze. Pogotovo kada su u pitanju bili starešine i delatnici, pokušavala sam da pogodim šta misle i da još više uskladim svoje ponašanje prema tome, govorivši stvari koje je bilo ugodno čuti. Mislila sam da je pametno živeti tako jer niko ne može da me prozre. Ali Bog me je već bio prozreo. U tom periodu, konačno sam razumela zašto Bog kaže da On voli iskrene ljude i da prezire lažljive ljude. To je zato što su srca iskrenih ljudi jednostavna, čista poput bistre vode, oni se prema ljudima i prema Bogu odnose iskreno i nikada ne prikrivaju namerno svoje nedostatke niti se pretvaraju. Takvi ljudi ne žive iscrpljujuće živote, drugi uživaju u njihovom društvu i Bog ih voli. Ali umovi lažljivih ljudi su složeni, oni spletkare i imaju svoje motive za sve, a veoma jednostavne stvari i reči postaju veoma složene za njih. Reči i postupci lažljivih ljudi za cilj imaju da druge navedu na stranputicu i da ih prevare kako bi oni ostvarili sopstvene ciljeve. Oni otkrivaju demonsko obličje, a Bog nikada ne spasava takve ljude. Razmišljajući o tome, malo sam se uplašila. Videla sam da je moja sopstvena priroda lažljiva i zla poput Sotonine i, ako se još uvek ne bih pokajala, da će me Bog isključiti i kazniti. Bog je svet i pravedan i svi oni koji će živeti u Božjem carstvu su iskreni ljudi, voljni da primenjuju istinu. Lažljiva osoba nikada neće ući u Božje carstvo. Razmišljajući o tim stvarima, osetila sam duboko kajanje i više nisam želela da živim u skladu sa svojom lažljivom i zlom naravi. Pomolila sam se Bogu, rekavši da želim da postupam kao iskrena osoba tako što ću se otvoriti i iskreno razgovati sa svima, bez obzira o kome se radi. Nakon toga, na jednom okupljanju sam se otvorila u vezi sa svojim ogavnim namerama i iskvarenosti koju sam otkrila u ta dva slučaja. Nakon što sam to uradila, osećala sam veliko olakšanje i bila sam mnogo opuštenija.

Nakon toga, takođe sam se pitala zašto stalno brinem šta starešina misli o meni i zašto mogu da lažem i varam kako bi on imao dobro mišljenje o meni. Jednog dana sam u Božjim rečima pročitala sledeće: „Bez obzira na kom su nivou starešina ili delatnik, ako ih obožavate zato što razumeju malo istine i zato što imaju po neki dar, i ako verujete da poseduju istina-stvarnost i da ti mogu pomoći, i ako se u svemu ugledate na njih i oslanjate se na njih, i ako kroz to pokušavate da zadobijete spasenje, to je onda vaša glupost i neznanje. Na kraju, sve će to propasti jer je vaša početna tačka suštinski pogrešna. Bez obzira na to koliko istina čovek razume, on ne može da zauzme mesto Hrista, i bez obzira na to koliko je nadaren, to ne znači da poseduje istinu – zato će svi oni koji obožavaju druge ljude, ugledaju se na njih i slede ih, na kraju biti isključeni i osuđeni. Vernici u Boga mogu jedino da se ugledaju na Boga i da slede Boga. Starešine i delatnici su i dalje obični ljudi, bez obzira na njihov rang. Ako na njih gledaš kao na svoje neposredne nadređene, ako osećaš da su iznad tebe, da su sposobniji od tebe, i da bi trebalo da te vode, da su u svakom pogledu iznad svih ostalih, onda grešiš – to je zabluda. (…) Ako veruješ u Boga i ako slediš Boga, treba da obratiš pažnju na Njegovu reč, a ako neko govori i postupa ispravno i u skladu sa istina-načelima, onda samo treba da se pokoriš istini – zar to nije jednostavno? Zašto si tako prizeman? Zašto insistiraš na traženju nekoga koga ćeš obožavati i slediti? Zašto uživaš u tome da budeš Sotonin rob? Zašto ne postaneš sluga istine umesto toga? Po tome se vidi da li osoba ima razum i dostojanstvo. Treba da počneš od sebe: opremi se različitim istinama, budi u stanju da prepoznaš raznovrsne načine na koje se različite stvari i ljudi ispoljavaju, probaj da shvatiš prirodu različitih ljudskih ponašanja i naravi koje ispoljavaju, nauči da razlikuješ suštine različitih vrsta ljudi, neka ti bude jasno kakvi ljudi te okružuju, kakva si ti osoba i kakva osoba je tvoj starešina. Kada sve to jasno sagledaš, bićeš sposoban da pristupiš ljudima na pravi način i u skladu sa istina-načelima. Ako su to braća i sestre, postupaćeš prema njima s ljubavlju; ako to nisu braća i sestre, već zli ljudi, antihristi ili bezvernici, držaćeš se podalje i napustićeš ih. A ako su to ljudi koji poseduju istina-stvarnost, iako je u redu da im se diviš, nećeš ih obožavati. Niko ne može da zauzme mesto Hrista; samo je Hristos praktični Bog. Samo Hristos može da spasi ljude i samo sledeći Hrista možeš da zadobiješ istinu i život. Ako možeš sve to jasno da sagledaš, onda poseduješ rast i antihristi te verovatno neće tako lako navesti na pogrešan put, niti treba da se plašiš da će se to desiti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je moje stanje. Iako sam mnogo godina verovala u Boga, u svom srcu nisam imala mesta za Njega. Ono na šta sam se fokusirala bili su moć i status ljudi, a ono što sam podržavala bila je Sotonina filozofija da „lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika”. Uvek sam mislila da je Božja suverenost daleko od mene; u mojim očima, starešina je bio taj ko odlučuje o svemu u vezi sa mnom i da to da li mogu biti cenjena, negovana i da li uopšte mogu da izvršavam svoju dužnost zavisilo je od reči starešine. Zar to nije gledište nevernika? Kako bi zadobilli uvažavanje svojih vođa i zadržali svoje pozicije i poslove, nevernici udovoljavaju svojim vođama u svemu i svuda im laskaju, kao salonski kučići bez karaktera ili dostojanstva. U čemu je bila razlika između njih i mene? Kako bih dobila uvažavanje svog starešine i zadržala svoj status, stalno sam želela da mu udovoljim, nagađala sam i udovoljavala njegovim željama. Bila sam zaista pakosna i dobro sam se prilagođavala situacijama. Zbog sopstvenog interesa sam potpuno izgubila svoje ljudsko dostojanstvo i nisam uopšte imala ljudsko obličje. Zapravo, Božja kuća ima načela za odabir i negovanje ljudi, za razliku od sveta nevernika. Nevernici postupaju u skladu sa izrekom da „čovek ništa ne postiže bez ulagivanja i laskanja”. Dok god mogu da se ulizuju svojim nadređenima, čak i bez stvarnog talenta i znanja, oni mogu da pridobiju naklonost, da budu unapređeni i da se obogate. Ali u Božjoj kući vlada istina. Ljudi se biraju i neguju na osnovu istina-načela. Ako imamo dobru ljudskost, ako možemo da prihvatimo istinu, ako je naše srce okrenuto ka Božjoj kući i ako možemo da zaštitimo rad Božje kuće, onda nije bitno ako nam je kov pomalo slab. Crkva će i dalje urediti odgovarajuću dužnost za nas. Ako imamo loš karakter, ako ne stremimo ka istini i ako samo izvodimo trikove i spletkarimo, čak i ako laskamo i zadobijemo naklonost starešine, nikada nećemo imati važnu ulogu. Jednom kada nas naša braća i sestre raspoznaju i prozru, prezreće nas i odbaciti. Čak i ako neke lažne starešine i antihristi idu protiv načela i promovišu one koji se ulaguju i ulizuju, pre ili kasnije, biće otkriveni, tako da nikada neće zadobiti uporište u Božjoj kući. Kada sam to razumela, više nisam brinula o tome kako me starešina vidi. Nije važno šta ljudi misle o meni. Da li mogu da nastavim da izvršavam svoju dužnost zavisi od toga da li stremim ka istini i da li dobro izvršavam svoju dužnost. Ono na šta bi trebalo da se sada fokusiram je da dobro izvršavam svoju dužnost i da tragam za istinom u svojoj dužnosti, kako bih razrešila svoje probleme i poteškoće. To je bavljenje mojim stvarnim poslom.

Nakon toga sam tražila put primene u Božjim rečima i pronašla sam ova dva odlomka: „Biti poštena osoba je Božji zahtev prema čoveku. To je istina koju čovek mora da primenjuje. Koja su, onda, načela koja čovek treba da poštuje u svom ophođenju sa Bogom? Budite iskreni: to je načelo koje treba da se poštuje prilikom komunikacije sa Bogom. Ne upuštaj se u dodvoravanje ili laskanje kao što to čine nevernici; čovekovo dodvoravanje i laskanje Bogu nisu potrebni. Dovoljno je biti iskren. A šta znači biti iskren? Kako to sprovesti u delo? (Jednostavno se otvoriti ka Bogu, bez lažnog predstavljanja ili skrivanja bilo čega, niti čuvanja bilo kakvih tajni, komunicirati s Bogom poštenog srca i biti otvoren, bez ikakvih zlih namera ili smicalica.) Tako je. Da bi bio iskren, prvo moraš da ostaviš po strani svoje lične želje. Umesto da se usredsređuješ na to kako se Bog odnosi prema tebi, treba da se ogoliš pred Bogom i kažeš sve što ti leži na srcu. Ne razmišljaj i ne uzimaj u obzir posledice svojih reči; reci šta god misliš, ostavi po strani svoje motivacije i ne govori nešto samo da bi postigao neki cilj. Imaš previše ličnih namera i manipulacija; uvek si proračunat u načinu na koji govoriš, s obzirom na to da ’treba da govorim o ovome, a ne o onome, moram da pazim na ono što govorim. Objasniću to na način koji će mi biti od koristi i koji će prikriti moje nedostatke i ostaviti dobar utisak na boga.’ Zar to nisu skriveni motivi? I pre nego što si otvorio usta, um ti je već ispunjen podmuklim mislima, već si nekoliko puta promenio ono što želiš da kažeš, tako da kada reči izađu iz tvojih usta, više nisu tako čiste, nisu ni najmanje iskrene i sadrže tvoje sopstvene motive i Sotonine spletke. To nije iskrenost; to je posedovanje zlokobnih motiva i zlih namera. Štaviše, kada govoriš, uvek izvodiš zaključke iz izraza lica ljudi i njihovog pogleda: ako imaju odobravajući izraz lica, ti nastavljaš da govoriš; ako ne, držiš to u sebi i ne govoriš ništa; ako im pogled nije odobravajući i čini se da im se ne sviđa ono što čuju, razmisliš i kažeš sebi: ’Dobro, reći ću ti nešto što te zanima, što te čini srećnim, što će ti se svideti i što će te oraspoložiti prema meni.’ Da li je to iskreno? Nije” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”). „Bog ne voli ljude koji se dodvoravaju, laskaju ili govore milozvučne reči. Dakle, kakve ljude Bog voli? Kako Bog voli da ljudi komuniciraju i razgovaraju u zajedništvu s Njim? Bog voli poštene ljude, ljude koji su iskreni prema Njemu. Ne treba da razmišljaš o tonu Njegovog glasa i izražavanja niti da Mu se umiljavaš; samo treba da budeš iskren, da imaš iskreno srce, da imaš srce koje ništa ne krije, ništa ne zaklanja niti prerušava, i da dozvoliš da se na tebi spolja vidi ono što ti je u srcu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”). Božje reči čine put primene veoma jasnim. U komunikaciji sa Bogom i ljudima, moraš da budeš iskren i pošten, ne smeš da imaš lične motive i moraš da prihvatiš Božje ispitivanje i da budeš iskrena osoba. Božje reči su me podsetile na pitanje koje je Gospod Isus postavio Petru: „Simone Barjona, da li si me ikada voleo?” Petar je iskreno odgovorio: „Gospode! Nekada sam voleo Oca na nebu, ali priznajem da Tebe nikada nisam voleo”. Petar je bio čist i iskren. Nije razmišljao kako da se ulizuje Gospodu Isusu, jednostavno je rekao baš ono što misli. Petrovo srce je bilo čisto i prozirno i mogao je da bude iskren prema Gospodu Isusu, pa je zadobio Božje odobravanje. Kada sam razumela te stvari, jasnije sam videla put primene i počela sam da svesno postupam kao iskrena osoba u svom životu.

Jednog dana, nakon jednog okupljanja, moj starešina je tražio od dvojice vođa grupe i mene da procenimo jednu sestru. Bila sam pomalo nervozna kada sam to čula i ponovo sam počela da nagađam: „Moj starešina traži procenu ove sestre, da li to znači da on misli da ona ima problem? Da li to traži od nas jer želi da testira našu sposobnost da raspoznamo? Starešina je prošli put rekao da ova dvojica vođa grupe imaju dobar kov i da želi da ih neguje, pa ako ne vidim ljude i stvari kao oni, da li će me ubuduće i dalje ceniti i negovati?” Tada sam shvatila da sam bila na ivici da se ponovo bavim lažima i nagađanjima u vezi sa njegovim mislima. Pomislila sam na Božje reči: „Bog ne voli ljude koji se dodvoravaju, laskaju ili govore milozvučne reči. Dakle, kakve ljude Bog voli? Kako Bog voli da ljudi komuniciraju i razgovaraju u zajedništvu s Njim? Bog voli poštene ljude, ljude koji su iskreni prema Njemu. Ne treba da razmišljaš o tonu Njegovog glasa i izražavanja niti da Mu se umiljavaš; samo treba da budeš iskren, da imaš iskreno srce, da imaš srce koje ništa ne krije, ništa ne zaklanja niti prerušava, i da dozvoliš da se na tebi spolja vidi ono što ti je u srcu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (2. deo)”). Bog posmatra šta ja mislim i šta planiram da uradim. Bog se nada da ću biti iskrena i da ću reći šta zaista mislim, bez ikakvog pretvaranja, prikrivanja ili nedoslednosti u vezi sa svojim najdubljim mislima. Morala sam da postupam u skladu sa Božjim rečima i da budem iskrena prema drugima. Tako da sam rekla starešini svoja gledišta. Kada sam završila, bila sam veoma opuštena i osećala sam da me je to što sam postupila kao iskrena osoba opustilo, kao i da me je veoma smirilo i da sam se osećala sigurno. To je bilo nešto što nikada pre nisam iskusila. Tako bi ljudi trebalo da se ponašaju. Hvala Bogu!