Nekada sam imala srećnu porodicu i moj suprug je bio zaista dobar prema meni. Otvorili smo porodični restoran koji je prilično dobro poslovao. Svi prijatelji i rođaci su nam se divili. No začuđujuće, oduvek sam se u sebi osećala nekako isprazno. Svaki dan je bio doslovno isti prethodnom, kao da život nije imao smisla i nisam imala ideju kako bi trebalo da živim. Zatim sam krajem 2010. godine imala težak porođaj i završila sam ozbiljno krvareći. Doktori su rekli da sam u kritičnom stanju. Moja mi je majka, veoma uplašena, šapnula na uvo: „Dušo, moli se Svemogućem Bogu!” Uhvatila sam se za to kao za slamku spasa i dozivala Svemogućeg Boga u svoje srce da me spasi. Krvarenje je ubrzo stalo. Zahvalila sam Bogu od srca. Od tada sam počela svakodnevno da čitam Božje reči i idem na okupljanja, često imam zajedništvo sa braćom i sestrama. Vremenom sam naučila da je Bog stvorio čoveka i da sve što čovek ima dolazi od Boga. Moramo imati vere, obožavati Boga i vršiti dužnost jednog stvorenog bića kako bismo pronašli smisao u životu. Preuzela sam dužnost širenja jevanđelja i svaki dan se osećala zaista ispunjenom. Moja porodica nije prihvatila Svemogućeg Boga, ali se nije protivila mojoj veri.

Krajem 2012. Komunistička partija je vršila ludački pritisak na pripadnike Crkve Svemogućeg Boga i hapsila ih, i izmišljala kojekakve glasine kako bi oklevetala crkvu. Mnoge su radio i televizijske stanice širile ove laži. Počev od tada, moj muž bi pravio grimase i durio se kada bih se vratila sa okupljanja. Jednog sam dana, oko ručka, otišla do restorana nakon okupljanja i videla taj izraz na njegovom licu. Čim me je ugledao, zgrabio me je i odvukao do TV-a, pa rekao: „Pogledaj Boga u kojeg veruješ!” Videla sam da emituju klevete i glasine Komunističke partije o Crkvi Svemogućeg Boga, a to što se govorilo su bile apsolutno neosnovane i potpune laži. Razljutila sam se, okrenula se i rekla mu: „Te vesti su pune laži. To su samo glasine koje je izmislila Komunistička partija. Ti ljudi mrze Boga i sve vreme se bore protiv Njega i brutalno proganjaju religije otkako su došli na vlast. Kako možeš da poveruješ u bilo šta što kažu protiv Crkve? Mnogo toga smo videli tokom svih ovih godina otkako vodimo posao, pa nije baš da ne znaš kakva je ova vlada, kakva je ova partija. Konumistička partija izmišlja sve vrste lažnih optužbi i falsifikuje izveštaje. Da se i ne dotaknemo Kulturne revolucije, samo poslednjih godina došlo je do incidenta na Trgu Tjenanmena, brutalnog obračuna sa tibetanskim protestantima, itd. Ono što stalno rade je da izmišljaju laži kako bi određenu grupu predstavili u lošem svetlu i izazvali bes, a potom sledi brutalan obračun. Isto je i sa Crkvom Svemogućeg Boga. To je taktika koju partija obično primenjuje kako bi iskorenila neistomišljenike. Osim toga, braća i sestre su se okupljali u našem domu dok si i sam bio prisutan. I ti znaš da se samo okupljamo i čitamo Božje reči, razgovaramo o istini i pevamo pesme. Da li je to iole nalik onome što Partija govori?” Komunistička partija ih je svojim lažima uzela potpuno pod svoje, tako da su bili gluvi na ono što govorim. Neprestano su me grdili i govorili da treba da živim lep život umesto što insistiram na verovanju, da ako vlada kaže da ne smem da verujem da treba to i da batalim. Rekli su mi da će mi, ako nastavim da idem na okupljanja, smrviti električni skuter, kako ne bih mogla da dođem do tamo. Jednostavno su želeli da me zadrže kod kuće.

Isprva me to nije previše opterećivalo. Razmišljala sam da su ih te laži uzele pod svoje na trenutak i da su ljuti, jer su zabrinuti za mene, da će se sve smiriti za nekoliko dana. No, stvari nisu bile baš toliko jednostavne. Još više laži se pojavilo na TV-u i internetu kojim je napadana i klevetana Crkva Svemogućeg Boga, kao i mnoštvo izveštaja o vernicima koji su hapšeni. Moja porodica se još više obrušila na mene kada je ovo videla. Pokušavajući da me natera da odustanem od svoje vere, suprug je iscepao moju knjigu Božjih reči, i slomio mi MP3 plejer preko kojeg sam slušala pesme. Takođe je našim komšijama ponavaljao sve laži Komunističke partije, kako ne bih sa njima mogla da podelim jevanđelje. I oni su poverovali u laži i odnosili se prema meni kao da sam gubava. Ponašanje mog supruga me je zaista šokiralo. Oduvek je bio toliko pažjiv prema meni – kako je mogao tako drastično da se promeni? Nakon godina braka, kako je mogao da bude toliko bez razumevanja i poštovanja? Vreme je prolazilo, a on mi je stalno bio za petama, kriveći mene i moju veru za sve loše što bi se dogodilo kod kuće. Kada je poslovanje malo opalo, krivio je moju veru i nije me puštao u restoran, govoreći da donosim lošu sreću. Njegovi roditelji su oduvek pravili grimase, grdili me, i galamili unokolo u besu. Sprečavali bi me da izađem napolje i istog trenutka kada bih zakoračila napolje, dozivali bi me, pitali gde sam bila, s kim sam bila. U to sam vreme bila pod njihovim nadzorom. Nisam mogla da čitam reči Božje ili kontaktiram braću i sestre. Nisam imala ni delić lične slobode. To mi je zaista bilo naporno, pa sam se pitala zašto je tako teško verovati, zašto vera iziskuje toliku borbu i kada više neću morati tako da živim. Ponekad bih pomislila da bih za neko vreme mogla da prestanem da odlazim na okupljanja i vršim svoju službu, ali sam osetila da to ne bi bilo u skladu sa Božjom voljom. Bolna, bez odlaganja sam se pomolila i tražila od Boga da me vodi. U misli mi je došao odlomak Božjih reči: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne služi, da ih se svet odrekao, da je njihov lični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! (…) U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Bla sam zaista dirnuta kada sam sam o tome malo porazmislila. Shvatila sam da volja Božja nije da patimo, već da usavršimo svoju veru kroz progonstvo i poteškoće kako bismo imali priliku da svedočimo za Boga. Nisam mogla da popustim Sotoni zato što sam se bojala patnje, već sam morala da imam vere i ostanem na putu bez obzira koliko to teško bilo i da budem nepokolebljiv, gromoglasni svedok.

Tog dana kada sam se vratila sa okupljanja, napao me je, vičući: „Šta misliš da radiš time što propovedaš gostima restorana? Svi govore o tome da si vernica. Kako si mogla tako da me poniziš? Videla si šta govore na televiziji. Nastaviš li tako, uhapsiće te!” Primetila sam da postaje sve nervozniji, pa mu nisam ništa odgovorila, već sam se povukla u svoju sobu. Ono što sam tamo zatekla me je zaprepastilo. Iscepao je moju knjigu Božjih reči; pod je bio sav u papirima. Moj svekar je došao i istog trenutka kako je ušao unutra rekao je: „Mi smo želeli da se naš sin oženi da bi imao lep život. Ova će porodica biti uništena ako te uhapse zbog tvoje vere. Ili odustani od svoje vere ili se razvedi.” Zatim je izrekao bogohulne reči. Kada sam ugledala njegovo lice izobličeno od besa, nisam mogla da obuzdam svoju ljutnju i presekla sam ga rečima: „Tata! Otkad sam se udala u vašu porodicu, odnosila sam se prema vama samo s poštovanjem. Nikada nisam bila gnevna ili se sa vama raspravljala. Ako sam učinila nešto pogrešno prema ovoj porodici, imate pravo da me prekorevate, ali nema ničeg lošeg u tome što sam vernica i ne treba da me sputavate ili hulite na Boga.” I pre nego što sam završila, on je poprimio nekakav izraz lica i zaurlao: „Šta je loše u tome da kažem nešto o tvom Bogu? Ne mogu da verujem da ne mogu da izađem na kraj sa tobom.” Povukao me je za odeću pokušavajući da me odvuče u policijsku stanicu, ali sam mu se otrgla. Kada je video koliko sam odlučna i da nemam nameru da se pomerim, otišao je zlovoljan. Odmah nakon toga sam začula tup udarac i kako sam se okrenula, moj muž je došao do mene i ošamario me, bacajući me na pod. Videla sam sve zvezde, u ušima mi je zvonilo, a lice mi je gorelo od bola. Um mi se potpuno pomutio. Bila sam zaista šokirana da je bio u stanju da uradi tako nešto. Bili smo zajedno gotovo deset godina i nikada se nismo ni posvađali, ali me je tog dana udario zbog moje vere. Posmatrajući ga, kao da sam gledala stranca. Kao da je izgubio razum, na silu me je povukao sa poda, pribio me uz zid i ljutito rekao: „Kažem ti da ćemo ovo danas rešiti. Ili ćeš se odreći vere ili se odmah razvodimo. Reci mi, Bog ili ja? Želiš li svoju veru ili ovu porodicu?” Dok je govorio, udarao me je o zid. Kada sam videla to lice koje sam tako dobro poznavala da počinje da liči na demonsko, mirno sam odgovorila: „Biram svoju veru.” Razjaren, odvukao me je na krevet i čvrsto me zgrabio za vrat. Nisam mogla da dišem i želela sam da pobegnem, ali je bio isuviše jak. Nisam mogla da ga odgurnem. Dok sam se borila da dođem do daha, uplašila sam se i pomislila: „Verovatno ću danas ovako skončati.” Baš tada se probudio moj trogodišnji sin. Ustao je i počeo da me doziva: „Mama! Mama!” Kada je video supruga kako me davi, počeo je da ga udara i odguruje, očajnički pokušavajući da mi se uvuče u naručje. Pošto je to video, suprug me je pustio i zlobno mi rekao: „Da nije bilo našeg sina, danas bih te ubio svojim rukama.”

Otišao je, a ja sam se pitala šta se upravo dogodilo. Bilo je zatrašujuće. Moja je vera zapretila njegovim ličnim interesima da je čak bio spreman da na mene digne ruku, ‚ guši me do smrti. Nije li to demonski? Što me je više udarao, to sam više uviđala kakav je on zapravo čovek i više sam želela da sledim Boga do samog kraja. Moja svekrva je došla da me vidi narednog dana i čim je ušla rekla: „Zar ne možeš naprosto da prestaneš da veruješ u Boga? Znam da je imati veru dobro, ali to znači da će te Partija uhapsiti i činiti ti grozne stvari. Šta kažeš?” Rekla sam: „Mama, znate koliko mi je bio težak porođaj i doktori su rekli da sam u kritičnom stanju. Svemogući Bog je taj koji je spasio i mene i mog sina. Šta mislite zašto se držim svoje vere i po cenu da budem uhapšena? Zato što je Svemogući Bog jedini istiniti Bog koji je sve stvorio i On je Spasitelj koji se vratio da bi spasio ljudski rod. Katastrofe su sve veće i samo Bog može da spasi ljude. Ja koračam sa Bogom, pa i da budem uhapšena i patim, to će biti privremeno. I to bi bilo bolje nego da odem u pakao sa Sotonom.” Odgovorila mi je: „Razumem šta govoriš, ali kao žena, treba da brineš o svom detetu i misliš na supruga. Tvoj sin je tako malen. Da li bi zaista mogla da podneseš da ga se samo tako ratosiljaš?” Kada sam to čula, poželela sam da zaplačem, ali suza nije bilo i pomislila sam: „Da li sam ja ta koja ga odgurujem? Komunistička partija je ta koja hapsi i progoni vernike. Tvoj sin je taj koji veruje u laži Partije i insistira na razvodu i rastura ovu porodicu. Kako možeš da kriviš moju veru za to?” Ali kada sam je videla s glavom punom sede kose i bolnim izrazom na licu i razmišljala o tome da će mi sin tako mali biti oduzet ako se razvedem, osećala sam se sve jadnije. Počela sam pomalo da se kolebam. Ćutke sam dozivala Boga, tražeći od Njega da me vodi. Odlomak iz Njegove reči mi je pao na pamet: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili uplitanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Razmišljala sam o Božjim rečima i uvidela da je spolja gledano sve što se dešavalo izgledalo kao da su mi se ljudi isprečili, ali da su iza toga svega stajale Sotonine smicalice. Sotona je koristio moju porodicu kako bi me ometao, uznemiravao, koristio se mojim osećanjima prema sinu i porodici da mi preti, pokušavajući da me ubedi da izdam Boga i izgubim svoju priliku za spasenje. Znala sam da ne smem da nasednem na Sotonine trikove, već da moram da imam veru u Boga, svedočim i ponizim Sotonu. Zato sam rekla svojoj svekrvi: „Bog je stvorio čoveka i zato mi treba da imamo vere i obožavamo Ga. Uostalom, Bog je taj koji mi je dao život i šta god da se događa, slediću Boga do kraja. Nemojte da pokušavate da me ubedite u suprotno.” Odmahnula je glavom, potom se okrenula i otišla.

Te noći je moj suprug otkrio da i dalje čitam reči Božje i pobesneo. Rekao je: „I dalje imaš hrabrosti to da radiš? Zar ne znaš da ćeš zbog toga završiti u zatvoru? Zar ti nije bitno da li ćeš živeti ili umreti? Ukoliko ne mariš za to, u redu, ali ne uvlači mene i naše dete u to. Da sam znao da ćeš postati vernica, ne bih se nikada ni oženio tobom!” Onda me je izgurao napolje kroz ulazna vrata i i s mržnjom rekao: „Nastaviš li sa tim pričama o Bogu, više nisi dobrodošla u mojoj kući!” Zatim je zalupio vratima i zaključao ih. Videvši svog muža tako bezdušnog i čuvši svog sina kako me izbezumljeno doziva, umalo mi srce nije prepuklo. Bilo je kasno, prošlo je 2 sata posle ponoći, i nisam imala novca kod sebe. Pitala sam se da li ovaj put zaista napuštam dom i svog sina zauvek. Nisam znala šta da radim i osećala sam se tako odbačeno dok sam razmišljala o tome. Shvatila sam da sam ponela svoj telefon i pozvala sam mamu. Istog trenutka kada sam čula njen glas, suze su mi slobodno potekle niz lice i bol i povređenost koje sam tako dugo gušila u sebi su se izlili. Suzdržavajući se da se i sama naglas ne rasplače, rekla je: „Dušo, smiri se. On te ne bi dovde doveo da bi te napustio. Samo veruj u Njega i osloni se na Njega.” Kako me je mama tešila i ohrabrivala, govoreći mi da verujem u Boga i u Njega imam poverenja, osetila sam da mi se vera vratila. Sledećeg sam dana, promrzla i gladna, besciljno lutala ulicama kada sam slučajno naletela na jednu sestru. Ona me je odvela svojoj kući i pročitala mi nekoliko odlomaka Božje reči kako bi mi pomogla da shvatim kroz šta prolazim. Svemogući Bog kaže: „U mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). „Bog će probuditi ove ljude teško opterećene patnjom, budiće ih dok se potpuno ne probude i navešće ih da izađu iz magle i odbace veliku crvenu aždaju. Probudiće se iz svog sna, prepoznaće suštinu velike crvene aždaje, postaće sposobni da celo svoje srce predaju Bogu, oslobodiće se stega mračnih sila, ustaće na Istoku sveta i postati dokaz Božje pobede. Samo tako će Bog zadobiti slavu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (6)”). Božje reči su mi pomogle da razumem da se Bog ovaplotio i da je došao na zemlju u poslednjim danima, delujući i izražavajući istinu kako bi pročistio i spasio čoveka. Komunistička partija se boji da će svi prihvatiti istinu i slediti Boga i da će ih On onda spasti, pa da Partija više neće imati kontrolu nad njima. Zato se besomučno obrušavaju na vernike i hapse ih i izmišljaju kojekakve laži ne bi li osudili i oklevetali Crkvu Svemogućeg Boga, obmanuli i podstakli ljude da se odreknu Boga i opiru Mu se zajedno sa njima. To je gnusno! Moja se porodica prema meni odnosila kako jeste, jer je bila prevarena od strane Komunističke partije. Partija se koristila svim tim lažima kako bi ih obmanula, pa da se svi bore zajedno sa njima protiv Boga i završe kažnjeni u paklu. To je to Sotonino lukavstvo. U tom trenutku mi je postalo kristalno jasno da Komunističku partiju čini čopor demona koji se bore protiv Boga, povređuju ljude i čitave ih gutaju. Znala sam da ne smem da nasednem na njihove trikove i šta god mi moja porodica radila, nikako nisam mogla da izdam Boga, već sam morala da nastavim da Ga sledim i vršim svoju dužnost.

Nazvao je neke rođake i prijatelje iz mog rodnog grada, a onda su oni mene zvali i dodavali slišalicu jedno drugom u krug, naizmenično me rešetajući. Brat mi je rekao: „U tim mladalačkim godinama možeš da radiš svašta. Zar baš moraš da veruješ u Boga? Ti si domaćica, tako da je rađanje dece i briga o porodici tvoja odgovornost. Zašto se zamaraš verovanjem u Boga? Ako to činiš, Partija će te uhapsiti i baciti u zatvor. Mi smo samo obični ljudi – kako bi se uopšte mogli boriti protiv toga?” Moja tetka je uzela slušalicu i rekla: „Da li si ti poludela? Tvoja vera ne treba da rasturi tvoj savršeni dom. Zar ne mariš za svoju porodicu? Neverovatno si tvrdoglava!” Druga tetka se izvikala na mene: „Nisi toliko dugo u braku, a i sin ti je još uvek malen. Ako završiš u zatvoru, šta će biti sa njim? Samo poslušaj moj savet – to je za tvoje dobro.” Potom je moj stariji brat zgrabio telefon i dodao: „Ako insistiraš na ovome, on će se razvesti od tebe, a nemoj ni da pomisliš da se vratiš kući. Prekinućemo sve veze sa tobom!” Čak je i moja 80-godišnja baka rekla, plačući u slušalicu: „Ne možeš to da uradiš. Šta ako budeš uhapšena? Slušaj me. Mi ti želimo najbolje.” Nakon što smo završili razgovor, osećala sam stvarno užasno. Bilo je toliko toga što sam želela da im kažem. Kažete da je to za moje dobro ali da li je zaista tako? Ja bih davno umrla da me Svemogući Bog nije spasio, pa da li bih danas uopšte bila ovde? Ko zapravo rastura taj savršeni dom? Ko stvarno cepa ovu porodicu? Komunistička partija je ta, ne ja. Komunistička partija hapsi i progoni vernike, pa umesto da mrze Partiju, oni su stali na njenu stranu, ugnjetavaju me i pokušavaju da me nateraju da izdam Boga, i čak prete da će raskinuti sve veze sa mnom i odreći me se. Kako ne razlikuju dobro od lošeg? Da li su mi zaista želeli najbolje? Kakva je to porodica? Bog mi je podario život. Šta je pogrešno u tome što vršim svoju dužnost da bih Mu se odužila za Njegovu ljubav? Šta je loše u verovanju i hodanju pravim putem u životu? Nekoliko dana me je moja porodica neprestano pozivala i napadala. Zaista sam bila u agoniji, pa sam se odmah molila Bogu i od Njega tražila da pazi na moje srce. Na kraju sam nastavila da idem na okupljanja i vršim svoju dužnost.

Moj suprug mi je dao ugovor o razvodu braka koji je sam sastavio i rekao: „Ako nastavljaš sa svojim verovanjem, hajde da se razvedemo. Nećeš moći da viđaš našeg sina nakon što se rastanemo. Ako si voljna da prestaneš sa verom u Svemogućeg Boga, praviću se kao da se ništa nije dogodilo.” Uzela sam ugovor i pogledala ga. Ne bi mi ostalo ništa od zajedničke imovine, ostala bih bez udela u poslu, posedu, a on bi stekao starateljstvo nad našim sinom. Ja bih otišla praznih ruku. No, da nisam pristala na razvod, on bi predao mene i moju mamu policiji, prijavljujući nas kao vernike u Svemogućeg Boga. Shvatila sam da je on sve to poodavno planirao, potajno na sebe prenoseći sve što smo posedovali, pa da kada dođe do razvoda nemamo ništa od zajedničke imovine. Dok sam posmatrla ugovor o razvodu u svojim rukama, ponovo sam zapala u krizu. Potpišem li taj papir, to bi značilo da napuštam taj dom i da više neću moći da vidim svog sina. On je bio tako mali – nisam mogla da podnesem da se odvojim od njega. Bila sam u potpunoj agoniji. Očajnički sam dozivala Boga, tražeći da me vodi kako bih mogla ostati nepokolobljiva. Tada sam pomislila na ovo što je pisalo u Božjim rečima: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. (…) Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i težnje ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Ove su me reči utešile i ohrabrile i uputile me na put primene. Shvatila sam da je to što mi je suprug pretio razvodom bilo nešto što je Bog dopustio da se dogodi. Pomislila sam na ono kada je Jov bio testiran. Sve što je posedovao mu je oduzeto, a sva deca su mu pomrla preko noći. Sedeo je u gomili pepela, prekriven čirevima. Čak ga se i njegova supruga odrekla, a njegovi prijatelji su ga ismevali i sudili mu. No, iako suočen sa svom tom patnjom, on je i dalje slavio Boga i govorio: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Samo je to prava vera. Što se mene tiče, ja sam svečano obećala Bogu i odlučno Mu rekla da ću Ga, ma šta se desilo, slediti do samog kraja. No, suočena sa muževljevom pretnjom razvodom, nisam mogla da se otrgnem negativnom raspoloženju i osećaju nemoći. To nije bila prava vera u Boga. Takođe sam pomislila na to kako je on, otkako je čuo laži Partije, ne samo iscepao moju knjigu Božjih reči, već bio nasilan prema meni, i umalo me ubio. Uplašivši se da će biti doveden u vezu sa mojom verom, ne samo da je želeo da se razvede, već i da me ostavi bez dinara i drži me podalje od mog sina. Prijavio bi me da se nisam složila. Kakav je suprug to bio? Nije li više ličio na demona? Setila sam se nečega što je Bog rekao: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Uvidela sam da mi je suprug pretio razvodom jer je slušao Komunističku partiju i mrzeo Boga. Iako smo bili muž i žena, sledio je bezbožnu Partiju na putu ka paklu. Ja sam bila na putu sleđenja Boga kako bih zadobila istinu i večni život. Vernici i nevernici se nalaze na različitim putevima. Znala sam da mu više ne mogu dozvoliti da me sputava. Što me je više ugnjetavao, to sam ja bila odlučnija da sledim Boga, svedočim i posramim Sotonu. Zato sam mu rekla da se slažem sa razvodom.

Do dana kada smo otišli da okončamo brak, nisam mogla, a da na neki način ne budem uznemirena što sam ostala bez ičega nakon razvoda. Šta dalje? Kada sam razmišljala koliki sam ogroman trud uložila u dobrobit našeg doma i našeg posla tokom godina, da bih na kraju završila bez ičega, nisam mogla da se pomirim sa tim. Potom sam se prisetila Božjih reči: „Mene radi, jesi li u stanju da odustaneš od razmatranja, planiranja ili pripremanja za svoj budući put opstanka?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”). Ovo me je pitanje Božje baš postidelo. Svi kažu da se iskrenost testira kroz teškoće, a ja sam, čim sam se iole susrela sa poteškoćom, razmišljala samo o sopstvenim interesima. Da li je to bila prava vera u Boga? Bila sam u potpuno u Božjim rukama, pa sam odlučila da Mu se u celosti predam i prestanem da se brinem tražeći izlaz. Bila sam voljna da se pokorim Njegovim planovima. Nakon što smo potpisali sve papire, upitala sam ga: „Zašto si bio tako odlučan da se razvedeš?” Rekao mi je: „Moj rođak mi je rekao da je vlada izdala poverljivi dokument u kojem stoji navedeno da su vernici u Svemogućeg Boga kriminalci visokog ranga, i da će svaki član Partije za kojeg se sazna da u svojoj porodici ima vernika, biti izbačen iz partije, svaki državni službenik otpušten, da im deca neće moći ići na fakultet, da će penzije njihovih roditelja biti ukinute, a porodična imovina konfiskovana. Nekada je porodica kriminalca bila inkriminisana u narednih devet generacija, a sada su svi koji su povezani sa vernikom u Svemogućeg Boga inkriminisani. Zato moram da te pustim kako bih zaštitio sve ostale. U suprotnom će moj stariji brat biti izbačen iz Partije.” Bila sam toliko ljuta kada sam to čula. Bog je došao da spasi ljudski rod što je predivno i blagoslov je za celokupno čovečanstvo. No, Komunistička partija se mahnito bori protiv Boga i mrzi Ga. Koristi se svakojakim sredstvima dostojnim prezira kako bi omela i uništila Božje delo i ne preza ni od čega. To je skupina ubica, hladnokrvnih demona! Zaista sam videla pravo lice velike crvene aždaje i nije me više mogla zavarati. Odlučila sam da vršim svoju dužnost kako treba kako bih se odužila Bogu za ljubav i posramila Sotonu. Nakon toga sam napustila svoj dom i nastavila da obavljam svoju dužnost širenja jevanđelja! Neka je hvala Bogu!