Počeo sam da verujem u Gospoda Isusa u 62. godini. Znajući da Gospod obećava Svojim sledbenicima ulazak u carstvo nebesko i večni život, osećao sam da ima nade za mene u ovom životu, i srce mi je zaigralo od pomisli da bih mogao primiti tako veliki blagoslov. Počeo sam naporno da radim i da se dajem Bogu, pun bezgranične energije svaki dan. Tri godine kasnije, imao sam tu sreću da prihvatim delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Bio sam uzbuđen što sam dočekao Gospodov povratak i imao nadu da ću biti potpuno spasen i ući u carstvo nebesko. Zato sam počeo još napornije da radim u svom stremljenju, žrtvujući se i davajući se još više, aktivno propovedajući jevanđelje i vršeći svoju dužnost, pa sam čak i uveče izlazio da propovedam jevanđelje. Braća i sestre su me kasnije izabrali za crkvenog starešinu, a zatim za propovednika. Mnogo me je usrećila šansa da obavljam tako važne dužnosti pod stare dane. Posebno sam bio počastvovan da vidim da sam, iako sam bio najstariji na našim okupljanjima, još uvek mogao da obavljam dužnost domaćina na okupljanjima i da pomognem drugima da reše svoje probleme. Mislio sam da ću sigurno moći da budem spasen, kao i ti mladi ljudi, sve dok budem naporno radio u svom stremljenju, pa sam svim srcem prionuo na svoju dužnost.

Za tren oka je prošlo sedam ili osam godina, a moje zdravlje i energija nisu više bili kao nekad. Zatim sam u 73. godini doživeo moždani udar, ali posle par dana provedenih na infuziji, moji simptomi su praktično nestali bez ikakvih posledica. Smatrao sam da je Bog sigurno video da sam bio voljan da Mu se dajem svim srcem, pa me je blagoslovio i zaštitio. Bio sam veoma zahvalan i nastavio sam sa svojom dužnošću. Ipak, uzimajući u obzir moje zdravlje, starešina mi je promenio dužnost u dužnost domaćina ostaloj braći i sestrama, koju sam obavljao kod kuće. Zbog spoznaje da ima više dužnosti koje više neću obavljati i da ću biti samo domaćin braći i sestrama kod kuće, osećao sam se tužno. Zavideo sam svoj mlađoj braći i sestrama, koji su bili tako puni energije i zaokupljeni svakojakim dužnostima. Mislio sam: „Star sam i lošeg sam zdravlja. Ne mogu sad juriti naokolo koliko god to želeo, a postoje mnoge vrste dužnosti koje ne mogu više da obavljam. Ne znači li to da sam bezvredan? Voleo bih da mogu da se vratim 10 ili 20 godina unazad i da obavljam razne dužnosti poput njih. Tada bi mi šanse da budem blagosloven i da zadobijem spasenje bile mnogo veće! Ali sada, kao stariji čovek, jednostavno ne mogu da se poredim sa mlađim ljudima.” Ta pomisao me je ostavila bez motivacije i veoma sam brzo postao malodušan. Takođe sam se setio svog moždanog udara i kako je to bolest koja je sklona ponavljanju, pa ako se jednog dana ponovo dogodi, to bi mogao biti moj kraj i ne bih video dan Božje slave. Kako bih onda mogao biti spasen? Koja je onda bila svrha verovanja u Boga? Ovo su za mene bile sumorne, malodušne misli. Jedno vreme, nisam mogao čak ni da čitam Božje reči, niti da slušam himne. U svom jadu, molio sam se Bogu: „Bože! Osećam da više nemam nadu u spasenje. Tako sam negativan i osećam se kao da je sav život iscurio iz mene. Bože, ne želim da se udaljim od Tebe. Znam da nisam u pravom stanju, ali ne znam kako da to popravim. Molim Te pomozi mi da izađem iz ovog pogrešnog stanja.”

Kako me ne bi obuzele te negativne misli, naterao sam se da ponovno počnem da čitam Božje reči. Jednog dana sam pročitao ovo u Božjim rečima: „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su mi odmah razjasnile stvari. Bog ne određuje ishode ljudi na temelju toga koliko su za Njega propatili, kao ni na osnovu stepena njihovih kvalifikacija niti obima njihove dužnosti. Sve dok se istinski daju za Njega, streme ka istini, pokazuju Mu iskrenu pokornost, obavljaju svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom i istinski svedoče o Njemu, On će ih odobravati. Ali ja nisam razumeo Njegovu nameru i nisam znao kakvu On vrstu ljudi spasava. Uvek sam verovao da će me Bog odobravati ako Mu se dajem, ako mogu da istrpim i platim cenu i ako puno radim. Ali, pošto sam stario i nisam mogao da radim tako naporno kao mladi ljudi, već sam otpisao sopstveno spasenje. Zarobio sam se u negativnosti i pogrešnim razumevanjima; bio sam tako buntovan prema God! Istina, iako sam bio star i nisam mogao da obavljam toliko dužnosti kao mladi, Bog meni nije postavljao iste zahteve. On mi takođe nije uskraćivao priliku da stremim ka istini niti da obavljam svoju dužnost. Moj um i pamet još uvek su bili netaknuti; još uvek sam mogao da čitam Božje reči i da radim sve što sam mogao u svojoj dužnosti. Ali ne tražeći Božju nameru, označio sam sebe kao starog i beskorisnog, kao da sam izgubio Božju naklonost. Nije li to bilo donošenje pretpostavki o Bogu? Bog nikada nije rekao da će obavljanje puno dužnosti doneti čoveku spasenje niti da će, kada neko ostari, On da ih ukloni ili uskrati im spasenje. Bio je zapravo kristalno jasan o tome kako bi stariji ljudi trebalo da teže istini i da pristupe svojoj dužnosti. Sve dok sam odan i pokoran do kraja i mogu da nastojim da volim Boga, mogu da se nadam spasenju. Bilo je glupo od mene što nisam posmatrao stvari na temelju Božjih reči. Gledao sam na sopstvene predstave i zamisli kao na istinu, pa sam sve vreme imao pogrešno razumevanje Božje namere. Shvativši to, imao sam grižnju savesti i stao sam pred Boga u molitvi: „O Bože! Neću više biti negativan i buntovan zbog svojih pogrešnih shvatanja. Sve dok budem sposoban da obavljam svoju dužnost još jedan dan, težiću da napredujem i dati sve od sebe da stremim ka istini.” Molitva i vođstvo Božjih reči doneli su mi određenu utehu – nisam više bio toliko uzrujan. Pomislio sam: „Sve dok mi je razum netaknut i još uvek mogu da se krećem, oslanjaću se na Boga kako bih bio dobar domaćin svojoj braći i setrama, trudiću se najbolje što mogu u svojoj dužnosti i iskreno ću služiti Bogu.”

Ali još uvek nešto nisam razumeo. Zašto sam postao negativan kada sam video da nisam sposoban kao mladi ljudi, do te mere da sam čak pomislio da izdam Boga? Koji je bio glavni uzrok toga? U svom traženju, pročitao sam ovo u Božjim rečima: „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Antihristi u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). „Antihristi svoju dužnost smatraju transakcijom. Obavljaju je sa namerom da zaključe transakciju i steknu blagoslove. Misle da treba da veruju u Boga radi sticanja blagoslova i da je i prikladno da kroz vršenje svoje dužnosti steknu blagoslove. Oni izvrću pozitivnu stvar kao što je obavljanje dužnosti i omalovažavaju značaj, pa čak i opravdanost, obavljanja dužnosti stvorenog bića; dužnost koju stvorena bića prirodno treba da obavljaju pretvaraju u transakciju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Video sam iz Božjih reči da antihristi veruju u Boga samo da bi primili blagoslove; njihov transakcijski stav se nikada ne menja i neće odustati bez obzira koliko teške ili jadne stvari postale. Ako izgube svaku nadu da će biti blagosloveni, to im je kao da su izgubili život u potpunosti. Smatraju da je besmisleno da nastave da veruju u Boga i bore se protiv Njega i odupiru Mu se. Upoređujući se s Božjim rečima, shvatio sam da sam se ponašao upravo kao antihrist. Kada sam verovao u Gospoda, bio sam presrećan kada sam čuo da mi vera u Gospoda može doneti ulazak u carstvo nebesko. Smatrao sam da bi svaka patnja za Gospoda bila vredna truda radi zadobijanja blagodati u ovom životu, a zatim sticanja večnog života u svetu koji dolazi. Cilj mog verovanja bio je da budem blagosloven i da uđem u carstvo nebesko i mislio sam da će mi blagoslovi biti veći u budućnosti što se više budem žrtvovao i sebe davao. Nakon prihvatanja dela poslednjih dana Svemogućeg Boga, još više sam osećao da će se moj san da budem blagosloven ostvariti i imao sam više energije za svoju dužnost. Iako sam tada imao 66 godina, nisam uopšte na sebe gledao kao na starijeg čoveka. Jednostavno sam naporno radio u svojoj dužnosti. Vozio sam se biciklom na sve strane radi okupljanja, pa čak i da kasnije doživim moždani udar, nije me bilo briga. Samo sam želeo da dam sve od sebe u obavljanju svoje dužnosti, koristeći znoj i patnju kao kapital u zamenu za blagoslove. Ali kad sam video da sam ostareo i da više ne mogu da obavljam toliko dužnosti, da ne mogu da putujem naokolo kao nekad i da polako postajem nesposoban za bilo šta, osećao sam da su moji izgledi da budem blagosloven sve manji. Nisam hteo to da prihvatim. Iako nisam ništa govorio, u svom srcu sam krivio Boga; nisam hteo da prihvatim Božju suverenost, pa sam postao negativan, nerazborit i pružao sam otpor. Moj motiv verovanja je bio da budem blagosloven, a to je sklapanje dogovora sa Bogom. Nije li to antihristovo pogrešno gledište na verovanje u Boga? Izokrenuo sam nešto tako pozitivno i divno kao što je obavljanje dužnosti. Znao sam samo da koristim obavljanje svoje dužnosti i putovanja na sve strane kao način da trgujem s Bogom u zamenu za blagoslove carstva nebeskog, tretirajući svoju dužnost kao instrument i monetu za potkusurivanje da bih zadovoljio sopstvene ambicije i želje. Zaista me je ošamutila moja želja da budem blagosloven i mogao sam da razmišljam samo o ulasku u carstvo nebesko. Samo mi je stalo do toga da li ću biti blagosloven i kakvi će mi biti ishod i odredište. Nisam uopšte razmišljao o tome da se odužim za Božju ljubav niti da razumem Njegove iskrene namere. Da li sam ja uopšte imao savest? Bog mi je dao dah života i priliku da obavljam dužnost. To je već Njegova velika blagodat za mene. Ali i dalje sam se žalio Bogu, stalno sam pokušavao da se ubeđujem s Njim, bio sam negativan i pružao sam otpor. Bio sam toliko buntovan, pa čak i da mi je Bog oduzeo život, bila bi to Njegova pravednost. Shvativši sve to, molio sam se Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da me vodi kako bih odbacio svoje motive za blagoslove i pokorio se Njegovoj suverenosti i uređenjima. Pomislio sam na Božje reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su mi pomogle da se prizovem pameti. Shvatio sam da kada Bog određuje naš ishod i naše odredište, to nema nikakve veze s tim koliko smo za Njega žrtvovali ni davali sebe, niti koliko smo radili ili patili. Zasnovano je na tome da li smo zadobili istinu i promenili svoje naravi. Obavljanje mnogih dužnosti ne znači da posedujemo istinu niti da smo promenili svoju narav. Bez obzira na to koliko dužnosti obavljam, ključ je u tome da li sam na putu stremljenja ka istini. Ranije sam obavljao mnoge dužnosti i putovao na sve strane, ali nikada nisam tragao za istinom. Želeo sam da iskoristim svoje površne napore u zamenu za dobro odredište. Nisam video taj transakcijski, neprijateljski stav prema Bogu koji sam imao duboko u sebi. Na kraju, kada se moja želja da budem blagosloven raspršila, raspravljao sam se s Bogom i usprotivio Mu se. Istinu govoreći, ako samo trčim naokolo i dajem sebe bez stremljenja ka istini, mogu samo postati sebičniji i nadmeniji, a da nikad ne postignem promenu naravi. Na kraju bih se ubeđivao i raspravljao s Bogom oko posla koji sam obavio i postao sve više zao. Ovo je baš kao Pavle – mnogo je posla obavio i odlično ga je obavio, ali je taj posao obavio samo u zamenu za krunu pravednosti. To je uvek bila transakcija s Bogom. Nije se pokajao, čak ni na ivici smrti, i na kraju ga je Bog kaznio. S druge strane, Petar nije obavio mnogo posla, ali je u svojoj veri svim srcem stremio ka istini i u svemu je tražio Božju nameru i nastojao je da Mu se pokori. Nije imao uslove i nije razmišljao o tome da li će biti blagosloven. Na kraju je postigao vrhunsku ljubav prema Bogu i pokornost do smrti, zadobio je Božje odobravanje i On ga je usavršio. I Pavle i Petar su bili vernici, ali motivi njihovog stremljenja i stavovi prema stremljenju su se razlikovali, pa i njihovi ishodi. Iz ovoga možemo da vidimo da je Bog pravedan i da se možemo usaglasiti sa Božjim namerama samo ako stremimo ka istini i promeni naravi. Ono čemu sam težio i put na kome sam bio, bili su jednako apsurdni i pogrešni kao i Pavlovi, pa bi moj ishod sigurno bio isti. Na sreću, Božje reči su me prosvetile i vodile da razumem Njegovu nameru i stav koji treba da imam prema svojoj veri. Naučio sam i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, i da budem razumno stvoreno biće. To je Božja ljubav. Stanje mi se znatno poboljšalo nakon što sam razumeo Božju nameru, i bio sam Mu tako zahvalan. Posle toga, kada bi braća i sestre došli da se okupe, ponudio bih im gostoprimstvo. Kada ne bi došli, smireno bih čitao Božje reči i tragao za istinom u skladu sa svojim stanjem.

Jednog dana sam pročitao odlomak Božjih reči: „Bog radi više od pukog plaćanja cene za svaku osobu, decenijama, od njenog rođenja do danas. U Božjim očima, ti si na ovaj svet došao bezbroj puta i bezbroj puta si se ponovo ovaplotio. Ko je zadužen za to? Bog je zadužen za to. Ti ne možeš da znaš ove stvari. Svaki put kada dođeš na ovaj svet, Bog lično uredi stvari za tebe: On uredi koliko godina ćeš živeti, u kakvoj porodici ćeš se roditi, kada ćeš izgradi dom i karijeru, kao i šta ćeš raditi na ovom svetu i kako ćeš zarađivati za život. Bog uredi kako ćeš zarađivati da bi ti nesmetano mogao da ostvariš svoj zadatak u ovom životu. A što se tiče toga šta bi trebalo da radiš u sledećem ovaploćenju, Bog ti taj život uredi i isporuči u skladu sa onim što bi trebalo da imaš i sa onim što bi trebalo da ti se dȃ… Bog je za tebe uredio stvari mnogo puta i ti si najzad rođen u doba poslednjih dana, u tvojoj sadašnjoj porodici. Bog je za tebe uredio okruženje u kojim možeš da veruješ u Njega, dozvolio ti je čuješ Njegov glas i da se vratiš pred Njega, kako bi mogao da Ga pratiš i obavljaš dužnost u Njegovoj kući. Jedino si zahvaljujući Njegovom usmeravanju poživeo do današnjeg dana. Ti ne znaš koliko puta si se rodio među ljudima, ni koliko puta ti se izgled promenio, ni koliko si porodica imao, niti tokom koliko si doba i dinastija živeo – ali te je Božja ruka sve vreme podržavala i On je uvek pazio na tebe. Koliko se samo Bog muči radi jedne osobe! Neki ljudi kažu: ’Ja imam šezdeset godina. Šezdeset godina je Bog pazio na mene, štitio me i vodio. Ako, kada ostarim, ne budem mogao da ispunjavam dužnost i ne budem mogao ništa da radim – da li će Bog i dalje brinuti o meni?’ Zar nije glupo to reći? Božja suverenost nad čovekovim životom, Njegova briga o čoveku i Njegova zaštita čoveka ne traju samo jedan životni vek. Kada bi se to odnosilo na jedan jedini životni vek, na jedan jedini život, time se ne bi pokazalo da je Bog svemoguć i da ima suverenitet nad svim. Rad koji Bog ulaže i cena koju On plaća za neku osobu ne uređuju samo šta ta osoba radi u ovom životu, već za nju uređuju bezbroj života. Bog preuzima punu odgovornost za svaku dušu koja se ovaploti. On radi pažljivo, plaća cenu Svog života, usmerava svaku osobu i uređuje svaki od njenih života. Bog se na ovaj način muči i plaća cenu zarad čoveka i On mu daruje sve ove istine i ovaj život. Ako ljudi ne izvršavaju dužnost stvorenih bića u ovim poslednjim danima i ne vrate se pred Stvoritelja – ako, na kraju, bez obzira koliko života i generacija su proživeli, oni ne obavljaju valjano svoju dužnost i ako ne ispune Božje zahteve – zar ne bi njihov dug prema Boga tada bio prevelik? Zar oni ne bi bili nedostojni svih cena koje je Bog platio? Njima bi savest baš nedostajala, oni ne bi zaslužili da se zovu ljudima, pošto bi njihov dug prema Bogu bio prevelik. (…) Blagodat, ljubav i milost koje Bog pokazuje ljudima nisu tek nekakav stav – one su, takođe, činjenica. O kakvoj se to činjenici radi? O tome da Bog stavlja Svoje reči u tebe, prosvećuje te, kako bi ti mogao da vidiš šta je to divno u vezi sa Njim i u čemu je smisao ovog sveta, kako bi ti se srce ispunilo svetlošću, omogućivši ti da razumeš Njegove reči i istinu. Na ovaj način, ti nesvesno zadobijaš istinu. Bog mnogo radi na tebi na jedan stvaran način, čime ti omogućava da zadobiješ istinu. Kada zadobiješ istinu, kada zadobiješ večni život kao najdragoceniju stvar, udovoljeno je Božjim namerama. Kada Bog vidi da ljudi tragaju za istinom i da su voljni da sarađuju s Njim, On je srećan i zadovoljan. On tada zauzima stav i dok se drži tog stava, On započinje posao, odobrava čoveka i blagosilja ga. On kaže: ’Ja ću te nagraditi blagoslovima koje zaslužuješ.’ Onda ćeš zadobiti istinu i život. Kada spoznaš Stvoritelja i kada zadobiješ Njegovo uvažavanje, da li ćeš i dalje osećati prazninu u svom srcu? Nećeš. Osećaćeš se ispunjeno i imaćeš osećaj uživanja. Nije li upravo u tome značenje izraza da čovekov život ima vrednost? To je najvredniji i najsmisleniji život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Plaćanje cene da bi se zadobila istina je od velikog značaja”). Božje reči su za mene bile neverovatno utešne i dirljive. Nije bilo važno koliko godina imam niti kakvog sam zdravlja; sve dok volim istinu i tragam za njom, Bog me neće odbaciti. Nažalost, pogrešno sam razumeo Božju nameru. Mislio sam, budući da sam star i beskoristan, da više ne mogu obavljati toliko dužnosti. Mislio sam da bih se jednog dana mogao ozbiljno razboleti i iznenada umreti, bez nade u spasenje. Smatrao sam da nema više smisla da verujem u Boga i nisam želeo da težim napretku. Pod uticajem sopstvenih pogrešnih stavova, pogrešno sam razumeo Božju nameru. Utonuo sam u slabo i negativno stanje, a Sotona se sa mnom poigravao. Ranije nisam znao da, kao stvoreno biće, treba da se pokorim Bogu i udovoljim Mu. Bez tog saznanja, jednostavno sam zadržao svoju veru u zamenu za blagodat i blagoslove – sklapao sam dogovor s Bogom. Sad vidim da s takvim stremljenjem, čak i da poživim još sto godina, taj život ne bi imao ni smisao ni vrednost. Na primer, kada se Jov suočio sa svim tim nedaćama, on nijednom nije pomislio na to šta je dobio ili izgubio. Kada su mu izbili čirevi i život postao nepodnošljiv, nikada nije krivio Boga. Imao je istinsku veru u Boga, pokorio se Njegovoj suverenosti i uređenjima i hvalio ime Njegovo. Pred Sotonom je dao snažno svedočenje o Bogu i na kraju ga je Bog blagoslovio. Tu je i Petar, koji je čitavog života uvek težio da voli Boga i udovolji Mu. Bio je usredsređen na to da primenjuje Gospodove reči u svom stvarnom životu. Na kraju, bio je razapet naglavačke za Boga, pokazujući Mu svoju vrhunsku ljubav i apsolutno pokoravanje, i tako je proživeo smisleni život i zadobio Božje odobravanje. Sada sam shvatio da je način da, kao vernik, ne živim praznim životom, već životom koji ima smisla, to da težim da se pokorim Bogu i udovoljim Mu u svemu, da dobro obavljam dužnost stvorenog bića, da razumem i zadobijem istinu dok obavljam svoju dužnost i da dođem do toga da se pokorim Bogu i zavolim Ga. To je jedini način da se zadobije Božje odobravanje. Stalni pokušaji da sklopiš dogovor s Bogom i da naporno radiš i sebe daješ u zamenu za blagoslove carstva nebeskog, podlo je ponašanje i rezultira životom koji nema nikakvog smisla niti vrednost. Nisam smeo više da razmišljam o tome da li ću biti blagosloven u budućnosti ili ne. Treba jednostavno da stremim ka istini svakog dana koji mi je preostao, da dam sve od sebe da ispunjavam svoju dužnost oslanjajući se na Boga i da težim promeni naravi. Čak i ako se jednog dana ozbiljno razbolim i suočim sa smrću, bez mogućnosti da više obavljam svoju dužnost, opet bih se pokorio Božjim uređenjima. Ono na šta bi sada trebalo da se fokusiram jeste da dam sve od sebe da obavljam svoju dužnost i da ispunim svoju odgovornost u ovom životu. Šta god bio moj ishod, život ili smrt, zavisi od Božje suverenosti i uređenja. To nije nešto što bi ja, kao stvoreno biće, trebalo da razmatram. Osećao sam se mnogo opuštenije kada sam o tome razmišljao na taj način.

Nakon toga, redovno sam čitao Božje reči i svaki dan sam slušao himne. Kad bih shvatio da pokazujem iskvarenost, molio sam se, tragao za istinom, prepoznao svoje sotonske naravi i otvorio se traganju i razgovoru u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Postepeno sam zadobio ponešto od svega toga. Kada sam imao neku dužnost da obavim, obično sam se aktivno angažovao, a propovedao sam i jevanđelje ljudima oko sebe koliko god je to bilo moguće. Kad sam video da braća i sestre pišu članke o iskustvenim svedočenjima, i ja sam vežbao da pišem članke o svojim iskustvima da bih svedočio o Bogu. Čineći sve to, osećao sam se ispunjeno i spokojno.

Jednog sam dana čuo ovu himnu Božjih reči: „Stvoreno biće treba da je pod milošću Božjom”. Veoma me je ganula. Posebno me je dirnuo drugi odlomak koji pominje Petrovo iskustvo. Božje reči kažu: „U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, Bogu treba da udovoljiš na samom kraju i da svu svoju energiju utrošiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini u ime Boga? Stoga bi trebalo da se unapred prepustiš Bogu, kako bi On s tobom po Svojoj volji orkestrirao. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Odakle čoveku pravo da se žali?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Slušao sam je iznova i iznova, prosto je se nisam mogao zasititi. Svaki stih mi je bio inspirativan i dirljiv, i nisam mogao da sprečim suze koje su mi se kotrljale niz lice. Bio sam stvoreno biće koje je Sotona iskvario i koje je doživelo toliku starost, ali sam još uvek imao šansu da sledim Boga i doživim Njegovo delo, da obavljam svoju dužnost i svedočim za Boga. Kakav divan blagoslov! Sada, jedući i pijući Božje reči, spoznao sam sopstvene iskvarenosti i preokrenuo svoje sebične i podle motive za blagoslove. To je Božja milost! Hvaliću Boga do samog kraja, čak i da mi ništa ne da. Moj život će i dalje biti vredan toga! Težiću da budem stvoreno biće koje je razumno i pokorno Bogu. Bez obzira na to kakvo mi je zdravlje ili ishod, spreman sam da pustim da Bog orkestrira onako kako On želi.