U oktobru prošle godine, otpuštena su dva nadzornika za rad na produkciji video-zapisa. Razlog je taj što je naš starešina neprestano naglašavao važnost tog posla, ali oni ništa nisu smatrali hitnim. Prosto su se bavili opštim pitanjima i nisu rešavali nikakve probleme, niti su zapravo učestvovali u produkciji video-zapisa, što je usporavalo rad. Starešina je bio veoma ljut i rekao je da su ljudi poput njih nepouzdani i neodgovorni, ne angažuju se na poslu i nisu pogodni da budu nadzornici, pa ih je otpustio. Bila sam šokirana kad sam to čula. Mislila sam da oni normalno obavljaju svoju dužnost. Iako su bili pomalo neefikasni, pasivni i nisu preuzimali teret, to nije bilo toliki problem. Svi su takvi, donekle. Jesu li oni zaista zaslužili da zbog toga budu otpušteni? Kasnije nas je starešina pitao kako obično obavljamo svoje dužnosti: Da li ulažemo napore, dajemo sve od sebe i zaista radimo marljivo? Pokušavamo li da budemo što je moguće više efikasni i produktivni? Ta pitanja su me unervozila i nisam se usuđivala da podignem glavu. Znala sam da ni približno ne zadovoljavam te standarde i kad sam čula da je starešina za te nadzornike rekao da se „ne angažuju”, da „ništa ne smatraju hitnim” i da „ne preuzimaju teret”, postala sam još nervoznija. Shvatila sam da sam i ja tako obavljala svoju dužnost. Starešina mi je dao zadatak da pratim rad na produkciji video-zapisa i u početku sam tragala za načelima, učila relevantne veštine i razmišljala kako da brzo obavim taj posao. Ali nakon nekoliko dana, počela sam da razmišljam: „Video-produkcija je prilično kompleksna. Tek sam počela i još uvek ima mnogo toga što mi je nepoznato; problemi su nezaobilazni. Radiću samo ono što umem. Svakako će to na kraju starešina da proveri. Čak i ako postoje problemi, on će razumeti.” Zato sam samo rutinski odrađivala stvari svakog dana. Rekla sam da cenim hitnost u radu, ali kad nas starešina nije pritiskao, naš napredak bi se usporio, a da ja to nisam ni primetila. Posao koji je mogao da se uradi za nedelju dana trajao je dvaput duže, a i prestala sam da pratim rad na zalivanju za koji sam bila zadužena. Ponekad bih osetila krivicu, ali pošto posao nije mnogo kasnio, nisam brinula zbog toga. Kasnije mi je starešina dodelio drugi posao i ja sam zadržala isti stav. Iako sam spolja izgledala uposleno, nisam imala nikakav osećaj hitnosti niti sam rešavala mnoge stvarne probleme. Ponekad bih se zapitala: „Odgovorna sam za više poslova, pa bi moj raspored trebalo da bude ispunjeniji i trebalo bi da brinem o više stvari i da budem pod većim stresom. Zašto se ne osećam tako? Ja se, u suštini, osećam vrlo opušteno.” Razmišljala sam o tome da svoje vreme isplaniram mudrije. Sa tešnjim rasporedom, bila bih efikasnija i odradila više posla. A onda sam pomislila: „Već sam prilično zauzeta. Zašto bih toliko od sebe zahtevala?” Zato sam odustala od te ideje. Nisam osećala nikakvu hitnost u svojoj dužnosti dok dvoje nadzornika nije otpušteno. Starešina nam je postavio dva standarda za naše dužnosti: da ulažemo napore i dajemo sve od sebe i budemo što je moguće više efikasni i produktivni. Ja nisam ostvarivala nijedan od ta dva standarda. U svojoj dužnosti sam bila uglavnom nepouzdana i površna. Nisam bila odana, a kamoli da sam imala bogobojažljivo srce. Osetila sam da me steže neopisiv strah. Ako bi starešina otkrio moj stav, da li bih ja bila sledeća koja će biti premeštena ili otpuštena? Ako se ne popravim, mogla bih svakog trena da budem razotkrivena. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, bila sam tako nepouzdana u svojoj dužnosti u poslednje vreme. Plašim se da ću jednog dana biti razotkrivena i isključena. Ali sam trenutno samo uplašena i zabrinuta i nemam istinska znanja niti mržnju prema svojoj iskvarenoj naravi. Molim Te, povedi me da spoznam sebe i ispravim svoje pogrešno stanje.”

Kasnije sam se zapitala: „Zašto me je otpuštanje ovo dvoje nadzornika toliko uplašilo i zašto sam se čuvala Boga?” Shvatila sam da je to delom zato što nisam shvatala suštinu njihovih problema. Mislila sam da njihovi problemi nisu tako ozbiljni pa nisam bila u stanju da istinski prihvatim to što im se dogodilo. Pronašla sam odgovarajuće Božje reči za ovaj problem. Božje reči kažu: „Svi Božji izabranici sada praktično obavljaju svoje dužnosti, a Bog to vršenje dužnosti koristi da bi jednu grupu ljudi usavršio, a drugu isključio. Kroz obavljanje dužnosti se, dakle, otkriva kojoj vrsti ljudi svaka osoba pripada, i svi obmanjivači, bezvernici i zli ljudi razotkrivaju se i isključuju dok obavljaju svoju dužnost. Pošteni su oni ljudi koji odano obavljaju svoju dužnost; ljudi dosledni u svojoj površnosti spadaju u lažljivce i prepredenjake, i oni su bezvernici; a oni koji vršenjem svoje dužnosti izazivaju prekide i ometanja pripadaju grupi zlih ljudi i antihrista. U ovom trenutku, mnogi ljudi koji obavljaju dužnosti još uvek su opterećeni najraznovrsnijim problemima. Neki su, pri obavljanju svojih dužnosti, veoma pasivni, stalno sede i nešto čekaju, večito se oslanjajući na druge. Kakav je to stav? Oni su, naprosto, neodgovorni. Božja kuća je za tebe uredila neku dužnost, a ti se danima oko toga premišljaš i nijedan konkretan posao ne obaviš. Nikad nisi na svom radnom mestu, pa ljudi ne mogu da te nađu kad se suoče s nekim problemom koji treba rešiti. Nisi spreman da poneseš breme tog posla. Ako se neki od vođa bude raspitivao u vezi s tim poslom, šta ćeš mu kazati? Ti trenutno ne radiš baš ništa. Potpuno si svestan da si za taj posao ti odgovoran, ali ga ipak ne izvršavaš. O čemu, zaboga, razmišljaš? Da li je to što ništa ne radiš posledica tvoje nesposobnosti za taj posao? Ili je to samo posledica tvoje pohlepe za udobnošću? Kakav je tvoj stav prema vlastitoj dužnosti? Ti samo pričaš o rečima i doktrinama i milozvučno govoriš, ali ne obavljaš nikakav stvarni posao. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, treba da podneseš ostavku. Nemoj zauzimati položaj na kojem ništa ne radiš. Zar time ne nanosiš štetu izabranom Božjem narodu i zar ne ugrožavaš rad crkve? Po tome kako govoriš, reklo bi se da razumeš svakovrsne doktrine, ali kad treba da obaviš neku dužnost, površan si i krajnje nesavestan. Da li je to iskreno davanje sebe Bogu? Neiskren si kada je reč o Bogu, a ipak glumiš nekakvu iskrenost. Jesi li u stanju da Ga obmaneš? Po načinu na koji obično govoriš, čini se da u tebi ima toliko vere; hteo bi da budeš stub crkve i njen kamen temeljac. Ali, kad treba da obaviš neku dužnost, i palidrvce je korisnije od tebe. Nije li to pokušaj svesnog obmanjivanja Boga? Znaš li šta će ispasti od tvog pokušaja da obmaneš Boga? On će te se gnušati, odbaciće te i isključiti! Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čoveku treba samo poveriti neku dužnost i ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Božje reči su to razjasnile: Oni koji su uvek površni, nepouzdani i zadovoljni samo time da izvlače korist od crkve sa tako malo sopstvenog rada imaju lošu ljudskost, nepouzdani su i lažljivi po prirodi i ne daju se istinski za Boga. Na kraju ih Bog sve isključuje. Bog je pravedan. On odlučuje o kraju svake osobe na osnovu njenog stava prema svojoj dužnosti. Pomislila sam na ono dvoje otpuštenih nadzornika. Oni su bili zaduženi za tako važan posao, ali su samo preuzeli na sebe zvanje „nadzornika”, ali ne i teret i svoju dužnost su obavljali rutinski svakog dana, ne ispitujući razloge zbog kojih je njihov rad tako neefikasan, kakve probleme drugi imaju u svojim dužnostima niti kako bi trebalo da vode ili prate rad. Drugi su ih neprestano podsećali da budu preduzimljiviji, da mudro planiraju posao i unaprede svoju efikasnost. Oni su obećavali da će to učiniti, ali nisu ništa promenili. Bili su pasivni i morao je neko da ih podseća da rade svoj posao. Jedna od njih je posebno bila učtiva i nadarena i imala je kov, ali nakon više od mesec dana kao nadzornica i dalje nije znala osnovne stvari o poslu, niti kako da ga raspodeli. Bila je površna i neodgovorna. Razmišljala sam o tome kako Božje reči jasno govore o odgovornostima starešina i kako je naš starešina često govorio o važnosti dužnosti. Oni su znali sve to, a ipak su bili površni. Nisu bili ljudi koji su voleli istinu i stremili ka njoj i uopšte nisu imali bogobojažljivo srce. Setila sam se da Bog kaže: „Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Ranije sam mislila da samo oni koji odbijaju da obavljaju dužnosti izdaju Boga, ali sam iz Božjih reči shvatila da kad ti crkva dodeli važan zadatak, a ti si lenj, nemaran, uvek imaš površan stav i nanosiš štetu radu, to je nemarnost i izdaja. Nije starešina bio strog što je otpustio ove nadzornike. Bilo je to u skladu sa Božjim rečima i načelima. Tada nisam bila u stanju da to prihvatim jer nisam stvari posmatrala u skladu sa Božjim rečima, zbog čega sam se čuvala od Boga. Bila sam istinski neupućena. Shvatila sam da se ponašam kao i oni, pa sam morala brzo da razmislim o problemima u sopstvenoj dužnosti.

Kasnije sam našla Božje reči za primenu i ulazak, koje su u vezi sa mojim stanjem i stavom prema dužnosti. Božje reči kažu: „Ako nisi prilježan u čitanju Božjih reči i ne razumeš istinu, onda nisi u stanju da se zamisliš nad sobom. Zadovoljićeš se time da uložiš simboličan trud, da ne činiš nikakvo zlo ili prestup i iskoristiš to kao kapital. Provodićeš svaki dan u zbrci, živećeš u stanju konfuzije, radićeš stvari tek da ispuniš plan i nikada svim srcem nećeš sebe ispitivati niti se potruditi da samog sebe upoznaš. Uvek ćeš biti površan. Na taj način nikada nećeš obavljati svoju dužnost prema zadovoljavajućim merilima. Da bi uložio sav svoj trud u nešto, prvo moraš da uđeš u to svim srcem. Tek kada svim srcem uđeš u nešto, moći ćeš da uložiš sav svoj trud i daš sve od sebe. Danas, postoje oni koji su počeli da prilježno obavljaju svoju dužnost, počeli su da razmišljaju o tome kako da valjano obavljaju dužnost stvorenog bića da bi udovoljili Božjem srcu. Nisu negativni i lenji, niti pasivno čekaju da im Svevišnji izda naređenja, već preuzimaju inicijativu. Sudeći po tome kako obavljate svoju dužnost, nešto ste uspešniji nego ranije; iako to i dalje nije zadovoljavajuće, ipak ste malo napredovali, što je dobro. Ne smete se zadovoljiti postojećom situacijom, već morate da tražite i nastavite da napredujete i tek tada ćete bolje obavljati svoju dužnost i uspeti da zadovoljite odgovarajući standard. Međutim, kada neki ljudi obavljaju svoju dužnost, nikada se ne trude do kraja i ne daju sve od sebe, već ulažu tek 50-60 odsto truda i snalaze se dok ne završe ono što rade. Nikada ne uspevaju da ostanu normalni: kada niko ne motri na njih, niti im daje podršku, postaju aljkavi i malodušni. Kada postoji neko da razgovara o istini u zajedništvu, odmah se trgnu; ako im se, pak, neko vreme u zajedništvu ne govori o istini, postaju ravnodušni. U čemu je problem kada se stanje kod tih ljudi naizmenično smenjuje na ovakav način? Ljudi postanu takvi onda kada nisu stekli istinu i povode se strastima, što je izuzetno teško održati: mora da postoji neko ko će im propovedati i razgovarati sa njima svakog dana. Jednom kada više nema nikog da ih zaliva i opskrbljuje, niti da ih podrži, srce im se opet ohladi i ponovo popuštaju. A kada im srce popusti, ti ljudi slabije obavljaju svoju dužnost. Ako se više trude, postaju efikasniji, postižu bolje rezultate u obavljanju svojih dužnosti i više dobijaju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Iz Božjih reči sam naučila da moramo da preuzimamo inicijativu kako bismo na pravi način obavljali svoju dužnost. Moramo biti voljni da radimo naporno, da patimo i platimo cenu. Isto tako, moramo da se trudimo najviše što možemo u svemu, da se dajemo svim srcem, ispunjavamo svoje obaveze i postižemo rezultate, a ne samo da otaljavamo posao. To znači obavljati dužnost na pravi način. Kad me je starešina zadužio za rad na produkciji video-zapisa, u početku sam želela da unapredim praćenje rada i zaista sam učila veštine i načela, ali nakon nekog vremena, zaključila sam da je rad na produkciji video-zapisa vrlo težak. Tek sam bila počela, bilo je još puno toga što nisam znala i trebalo je da patim i platim cenu, pa sam počela da zabušavam i nisam prenatrpavala svoj raspored. Iako sam izgledala zauzeto svakog dana, nisam radila efikasno i nisam završavala puno stvarnog posla. Čak sam imala vremena da razmišljam o tome šta ću da jedem ili pijem, a kad je bilo vremena, odmarala sam, išla u šetnju ili se zabavljala. Imala sam zvanje nadzornika, ali sam u svojoj dužnosti bila besposlenija od drugih. Kad bih naišla na teškoće u radu, nisam razmišljala o tome da tražim načela ili da nađem nekog ko je to shvatao da mi pomogne, već sam za cilj imala „dovoljno dobro” i „manje-više”, a onda ostavljala da starešina sve to pregleda. Zbog toga što sam bila površna i što nisam tražila stvarne rezultate u svojoj dužnosti, starešina bi uvek mogao da nađe probleme u mom radu i moralo je da se šalje nazad na doradu, što je usporavalo naš napredak. Nisam ulagala sve svoje napore u svojoj dužnosti, a kamoli celo srce. Obavljala sam posao na površan, pokvaren način i nisam istinski plaćala cenu. Čak i kad bih se malo potrudila, nisam dobijala stvarne rezultate. Kakvo je to obavljanje dužnosti? Jasno je da sam obmanjivala i lagala Boga! Osećala sam strašnu krivicu kad sam to shvatila. Crkva me je obučavala da budem nadzornik nadajući se da ću biti odgovorna i posao crkve obavljati na pravi način, ali ja sam samo zabušavala. Bila sam istinski bezdušna. Prema svojoj dužnosti sam se ophodila kao nevernik koji radi za šefa, a službovanje mi je bilo ispod svakog nivoa. Setila sam se odlomka Božjih reči: „Standard koji Bog zahteva za vršenje dužnosti jeste da vršenje bude ’primereno’. Šta znači da bude ’primereno’? To znači ispuniti Božje zahteve i udovoljiti Mu. Bog mora da kaže da je to primereno i On to mora da odobri. Tek tada će vršenje tvoje dužnosti biti primereno. Bez obzira na to koliko dugo obavljaš svoju dužnost ili koliku si cenu platio, ako Bog kaže da nije primereno, onda nije primereno. Šta će onda biti rezultat toga? Sve će biti svrstano u službovanje. Samo će mali broj službenika, oni odanog srca, biti pošteđeni. Ako nisu odani u svom službovanju, onda nema nade da će biti pošteđeni. Iskreno rečeno, biće uništeni u katastrofi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). Božje reči su me navele da shvatim da ne zadovoljavam ni osnovne standarde savesti u svojoj dužnosti. Bog je mrzeo ovakav stav koji me je učinio nedostojnom spasenja. Otpuštanje ovo dvoje nadzornika bilo mi je opomena. Shvatila sam da oni koji su površni i nemarni u svojoj dužnosti ne opstaju dugo u crkvi. Na kraju budu razotkriveni i isključeni. Iako sam ja obavljala dužnost u crkvi, to nije značilo da sam je obavljala na pravi način. Ako ne popravim svoje stanje što je pre moguće, čak i ako me crkva ne isključi, Bog će me isključiti. O tome odlučuje Božja pravedna narav. Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Bože, ne plaćam istinsku cenu u svojoj dužnosti, mnogo sam površna i mnogo se kajem. Sada shvatam koliko je opasno moje stanje i da ne mogu da ostanem pri ovakvom stavu prema svojoj dužnosti. Želim da se pokajem na pravi način i da svoju dužnost obavljam najbolje što mogu.”

Nakon toga sam se zapitala: „Ponekad znam koliko su važne moje obaveze, ali često ne mogu da ne zabušavam i ne želim da plaćam cenu u svojoj dužnosti. Koji je razlog tome?” Pročitala sam Božje reči: „Kakva ispoljavanja i karakteristike pokazuju oni koji su suviše lenji? Kao prvo, oni sve rade površno, laganim tempom, razvlače se, odmaraju se i odugovlače kad god je to moguće. Kao drugo, oni ne obraćaju pažnju na rad crkve. Po njima, ko kod voli da se brine o takvim stvarima, može to i da radi. Oni neće. Kada se brinu o nečemu, to je radi sopstvene slave, dobitka i statusa – za njih je jedino važno da imaju koristi od statusa. Kao treće, oni zaziru od poteškoća u svom poslu; ne mogu da prihvate da im posao bude imalo zamoran, postaju vrlo ogorčeni ako jeste i nisu u stanju da podnesu poteškoće ni da plate cenu. Kao četvrto, nisu u stanju da istraju u bilo kom poslu koji obavljaju, već uvek odustanu na pola puta i nisu u stanju da istraju do kraja. Ako su u tom trenutku raspoloženi, mogu da iz zabave obave neki posao, ali ako nešto zahteva dugotrajnu posvećenost, ako ih okupira, ako zahteva puno razmišljanja i telesno ih zamara, tokom vemena će početi da gunđaju. Primera radi, neke starešine su zadužene za rad crkve i u početku je taj posao za njih nešto novo i sveže. Vrlo su motivisani da razgovoraju o istini i kada vide da braća i sestre imaju probleme, u stanju su da im pomognu i da reše te probleme. Ali nakon što izdrže neko vreme, oni počinju da posao starešine vide kao suviše iscrpljujući i postaju negativni – žele da pređu na lakši posao i ne žele da podnose teškoće. Takvim ljudima nedostaje istrajnost. Kao peto, još jedna karakteristika lenjih ljudi je nedostatak volje da obavljaju stvaran posao. Čim telo počne da im trpi, oni smisle opravdanja da izbegnu i zanemare svoj posao ili da ga prebace na nekog drugog. A kada taj neko završi posao, oni besramno pokupe nagrade za sebe. To je pet osnovnih karakteristika lenjih ljudi. Trebalo bi da proverite da li među starešinama i delatnicima u crkvama ima takvih lenjih ljudi. Ako pronađete nekog takvog, treba odmah da bude smenjen. Da li lenji ljudi dobro obavljaju posao kao starešine? Ma kakvog da su kova i ma kakav da je kvalitet njihove ljudskosti, ako su lenji, neće biti u stanju da dobro obavljaju svoj posao i odlagaće posao i važne stvari. Crkveni posao ima više aspekata; svaki aspekt podrazumeva mnogo detaljnih zadataka i zahteva razgovor o istini da bi se rešili problemi kako bi se posao dobro obavio. Stoga starešine i delatnici moraju da budu marljivi – moraju mnogo da razgovaraju i mnogo da rade svakog dana da bi osigurali efikansost posla. Ako premalo pričaju ili rade, neće biti nikakvih rezultata. Dakle, ako je starešina ili delatnik lenj, to je svakako lažan starešina nesposoban da obavi stvaran posao. Lenji ljudi ne rade stvaran posao, a još manje odlaze na radno mesto i ne žele da rešavaju probleme niti da se uključe u bilo kakav posao. Oni ni najmanje ne razumeju i ne shvataju probleme u bilo kom poslu. U glavi imaju samo površnu i nejasnu ideju, jer su slušali ono što su drugi rekli i samo se smeteno provlače propovedajući nešto malo doktrine. Da li ste u stanju da razlikujete takvu vrstu starešine? Da li možete da kažete da je to lažan starešina? (Do izvesne mere.) Lenji ljudi su površni u bilo kojoj dužnosti koju obavljaju. Bez obzira na dužnost, njima nedostaje istrajnost, rade u naletima i bune se svakog puta kada naiđu na neku poteškoću, iznoseći bezbroj žalbi. Obasipaju uvredama svakog ko ih kritikuje ili orezuje, kao džangrizalo koji ide i vređa ljude na ulicama, stalno žele da iskale gnev na drugima i neće da obavljaju svoju dužnost. Šta pokazuje to što neće da obavljaju svoju dužnost? Pokazuje da ne nose nikakv teret, da ne žele da preuzmu odogovrnost i da su lenji. Oni ne žele da trpe poteškoće niti da plate cenu. To se naročito odnosi na starešine i delatnike: mogu li oni da ispune odgovornosti starešine i delatnika ako ne ponesu nikakv teret? Naravno da ne mogu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Razmišljanje o Božjim rečima navelo me je da shvatim zašto mi je nedostajala istrajnost u mojoj dužnosti i zašto, nakon kratkog naleta elana, nisam više želela da plaćam cenu za to. Razlog je prvenstveno bio taj što sam bila tako lenja i previše težila telesnom komforu. Nisam tragala za efikasnošću u svom radu. Ako ne niko ne bi pritiskao niti me orezivao, ja ne bih imala potrebu za hitnošću. Nisam bila nimalo voljna da ulažem mentalnu energiju u probleme na poslu uvek se krijući iza izgovora da sam tek počela i tako sam probleme prebacivala starešini. U sebi bih pomislila: „Treba da uživamo dok smo još živi. Ma koliko hitan posao bio, ne bi trebalo sebe da maltretiramo i da previše radimo. Dokle god me ne isključe, dobro mi je ovako jer ulažem malo napora i pomalo odrađujem posao.” Nikad nisam težila napretku, pa sam tako vrlo sporo i napredovala. Pomislila sam na braću i sestre: Neki od njih ulažu toliko vremena i energije u to da završe zadatke i uvek su fokusirani na svoje dužnosti. Čak i kad završe svoj posao, oni i dalje razmišljaju o tome da li je bilo nekih odstupanja i kako bi to mogli bolje da urade. Razmišljali su samo o tome kako da svoje dužnosti dobro obavljaju. Obavljali su posao na pravi način, imali su ljudskost i bili su posvećeni svojim dužnostima. Oni su lako stekli vođstvo Svetog Duha u svom radu i vremenom su napredovali i sticali nešto. Za razliku od njih, mene je crkva zadužila za rad na produkciji video-zapisa, ali ja nisam imala savest, moji pogledi i stremljenja bila su kao u životinje. Kad sam imala vremena, razmišljala sam o telesnim željama i uopšte nisam mislila na dužnost. Imala sam zvanje, ali nisam obavljala stvaran posao, što ne samo da nas je sprečavalo da postignemo dobre rezultate, već je usporavalo rad. Bila sam tako sebična i ogavna! Ako bih tako nastavila, ne bih mogla da preuzmem bilo kakav posao, ništa ne bih postigla i Bog bi me sigurno isključio. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, moja ološka priroda je tako ozbiljna. Neodgovorna sam i nepouzdana u tako važnom radu i nemam ni trunke bogobojažljivog srca. I ranije sam znala da je to što sam šljam ozbiljno, ali nisam to istinski mrzela. Sada to znam. Bože, želim da se promenim. Želim da popravim svoj stav prema svojoj dužnosti i da je dobro obavljam. Molim Te, povedi me da se rešim svoje iskvarene naravi i proživim ljudsko obličje.”

Kasnije sam se setila još jednog odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala: „U obavezi si da makar čiste savesti izvršavaš svoju dužnost i da barem budeš dostojan svoja tri obroka dnevno, a da živiš na tuđi račun. To se zove imati osećaj odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: ’Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.’ To je ispravan stav. Imate li takav stav? Neki ljudi kažu: ’Ne moram nužno da dobro obavim posao koji mi je dodeljen. Uradiću samo ono što mogu, a krajnji rezultat će biti takav kakav će biti. Ne moram da se toliko umaram niti da budem mučen teskobom ako uradim nešto pogrešno, niti moram da se izlažem tolikom stresu. Koja je svrha toga da se toliko umoram? Na kraju krajeva, uvek radim i ne dobijam ništa za džabe.’ Ovakav odnos prema svojoj dužnosti je neodgovoran. ’Ako mi se radi, radiću nešto. Uradiću šta mogu, a krajnji rezultat će biti takav kakav će biti. Nema potrebe da se to shvata tako ozbiljno.’ Takvi ljudi nemaju odgovoran odnos prema svojoj dužnosti i nedostaje im osećaj odgovornosti. Kakva ste vi osoba? Ako ste prvi tip osobe, onda ste neko s razumom i ljudskošću. Ako ste drugi tip osobe, onda se ne razlikujete od vrste lažnih starešina koje sam upravo detaljno analizirao. Samo traćite dane. ’Izbeći ću umor i teškoće i samo ću još više da uživam. Čak i ako jednog dana budem otpušten, neću ništa izgubiti. Barem sam uživao u prednostima statusa nekoliko dana, za mene to neće biti gubitak. Ako budem izabran za starešinu, tako ću se ponašati.’ Šta mislite o načinu razmišljanja takve osobe? Takvi ljudi su bezvernici koji ni najmanje ne streme ka istini. Ako zaista imaš osećaj odgovornosti, to pokazuje da imaš savest i razum. Bez obzira na to koliko je veliki ili mali zadatak, bez obzira ko ti dodeli taj zadatak, da li ti ga poveri Božja kuća ili ti ga dodeli crkveni starešina ili delatnik, tvoj stav treba da bude: ’Pošto mi je ova dužnost dodeljena, to je uzvišenje od Boga i Božja milost. Trebalo bi da je dobro obavim u skladu sa istina-načelima. Uprkos tome što sam prosečnog kova, spreman sam da preuzmem tu odgovornost i da dam sve od sebe da tu dužnost obavim kako valja. Ako je loše obavim, treba da preuzmem odgovornost za to, a ako je dobro obavim, to nije moja zasluga. To je ono što treba da radim.’ Zašto kažem da je način na koji se neko odnosi prema svojoj dužnosti stvar principa? Ako zaista imaš osećaj odgovornosti i ako si odgovorna osoba, tada ćeš moći da se nosiš sa crkvenim radom i da ispuniš dužnost koju treba da obavljaš. Ako olako shvataš svoju dužnost, onda je tvoj pogled na veru u Boga pogrešan, a tvoj stav prema Bogu i tvojoj dužnosti problematičan” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Iz Božjih reči sam shvatila da odgovorne osobe rade stvari marljivo. Bilo da im se sviđa taj posao ili su dobri u njemu i bez obzira na njihov kov, oni mu prilaze sa poštenjem i iskreno rade najbolje što mogu da bi ga dobro obavili. Ti ljudi se drže svoje reči, pouzdani su i mogu da steknu Božje odobravanje. Za razliku od njih, ako neka osoba pristane da preuzme neku dužnost, ali onda radi samo onoliko koliko da sačuva svoj ugled i ništa praktično, a ni ne teži rezultatima i efikasnosti, oni su onda poput besposličara i zabušanata svetovnog sveta. Oni su nepouzdani i ne može im se verovati. Tako sam ja obavljala svoju dužnost. Uvek sam udovoljavala telu i retko sprovodila istinu u delo. Živela sam sa sve manje ljudskog obličja. Morala sam da popravim svoj stav prema dužnosti. Bez obzira na moje radne sposobnosti, crkva mi je poverila ovaj zadatak i zato sam morala maksimalno da se trudim da ga obavim dobro i da uložim svu svoju energiju u njega. Štaviše, sada je ključni trenutak za obavljanje dužnosti. Ako bih nastavila da radim ispod svog maksimuma i čekala da se Božje delo završi kako bih uložila više napora, bilo bi prekasno da se pokajem. Kad sam na to pomislila, izmenila sam svoj raspored kako bih uradila posla što više mogu. Kad bih osetila da sam lenja, molila sam se Bogu i razmišljala o Njegovim rečima, što bi me otreznilo i pomoglo da se pobunim protiv tela. Pomolila bih Mu se pre svakog zadatka i zamolila Ga da bdi nada mnom, pokušavajući da dobro obavim posao, a ne samo da ga otaljam. Ovakvo praktično postupanje čini me mnogo spokojnijom.

Iako želim da svoju dužnost dobro obavljam, ponekad ne uspevam. Kao jednog dana, kad sam proveravala posao zalivanja: Jedan novopridošli je i dalje imao puno religijskih predstava oko kojih me je zalivač pitao da mu pomognem da ih reši. U početku, kad sam pomislila na teškoće sa kojima se zalivač suočavao, želela sam da se potrudim što više mogu da pomognem, bez obzira na to koliko ću moći da postignem. Ali kad sam razgovarala sa novopridošlim, imala sam vrlo malo znanja o nekim od problema i nisam mogla jasno da razgovaram sa njim. Nisam mogla a da ne pomislim: „Moje razumevanje istine je plitko; to je sve što mogu da postignem. Starešina će svakako ispratiti ovo i prepustiću njemu da reši ove probleme.” Ali je starešina bio zauzet i nije mogao da dođe, pa je ostalo na nama da ih rešimo. Znala sam da iza ove situacije stoji Božja namera. Ranije sam birala lake i nekomplikovane zadatke u svojoj dužnosti i nisam se trudila niti sam se potpuno davala u tome. Ovog puta nisam mogla da udovoljim telu i težim komforu. Morala sam da učinim sve što mogu, bez obzira na to koliko ću moći da postignem. Nakon što sam to pomislila, moj saradnik i ja smo našli zalivača sa kojim ćemo razgovarati, našli smo Božje reči i video o jevanđelju u vezi sa tim religijskim predstavama i nakon razgovora, postao nam je svima jasniji ovaj aspekt istine i na kraju su problemi novopridošlog rešeni. Iskusivši to, shvatila sam da neke stvari mogu da se čine da su izvan mog rasta, ali ako se oslonim na Boga i zaista platim cenu, mogu da postignem rezultate. Ako radim naporno, čak i ako nekad ne uspem, ipak će mi savest biti čista.

Gledajući neuspehe onih oko mene, naučila sam neke lekcije, razmišljala o stavu koji sam imala prema svojoj dužnosti i uvidela koliko sam bila daleko od obavljanja dužnosti na pravi način. I uvidela sam koliko je duboko bila ukorenjena moja ološka priroda. Iako se sada kajem, i dalje ne zadovoljavam Božje zahteve. Moram da prihvatim Božje ispitivanje i da pokušam da svoju dužnost obavljam na pravi način!