Nekada sam bila zamenica načelnika ortopedskog odeljenja u bolnici. Četiri decenije bila sam potpuno posvećena svom poslu i stekla sam bogato kliničko iskustvo. Pacijenti i kolege su cenili moje medicinsko znanje, i gde god bih išla, ljudi su me poštovali i gledali s uvažavanjem. Osećala sam da se izdvajam iz mase i da sam iznad drugih ljudi. Nakon što sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, videla sam da su neka braća i sestre služili kao crkvene starešine i đakoni i da su često razgovarali sa drugima o istini kako bi pomogli u rešavanju problema. Neka braća i sestre su se bavili radom na izradi tekstova ili radom na produkciji video-zapisa. Stvarno sam im zavidela i mislila sam da ih ljudi sigurno visoko cene zbog toga što obavljaju te dužnosti. Potcenjivala sam dužnost domaćina ili bavljenje opštim poslovima jer sam smatrala da su to obične i anonimne dužnosti. Razmišljala sam: „Ja nikada ne bih mogla da obavljam tu vrstu dužnosti. Imam društveni status i dobro obrazovanje. Moja dužnost mora da odgovara mom identitetu i statusu.”

Nakon kineske Nove godine 2020. crkveni starešina mi je rekao: „Nekoliko sestara koje rade na izradi tekstova nemaju bezbedno mesto za boravak. Tvoja vera u Boga nije široko poznata, pa bi tvoja kuća trebalo da bude relativno bezbedna. Da li bi mogla da budeš domaćin tim sestrama?” Pomislila sam: „Spremna sam da obavljam svoju dužnost, ali kako može dostojanstvena zamenica načelnika poput mene, stručnjak u svojoj oblasti, da se svede na ulogu domaćina braći i sestrama, da se svakodnevno bavi šerpama i loncima i robuje pored šporeta? Zar to nije isto što i biti dadilja?” Nisam to želela i razmišljala sam: „Bilo koja dužnost ima više dostojanstva nego dužnost domaćina. Šta god da radite, morate mi dodeliti dužnost koja nosi status ili zahteva neku veštinu. Na taj način neću izgubiti dostojanstvo! Zar biti domaćin sestrama nije traćenje mog talenta? Kad bi moji prijatelji i porodica saznali da sam se odrekla statusa stručnjaka samo da bih ostala kod kuće i kuvala za druge ljude, zar se ne bi smejali do suza?” Što sam više o tome razmišljala, osećala sam sve veću ogorčenost. Ali tada je crkvi hitno bio potreban domaćin. Iako mi ta dužnost nije bila po volji, nisam mogla da je odbijem u tako kritičnom trenutku ⎯ to bi ukazalo na nedostatak ljudskosti. Kasnije mi je palo na pamet da mi je rast mali i da slabo razumem istinu. Ali ako stalno budem razgovarala sa ovim sestrama koje rade na izradi tekstova, mogla bih od njih da učim. Tada bi crkva možda mogla da mi dodeli i takvu dužnost. Biti domaćin sestrama bilo bi privremeno. Osim toga, u to vreme, finansijska korist rada u bolnici nije baš bila dobra i nisam želela da idem na posao. Zato sam dala otkaz i spremno preuzela dužnost domaćina.

Pre toga sam uvek bila zauzeta poslom i retko sam kuvala. Ali kako bih bila sigurna da sestre uživaju u ukusnim obrocima, posvetila sam se učenju kuvanja. Međutim, nakon što bih spremila hranu, nisam želela da je iznesem na sto jer sam uvek smatrala da radeći taj zadatak služim drugima. Dok sam radila u bolnici, drugi su mi pripremali obroke, kolege iz svakog odeljenja ustajale su da popričaju sa mnom kada bih se pojavila i svuda sam bila cenjena. A sada, svakog dana sam nosila kecelju i odeću umrljanu uljem, čistila masne šerpe i lonce, dok su sestre nosile čistu odeću i sedele ispred računara. Osetila sam bol u srcu i osećala sam se ogorčeno, pomislivši: „’Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih’, i ’svaka ptica svome jatu letu’. Kuvanje i obavljanje dužnosti domaćina su fizički poslovi i nisu na istom nivou kao ono što rade sestre.” Što sam više o tome razmišljala, to sam se gore osećala. To mi je ličilo na težak teret kojeg nisam mogla da se oslobodim i nisam želela da obavljam tu dužnost na duže staze. Pomislila sam: „Pisala sam medicinske radove i bila hvaljena u svojoj struci, pa moje veštine pisanja ne mogu biti loše. Ako uspem da napišem dobre članke o iskustvenom svedočenju, možda će starešina videti da imam talenat i dodeliti mi da radim na izradi tekstova.” Zato sam počela da ustajem rano i ležem kasno da bih pisala članke o svedočenju. Sestre su ih pročitale i rekle da je moje pisanje prilično dobro. Bila sam oduševljena i poslala sam članke starešini. Čekala sam i čekala, ali starešina mi i dalje nije dodelila da radim na izradi tekstova. Bila sam tako razočarana i postepeno sam izgubila polet za pisanje članaka.

Nekoliko dana kasnije, čula sam da je crkvi potrebno osoblje za produkciju video-zapisa, pa sam pomislila: „Produkcija video-zapisa je dužnost koja zahteva veštinu. Ovo je prilika, i ako uspem da naučim kako da pravim video-zapise, steći ću specijalizovanu veštinu.” Zato sam ponovo počela da ustajem rano i ležem kasno, posvećujući se učenju veština produkcije video-zapisa. Ali pošto sam starija, nisam mogla dovoljno brzo da radim da bih držala korak s mladima. Tako je i ta nada bila ugašena. Bila sam obeshrabrena. Činilo se da mi nije suđeno da dobijem neku dužnost „višeg ranga” i da sam zaglavljena obavljajući fizičke poslove. Osećala sam se zapostavljeno i nekoliko dana nisam dobro jela niti spavala. Takođe sam, usred kuvanja, stalno zaboravljala šta treba da radim i nisam mogla ni na šta da se skoncentrišem. Ponekad bih se posekla dok sam sekla povrće ili bih opekla ruku. Stalno su mi posuđe, činije i poklopci ispadali na pod, stvarajući užasnu buku koja bi me prestravila. Kada bi sestre čule galamu, odmah bi prekinule ono što rade i pohitale da mi pomognu da pospremim. Kada sam videla koliko ometam sestre dok obavljaju svoju dužnost, osetila sam veliku krivicu. Usred svoje muke, pomolila sam se Bogu: „O, Bože! Zbog toga što moram da budem domaćin ovim sestrama, stalno se osećam inferiorno u odnosu na druge ljude. Osećam se povređeno i ne mogu da se pokorim. Ne znam kako s tim da se nosim. Molim Te da me usmeriš.”

Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Ono što su Božje reči razotkrile savršeno je odražavalo moje stanje. Sebe sam smatrala stručnjakom visokog statusa koji je cenjen i poštovan gde god da ode. Na osnovu toga, osećala sam da se izdvajam iz mase. Kada sam dobila zadatak da budem domaćin sestrama, osećala sam kao da sam izgubila svoj status „stručnjaka” i da je to bila nepravda. Kroz osudu i razotkrivanje Božjih reči, shvatila sam da je razlog zbog koga sam toliko prezirala dužnost domaćina taj što sam na dužnosti uvek gledala iz perspektive nevernika. Posmatrala sam dužnosti hijerarhijski, kroz prizmu visoko i nisko rangiranih zadataka. Bila sam srećna da obavljam bilo koju dužnost koja bi mi donela priznanje i slavu, ali sam potcenjivala manje važne dužnosti. Zbog tih uskogrudih stanovišta, nevoljno sam obavljala svoju dužnost, a čak razmišljala i da je u potpunosti napustim. Uvidela sam da u obavljanju svoje dužnosti nisam ni najmanje uzimala u obzir Božje namere. Bilo je očigledno da sam samo želela da se izdvojim iz mase i stremim ka ugledu i statusu. Božja blagodat mi je dala priliku da obavljam svoju dužnost, ali sam bila izbirljiva i birala sam ono što se meni dopada. Zaista nisam imala ni trunke razuma. Kada sam to shvatila, osećala sam da sam toliko zadužena pred Bogom i prećutno sam odlučila da se smirim i dam sve od sebe u obavljanju svoje dužnosti.

Nakon toga, svesno sam jela i pila Božje reči i molila Mu se o svom stanju i uspela sam da se smirim i ugostim sestre. Ali ono što se zatim dogodilo ponovo me je uzdrmalo. Jedna od sestara kojoj sam bila domaćin bila je izabrana za starešinu crkve. Zaista sam joj zavidela i pomislila sam: „Vidim da se ljudi koji rade na izradi tekstova cene. Oni su na dobrom glasu i ističu se i čak mogu da postanu crkvene starešine. A pogledaj mene kako služim sestre; kakve šanse imam da se istaknem? Svakog dana nosim kecelju i stalno se osećam na ulje i isparavanje od kuvanja. Kad god izlazim da nabavim namirnice, plašim se da me neko koga poznajem ne prepozna i ne pita zašto jedna dobra doktorka s tako sjajnim medicinskim veštinama ne radi. Zato, svaki put kada izađem, ja pognem glavu, držim se zida i pokušavam neprimetno da prođem. Kada se vratim kući, konačno mogu da odahnem. Ranije bih u svakoj prilici stajala u prvom redu i često govorila na bini. I gde god bih išla, svi bi mi prilazili i pružali ruku. Ali sada nisam želela da me iko vidi, i kada bih kupovala povrće, osećala sam se kao da se šunjam.” Što sam više o tome razmišljala, to sam više patila u sebi. Nisam mogla a da se ne prisetim svoje nekadašnje slave u sekularnom društvu, a posebno sam čeznula za titulama poput „stručnjak”, „direktor” i „profesor”. Nisam mogla a da ne razmišljam o starešinama koje su me cenile, kolegama koji su me hvalili i pacijentima koji su me obasipali rečima zahvalnosti, zbog kojih sam osećala da živim pristojan i dostojanstven život. Osećala sam se kao da sam sa vrha sveta pala na dno, i pitala se kada će se moja trenutna dužnost završiti. Za mene je bilo nemoguće da ne budem tužna. Videla sam da sestre uživaju u obrocima, ali ja nisam imala apetit i ubrzo sam izgubila dosta kilograma. Tada sam dobila neočekivan poziv od direktora bolnice koji me je pozvao da se vratim na posao. To me je ponovo uzdrmalo i pomislila sam: „Bilo bi bolje da se vratim na posao, da živim tako da me ljudi cene i da povratim svoj ugled stručnjaka. Ali dužnost domaćina je prilično važna. Moram da budem kod kuće i da štitim bezbednost sestara, a kad bih se vratila na posao, ne bih više mogla da obavljam ovu dužnost.” Ubrzo sam se pomolila Bogu: „O, Bože! Ne mogu da se oslobodim statusa i slave iz prošlosti. Molim Te, usmeri me da spoznam sebe i pokorim se.”

Dok sam tragala, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Razmislite o tome – kako bi trebalo da pristupate čovekovim vrednostima, društvenom statusu i porodičnom poreklu? Koji je ispravan stav koji treba da zauzmete? Pre svega, iz Božjih reči treba da vidite kako On pristupa ovim pitanjima; jedino na taj način razumećete istinu i nećete činiti ništa što je suprotno istini. Kako, dakle, Bog gleda na nečije porodično poreklo, društveni status, stečeno obrazovanje i bogatstvo koje ta osoba poseduje u društvu? Ako stvari ne posmatraš na osnovu Božjih reči, ako ne možeš da staneš na stranu Boga i da prihvatiš stvari od Boga, onda će način na koji posmatraš stvari umnogome odstupati od onoga što Bog namerava. Ako se tvoj način posmatranja ne razlikuje puno od Božjeg, uz jedva primetna odstupanja, to ne predstavlja problem; ali, ako stvari posmatraš na način koji je potpuno protivan Božjim namerama, onda je to u neskladu sa istinom. Što se Boga tiče, jedino od Njega zavisi šta će i koliko toga dati ljudima, pa i status koji ljudi imaju u društvu takođe određuje Bog i nipošto ga ljudi ne mogu sami izmišljati. Ako neko zbog Boga trpi bol i siromaštvo, da li to znači da se ta osoba ne može nadati spasenju? Ako ima malu vrednost i nizak položaj u društvu, znači li to da je Bog neće spasiti? Ako ima nizak društveni status, da li joj je onda status nizak i u Božjim očima? Ne mora da znači. Od čega ovo zavisi? Zavisi od puta kojim ta osoba ide, od onoga čemu teži i od njenog stava prema istini i Bogu. Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, veličaju i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. Zašto, dakle, Bog ljude posmatra na ovaj način? Zašto Bog smatra prizemnom jednu tako ’plemenitu’ osobu, osobu s tako visokim društvenim statusom, koju toliki ljudi veličaju i dive joj se i koja čak ima tako visok prestiž? Zbog čega Bog ljude posmatra na način koji je potpuno suprotan načinu na koji ljudi posmatraju druge ljude? Da li Bog Sebe namerno suprotstavlja ljudima? Nipošto. Bog to radi zato što je On istina, On je pravednost, dok je čovek iskvaren i ne poseduje ni istinu ni pravednost; Bog čoveka ocenjuje prema vlastitom merilu, a merilo kojim On ocenjuje čoveka jeste istina” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Božje reči su unele vedrinu u moje srce. U korenu moje patnje bilo je to što nisam posmatrala stvari na osnovu Božjih reči i istine. Umesto toga, koristila sam Sotonino gledište da rangiram dužnosti kao visoke ili niske, i da uspostavim hijerarhiju činova, i koristila sam društveni status, ugled, obrazovanje i profesionalna dostignuća kao standarde za uspeh. Pod uticajem tih gledišta, smatrala sam sebe plemenitom i iznad drugih. Mislila sam da sam stručnjak s visokim statusom i dobrim položajem, da se ističem iz mase i da sam bolja od drugih ljudi. Čak i nakon što sam počela da verujem u Boga, zadržala sam to gledište. Zato sam dužnosti starešine i delatnika, kao i one koje zahtevaju posebne veštine, smatrala važnim. Ali su za mene dužnost domaćina ili obavljanje opštih poslova bili nevažni, i smatrala sam da su to dužnosti niskog položaja koje nisu bile u skladu s mojim društvenim statusom. Kada je starešina želeo da budem domaćin sestrama, nisam mogla da se pokorim. Dok sam obavljala svoju dužnost, nedostajao mi je moj nekadašnji ugled, pa nisam mogla dobro da jedem i spavam. Bila sam uznemirena i mnogo sam smršala. To je bilo nepodnošljivo bolno. Ali kroz razotkrivanje i sud Božjih reči, videla sam Njegovu pravednost. Bogu nije važno da li je čovekov status visok ili nizak, niti su mu važne njegove kvalifikacije ili obrazovni stepen. Bogu je važno da li ljudi streme ka istini i kojim putem idu. Bez obzira na to koliko je čovekov status visok ili koliko su velika njegova akademska dostignuća i ugled, ako ne voli istinu i oseća odbojnost prema njoj, on je u Božjim očima nisko rangiran. Bog ceni one koji streme ka istini i koji je zadobijaju, čak i ako nemaju nikakav status. Naučila sam da, bez obzira na to koliko ljudi me podržava i hvali, i bez obzira na to koliko je moj status visok, ako ne mogu da se pokorim Bogu i obavljam dužnost stvorenog bića, potpuno sam bezvredna.

Kasnije sam se pitala zašto, uprkos tome što sam jasno znala da imam pogrešan stav, i dalje nisam mogla da prestanem da težim ka dužnostima koje su prestižnije i zbog kojih bih se istakla. Dok sam tragala, ugledala sam odlomak Božjih reči koji je glasio: „Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatila sam da me je Sotona obmanjivao i sputavao slavom i dobiti, držeći me čvrsto pod svojom kontrolom. Od malena sam prihvatala ono što su mi usadili moji roditelji, što su me podučavali u školama i što mi je prenosilo sekularno društvo, poput: „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Oni koji se bave umnim radom vladaju drugima, dok su fizički radnici u vlasti drugih.” Veoma rano, ove sotonske filozofije i zablude pustile su koren u mom srcu. To me je navelo da smatram slavu i dobit ispravnim ciljevima u životu, i da mislim da, ako ih postignem, drugi ljudi će me ceniti i podržavati. Zbog toga, bilo da je u pitanju škola, društvo ili crkva, vrednovala sam čin i status. Naporno sam radila na razvijanju stručnih veština, nadajući se da ću dostići viši status i ugled u grupi. Smatrala sam da je to jedini način života koji odražava vrednost mog postojanja. Kada nisam mogla da postignem slavu i status, osećala sam da budućnost izgleda sumorno i bedno i bila sam ravnodušna prema obavljanju svoje dužnosti. Status, slava i dobit bili su poput okova, neprestano su me kontrolisali, tako da nisam mogla a da ne izbegavam i ne izdajem Boga. Takođe sam shvatila da, iako se činilo da je biti domaćin sestrama nešto prilično obično, to okruženje mi je pomoglo da prepoznam svoje pogrešno gledište o tome čemu treba stremiti, i da u obavljanju svoje dužnosti budem u stanju da stremim ka istini i oslobodim se okova slave i dobiti. Kada sam razumela Božje dobre namere, zahvalila sam Mu iz dubine srca i bila sam ispunjena kajanjem. Molila sam Mu se: „O, Bože, hvala Ti što si postavio ovo okruženje da otkrije moje pogrešno gledište prema težnji. Želim da se pokajem i prestanem da težim ka statusu i ugledu. Želim da se pokorim i da valjano obavljam svoju dužnost.” Tada sam ljubazno odbila ponudu bolnice i nastavila da ostajem kod kuće i obavljam svoju dužnost.

Nakon toga sam pročitala još dva odlomka Božjih reči: „Kakvu vrstu osobe Bog želi? Da li On želi osobu koja je veličanstvena, poznata, plemenita i značajna na svetskom nivou? (Ne.) Kakvu, dakle, osobu Bog želi? (Onu koja sa obe noge čvrsto stoji na zemlji i koja ispunjava ulogu stvorenog bića.) Da, i šta još? (Bog želi poštenu osobu koja Ga se plaši i koja se kloni zla i koja Mu se pokorava.) (Nekoga ko je po svim pitanjima uz Boga i ko teži ka tome da voli Boga.) Ovi odgovori su takođe tačni. Želi sve one koji su istog srca i uma sa Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”). „Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Shvatila sam da Bog ne želi ljude koji su uzvišeni. On želi ljude koji mogu da ispune dužnost stvorenog bića stojeći s obe noge čvrsto na zemlji. Iako sam imala određeni identitet i status u sekularnom svetu, moje razumevanje istine bilo je previše plitko. Biti starešina i delatnik ili baviti se izradom tekstova zahteva razumevanje istine, i to se ne može postići samo statusom, znanjem i obrazovanjem. Trebalo bi da budem razumna i da obavljam bilo koju dužnost koju sam sposobna da radim. Pošto je moj dom bio pogodan za obavljanje dužnosti domaćina, trebalo bi da ugostim sestre na skroman način i da dam sve od sebe da stremim ka istini. Takav razum bi trebalo da posedujem. Bez obzira na to koju dužnost obavljamo, iako se nazivi i zadaci razlikuju, identitet i suština stvorenog bića ostaju nepromenjeni. Ranije sam imala uzvišeno mišljenje o sebi i mislila sam da sam veoma plemenita. Uvek sam na sebe gledala kao na stručnjaka i poznatog lekara, kao da sam bolja od svih drugih. Smatrala sam da je obavljanje dužnosti domaćina braći i sestrama niskog statusa i čeznula sam za prestižnijom i uglednijom dužnošću. Imala sam osećaj da je trava uvek zelenija s druge strane i nisam mogla da ostanem prizemna i obavljam svoju dužnost kako treba. U svom srcu sam se čak suprotstavljala Bogu. Bila sam toliko nadmena da sam postala potpuno nerazumna. Setila sam se Jova, koji je bio najveći među ljudima na istoku. Imao je visok status i veliki ugled, ali sebe nije gledao kroz prizmu statusa niti mu je bio bitan ugled koji mu je taj status donosio. Bez obzira na to da li je imao status ili ne, Jov je bio u stanju da se boji Boga i da Ga poštuje kao velikog. Jov je bio razuman. Iako se ne mogu uporediti sa Jovom, želim da sledim njegov primer i da težim tome da budem kvalifikovano stvoreno biće. Kada sam prestala da težim slavi, dobiti i statusu, moj stav se takođe promenio. Uvidela sam da je svaka dužnost važna i čak nezamenjiva. Ako niko ne preuzme dužnost domaćina, braća i sestre neće imati odgovarajuće okruženje u kojem mogu da se osećaju spokojno i obavljaju svoje dužnosti. Nakon toga, svesno sam se trudila se da se pobunim protiv sebe, i posvetila sam se pripremanju dobrih obroka i očuvanju bezbednosti sestara kako bi mogle da obavljaju svoje dužnosti u miru. Postepeno, više nisam osećala nikakvu razliku u statusu među nama, i tiho sam u sebi pevušila himne dok sam kuvala. Kada bih završila s poslom, molitveno sam čitala Božje reči, smirivala svoje srce i razmišljala o onome što sam naučila kroz svoje iskustvo, a zatim sam pisala članke o svom iskustvenom svedočenju. Svakog dana vodim prilično ispunjen život. Osećam da na taj način živim u miru i da je moje srce oslobođeno.