U junu 2020. godine izabrana sam za crkvenog starešinu. U početku, kada sam imala problema na poslu, svesno bih tragala za načelima, a i kada sam znala nešto da uradim, ipak bih tražila savet od saradnika i učinila bih to tek nakon što bismo postigli saglasnost. Međutim, nakon izvesnog vremena, smatrala sam da su moji predlozi uglavnom prikladniji. Takođe, pošto sam u prošlosti bila starešina i delatnik, imala sam osećaj da sam dokučila neka načela i da umem preciznije da sagledam i ljude i stvari, kao i da organizujem rad. Konkretno, jednom kada rad na jevanđelju nije davao dobre rezultate, a sestra sa kojom sam sarađivala nije znala kako da to reši, predložila sam da se sva braća i sestre uključeni u rad na jevanđelju sastanu, kako bismo u zajedništvu razgovarali o poteškoćama u tom poslu i tragali za istinom radi pronalaženja rešenja. Nakon nekog vremena, svaki brat i sestra su bili u stanju da efikasno iskoriste svoje vrline u vršenju dužnosti, a efikasnost rada na jevanđelju se značajno poboljšala. Nesvesno sam skliznula u osećaj ponosa i samozadovoljstva, misleći da sam sposobna za rad i da mogu pravilno da upravljam i osobljem i crkvenim radom.

Nekoliko meseci kasnije, crkva je morala da izabere đakona koji širi jevanđelje. Pre izbora, razmotrila sam sve ljude u crkvi i mislila sam da je sestra Li Jang najpogodnija. Verovala je već dugi niz godina, umela je da se odrekne stvari i da se daje, i imala je oštar um. U prošlosti je takođe išla da propoveda jevanđelje na mnogim mestima, ostvarujući određene rezultate. Sada se tek bila vratila u grad i već je preobratila nekoliko ljudi, pa sam mislila da je dobra za đakona koji širi jevanđelje. Ali, nakon što sam videla nekoliko ocena u kojima se kaže da ona ima veoma nadmenu narav, da često sputava druge i umanjuje entuzijazam kod ljudi u vršenju njihove dužnosti, oklevala sam. Ali, onda sam pomislila: „Ona ima dobru radnu sposobnost i ume efikasno da propoveda jevanđelje, pa čak i ako ima takvih nedostataka, dok god svi mi pomažemo, to ne bi trebalo da bude veliki problem.” Nakon što sam malo razmislila o tome, na kraju sam ipak smatrala da je Li Jang prikladna da bude đakon koji širi jevanđelje. Narednog dana sam podelila svoja gledišta sa saradnicom. Ona je odgovorila: „Li Jang ozbiljno sputava druge. U redu je da sama propoveda jevanđelje, ali brinem se da će ometati rad na jevanđelju ako postane đakon koji širi jevanđelje, tako da moramo biti oprezni.” Nije mi bilo drago da to čujem od sestre. Pomislila sam: „Ti tek kratko vreme veruješ u Boga, tako da je tvoje gledište previše jednostrano. Preciznije vidim ljude i stvari od tebe, tako da je bolje da me poslušaš.” S prezrivim izrazom lica, rekla sam: „Za izbor đakona koji širi jevanđelje, najvažnije je da li čovek ima radnu sposobnost i stručnost da propoveda jevanđelje. Li Jang je možda nadmena i sklona da sputava druge, ali ona ima sposobnost da radi i može da postigne rezultate u propovedanju jevanđelja. Moramo naučiti kako da koristimo ljude u skladu sa njihovim vrlinama i sposobnostima, a ne da se hvatamo za njihove sitne nedostatke.” Moja saradnica je bila veoma rezignirana nakon što je to čula, tako da više ništa nije rekla.

Zatim, dok sam razgovarala sa braćom i sestrama o izborima, nisam besedila o načelima za izbore, već sam umesto toga namerno naglasila da bi trebalo da bude izabran neko ko je sposoban za rad i ko je efikasan u izvršavanju svoje dužnosti. Pod uticajem moje besede, većina braće i sestara je glasala za to da Li Jang bude đakon koji širi jevanđelje. U to vreme sam bila prilično srećna. Ali zatim, nakon što je moja pretpostavljena starešina pročitala ocenu Li Jang, rekla je da Li Jang uvek sputava druge, umanjuje njihov entuzijazam, da je posebno nadmena i da ne prihvata savete svoje braće i sestara, pa bi njen izbor za đakona koji širi jevanđelje lako mogao ometati rad. Pomislila sam: „Ne poznaješ situaciju sa osobljem u crkvi. Ako bismo stalno bili tako strogi, onda nikada ne bismo našli nikoga pogodnog za taj posao. Osim toga, Li Jang nije u potpunosti protiv sugestija drugih. Poslednji put kada sam je orezala, ona je to prihvatila. Ona prilično dobro odgovara za tu ulogu.” Razmišljajući o tome, brzo sam rekla: „Li Jang ume da prihvati kritiku i orezivanje, a njeno propovedanje jevanđelja je efikasno. Možemo joj u budućnosti više pomoći sa njenom nadmenom naravi; ona ipak može da se nosi sa ovim položajem. Osim toga, trenutno u crkvi nema nikog prikladnijeg od nje.” Čuvši to, starešina je rezignirano rekla: „Onda je pusti da praktikuje neko vreme, pa ćemo videti. Ako otkriješ da napada ljude i da ometa rad, odmah je smeni.” I tako je Li Jang postala đakon koji širi jevanđelje.

Nedugo zatim, saradnica mi je rekla: „U poslednje vreme sam bila u kontaktu sa Li Jang i otkrila sam da ona još uvek mnogo sputava ljude. Kada delatnici jevanđelja imaju nedostatke, ona im ne pomaže kroz razgovor, već ih napada, govoreći da su beskorisni i da presporo napreduju. Kaže da sav rad obavlja sama i da je saradnja sa ostalom braćom i sestrama previše zamorna, što svakog dovodi u negativno stanje.” Nisam ozbiljno shvatila njene reči, misleći: „Svi imaju iskvarenost. Sve dok Li Jang može efikasno da izvršava svoje dužnosti, u redu je. Tvoje iskustvo i uvid su još uvek previše plitki. Videla sam mnoge poput nje. Sve dok često razgovaramo i orezujemo je, ona i dalje može da radi.” Zato sam svojoj saradnici rekla: „Hajde da se više fokusiramo na njene vrline. Ona je nadmena, ali ume da propoveda jevanđelje. Moramo biti tolerantni prema tim malim nedostacima. Ubuduće ću više razgovarati sa njom.” Pošto sam je opovrgla, moja saradnica nije imala šta više da kaže. Kasnije, kada sam videla Li Jang, želela sam da razotkrijem i raščlanim njene probleme, ali u trenutku kada smo se srele, rekla je da je rad na jevanđelju sada veoma efikasan. Videla sam da je veoma aktivna u svojoj dužnosti, pa sam samo ukratko pomenula problem sa njenom nadmenom naravi i sputavanjem drugih i razgovarala sam sa njom o tome kako se mora korektno ponašati prema svojoj braći i sestrama. Nakon što me je saslušala, rekla je da je voljna da se promeni, tako da nisam ništa više dodala. Kasnije je nekoliko sestara uzastopno izvestilo da ne samo da Li Jang ne obavlja stvaran posao, već i ne besedi o istini da bi rešila probleme kada braća i sestre imaju poteškoća, i čak se ljuti, prekoreva ih i napada, dovodeći ih u negativno stanje. Kao rezultat toga, efikasnost rada na jevanđelju je naglo opala. Pomislila sam: „Da li je zaista bilo pogrešno što sam insistirala da se ona odabere za đakona? Pošto su braća i sestre to mnogo puta spomenuli, ne mogu više da se držim svojih gledišta.” Nakon toga sam prikupila ocene svih o Li Jang i videla sam da se često oslanja na svoje višegodišnje iskustvo u propovedanju jevanđelja da bi ukorila i napadala druge sa visine, zbog čega su se osećali sputano i bili u negativnom stanju, nesposobni da normalno izvršavaju svoje dužnosti. Kada su drugi ukazivali na njene probleme, ona se raspravljala i branila. Nekoliko ljudi je razgovaralo s njom, ali ona to nije prihvatila. Bila sam zapanjena čitajući te ocene. Nisam očekivala da će problemi Li Jang biti tako ozbiljni. Posle toliko godina rada, odabrala sam pogrešnu osobu za đakona, napravila nered na poslu i izazvala pritužbe ostale braće i sestara. Bilo mi je teško da to prihvatim. Nakon toga, na osnovu njenog nepromenjenog ponašanja, utvrđeno je da je Li Jang nepodobna za đakona koji širi jevanđelje i smenjena je.

Nakon što sam smenila Li Jang, osetila sam nešto što nisam mogla da objasnim, kao da sam dobila jak šamar. Razmišljala sam o svim prilikama kada mi je saradnica govorila o problemima Li Jang, ali ja to nisam ozbiljno shvatala, što je dovelo do ozbiljnih gubitaka u radu crkve. Duboko sam se kajala, osećala sam ogromnu krivicu, i pitala sam se: „Kako sam mogla da napravim tako veliku grešku odabravši Li Jang? Kako treba da promišljam o tim propustima i u koji aspekt istine treba da uđem?” Pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me prosveti da bih spoznala sebe. Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Neki ljudi nikad ne tragaju za istinom dok obavljaju svoje dužnosti. Oni jednostavno rade kako im volja, postupajući u skladu sa sopstvenim zamislima, i uvek postupaju proizvoljno i ishitreno. Prosto ne koračaju putem upražnjavanja istine. Šta znači biti ’samovoljan i ishitren’? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez ikakvog procesa razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kada je neko razmeni sa tobom, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar nisi onda previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto pogrešno i drugi te kritikuju, govoreći: ’To što radiš nije u skladu sa istinom!’, ti ćeš odgovoriti: ’Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi’, i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: ’Ovakvo tvoje ponašanje izaziva prekide i šteti radu crkve’, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: ’Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati’. Kakva je to onda narav? (Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su precizno razotkrile moje stanje. Pošto sam godinama bila starešina i pošto sam ovladala nekim načelima i postigla neke rezultate u svom radu, mislila sam da razumem istinu i da mogu jasno da sagledam ljude i stvari. Kao rezultat toga, verovala sam sebi. Kada su se stvari dešavale, radila sam šta sam htela i nisam imala želju za traganjem. Moja saradnica je ukazala na to da moramo da saznamo da li se Li Jang pokajala i promenila, što je bilo potpuno u skladu sa načelima, ali ja to nisam prihvatila i insistirala sam da ona mene posluša. Tokom izbora, namerno sam naglašavala sopstvena gledišta da bih obmanula druge. Nakon izbora, pretpostavljena starešina me je podsetila da Li Jang nije pogodna, ali ja sam se nadmeno držala svojih gledišta i nalazila razloge da opovrgnem starešinu. Nakon što je Li Jang postala đakon koji širi jevanđelje, sputavala je druge u svemu. Kada mi je saradnica ponovo ukazala na taj problem, i dalje nisam promišljala o svom ponašanju. Mislila sam da ona ima slab uvid i premalo iskustva, i nisam ozbiljno shvatila njene reči. Čak sam rekla da je normalno da ljudi koji su inteligentni i koji imaju kov budu pomalo nadmeni. Upotrebila sam to kao izgovor da zaštitim Li Jang i da joj oprostim za njene postupke. Tvrdoglavo sam se držala sopstvenih gledišta. Nisam gledala na to da li je obavljala stvaran posao ili je izazivala ometanja i prekide, što je dovelo do toga da se zbog nje svi osećaju sputano u svojim dužnostima, i ozbiljno ometalo rad na jevanđelju. Bila sam tako nadmena, samopravedna i nepromišljena. Na koji način sam vršila svoju dužnost? Prekidala sam i ometala crkveni rad, činila zlo i opirala se Bogu, što se Bogu gadi i čega se On gnuša. Kada sam to prepoznala, obuzeo me je strah, pa sam se brzo pomolila Bogu i pokajala se, rekavši da želim da promenim svoje neispravno stanje i gledišta i da tragam za načelima za izbor ljudi.

U svom traganju, pročitala sam Načelo 63, „Načela za izbor starešina i delatnika”, u „Sto sedamdeset načela primene istine”. Tu se navodi: „Ne treba sve one sa nadmenim naravima stavljati u isti koš. Ako je neko u stanju da prihvati istinu i uradi pravi posao, može biti izabran.” Uvidela sam da se mogu birati i ljudi sa nadmenim naravima, ali postoji preduslov: Moraju biti u stanju da prihvate istinu i da obavljaju stvaran posao. Iako je Li Jang imala određenu inteligenciju i kov i bila dobra u propovedanju jevanđelja, njena narav je bila posebno nadmena i gledala je na druge sa visine samo zato što je imala više iskustva sa jevanđeljem od njih. Kada su drugi ukazivali na njene probleme, nije to prihvatala niti je promišljala o sebi, već je pokušavala da se raspravlja i opravdava sebe. Čak i ako bi ponekad to naizgled prihvatala, posle se uopšte ne bi promenila. Ona nije bila neko ko prihvata istinu. Takođe je imala sklonost da koristi svoj status da bi sputavala i napadala braću i sestre, navodeći ih da žive u negativnom stanju, što je ozbiljno uticalo na rad na jevanđelju. Ljudi poput nje – oni koji ne mogu da obavljaju stvaran posao i čak ometaju i prekidaju rad – nisu pogodni za upotrebu i ne mogu biti izabrani za đakone koji šire jevanđelje, čak i ako su talentovani. Pored toga, kada sam odabrala Li Jang, imala sam pogrešnu tačku gledišta. Mislila sam da sve dok neko ima iskustva i dok je efikasan u propovedanju jevanđelja, može biti izabran za đakona koji širi jevanđelje, ali to je u potpunosti bila moja lična predstava i uobrazilja. To što je Li Jang umela da propovedanjem jevanđelja dovede nove vernike samo je značilo da je dobra u propovedanju jevanđelja, a ne da je bila prikladna da nadgleda rad na jevanđelju. Koliko god iskustva imala, kad bi imala lošu ljudskost, sputavala i napadala druge zbog svojih sotonskih naravi i ne bi prihvatala orezivanje, onda bi to bilo problematično. Upotreba takve osobe mogla bi samo prekidati i ometati crkveni rad. Kada su mi se stvari dešavale, nisam tragala za istinom. Videla sam ljude i stvari na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Kako je to bilo verovanje u Boga? Dok sam razmišljala o tome, osetila sam duboku tugu u svom srcu. Pomolila sam se Bogu, rekavši da želim da tragam za istina-načelima i da ne žeim više da postupam proizvoljno po sopstvenoj volji.

Iako sam imala želju da se promenim, moja volja je i dalje bila prejaka, pa sam nedugo zatim ponovo napravila iste stare greške. Jednog dana, dok se informisala o našem radu, viša starešina je videla da sestra Su Đije, koja je bila zadužena za rad na izradi tekstova, ima loš kov. Obučavala se dugo vremena, ali nije pokazivala očigledan rast i nije radila efikasno. Moja starešina je predložila da brzo pronađem nekoga ko ima bolji kov i uvid, da ga obučimo, i dodala da nije važno ako je praktikovao tek kratko vreme. Pomislila sam: „Iako Su Đijie nema dobar kov, dugo je obavljala ovu dužnost i može da podnese teret, tako da je bolja od bilo koga novog u poslu. Oni koji su novi u poslu ne dokučuju načela i nemaju radnog iskustva, pa bi za njihovo obučavanje bilo potrebno vreme. U poređenju s njima, Su Đije je i dalje bolja za tu ulogu. Možda je u poslednje vreme neefikasna zato što je u lošem stanju. Kada se prilagodi, trebalo bi da se njeni rezultati prirodno poboljšaju.” Stoga, nisam premestila Su Đije. Posle nekog vremena, starešina je poslala još jedno pismo u kojem traži od mene da premestim Su Đije i preporučuje sestru Sin Ju, rekavši da ima dobar kov i dobre veštine pisanja i da je obavljala isti posao u prošlosti, te da ju je vredelo obučiti. Videla sam da Sin Ju tek kratko vreme veruje u Boga i da ima malo iskustva, pa sam sumnjala da ona zaista može da se nosi sa poslom. Imajući to na umu, insistirala sam da zadržim Su Đije i nisam obučavala Sin Ju. Tek krajem meseca sam saznala da je rad na izradi tekstova skoro stao. Starešina me je orezala, rekavši da previše insistiram na svojim gledištima, da je dva puta predlagala da premestim Su Đije i da obučim Sin Ju, ali ja to nisam uradila, čime sam ozbiljno ometala rad na izradi tekstova. Čuvši to, osećala sam se užasno. Starešina me je dvaput podsetila da Su Đije ima loš kov i da nije pogodna za obučavanje. Zašto nisam mogla to da prihvatitm? Zašto sam uvek insistirala da koristim osoblje po svojoj volji? Suočena sa tim da sam izazvala ogroman gubitak u radu, mnogo sam se kajala, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me prosveti i usmeri kako bih mogla da promislim o svojim problemima.

Kasnije sam pročitala neke Božje reči: „Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da Mu se gade one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu eliminisani. Oni koji svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Bogu primenjuju kako bi pridobili srca drugih, da bi ih podučavali, ograničili i sebe nad njima izdigli – oni koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti svog položaja – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i razmeću se svojim sposobnostima. Bog takve ljude neće usavršiti. Takvo služenje prekida Božje delo. Ljudi se uvek drže starog. Drže se predstava iz prošlosti, kao i svega drugog iz minulih vremena. To je velika prepreka njihovom služenju. Ako ih se ne možeš otresti, te stvari će ti zagušiti život. Bog te ni najmanje neće odobriti, ni ako noge polomiš, a leđa poviješ trčeći i radeći, pa čak ni ako kao mučenik stradaš služeći Bogu. Baš naprotiv: On će reći da si zlikovac” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”). „Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine često ne nailazi na Božje odobravanje, a ako ne znaju da se pokaju, onda kazna nije daleko” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osećala sam se pomalo uplašeno. Mislila sam da, pošto sam dugo obavljala svoju dužnost i imam neko iskustvo, to znači da razumem istinu, pa sam se držala sopstvenih predstava i primenjivala ih kao da su one istina, a svoje radno iskustvo sam koristila kao kapital. Usled toga, postajala sam sve nadmenija. Kada su mi se stvari desile, nisam imala mesta za Boga u svom srcu – nisam tragala za istina-načelima, nisam prihvatala predloge drugih, već sam tvrdoglavo radila šta sam htela. Sve je to izazvalo gubitke u radu crkve. Konačno sam shvatila da to što imam radno iskustvo ne znači da razumem istinu i da posedujem stvarnost. Ako ne stremim ka istini i ako postupam shodno sopstvenom iskustvu i volji, mogu samo da ometam i da prekidam crkveni rad. Istina vlada u Božjoj kući, a istina je kriterijum za postupke ljudi, ali ja sam svoje sopstveno radno iskustvo i volju i dalje pogrešno shvatala kao istinu. Kako je to bilo verovanje u Boga? To je bilo verovanje u sebe! Razmišljala sam o tome kako su svi antihristi, koji su proterani iz crkve, nadmeni, uobraženi i samovoljni. U svojim dužnostima su ignorisali načela Božje kuće i ponašali su se bezobzirno, i ma koliko ih drugi podsećali ili orezivali, nikada se nisu pokajali. Na kraju su ozbiljno ometali rad crkve, zbog čega su proterani i uklonjeni. Zar ja nisam imala istu narav kao ti antihristi? Jesam! I ja sam išla putem antihrista! Osećala sam izuzetno žaljenje i krivicu, i mrzela sam sebe što sam bila tako nadmena i samopravedna.

Kasnije sam videla još jedan odlomak Božjih reči i saznala sam kako da praktikujem. Božje reči kažu: „Kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja, kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kada ljudi tragaju za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On posmatra vaš stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid da bi te otkrio i razotkrio tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, navesti da razumeš. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te, kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu neke stvari. Ti, istog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela primene, tvoja primena će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam uvidela da šta god da nam se desi, moramo zadržati bogobojažljivo srce, tražiti Božju nameru i tragati za istina-načelima. Naročito kada naša braća i sestre daju predloge koji se razlikuju od naših, prvo treba da se odreknemo sebe i da ih prihvatimo. Čak i ako mislimo da smo u pravu, trebalo bi da otpustimo sebe i da tragamo i razgovaramo sa svojom braćom i sestrama. Jedino na taj način možemo zadobiti Božje vođstvo i prosvećenje. Verovala sam u Boga već godinama, ali ni sada nisam mogla da prihvatim predloge koji su u skladu sa istinom. I dalje sam u potpunosti živela po svojoj nadmenoj naravi. Uprkos tome što sam bila tako bedna, jadna, prljava i iskvarena, i dalje sam ponosno mislila da sam dobra i snažno verovala u sebe u svojim postupcima. Razmišljajući o tome, shvatila sam da je to besramno. Odlučila sam da nikada više neću verovati sebi i da ću u svemu više tragati za istina-načelima i više rezgovarati sa drugima, kako bih dobro izvršila svoju dužnost.

Posle toga sam počela da tražim kako da razumno uredim dužnosti na osnovu svačijeg kova i vrlina. Našla sam ove Božje reči: „Svako treba da ispunjava svoje pojedinačne uloge i da doprinosi u skladu sa svojim sposobnostima. Vršenje dužnosti treba urediti na odgovarajući način, na osnovu dara, talenata, kova i starosti osobe, kao i na osnovu toga koliko dugo veruje u Boga. Takav pristup mora biti prilagođen različitim vrstama ljudi, kako bi im omogućio da u Božjoj kući obave svoje dužnosti i odigraju svoju najvažniju ulogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Neki ljudi veruju da su vešti u pisanoj reči, pa uporno zahtevaju da obavljaju dužnost koja je u vezi sa tim. Naravno, Božja kuća ih neće razočarati, Božja kuća neguje talentovane pojedince i kakve god talente ili vrline ljudi imali, Božja kuća će im dati prostora da ih iskoriste, pa tako crkva uređuje da rade posao pisanja tekstova. Ali nakon nekog vremena, otkriva se da oni u stvari ne poseduju tu veštinu i da nisu u stanju da tu dužnost obavljaju kako treba; oni su potpuno neefikasni. Njihov talenat i kov ih čine krajnje nesposobnim za taj posao. Dakle, šta treba učiniti u takvim okolnostima? Da li je moguće da ih jednostavno trpite i kažete: ’Ti imaš strast i iako nemaš mnogo talenta i prosečnog si kova, sve dok si voljan i nemaš odbojnost prema teškom radu, Božja kuća će te trpeti i pustiti te da i dalje obavljaš tu dužnost. Nije važno ako to ne uradiš dobro. Božja kuća će zažmuriti na jedno oko i nema potrebe da budeš zamenjen?’ Da li je to načelo po kojem Božja kuća rešava stvari? Očigledno nije. U takvim okolnostima, oni se obično raspoređuju na odgovarajuće dužnosti na osnovu njihovog kova i vrlina; to je jedna strana toga. Ali nije dovoljno zavisiti samo od toga, jer u mnogim slučajevima ljudi sami ne znaju za koju dužnost su podobni, pa čak i ako misle da su dobri u tome, to ne mora nužno biti tačno i tako moraju da isprobaju i da budu obučeni tokom određenog vremenskog perioda; prava stvar je na osnovu toga odlučiti da li su efikasni ili ne. Ako se neko vreme obučavaju, a ne daju rezultate niti napreduju, a potvrdi se da ih ne vredi negovati, treba im prilagoditi dužnost i urediti za njih odgovarajuću dužnost. Preuređivanje i prilagođavanje dužnosti ljudi na ovaj način je ispravna stvar, a i u skladu je sa načelom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Iz Božjih reči sam uvidela da crkva uređuje dužnosti na osnovu ljudskosti, kova i vrlina svake osobe, tako da svako može najbolje igrati ulogu kad je na pravom mestu. Neki ljudi obavljaju rad na izradi tekstova, ali nakon određenog vremena obuke, i dalje ne doživljavaju rast. Nedostaje im kov i nisu dorasli poslu, pa ne mogu da nastave u toj ulozi. Umesto toga, za njih treba urediti odgovarajuću dužnost na osnovu njihovog kova, što je od koristi i njima i crkvenom radu. Shodno načelima, iako je Su Đije imala dobru ljudskost i nosila teret u svojoj dužnosti, imala je loš kov, pa iako je godinama obavljala rad na izradi tekstova, napredak je bio suviše spor, što znači da ona zaista nije bila prikladna da nadgleda taj rad. Iako je Sin Ju bila vernica kraće vreme od Su Đije, razumela je istinu čisto, bila je pronicljiva, imala je dobar kov i uživala je u pisanju. Iako još nije bila kvalifikovana za taj posao, ako bi se neko vreme obučavala, mogla bi da pokaže napredak i da postane kompetentna. Kada sam shvatila načela za upotrebu i obučavanje ljudi, postavila sam Sin Ju da bude zadužena za rad na izradi tekstova, a Su Đije sam premestila na drugu dužnost, i posle izvesnog vremena, rad na izradi tekstova se postepeno poboljšavao.

Kasnije sam videla da sestra Vang Čen iz druge grupe dobro piše i mislila sam da se može obučiti za rad na izradi tekstova, pa sam je preporučila. Međutim, moja saradnica je rekla da je ona nadmena i samopravedna, sklona da sputava ljude, i da uvek tera druge da je slušaju, pa nije pogodna za obučavanje. Bilo mi je malo krivo da to čujem i pomislila sam: „Iako je istina da je Vang Čen malo nadmena i sklona da sputava ljude, to je sve njeno ponašanje iz prošlosti. Sada može da prihvati orezivanje i pokazala je izvesnu promenu. Mislim da je veoma pogodna za rad na izradi tekstova.” Zato sam htela da se držim svog gledišta, ali onda sam pomislila: „Uvek sam birala ljude po sopstvenoj volji, što je izazvalo gubitke u crkvenom radu. Sada ponovo raspoređujem Vang Čen bez traganja za načelima. Ovu odluku sam donela jednostrano. I dalje se ponašam samovoljno! Ne mogu više da se držim svojih gledišta. Moram da tragam za istinom u ovome. Jedini ispravan način da se to ustanovi je na osnovu načela.” Kasnije sam u Božjim rečima pročitala: „Drugi tip ljudi koji se mogu unaprediti i usavršavati su oni koji poseduju posebne talente ili darove, ili koji su savladali neke profesionalne veštine. Koji je standard Božja kuća odredila za usavršavanje ovakvih ljudi u vođe timova? Prvo pogledajte njihovu ljudskost – sve dok donekle vole pozitivne stvari i nisu zli ljudi, to je dovoljno. Neki ljudi bi mogli da pitaju: ’Zašto se od njih ne traži da budu neko ko stremi ka istini?’ Zato što vođe timova nisu crkvene starešine ili delatnici, niti rade na zalivanju, pa bi zahtev da zadovolje standard stremljenja ka istini bio za većinu njih prevelik i nedostižan. To se ne traži od ljudi koji se bave opštim poslovima i konkretnim stručnim zadacima; da je tako, samo bi nekolicina ispunjavala uslove, tako da su standardi morali da se spuste. Sve dok ljudi razumeju svoju profesiju i sposobni su da preuzmu posao, a ne čine zlo i ne ometaju, onda je to dovoljno. Ako će ti ljudi, koji su stručni u nekim veštinama i profesijama i koji imaju određene prednosti, obavljati posao koji zahteva izvesno poznavanje veštine i povezan je sa njihovim zanimanjem u kući Božjoj, onda sve dok su relativno bezazleni i ispravni po pitanju karaktera, dok nisu zli, dok nemaju iskrivljena shvatanja i dok su sposobni da istrpe teškoće i spremni da plate cenu, onda je to dovoljno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Božja kuća obučava ljude sa posebnim veštinama na osnovu ovog načela: moraju da imaju prihvatljivu ljudskost, da razumeju stvari bez izobličenosti, da ozbiljno pristupaju svojim dužnostima i da vole pozitivne stvari. Vang Čen je imala pomalo nadmenu narav, ali kad bi ono što su joj drugi sugerisali bilo tačno i u skladu sa istinom, ona je to ipak umela da prihvati. Imala je talenat za rad na izradi tekstova, bila je u stanju da pati i da plati cenu u svojoj dužnosti i umela je da podržava rad crkve, tako da je bila u skladu sa tim načelom. Kasnije sam to načelo koristila za razgovor o svojim gledištima sa pretpostavljenom starešinom i nekoliko saradnika i svi su se složili da Vang Čen može da se obučava, pa sam uredila da ona obavlja rad na izradi tekstova. Ona je cenila tu priliku i dala je dobre rezultate u svojoj novoj dužnosti. Uvidela sam da ćemo, kada u svemu tražimo Božju nameru i vršimo svoje dužnosti prema istina-načelima, primiti vođstvo Svetog Duha, a naša srca će biti mirna i spokojna.