Zalivao sam novopridošle u crkvi preko godinu dana. Obavljajući dužnost, postepeno sam ovladao nekim načelima i moje zalivanje novopridošlih se takođe popravilo. Smatrao sam da imam iskustva u obavljanju ove dužnosti i da čak i bez pomoći mogu dobro da zalivam novopridošle. Kad su novopridošli imali probleme ili teškoće, mogao sam da im pomognem da ih reše kroz traženje istine, pa sam smatrao da već umem dobro da obavljam dužnost. Smatrao sam da mi ne treba ničije vođstvo niti tuđ nadzor i praćenje u mom radu. Zato nisam prihvatao nadzor niti savete braće i sestara i nisam ih mnogo izveštavao o konkretnim situacijama novopridošlih koje sam zalivao. Prosto sam obavljao posao na svoj način.

Jednog dana, nadzornica Fioli se raspitivala o nekim novopridošlima i postavljala mi je neka pitanja. Na primer, kako sam obaveštavao novopridošle o okupljanjima? Zašto taj brat ili ta sestra nisu prisustvovali okupljanjima? Jesam li često razgovarao sa novopridošlima kako bih shvatio njihova stanja ili teškoće? Čuvši ta pitanja, u meni se javio otpor. Pomislio sam: „Da li ona smatra da svoju dužnost ne obavljam odgovorno? Zar nema poverenja u mene?” U meni se javio prkos, nisam mogao a da ne pokažem svoju iskvarenu narav i poželeo sam da se ne obazirem na nju. Pitala me je da li su novopridošli zainteresovani za dolazak na okupljanja, a ja sam površno rekao da jesu i nisam navodio nikakve pojedinosti. Pitala me je kako obaveštavam novopridošle o okupljanjima i rekao sam joj da im šaljem SMS poruke, ali nisam precizirao kako ih obaveštavam, s kakvim se teškoćama suočavaju i slično. Zatim me je pitala o kojim aspektima istine razgovaram sa novopridošlima i nestrpljivo sam rekao da znam kako da razgovaram sa novopridošlima, ali nisam navodio detalje o čemu im pričam, kako oni reaguju niti koja pitanja imaju. Nije bila zadovoljna mojim odgovorom i želela je da zna više o tome da li pružam podršku i pomoć novopridošlima. Mislio sam da me potcenjuje, kao da ne umem da obavljam dužnost, i zbog toga sam se osetio vrlo nelagodno. Jednom je zaključila da, kad govorim, ne uzimam u obzir osećanja novopridošlih i rekla je: „Moraš da razmišljaš iz perspektive novopridošlih. Da si ti novopridošli, da li bi ti se svidele ove reči? Da li bi želeo da odgovoriš na njih?” Nerviralo me je to što mi govori. Rekao sam da razumem, ali zapravo nisam to prihvatio. Mislio sam da ne postoji problem u načinu na koji pričam sa novopridošlima. Duboko u sebi sam pomislio: „Znam kako da navedem ove novopridošle da prisustvuju okupljanjima i zato ću raditi na svoj način.” Drugom prilkom me je pitala kako komuniciram sa novopridošlima i rekao sam joj da im šaljem SMS poruke. Zamolila me je da ih zovem telefonom jer su pozivi neposredniji, stvarni problemi se lakše shvataju i među nama podstiču jače veze. Ali ja to tada nisam prihvatio i smatrao sam da je moj način bolji. Bilo mi je dovoljno da im šaljem poruke i nisam hteo da je poslušam. Kada bi ona započinjala razgovor, nisam više hteo da učestvujem. Ćutao sam ili sam kratko odgovarao. Shvatio sam da ako bi neko hteo da raspravlja o mom zalivanju novopridošlih, postajem vrlo negativan i uznemiren. Osećao sam da mi se podsmevaju, da me omalovažavaju i smatraju da sam bezvredan, da sam neko ko ne zna kako da obavlja svoju dužnost i nije pouzdan. Smatrao sam da svoju dužnost dobro obavljam, da znam kako da zalivam novopridošle, da imam svoje metode praćenja napretka, i da imam više dara od nadzornice. Pa ne moram da slušam njene savete. Iako sam na rečima to prihvatao, retko kad sam sprovodio svoja obećanja i nastavljao sam da na svoj način zalivam novopridošle i da komuniciram s njima.

Tokom jednog okupljanja, pročitao sam Božje reči i konačno stekao neka saznanja o sebi. Bog kaže: „Neki ljudi često krše načela u svom postupanju. Ne prihvataju da budu orezani i u srcu znaju da su stvari koje drugi govore u skladu sa istinom, ali ih ne prihvataju. Takvi ljudi su tako nadmeni i samopravedni! Zašto se kaže da su nadmeni? Ako ne prihvataju da budu orezani, onda nisu poslušni – a zar neposlušnost nije nadmenost? Misle da im dobro ide i da ne prave greške, što znači da ne poznaju sebe, a to jeste nadmenost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Oni koji za sebe uvek misle da se izdvajaju – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne mogu da prihvate sopstvene nedostatke i nikad ne mogu da se suoče sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da drugi budu iznad ili bolji od njih – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da tuđe vrline nadmaše ili zasene njihove vlastite – to uzrokuje nadmena narav; ako nikada ne dozvoljavaju da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i ako, kad otkriju da su drugi bolji od njih samih, postaju negativni, ne žele da pričaju, osećaju se uznemireno i odbačeno i uzrujavaju se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja. Ako ste u stanju da, malo-pomalo, dublje kopate po svim ovim pojedinostima, da postignete pomake i da ih shvatite; ako nakon toga postepeno možete da se pobunite protiv tih misli, da se pobunite protiv tih pogrešnih predstava, gledišta, pa čak i ponašanja, tako da vas oni više ne sputavaju; i ako, pri obavljanju svoje dužnosti, možete da pronađete pravu poziciju za sebe, da postupate u skladu sa načelima, da obavljate dužnost koju možete i koju treba da obavljate, tada ćete, s vremenom, moći bolje da obavljate svoje dužnosti. To predstavlja ulazak u istina-stvarnost. Ako možeš da uđeš u istina-stvarnost, izgledaćeš kao da imaš ljudsko obličje i ljudi će reći: ’Ovaj čovek se ponaša u skladu sa svojim položajem i svoju dužnost obavlja na utemeljen način. Ne uzda se u prirodnost, u naprasitost, niti u svoju iskvarenu sotonsku narav, da bi vršio svoju dužnost. Ponaša se uzdržano, ima bogobojažljivo srce, ima ljubav prema istini, a njegovo ponašanje i izražavanje otkrivaju da se pobunio protiv sopstvenog tela i sklonosti.’ Kako je divno ponašati se na takav način! U onim prilikama kad drugi navode tvoje mane, ti ne samo da možeš da ih prihvatiš, već si optimističan i svojim nedostacima i manama pristupaš staloženo. Stanje tvoga uma prilično je normalno, u njemu nema krajnosti, nema naprasitosti. Zar se posedovanje ljudskog obličja ne ogleda baš u tome? Samo takvi ljudi imaju razum” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Ranije sam smatrao da nisam nadmen, ali sam kroz razotkrivanje Božjih reči uvideo da sam bio vrlo nadmen. Kad mi je nadzornica navodila neke dobre načine zalivanja novopridošlih, ja ih uopšte nisam prihvatao. Kad me je pitala kako zalivam novopridošle, ćutao sam ili sam kratko odgovorio jer nisam želeo da izgubim ugled niti da drugi vide moje greške u zalivanju novopridošlih. Želeo sam da drugi vide da je sa mnom sve u redu, da ne grešim u svojoj dužnosti i da mogu da obavljam dužnost bez nadzora i tuđe pomoći. Zaista sam bio isuviše nadmen. Smatrao sam i da imam više dara od sestre koja je nadgledala moj rad, da znam kako da zalivam novopridošle, da imam svoje metode i da one dobro funkcionišu, i zato sam odbijao da prihvatim njene predloge. U dubini duše, verovao sam da bi, ako prihvatim njene savete, to značilo da sam nesposobniji od nje. Zbog toga bi me bilo sramota. Šta bi drugi pomislili o meni? Zato sam se naizgled slagao s njenim predlozima, ali sam ih retko sprovodio u delo. Moja nadmena narav me je udaljavala od istine, sprečavala da prihvatim savete drugih i navodila da se držim sopstvenih gledišta. Bilo je to buntovništvo protiv Boga. Posle toga sam se smirio i razmislio o sestrinim predlozima. Pomislio sam da je bila u pravu i da vredi pokušati. Zato sam pozvao novopridošle telefonom. Osetio sam da je telefonom lakše komunicirati s njima i razumeti njihove probleme i da mogu trenutno da im pomognem. Kad sam njene savete sproveo u delo i uvideo da je moj rad na zalivanju novopridošlih postao delotvorniji, osetio sam se posramljeno. Iz ovoga sam shvatio da iako sam dugo obavljao dužnost, i dalje sam imao brojne mane. Bez pomoći i vođstva sestre, rezultati mog rada se ne bi popravili. Takđe sam shvatio da nisam ništa bolji od drugih i da ne mogu svoju dužnost dobro da obavljam sȃm.

Jednog dana me je nadzornica pitala za slučaj jednog novopridošlog i zašto ne dolazi na okupljanja već nekoliko dana. Kad sam objasnio, postavila mi je još neka pitanja, u želji da čuje još detalja o tome kako obavljam dužnost. Osetio sam se neprijatno, opirao sam se. Nisam hteo da odgovaram na njena pitanja jer nisam hteo da prihvatim njen nadzor i dovođenje u pitanje mog rada. Shvatio sam da je opet isplivala moja iskvarena narav, pa sam se u srcu pomolio Bogu da me prosveti i vodi kako bih naučio da budem poslušan u takvim okolnostima, da prepoznam svoju iskvarenost i prihvatim nadzor i vođstvo drugih. Nakon toga sam pročitao neke Božje reči. „Antihristi drugima zabranjuju da se mešaju u ono što rade, da to ispituju ili nadziru, a ta zabrana se ispoljava na nekoliko načina. Jedan je odbijanje, jasno i jednostavno. ’Prestani da se mešaš, da postavljaš pitanja i da me nadzireš dok radim. Sve što radim moja je odgovornost, imam ideju kako da to uradim i ne treba mi niko da mnome upravlja!’ Ovo je direktno odbijanje. Drugo ispoljavanje je privid prijemčivosti, uz reči: ’Dobro, hajde da u zajedništvu malo porazgovaramo i vidimo kako posao treba da se obavi’, ali kad drugi zaista počnu da se raspituju i nastoje da saznaju nešto više o njihovom poslu ili kad ukažu na neke probleme ili daju predloge, kakav je njihov stav? (Nisu prijemčivi.) Tako je – naprosto odbijaju da to prihvate, pronalaze izgovore i opravdanja da odbiju tuđe predloge, pogrešno proglašavaju za ispravno i obrnuto, dok zapravo u svom srcu znaju da samo na silu sprovode logiku, da su to sve samo prazne priče, da su to samo pretpostavke, da njihove reči nisu utemeljene poput onoga što drugi ljudi govore. A ipak, kako bi zadržali svoj status – i znajući vrlo dobro da greše i da su drugi ljudi u pravu – tuđe ispravno i dalje izvrću u pogrešno, a svoje pogrešno proglašavaju za ispravno i nastavljaju po svom, ne dozvoljavajući da stvari koje su ispravne i koje su u skladu sa istinom budu uvedene ili sprovedene tamo gde su oni prisutni. (…) Koji im je cilj? Da druge ljude spreče da se mešaju, da se raspituju ili da nadziru, kao i da braću i sestre ubede kako je njihovo postupanje opravdano, ispravno, u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće, u skladu sa načelima postupanja, i kako se oni, kao starešine, pridržavaju načela. U crkvi zapravo svega nekoliko ljudi shvata istinu; većini nesumnjivo nedostaje pronicljivost, ne mogu da prozru ovog antihrista, pa ih on prirodno navodi na pogrešan put” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). „Kad Sotona deluje, on ne dozvoljava da mu se iko drugi upliće, želi da u svemu što radi ima poslednju reč i da sve kontroliše, i niko to ne sme da nadgleda niti da postavlja ikakva pitanja. Još se manje dozvoljava da se neko meša ili upliće. Tako antihrist deluje; šta god da radi, nikome nije dozvoljeno da postavlja ikakva pitanja i, kakve god zakulisne radnje da obavlja, nikome nije dozvoljeno da se meša. To je ponašanje antihrista. Tako se ponaša jer ima izrazito nadmenu narav, s jedne, i razuma mu i te kako nedostaje, s druge strane. Pokornost mu ni najmanje nije svojstvena i nikome ne dozvoljava da nadzire ili da proverava njegov rad. To su zaista postupci demona, koji se potpuno razlikuju od postupaka normalne osobe. Svakome ko obavlja neki posao potrebna je saradnja s drugima, potrebni su mu pomoć drugih ljudi, njihovi predlozi i saradnja, pa čak i ako postoji neko ko to nadzire ili posmatra, to nije loša, već neophodna stvar. Ako se u jednom delu posla jave određene greške, a otkriju ih ljudi koji posmatraju, te se one odmah otklone i time se u poslu izbegnu gubici, zar to nije od velike pomoći? Stoga, kad pametni ljudi obavljaju posao, oni vole da ih drugi ljudi nadziru, da ih posmatraju i da im postavljaju pitanja. Ako slučajno dođe do neke greške, pa ti ljudi na nju mogu da ukažu i greška se trenutno otkloni, nije li to najpoželjniji ishod? Na svetu nema osobe kojoj nije potrebna pomoć. Jedino ljudi sa autizmom ili depresijom vole da budu potpuno sami, da ne budu u kontaktu s drugima niti da s njima komuniciraju. Kad ljudi obole od autizma ili depresije, oni više nisu normalni. Sebe više ne mogu da kontrolišu. Ako su ljudski um i razum normalni, ali ljudi naprosto ne žele da komuniciraju s drugima i ne žele da drugi ljudi išta znaju o onome što oni rade, već žele da stvari obavljaju tajno, nasamo i da deluju iza kulisa, ne slušajući šta im iko drugi govori, onda su takvi ljudi antihristi, zar ne? Oni su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). Osetio sam da su mi te reči bile Božji sud. Shvatio sam da sam se ponašao onako kako je Bog otkrio. Bilo mi je vrlo teško da prihvatim savete i nadzor drugih u svojoj dužnosti. Čak i kad sam nailazio na teškoće, nikad to nisam razotkrivao niti sam drugima poveravao smatrajući da sam odgovoran jer je posao bio poveren meni. Imao sam presudnu reč i mogao sam da radim na svoj način. Osećao sam da znam kako da obavljam dužnost i nije mi bio potreban nadzornik niti iko drugi da me nadgleda i da mi daje savete. Savete drugih posmatrao sam kao osudu zbog ličnih nedostataka ili kao dovođenje u pitanje mojih sposobnosti i zato nisam hteo da ih slušam. Sada sam uvideo da je to bila nadmenost i glupost. Takav razum nije svojstven normalnoj ljudskosti. Moja nadmena priroda mi nije dozvoljavala da poslušam druge niti da ikad prihvatim nadzor i savete drugih. Oduvek sam želeo da imam poslednju reč i da novopridošle zalivam po svojoj volji. Ranije sam samo pratio napredak novopridošlih na svoj način, time što sam im samo slao poruke i retko sam razgovarao s njima. Kad neki od njih ne bi odgovorili po nekoliko dana, zanemario bih ih i nastavio da budem sa onima koji su želeli da komuniciraju sa mnom, zbog čega neki novopridošli nisu mogli da budu zalivani na vreme. Novopridošli su vrlo krhki i mogu da se povuku i prestanu da veruju svakog trenutka. Neki čak odustanu od grupnih okupljanja. Zar nisam postupao isto kao antihrist? Antihristi ne vole da ih drugi nazdiru i nikad ne primaju savete drugih. Oni žele sve sami da kontrolišu, da rade na svoj način ili po svom nahođenju. Nikoga ne slušaju i odbijaju saradnju za dobro obavljanje posla. Uvideo sam da idem putem antihrista i uplašio sam se. Budem li ovako nastavio, Bog će me omrznuti. Bezvredan je život onih koje Bog omrzne i u Božjim očima oni su neprijatelji. Takođe sam iz Božjih reči naučio da svako ima mane i nedostatke i da nam trebaju saveti i pomoć drugih. Treba da sarađujemo sa drugima da bismo dobro obavljali svoje dužnosti. Nadzornica mi je pomagala tako što je pratila napredak mog rada i davala mi predloge. Uvideo sam korist kad sam ih sproveo u delo, ali to nisam hteo da prihvatim i na taj način sam ugrožavao rad crkve. Bio je to vrlo ozbiljan problem.

Nakon toga sam pročitao neke Božje reči. „Kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, ili postavlja detaljna pitanja o tebi u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, pomalo te orezuje, dovodi te u red i prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš negativne misli ni osećanja. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi postavljaju pitanja o tebi. Ono što Bog pita je konkretnije, strože i detaljnije od toga. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i proučavanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici, kao i braća i sestre” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). „Ako imaš bogobojažljivo srce, prirodno ćeš biti u stanju da primiš Božje preispitivanje, ali moraš takođe da naučiš da prihvatiš da te nadgleda Božji izabrani narod, a to zahteva da imaš toleranciju i prihvatanje. Ako vidiš da te neko nadgleda, da kontroliše tvoj rad ili te proverava bez tvog znanja, i ako se lako razbesniš, ako se ophodiš prema toj osobi kao da je neprijatelj i prezreš je, pa je čak napadneš i prema njoj postupaš kao da je izdajica, žarko želeći da ona nestane, onda je to problematično. Nije li to krajnje podlo? U čemu je razlika između toga i đavoljeg cara? Je li to pošteno postupanje prema ljudima? Ako ideš ispravnim putem i postupaš na ispravan način, zbog čega bi se plašio da te ljudi proveravaju? Ako si uplašen, to pokazuje da nešto vreba u tvom srcu. Ako u svom srcu znaš da imaš problem, tada treba da prihvatiš Božji sud i grdnju. To je razumno. Ako znaš da imaš problem, ali ne dozvoljavaš da te iko nadgleda, kontroliše tvoj rad ili istraži tvoj problem, tada si vrlo nerazuman, buntovan si prema Bogu i opireš Mu se, pa je u tom slučaju tvoj problem još ozbiljniji. Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda razaznaju da si zla osoba ili nevernik, tada će posledice biti još problematičnije. Prema tome, oni koji mogu da prihvate nadgledanje, ispitivanje i kontrolu od strane drugih najrazumniji su od svih, imaju toleranciju i normalnu ljudskost. Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da samovoljno postupiš ili da doneseš neku odluku, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božje reči jasno pokazuju značaj i koristi kad nas drugi nadziru. Ranije zapravo nisam shvatao koristi od nadzora, pa sam se opirao onima koji su me nadzirali. Mislio sam da pokušavaju da kontrolišu moj rad i da me preziru. Smatrao sam da ako bi neko došao da sazna nešto o poslu, da me smatra neodgovornim i nesposobnim za taj posao, da ne umem dobro da obavljam dužnost ili ne tako dobro kao drugi. Zato sam se opirao kad su me drugi nadzirali. Ali sam iz Božjih reči shvatio da mi je mišljenje bilo pogrešno i da nije bilo u skladu s istinom. Bilo je nekih nedostataka u mom radu i bila mi je potrebna pomoć braće i sestara da to popravim, ali sam ja odbijao da prihvatim nadzor. Da li bih na taj način ikada mogao da ispravim greške u radu i da bolje obavljam svoju dužnost? Bilo je vrlo važno da se braća i sestre raspituju za moj rad jer su nosili teret posla i obavljali svoju dužnost. Ne treba da ćutim i da odbijam da odgovorim. Treba da se otvorim i pričam im o svojim teškoćama i stvarnom stanju u svom radu. To će unaprediti rad crkve. Prihvatanjem nadzora mogu da uvidim svoje nedostatke i da razmislim o tome da li svoju dužnost obavljam u skladu sa načelima. Sada razumem Božju nameru. Ako drugi često nadziru i proveravaju moj rad, to me može sprečiti da postupam samovoljno i time ometam i prekidam rad crkve. Na taj način me Bog zaista štiti.

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči: „Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz Božje reči sam shvatio da svako ima mane i vrline i da na ovom svetu nijedan čovek nije savršen. Ma koliko da su ljudi snažni, nisu bez mana i potreba im je pomoć drugih. Koju god dužnost da obavljamo u crkvi, ona je nerazdvojiva od pomoći drugih i saradnje sa njima. Sotona nas je u toj meri iskvario da se uvek ponašamo prema svojim iskvarenim naravima. Zato nam je potrebno da nas braća i sestre podsećaju i nadziru kako ne bismo odstupili od načela i da bismo manje grešili. Kad su drugi dolazili da me pitaju za probleme u poslu, trebalo je to da iskoristim kao priliku za lični napredak i da na osnovu njihovih vrlina naučim kako da nadomestim svoje mane. To bi pomoglo i meni i radu crkve. Jasno sam uvideo da nisam ništa bolji od drugih, uključujući i sestru koja je nadgledala moj rad. Treba da prihvatim vođstvo i savete drugih, da ispravim svoja odstupanja i greške i da se odvažim da otkrijem svoje slabosti i potražim pomoć od drugih. Tako razmišlja osoba sa normalnim razumom i ljudskošću. Sa tim saznanjem, počeo sam da odbacujem svoja pogrešna viđenja. Više nisam smatrao da mogu da zalivam novopridošle bez ičijeg nadzora. Naprotiv, shvatio sam da imam puno mana i da nisam savršen. Posle toga sam počeo da prihvatam sestrine savete i kada se raspitivala u vezi sa bilo kojim aspektom stanja novopridošlih, otvoreno sam diskutovao sa njom i iznosio detalje. Na taj način sam mnogo efikasnije obavljao svoju dužnost.

Jednog dana, sestra me je pitala kakva je situacija sa novopridošlima. Odgovarao sam na njena pitanja bez zadrške i navodio detaljne razloge neredovnih dolazaka nekih novopridošlih. Podsetila me je na neke ključne stvari i ja sam ih zapisao i primenio. Shvatio sam da je vrlo dobro primati savete od drugih. Kad bi ponekad istakla neke moje mane, iako to nisam odmah mogao da prihvatim, shvatio sam da je tu da mi pomogne i da ne treba da budem negativan i da se opirem. Morao sam da dođem pred Boga da se molim i tražim, što je bilo korisno i za mene i za rad crkve. Dužnost mi je da dobro zalivam novopridošle i time postavim njihove temelje na istinitom putu i voljan sam da prihvatim da me drugi nadziru i da dobro obavljam svoju dužnost.