Nakon što sam prihvatila jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana, naučila sam da će zlo, dok Bog dovršava svoje delo poslednjih dana, biti kažnjeno. Oni koji su činili zlo i suprotstavljali se Bogu će biti uništeni u katastrofama, dok će oni koji su prihvatili sud Božjih reči i bili pročišćeni od Boga biti zaštićeni i sačuvani kroz katastrofe, pa odvedeni u Njegovo carstvo da uživaju u večnim blagoslovima. U to sam vreme mislila da bi bio pravi blagoslov ući u carstvo i zadobiti večni život, da treba da cenim tu jedinstvenu priliku koja mi se pruža, da svoju dužnost vršim kako valja, pa da, kada se Božje delo završi, budem spremna da tu i ostanem. Zato sam napustila posao i počela da širim jevanđelje. Videvši da su katastrofe u porastu, ja sam u to kritično vreme želela da učinim više dobrih dela i širim Božje jevanđelje poslednjih dana kako bih doprinela širenju jevanđelja carstva. Zato sam svu svoju energiju uložila u širenje jevanđelja, bila zauzeta od ranog jutra do kasnih sati svakog dana. Sve više njih je u mom okrugu prihvatalo Božje delo poslednjih dana, osnivajući crkvu za crkvom. Kada sam videla ove rezultate, bila sam veoma zadovoljna sobom. Smatrala sam da moji doprinosi ne mogu proći nezapaženo. I pored izbijanja pandemije koja je pustošila svet i broja obolelih u porastu, ja sam osećala potpuni mir. Mislila sam da me se, bez obzira koliko pandemija bila raširena, neće dotaći jer sam vredno radila za Boga vršeći svoju dužnost. Međutim, neočekivana infekcija je razbila sve moje predstave o tome. Morala sam da razmislim o svojim pobudama i nečistoći u svojoj veri tokom godina.

Jednog dana, u maju 2021. godine, iznenada sam počela da kašljem, što je dovelo do visoke temperature i opšte slabosti. Isprva sam mislila da sam se prehladila i nisam se previse brinula, ali simptomi su potrajali nedelju dana i nisu prolazili. Jedna sestra je primetila da su moji simptomi slični KOVID-u i zabrinula se da sam se zarazila njim, pa je predložila da odem na pregled. Nisam se previse obazirala na to. Mislila sam kako sam radila po čitave dane, propatila i platila cenu vršeći svoju dužnost, a pritom sam na tom polju ostvarila i dobre rezultate. Isto tako nisam činila zlo, niti sam ometala rad crkve i kako bih onda mogla da se zarazim virusom? No, rezultati ispitivanja su pokazali sasvim suprotno od onoga što sam očekivala. Test je bio pozitivan. Otišla sam kući zbunjena i nikako nisam mogla da shvatim kako sam mogla da se zarazim vursom. Godinama sam izvršavala svoju dužnost, pa zašto me Bog nije zaštitio? Šta bi moja braća i sestre pomislile o meni kada bi saznali za to? Da li bi pomislili da sam uradila nešto što je uvredilo Boga, pa sam kažnjena? No, nisam mislila da sam učinila zlo ili ometala crkveni rad. Tokom godina, otkako je pandemija izbila, milioni ljudi su već umrli. Hoću li i ja umreti sada kada sam zaražena? Ako umrem sada kada Božje delo samo što se nije završilo, ne bi li propale sve moje godine vrednog rada? Tako ne bih imala udela u ijednom blagoslovu u budućem carstvu. Uznemirila sam se i nisam znala kako da se izborim sa ovom situacijom. Molila sam se, zazivala Boga: „Bože, ti si dozvolio da se zarazim ovim virusom – mora da je to tvoja dobra volja. Ti ne grešiš, pa mora da sam ja bila buntovna i nekako Ti se suprotstavila. Ali ne znam kako sam uvredila Tvoju narav. Molim Te, prosveti me da znam kako sam pogrešila. Spremna sam da se pokajem.” Nakon toga sam pomislila na odlomak iz Božjih reči. „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Prosvećenje kroz Božje reči mi je upravo bilo pokazalo da je moja infekcija u potpunosti bila pod Božjom kontrolom, da nije bila slučajna. Morala sam da tražim volju Božju i razmislim o sebi. Nisam mogla da se žalim i krivim Boga šta god bilo. Tokom nekoliko dana karantina, otvoreno sam razgovarala o svojoj iskvarenosti koju sam otkrila sa braćom i sestrama, spoznala sam samu sebe i našla način kako to da primenim u praksi i zakoračim u Božje reči. Isto tako, bez obzira kako sam se fizički osećala, nastavila sam da širim jevanđelje putem interneta. Nakon par dana osećala sam se znatno bolje, gotovo da više nisam kašljala, temperature mi je bila normalna, a moja energija i snaga su se povratile. Bila sam zaista srećna jer sam mislila da je Bog video moju poslušnost i pokajanje, pa je brinuo o meni. Na tu pomisao, moja uznemirenost je malo popustila. No, narednog dana sam osetila pritisak i nelagodnost u grudima i nisam mogla da prestanem da kašljem. Potom sam dobila visoku temperaturu i osetila opštu slabost. Obuzeo me je talas panike. Otkako mi je uspostavljena dijagnoza, nisam krivila Boga i nastavila sam da vršim svoju dužnost. Kako sam mogla još više da se razbolim? Leka za to nije bilo, pa sam bila sigurna da ću umreti ako me Bog ne bude spasio. Pomisao na smrt me je zaista plašila – nisam mogla da se pomirim sa tim. Sledila sam Bog duže od 10 godina, napustila sam svoj dom i posao i po čitave dane vršila svoju dužnost. Dosta sam propatila i platila prilično visoku cenu. Zar se Bog toga uopšte nije sećao? Ako bih umrla, nikada ne bih videla lepotu carstva, niti uživala u njegovim blagoslovima. Postajala sam sve depresivnija. I dalje sam obavljala svoju dužnost, ali nisam imala volje, i stvarno bih se iznervirala kada bih imala još posla da obavim. Stalno bih žurila da ga završim da bih mogla malo da se odmorim. Pre sam vršila svoju dužnost od jutra do večeri i mislila da će me Bog zaštititi, ali sada, pošto Bog to nije činio, morala sam da mislim na svoje blagostanje i pobrinem se za sopstveno zdravlje. Preveliki stres i umor ne bi bili dobri za moj oporavak. Na okupljanjim su druga braća i sestre imali toliko snage da su mogli da komuniciraju u beskraj. A ja bih se zakašljala kada progovorim i ne bih mogla da dođem do vazduha kada bih čitala Božje reči. Bila sam zaista uznemirena i pokušala sam da se ubeđujem sa Bogom: „Bože, ja sam obično marljiva i odgovorna u obavljanju svoje dužnosti. Neki drugi ne mogu da se porede sa mnom u tome. Svi ostali su zdravi i obavljaju svoju dužnost; zašto sam se jedino ja zarazila virusom? Ako je to kušnja od Tebe, a ima onih koji tragaju za istinom više od mene, zašto se i oni ne suočavaju sa ovim? Ako je upitanju tvoja kazna, ja nisam učinila nikakvo zlo, niti sam ometala rad crkve, niti uvredila Tvoju narav. Bože, ja i dalje želim da vršim svoju dužnost i dopada mi se ova koju imam. Nisam uradila dovoljno toga i želim da nastavim da živim i vršim dužnost. O, Bože, trenutno obavljam bitnu dužnost i dalje mogu da obavljam službu za Tebe. Molim te da me zaštitiš tako da mogu da nastavim da živim i da Ti služim.” Kada sam o ovome razmišljala na taj način, jedan odlomak iz Božjih reči mi je jasno pao na um: „Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljajući o Božjim rečima, osećala sam se kao da stojim s Bogom licem k licu, da me prekoreva i svaka me je reč pogađala pravo u srce. Zar nisam okrivila Boga da je bio nefer i nepravedan? Nisam li se cenjkala sa Bogom, tražila opravdanja i postavljala uslove pred Njega? Nešto sam postigla kroz godine kada sam patila i davala se za Boga vršeći svoju dužnost, pa sam smatrala da Bog treba da me zaštiti da ne zapadnem u katastrofu i da je to ono što Njegova pravednost predstavlja. Umesto toga, to su bile samo moje predstave i nisu imale veze sa istinom. Bog je Gospod stvaranja, a ja sam ona koja je stvorena. Sve u čemu uživam dolazi od Boga, pa i sam život mi je Bog podario. Kako će Bog da uredi moju kob i koliko će mi dati da poživim zavisi samo od Njega. Ja kao stvoreno biće treba tome da se pokorim i da to prihvatim. Ne mogu da se ubeđujem s Bogom i postavljam uslove. S druge strane, ja sam godinama bila vernik i uživala sam u tome što me Bog poji i hrani, a opet sam bila nezahvalna. No, sada kada sam se zarazila virusm i suočila se sa pretnjom smrću, krivila sam Boga za nepravednost i ubeđivala se sa Njim. Gde su mi bili savest i razum? Osetila sam se krivom i bila sam posramljena, pa sam klekla na kolena moleći se: „Bože, tako sam nerazumna! Ti si me stvorio; ja sam stvoreno biće. Treba da se pokorim Tvojim orkestracijama. To je ispravno i prirodno. Dozvolio si da se zarazim ovim virusom koji bi mogao biti smrtonosno opasan. Nisam želela da umrem, nisam želela da se pokorim, pa sam se sa Tobom raspravljala, krivila Te što nisi ispravno postupio i tražila od Tebe da me pustiš da živim. U meni nije bilo ni trunke pokornosti, niti razuma. Bila sam tako buntovna! Bože, želim da razmislim o sebi i pokajem se pred Tobom.”

Tokom narednih nekoliko dana, osećala sam se zaista loše kada bih pomislila na svoje prigovore i nesporazume sa Bogom. Osećala sam se još krivljom i nelagodnije kada bih pomislila kako sam se, kada je moje stanje postalo ozbiljnije, opirala Bogu, raspravljala se sa Njim, postajala negativna i bezvoljna, neuredna u vršenju svoje dužnosti i kako sam sve odugovlačila. Kada nisam bila bolesna i nisam prolazila kroz krize, govorila sam o Božjoj pravednosti i tome da se stvorena bića moraju pokoravati planovima Gospoda stvaranja. No, kada sam se razbolela, zašto sam bila buntovna i protivila se? Pročitala sam nešto u Božjim rečima tokom svojih bogosluženja. „Čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Po mišljenju antihristâ, dokle god je neko u stanju da obavlja dužnost, da plaća cenu i da podnese izvesne nevolje, Bog tu osobu treba da blagoslovi. Stoga oni, nakon što neko vreme provedu radeći u crkvi, odmah počinju da prave spiskove poslova koje su obavili za crkvu, spiskove doprinosa koje su dali Božjoj kući i svega što su učinili za svoju braću i sestre. Oni sve to prilježno beleže u svojim glavama, iščekujući da vide koje će blagodati i blagoslove time zaraditi kod Boga, kako bi utvrdili da li je ono što rade uopšte vredno truda. Zašto su oni stalno preokupirani takvim stvarima? Šta je to čemu oni iz dubine duše zapravo streme? Koji je cilj njihove vere u Boga? Od samog početka, njihova se vera u Boga svodi isključivo na sticanje blagoslova. I ma koliko godina da slušaju propovedi, ma koliko Božjih reči da jedu i piju, ma koliko doktrina da razumeju, oni nikada neće otpustiti svoju želju i nameru da budu blagosloveni. Ako od nekog antihrista zahtevaš da bude savesno stvoreno biće i da prihvati Božju suverenost i uređenja, on će ti reći: ’Ja s tim nemam ništa. To nije ono čemu treba da težim. Ono čemu treba da težim je sledeće: kad budem izvojevao svoju bitku, kad budem učinio potreban napor i podneo potrebne poteškoće – i sve to uradim u skladu s onim što Bog zahteva – Bog treba da me nagradi i da mi dozvoli da ostanem, treba da budem krunisan u carstvu i postavljen na viši položaj u odnosu na Božji narod. Treba da dobijem na upravljanje barem dva ili tri grada.’ To je ono do čega je antihristima najviše stalo. Bez obzira na to kako se u Božjoj kući razgovara o istini, njihova želja i namera za sticanjem blagoslova ne može se raspršiti; oni pripadaju istoj vrsti ljudi kao Pavle. Zar se u jednoj ovako ogoljenoj transakciji ne ogleda neka vrsta rđave i opake naravi? Neki religiozni ljudi kažu: ’Naša generacija sledi Boga na putu krsta. Bog je odabrao nas, čime smo stekli pravo da budemo blagosloveni. Propatili smo, platili cenu i ispili čašu žuči. Neki od nas su čak bili hapšeni i osuđivani na robiju. Nakon što smo pretrpeli sve te nedaće, odslušali tolike propovedi i toliko toga naučili o Bibliji, ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s Bogom.’ Jeste li ikada čuli nešto slično? Kažu da će otići na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom – kakva drskost! Zar vas već i na sam pomen nečega takvog ne spopadne strah? Ko se usuđuje i da pomisli da se raspravlja s Bogom? (…) Zar takvi ljudi nisu arhanđeli? Zar nisu Sotone? Sa svakim se možeš raspravljati, ali ne sa Bogom. O nečemu takvom ne treba ni da razmišljaš, a kamoli da to učiniš. Blagoslovi dolaze od Boga: On ih daje kome On želi. Čak i ako ispuniš uslove za dobijanje blagoslova, a Bog ti ih ne podari, ti ipak ne treba da se raspravljaš s Bogom. Čitava vaseljena i vasceli ljudski rod pod Božjom su vladavinom; Bog je taj koji odlučuje. Kako ti, kao jedno sićušno ljudsko biće, smeš da se raspravljaš s Bogom? Kako možeš da sebe u tolikoj meri preceniš? Što se ne pogledaš u ogledalo da vidiš ko si? Da na taj način dižeš galamu i boriš se protiv Stvoritelja, zar to nije isto kao da se udvaraš smrti? ’Ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s Bogom’ izjava je koja se otvoreno suprotstavlja Bogu. Kakvo je mesto treće nebo? To je Božje prebivalište. Smeti otići na treće nebo da bi se zapodenula rasprava sa Bogom jednako je pokušaju ’svrgavanja’ Boga! Zar nije tako? Neki će možda pitati: ’Kakve to veze ima s antihristima?’ Ima mnogo veze s njima, jer svi oni koji žele da odu na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom jesu antihristi. Samo antihristi mogu tako nešto da kažu. Reči poput ovih glas su koji antihristi gaje duboko u svojim srcima. U tome je njihova rđavost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Postidela sam se pred ovim Božjim otkrivenjem i shvatila da godine koje sam propatila vršeći svoju dužnost nisam provela da razmotrim Božju volju i vršila dužnost jednog stvorenog bića ili Bogu uzvratila ljubav. To sam činila u zamenu za Božje blagoslove, da uđem u carstvo u uživam u večnim blagoslovima. Tretirala sam svoju dužnost kao sredstvo za beg od katastrofe i pridobijanje Božjeg blagoslova, kao kapital za nagodbu sa Bogom. Zato sam u sebi računala koliko toga sam uradila, koliko sam ljudi preobratila, koliko sam propatila, koje sam cene platila. Što je toga više bilo, ja sam osećala da zaslužujem više Božje blagodati i da sam vredna da budem čuvana i zaštićena. Nikada nisam pomislila da ću se iznenada zaraziti virusom. Krivila sam Boga i pogrešno Ga razumela, nisam tražila način da se pokorim Bogu u svojoj bolesti. Umesto toga sam razmišljala šta bih mogla da uradim da Boga privolim pa da me On zaštiti i da se brže oporavim. Zato sam, kada sam videla da se umesto toga moje stanje pogoršava, bila obeshrabrena zbog Boga. Krivila sam Ga što me nije zaštitio, što je nefer prema meni. Činjenice su pokazale da su se moja vera i dužnost ticale samo toga da budem blagoslovljena i da sam bila neiskrena. Samo sam Ga koristila da bih postigla sopstveni cilj, bila blagoslovljena, i to tako što sam pregovarala sa Njim i varala Ga. Bila sam tako sebična i lukava! Pavle je u Doba blagodati išao po celoj Evropi da bi širio Gospodnje jevanđelje, veoma pateći i plaćajući visoku cenu, i to samo da bi bio nagrađen ulaskom u carstvo nebesko. On je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). To je doslovno značilo da ako mu Bog ne da krunu, nije pravedan. Ove reči duboko utiču na religiozne ljude. Oni podnose patnju samo kako bi ušli u nebo i bili blagoslovljeni. Raspravljaju se sa Bogom ako ne budu blagoslovljeni. I ja sam bila poput njih, zar ne? Tada sam se uplašila. Nikada ni pomislila nisam da ću pokazati tu vrstu naravi. Da me ta situacija nije razotkrila, i dalje ne bih videla da imam tako ozbiljnu antihristovsku narav. Razmišljala sam o nekim od Božjih reči: „Čoveka sam sve vreme odmeravao u odnosu na strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru. Prezirem kada laskajući Mi pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama uvek odnosio sa iskrenošću i stoga želim da i vi Meni pristupite sa istinskom verom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). Iz Božjih reči sam mogla da osetim da je Njegova narav pravedna, sveta i da ne trpi nikakvu uvredu. Bog deluje kako bi spasio ljudski rod i ono što želi je čovekova iskrenost i posvećenost. Ako trud osobe sadrži pobude, nečistoću, cenkanje ili prevaru, Bog ne samo da ga neće prihvatiti, već će Mu se on smučiti i zgaditi i osudiće ga. Baš kao Pavle koji na kraju ne samo da nije bio blagoslovljen od Boga već je poslat u pakao da bude kažnjen. Mora da se i moja dužnost koja je bila motivisana nečistim nagodbama gadilo Bogu i u Njemu izazivalo odvratnost. Moje je oboljevanje u celosti pokazalo Božju pravednu i svetu narav. Pritom sam potpuno prihvatila bolest i od srca joj se pokorila.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči: „Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Božje reči su me zaista dirnule. Vršenje dužnosti je odgovornost stvorenog bića. To je put do zadobijanja istine i promene naše naravi. Dok vršimo dužnost, Bog nas dovodi u različite situacije kako bi razotkrio iskvarene naravi ljudi, a potom nam kroz sud Svojih reči i disciplinovanje, dopušta da spoznamo svoju iskvarenost i promenimo se, kako više ne bismo bili iskvareni i povređeni od Sotone. To je Božja dobra volja. Tokom godina vršenja svoje dužnosti, pokazala sam podosta iskvarenosti kroz okolnosti koje je Bog postavio. Zadobila sam određeni uvid u svoje iskvarene naravi, potom počela da prezirem sebe, da se kajem, menjam i stičem delić ljudskog obličja. Stekla sam toliko toga vršeći svoju dužnost, a opet nisam bila zahvalna. Umesto toga, koristila sam se njom kao sredstvom za cenkanje u zamenu za blagoslove, izlaz za katastrofe i pretila Bogu kao da bih mogla da Ga prevarim i iskoristim. Bila sam dostojna prezira! Bog je izrazio tolike istine ali ih ja nisam vrednovala, i samo sam razmišljala o tome kako da budem blagoslovljena, izbegnem katastrofu i uđem u carstvo. Zaista sam bila zla. Molila sam se Bogu i zaklinjala Mu se da ću prestati da vršim svoju dužnost zarad blagoslova i obećavala da ću tragati za istinom u dužnosti kako bih se odužila za Božju ljubav. Pronašla sam put primene u još jednom odlomku. „Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti.’ Zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.’ Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: ’Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Jesam.) Lako je sada reći ’da’, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: ’Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?’ Šta je stvoreno biće? Da li je stvoreno biće dužno samo da sluša Božje reči? Ne – dužno je da proživi Božje reči. Bog ti je dao toliko istine, toliko ti je ukazivao na put i darivao ti toliko života, da bi mogao da proživiš te stvari i svedočiš o Njemu. To treba da radi stvoreno biće i to je tvoja dužnost i obaveza” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Božje reči me tako dotiču. Bog je Gospod stvaranja a ja sam stvoreno biće, tako da je moja kob u Njegovim rukama. Dozvolio je toj bolesti da se nadvije nada mnom, pa živela ili umrla, treba da se pokorim Božjoj vladavini i planovima. To je osnovni način razmišljanja koje stvoreno biće treba da poseduje. A dužnost je nešto što stvoreno biće treba da izvršava. U bilo koje doba, štagod da se dešava, dok ima daha u meni, treba bi da vršim svoju dužnost. Uživala sam u tolikoj ljubavi Božjoj tokom godina, ali nisam tragala za istinom, bunila sam se protiv Njega i povređivala Ga – toliko sam Mu dugovala. Sada, dokle god sam živa, treba da vršim svoju dužnost kako bih se odužila za Božju ljubav. U danima koji su usledili, svakodnevno sam razmišljala kako da dobro vršim svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Sestra sa kojom sam radila bila je nova u poslu i nije znala kako da širi jevanđelje, pa su iskrsli brojni problemi. Bila sam na vezi sa njom putem interneta pomažući joj i usmeravajući je. Takođe sam često tiho čitala Božje reči i pevala pesme u slavu Boga. I dalje sam kašljala i imala visoku temperaturu, ali bolest me više nije sputavala i prestala sam da razmišljam o tome da li ću umreti. Znala sam da je moja kob u Božjim rukama, i da je Bog prema Svojim pravilima odredio koliko ću živeti. Ja ću pokušati da vršim svoju dužnost i odužim se Bogu sve dok mi daje da živim i pokoravaću se i nikada se više neću žaliti sve dok jednog dana ne umrem.

Jedne večeri nisam mogla da prestanem da kašljem, grlo mi je bilo puno sluzi, imala sam visoku temperaturu i telo me je bolelo. Vrtela sam se po krevetu i nisam mogla da zaspim. Pitala sam se: „Da li ću umreti? Kada najzad zaspim, da li ću se ikada više probuditi?” Pomisao na smrt me je zaista uznemiravala. Razmišljanje o tome da možda više nikada neću čitati Božje reči me je neprestano dovodilo do suza. Ustala sam, uključila kompjuter i pročitala ovaj odlomak iz Božjih reči: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest se može učiniti terminalnom, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije. Da li imate takvu veru? (…) Činjenica je da, bez obzira na to da li tvoja pogodba ima za cilj da te izleči i spreči da umreš, ili u njoj imaš nekakvu drugu nameru ili cilj, sa Božje tačke gledišta, ako možeš da vršiš svoju dužnost i još uvek si od koristi, ako je Bog odlučio da ćeš biti upotrebljen, onda nećeš umreti. Nećeš moći da umreš sve i da hoćeš. Ali ako praviš probleme i činiš razna zla dela i razjaruješ Božju narav, brzo ćeš umreti, život će ti se prekinuti. Bog je odredio svačiji životni vek pre stvaranja sveta. Ako je čovek u stanju da bude poslušan prema Božjim uređenjima i orkestracijama, bio on bolestan ili ne, bio on dobrog ili lošeg zdravlja, živeće onoliko godina koliko je Bog predodredio. Da li imaš takvu veru?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči, mogla sam da osetim Niegovu ljubav i milost i bila sam zaista srećna. Malo sam bolje razumela Božju volju. To što sam mogla da se rodim u poslednjim danima, verujem u Boga i izvršavam dužnost je Bog odredio, kao i zadatak koji mi je poverio. Da je moj zadatak završen, umrla bih, sve i da se nisam razbolela. Nasuprot tome, ne bih umrla čak i da sam se razbolela od nečega što treba da me ubije. Nisam znala šta me čeka ali sam znala da treba da svoj život prepustim Božjim rukama i da sledim Njegove planove. Pomislivši da bih mogla da umrem u svakom trenutku, zaista sam od srca želela da ponovo porazgovaram sa Bogom. Kleknula sam i molila se Bogu: „O, Bože, Hvala Ti što si me izabrao da dođem u Tvoj dom i dozvolio mi da čujem Tvoj glas. To što sam pojena i hranjena tolikim Tvojim rečima naučilo me je mnogim istinama i tome kako da se ponašam. Osećam da moj život nije bio uzaludan. Ja sam jednostavno iskvarena. Bunim se protiv Tebe i povređujem Te. Nisam tragala za istinom ili Ti se odužila kroz vršenje svoje dužnosti. Isto tako Ti nikada nisam pružila trunku utehe. Toliko Ti dugujem. Ne znam da li ću imati još prilika da Ti se odužim za Tvoju ljubav. Ako budem živela, zaista želim da tragam za istinom i vršim svoju dužnost kako bih Ti udovoljila…”

Te noći sam zaspala i pre nego što sam bila svesna. Čim sam se probudila narednog dana, bila sam potpuno opuštena, kao da se nikada i nisam razbolela. Grlo mi je bilo u dobrom stanju, bez viška sluzi. Požurila sam da izmerim temperaturu i shvatila da se vratila u normalu. Bila sam zaista dirnuta i znala sam da mi je Bog ukazao Svoju milost. Iako sam se, kada sam se zarazila KOVID-om, bunila i opirala, Bog se nije prema meni odnosio u skladu sa mojim prestupima, već je i dalje brinuo o meni. Nisam mogla da zaustavim suze i davala sam hvalu i slavu Bogu.

Prošlo je dva meseca, a moja temperatura je ostala normalna sve to vreme. Virus se nije vratio i pre nego što sam bila svesna, potpuno sam se oporavila. Veliki broj ljudi je preminuo tokom ove pandemije, a ja sam preživela samo zahvaljujući Božjoj čudesnoj brizi i spasenju koje mi je podario. Kroz oboljevanje od ovog virusa moji su motivi i pokvarenosti u veri i vršenju dužnosti bili ogoljeni, što mi je omogućilo da uvidim svoje podle pobude vezano za pokušaj dogovora sa Bogom zarad blagoslova, i steknem određeno razumevanje, a sebi se ogadim. Takođe, zadobila sam nekakvo praktično iskustvo i poimanje o Božjoj svetoj, pravednoj naravi, i pokorila se Božjim pravilima i planovima. Iskusila sam određeno oplemenjivanje i bol prolazeći kroz ovu situaciju, ali sam zadobila toliko toga, ono što ne bih mogla u nekoj prijatnoj situaciji. Kada god pomislim na ono što sam stekla kroz ovo iskustvo, ispunim se zahvalnošću i slavim Boga. Dajem Bogu hvalu za Njegovu ljubav i spasenje!