Krajem avgusta 2020. godine izabrana sam za crkvenog starešinu i postala sam saradnica Sin Žan. Početkom septembra, naša pretpostavljena je pozvala Sin Žan na okupljanje van grada dok sam ja ostala u crkvi sa nekoliko đakona da se bavim raznim crkvenim poslovima. Tada smo primetili da je rad na zalivanju neefikasan, uglavnom zato što je nadzornik rada na zalivanju površan i ne prati stvari blagovremeno. Pripremili smo se za razgovor u zajedništvu sa njim da bismo rešili taj problem, ali kada smo Sin Žan poslali pismo o tome, ona je odmah odbila naš predlog i rekla nam je da sačekamo dok se ona ne vrati da bismo razgovarali o tome. Pomislila sam: „Samo ćemo da razgovaramo sa tim nadzornikom. Zašto moramo da čekamo da se ona vrati da bismo to uradili? Ali možda Sin Žan zna za neke druge probleme koje nadzornik ima i želi da ih sve zajedno reši.” Nakon što mi je to palo na pamet, ćutala sam. Ali, nekoliko dana kasnije, Sin Žan se vratila sa okupljanja i nije dala nikakvo objašnjenje. To me je navelo da pomislim da ima neke probleme: Valjda nije mislila da mi ništa ne treba da radimo bez nje? Kasnije, kada smo razgovarali o crkvenom radu, primetila sam da nam se Sin Žan uvek obraća s visine i prosto nam izdaje naređenja, kao da ne vidi potrebu da sa nama razgovara o stvarima. Dala sam neke predloge, koje je ona odbacila bez razmišljanja. Neki moji predlozi su bili na mestu, ali ona im je namerno našla zamerke i naterala nas je da, umesto toga, slušamo nju. Na primer, nakon što sam istražila rad nekoliko timova, otkrila sam izvesne probleme i predložila sam da ja razgovaram sa nadzornicima da bih ih rešila, ali Sin Žan je snažno insistirala na tome da to ne treba da radim. Rekla je da će ona organizovati okupljanje sa njima kada završi sa drugim poslom. Mislila sam da će to usporiti stvari i da sam ja bolje upoznata sa stanjem rada u tim timovima od nje, pa sam joj ponovila svoje mišljenje, ali ona je ipak insistirala da uradim kako ona kaže. Zbog toga sam se osećala veoma neprijatno i pomislila sam: „Mi smo saradnice, ali ona uvek želi da ima poslednju reč i ne ostavlja prostor za razgovor. Ona odbija sve moje predloge, a ja uvek moram da slušam njene ideje. Zar nijedan od mojih predloga nije prikladan? Ili je samo previše nadmena?” Ali videla sam koliko je agresivna i razmišljala sam o tome kako je ona duže bila starešina, što je značilo da verovatno bolje razume probleme i poteškoće braće i sestara od mene. Zato sam odlučila da uradim po njenom i ništa više nisam rekla.

Kasnije smo se nas dve razdvojile da bismo se odvojeno okupile sa svakim od timova. Kada sam se okupila sa zalivačima, nadzornica je rekla da u poslednje vreme sve više pridošlica prihvata jevanđelje i da ne mogu da izdrže taj obim posla. Pitala je da li crkvene starešine i delatnici mogu da rade na zalivanju pola radnog vremena kako bi se osiguralo da se sve pridošlice odmah zalivaju. Pomislila sam da je to dobar predlog, pa sam ga prihvatila. Na moje iznenađenje, kada je Sin Žan to saznala, napisala je veoma oštro pismo i istog dana ga poslala svim zalivačima. U pismu me je optužila da sam pogrešno razumela to pitanje i rekla je da bi takvo uređenje posla upropastilo stvari. Između redova, takođe je prekorila nadzornicu, rekavši: „Ovo je samovoljno i nepromišljeno uređenje. Vi postupate ne vodeći računa ni o čemu osim o sopstvenim idejama. To je prekidanje i ometanje crkvenog rada, što je veoma ozbiljno po prirodi.” Čitanje tog pisma bilo mi je kao šamar. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Pomislila sam: „Bila sam samovoljna? Ometala sam crkveni rad?” U tom trenutku sam se zapanjila i uplašila sam se da sam možda zaista zalutala i izazvala ometanje i prekid. Kada sam shvatila da sva braća i sestre mogu da pročitaju to pismo, zabrinula sam se šta će misliti o meni. Kako bih se ubuduće suočila sa njima? Bila sam nesrećna i osećala sam se kao da sam osuđena. Pomislila sam: „Čak i da smo zaista pogrešile, mogla je jednostavno da besedi sa nama o načelima i da nam stavi do znanja gde smo pogrešile, kako bismo mogle da rešimo problem. Zašto je direktno svima napisala pismo bez ikakvog razgovora?” Nisam mogla a da ne briznem u plač i nekoliko dana sam se osećala veoma negativno u vezi sa tim. Jedino su jedenje i pijenje Božjih reči pomogli mom stanju da se popravi. U to vreme sam imala nejasan osećaj da je Sin Žan prilično surova i da moram da budem oprezna u budućoj komunikaciji sa njom i da pokušam da je ne ljutim, inače, ko zna kada bi me mogla ponovo kazniti i poniziti. Senka tog događaja me ne napušta od tada. Uvek sam osećala da, kad ne bih slušala Sin Žan ili kad bih je opovrgla, ona bi učinila nešto da mi naudi, i potajno sam gajila izvesni strah od nje.

Kasnije sam saznala da je Sin Žan insistirala na tome da se sama sastane sa nadzornicima tima, ali pošto nije dobro rasporedila vreme, to je kasnilo nekoliko dana i dosta posla nije na vreme uređeno i obavljeno. Mislila sam da će sa nama podeliti pouke koje je izvukla iz tog problema, ili da će pričati o odstupanjima i greškama koje je napravila u uređenju posla, ali, začudo, nije to spomenula. Samo nekoliko dana kasnije, naša pretpostavljena je poslala pismo u kojem je besedila o relevantnim načelima. Rekla je kako je primereno da uredim da starešine i delatnici zalivaju pridošlice pola radnog vremena. Objasnila je da bi na taj način braća i sestre mogli da pripreme više dobrih dela, a da bi pridošlice mogle na vreme da se zalivaju, što je korisno za crkveni rad. Mislila sam da će Sin Žan da razmisliti o sebi i da shvati svoju grešku kada to čuje, ali izgledalo je da je potpuno ravnodušna prema tome. Samo me je prezrivo pogledala i okrenula se. Pomislila sam: „Pravila je grešku za greškom u svojoj dužnosti, ali ona uopšte ne poznaje sebe. Opasno je za nju da tako nastavi.” Razmatrala sam da je podsetim da promisli o sebi, ali tada sam videla njeno visoko i moćno držanje i pomislila sam kako je snažno odbila svaki predlog koji sam joj dala. Ko zna kako bi reagovala kada bih joj ukazala na probleme? I prethodni put me je tako oštro izgrdila da sam se još osećala pomalo uplašeno i sputano, pa se nisam usuđivala da je podsetim.

U tom periodu, Sin Žan je jedina uređivala sav naš posao i rukovodila njime. Iako smo nas dve bile saradnice, nikada sa mnom nije komunicirala niti razgovarala o stvarima. Ona je bila zadužena za sve i samo je ona imala poslednju reč. Kada smo razgovarale o radu, đakoni i ja bismo izneli svoja gledišta, a onda bi ona tražila sitne greške u njima, preformulisala bi naše predloge i na kraju predložila svoje „bolje ideje”. Kako je vreme prolazilo, svi smo počeli da mislimo da nismo dobri u obavljanju svojih dužnosti, i da je Sin Žan pronicljivija, da ima radnu sposobnost i da sagledava stvari jasnije od nas. Zato smo uglavnom pristajali na njeno gledište i radili ono što ona kaže. Sin Žan je bila veoma agresivna kada je pronalazila nedostatke u mojim sugestijama ili kad ih je potpuno odbijala, zbog čega sam je se uvek pomalo plašila. Mislila sam da će mi učiniti nešto nažao ako je ne poslušam, tako da sam uvek pokušavala da joj da joj izađem u susret i nisam se usuđivala da idem protiv nje. Zbog toga što je uvek odbijala moje predloge, postepeno sam izgubila želju da delim svoje ideje tokom radnih diskusija, čak i kada sam mislila da su prilično dobre. Mislila sam da nema smisla da ih izgovaram, pošto će ih Sin Žan ionako samo odbaciti. Nakon toga sam postajala sve pasivnija u svojoj dužnosti i više nisam tragala za tim kako da budem efikasnija. Bila sam poput marionete. Nisam imala svoje mišljenje niti svoja gledišta o raznim pitanjima u našem radu. Čekala sam naređenja Sin Žan pre nego što bih bilo šta uradila i radila sam šta god bi ona rekla. U istoj situaciji su bili i đakoni. Za to vreme, postajala sam sve negativnija i pasivnija, ali nisam znala kako da preokrenem svoje stanje i osećala sam se veoma izmučeno.

Kasnije smo dobili pismo od naše pretpostavljene u kojem je pisalo da su neka braća i sestre nedavno uhapšeni. Radi naše bezbednosti, zamoljeni smo da se podelimo u dve grupe radi izvršavanja dužnosti i da se ne grupišemo. Na taj način, kada bi nešto pošlo po zlu, ne bismo svi bili uhapšeni odjednom, što bi usporilo razne aspekte crkvenog rada. Sin Žan je u to vreme bila odsutna, pa sam ja razgovarala sa đakonima o tome. Smatrala sam da je to dobar plan, ali oni su mislili da bi razdvajanje u dve grupe otežalo razgovor o poslu. Na kraju nismo mogli da donesemo odluku i oni su hteli da sačekaju dok se Sin Žan ne vrati da bi odlučili. Mislila sam da je to samo podela u grupe i da tu nema nikakvih velikih problema sa načelima. Uzimajući u obzir bezbednosne rizike i prednosti i nedostatke tog plana, razdvajanje je bila odgovarajuća stvar. Ali niko se nije usudio da donese tu odluku. Insistirali su da sačekamo da Sin Žan prvo pristane na to. Uvidela sam koliko se svi oslanjaju na nju i obožavaju je, kako svi čekaju da ona uredi stvari i da odlučuje o njima i kako slušaju njena naređenja, i shvatila sam da je problem sa Sin Žan prilično ozbiljan. Posle toga sam jednom od đakona, sestri Li Žuidži, rekla za svoje stanje i probleme koje sam otkrila kod Sin Žan. Iznenadila sam se kada sam čula da se i ona oseća veoma sputano zbog Sin Žan. Rekla mi je da se oduvek plašila Sin Žan i da se ne usuđuje da joj se suprotstavi. Takođe je rekla da Sin Žan namerno preuveličava njene nedostatke i da je grdi pred drugima, kako bi Žuidži ispala loša. Zatim je dodala: „Ako primećujemo probleme Sin Žan, ali ih ne raspoznamo niti ih razotkrijemo, i samo se ponašamo kao neko ko ugađa ljudima, ne držeći se uopšte istina-načela, onda će nas se na kraju Bog gnušati i Sveti Duh će nas napustiti.” I ja sam se tako osećala. Pomislila sam na odlomak Božjih reči koji kaže: „Oni koji unutar crkve primenjuju istinu bivaju odbačeni, nesposobni da daju sve od sebe, dok oni koji ometaju crkvu i šire smrt, divljaju u crkvi – i, povrh toga, većina ljudi ih sledi. Takvim crkvama vlada Sotona, kratko i jasno; đavo im je car. Ako ljudi u takvim crkvama ne ustanu i ne odbace glavne demone, i oni će pre ili kasnije propasti. Protiv takvih crkava se od sada moraju preduzimati određene mere. Ako oni koji su sposobni da primenjuju ponešto od istine to ne traže, takva će crkva biti potpuno izbrisana. Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; to znači odbaciti Sotonu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Kada sam razmišljala o ovom odlomku Božjih reči, osetila sam veliki strah. Božje reči su razotkrile upravo stanje u kojem smo se nalazile. Sin Žan je imala poslednju reč i držala je vlast u crkvi, ali niko se nije usudio da je razotkrije. Umesto toga, svi smo je slušali, sledili smo je i dozvolili smo joj da odlučuje o svemu. Gde je u mom srcu bilo mesto za Boga? Kako bi Bog mogao da me ne mrzi i da me ne prezire zbog takvog ponašanja? Kad bih tako nastavila, na kraju bi me se Bog zaista gnušao i odbacio bi me i potpuno bih izgubila delo Svetog Duha. Uvidela sam da Sin Žan krši načela i da se ponaša proizvoljno. Ona je imala poslednju reč u svemu, ponašala se tiranski, i uopšte nije slušala savete svojih saradnika i kolega. Kada su joj drugi ukazivali na njene probleme, ona to nije prihvatala niti je razmišljala o sebi. Međutim, toliko sam se bojala da je ne uvredim i da ne budem potisnuta, da se nisam usudila da ukažem na njene probleme. Samo sam je slušala, što je izazivalo kašnjenja i prekidalo crkveni rad. Shvativši to, osećala sam duboko žaljenje i kajanje. Mislila sam: „Moram da primenim istinu i da je razotkrijem. Ne mogu više da joj se potčinjavam.”

Ali, onda se neočekivano dogodilo nešto drugo. Jednog dana, po povratku sa okupljanja, Sin Žan mi je smrknutog lica ljutito rekla: „Postoje dva nadzornika timova koji ne mogu dobro da sarađuju i uvek kritikuju jedan drugog. Planiram da ih obojicu smenim.” Bila sam šokirana kada sam to čula. Znala sam ponešto o tim nadzornicima. Iako su ponekad pokazivali nadmenu narav, umeli su i da prihvate istinu i da rade stvaran posao. Oni su samo pokazali iskvarenu narav i nisu skladno sarađivali; da bi se ti problemi rešili bio bi dovoljan razgovor sa njima o istini. Kako bi mogli biti smenjeni tek tako? Zar to ne bi usporilo rad crkve, da se samovoljno smenjuju ljudi koji su u stanju da rade stvaran posao? Znala sam da ovoga puta ne smem slepo da sledim Sin Žan, pa sam rekla: „Kada je u pitanju tako važna stvar, treba da tragamo kako da pravilno praktikujemo. Ne možemo samo proizvoljno da smenjujemo ljude.” Nakon toga sam otišla da istražim situaciju te dvojice nadzornika. Bila sam iznenađena kada sam saznala da su već smenjeni. Dok sam dalje razmatrala stvar, otkrila sam da oni uopšte nisu bili kandidati za smenjivanje. Bila sam šokirana i ljuta, i pomislila sam: „Sin Žan je donela tako važnu odluku a da nije o tome ni sa kim razgovarala. To je nečuveno!” Zato sam napisala pismo Sin Žan, ukazujući joj na njene probleme, ali ona sebe uopšte nije spoznala. Kasnije sam saznala da je jedan đakon, sestra Lijang Sinđing, koja je prvobitno bila aktivna i odgovorna u svojoj dužnosti, nedavno bila u stvarno negativnom stanju i da se osećala nepodobnom da bude đakon zato što ju je Sin Žan često napadala i omalovažavala je. Bila sam veoma uznemirena kad sam to čula. Uvidela sam da su nadmenost Sin Žan, njeno tiransko ponašanje i način na koji je stalno napadala i sputavala druge samo učinili to da se ljudi osećaju negativno i jadno. Zar ona nije bila zla osoba? Znala sam da moram da je razotkrijem i da je zaustavim – nisam mogla da joj dozvolim da nastavi da radi šta hoće. Međutim, kada je došlo vreme da se suočim sa njom i dalje sam se osećala pomalo uplašeno.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ zle ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši; ignorisaćeš to i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko ometa rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće, što te čini izdajnikom koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si ti uopšte ljudsko biće? Ti si demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči kažu da, ako su ljudi ravnodušni i ne osećaju grižu savesti kada vide da crkveni rad trpi gubitke, onda ne žive životom čoveka. Duboko me je pogodilo to što sam pročitala, jer sam se ja upravo tako ponašala. Jasno sam mogla da vidim da Sin Žan ima probleme, ali nikad nisam bila dovoljno hrabra da zauzmem stav da je razotkrijem i da je zaustavim. Zbog toga što mi je uvek nalazila zamerke, odbacivala moje ideje, držala mi lekcije i napadala me s visine, plašila sam je se i nisam se usuđivala da je uvredim. Da bih sebe zaštitila, potčinila sam joj se i živela sam bednim životom. Čak sam mislila da me ona neće potisnuti niti kazniti sve dok budem njen poslušni podanik. Sve dok sam mogla da zaštitim sebe, bila sam spremna da joj dozvolim da bude glavna, da komanduje i da manipuliše mnome. Živela sam u tom stanju ne vodeći računa o crkvenom radu. Znala sam da je Sin Žan već uticala na crkveni rad tako što je išla protiv načela i ponašala se kao tiranin, ali ipak nisam bila dovoljno hrabra da zauzmem stav i da je razotkrijem. Čak i kada je napadala i sputavala ljude, držala svu moć i odlučivala o svemu, nisam se usudila da istupim da bih joj se suprotstavila i da bih je sprečila da čini zlo. Zaista sam bila tako servilna! Bila sam samo jedna beskorisna kukavica koja je živela bednim životom! Gde je bio integritet i dostojanstvo u takvom životu? Uživala sam u zalivanju i u opskrbi Božjim rečima i u svemu što je dolazilo od Njega, ali sam uvek pokušavala da zaštitim sebe i nisam primenjivala istinu da bih zaštitila crkveni rad. Kada sam pomislila na to, bila sam veoma uznemirena i osećala sam se krivom. Mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i lažljiva. Pomislila sam: „Ne mogu više ovako. Ovoga puta, čak i ako me bude kaznila i svetila mi se, moram da ustanem, da razotkrijem njena zla dela i da čuvam crkveni rad. To je moja odgovornost.”

Nakon toga sam otišla kod Sin Žan da razotkrijem kako je prekršila načela i ponašala se kao tiranin time što je samovoljno smenila ta dva nadzornika. Ali tek što sam progovorila, ona me je prekinula, prebacujući temu na mene, rekavši da nisam skladno sarađivala sa njom. U tom trenutku su je i đakoni razotkrili za suzbijanje i sputavanje ljudi. Kada se suočila sa činjenicama, Sin Žan nije mogla da nas opovrgne i samo je rekla da nije svesna tih problema i da će malo razmisliti. Na kraju je čak, sa osmehom na licu, rekla: „Sa svojim visokim kovom, podložna sam tome da budem nadmena? Tu nema pomoći.” Ostala sam bez reči kada sam to čula. Zaista joj je nedostajao razum! Nakon toga, dva đakona su još dva puta razgovarali sa Sin Žan i pomagali joj, nadajući se da će se ona pokajati, ali ona to uopšte nije prihvatila, i čak ih je napala, govoreći da su se namerili na nju. Kada sam videla da Sin Žan uopšte ne prihvata istinu i da uopšte ne razume svoja zla dela, shvatila sam da su njeni problemi zaista ozbiljni.

Posle sam razmišljala o tome kako je Sin Žan potisnula đakone i mene do te mere da smo postali slabi i negativni. Neki od nas su čak prestali da žele da obavljaju svoje dužnosti. Kako se to dogodilo? Kasnije sam, čitajući Božje reči, konačno zadobila izvesno raspoznavanje metoda i prirode postupaka Sin Žan. Božje reči kažu: „U pozadini svega što antihristi koriste protiv onih koji streme ka istini kriju se određeni motivi i ciljevi. Umesto da se trude da zaštite delo Božje kuće, antihristi imaju za cilj da sačuvaju vlastitu moć i status, kao i svoj lik i položaj u srcima pripadnika Božjeg izabranog naroda. Njihovi metodi i ponašanja prekidaju i ometaju rad Božje kuće, a takođe destruktivno utiču na crkveni život. Zar to nije najčešći vid ispoljavanja antihristovih zlodela? Pored ovih zlodela, antihrist čini i nešto još gnusnije, jer stalno pokušava da iznađe način kako da sazna tuđe slabosti i time stekne prednost nad onima koji streme ka istini. Primera radi, činjenicu da su neki ljudi bludničili ili počinili neki drugi prestup antihrist koristi kao povod da te ljude napada, da stalno traži priliku da ih uvredi, razotkrije, okleveta i etiketira, kako bi poljuljao njihov elan u pogledu obavljanja dužnosti i kako bi se ti ljudi osećali negativno. Osim toga, pripadnike izabranog Božjeg naroda antihrist navodi da ljude koji streme ka istini diskriminišu, izbegavaju i odbacuju, kako bi ti ljudi ostali izolovani. Na kraju, kad se svi koji streme ka istini budu osećali slabo i negativno, kad više ne budu aktivno obavljali svoje dužnosti i kad ne budu imali volje da prisustvuju skupovima, antihristov će cilj biti ostvaren. Pošto oni koji streme ka istini tada više neće predstavljati pretnju njegovom statusu i moći i pošto niko više neće smeti da ga prijavi ili razotkrije, antihrist će moći mirno da spava. (…) Kako antihristi razmišljaju, kad su sposobni da čine takva zlodela? ’Ako oni koji streme ka istini budu često slušali propovedi, možda će jednoga dana prozreti moje postupke, pa će me tada definitivno razotkriti i smeniti me. Dokle god obavljaju svoje dužnosti, mom statusu, prestižu i ugledu preti opasnost. Stoga je bolje da im prvi zadam udarac, da iznađem mogućnost i steknem prednost kako bih ih omeo i osudio i kako bi oni postali negativni i izgubili želju za obavljanjem dužnosti. Ujedno ću isprovocirati sukobe između starešina i delatnika s jedne, i onih koji streme ka istini s druge strane, kako bi ove druge starešine i delatnici omrzli, distancirali se od njih i kako ih ne bi više cenili ni promovisali. Na taj način, izgubiće svaku želju za stremljenjem ka istini i obavljanjem dužnosti. Biće najbolje ako oni koji streme ka istini ostanu negativni.’ To je cilj koji antihristi žele da ostvare” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). Čitajući Božje reči saznala sam da antihristi imaju snažnu želju za statusom i da na moć gledaju kao na sâm život. Oni se brinu da će ih oni koji streme ka istini prepoznati nakon što shvate istinu, i da će zatim zadobiti podršku i odobravanje braće i sestara. Stoga, da bi učvrstili svoju poziciju i moć, antihristi namerno traže uporište da napadnu i omalovaže one koji streme ka istini. Pokušavaju da ih nateraju da postanu negativni i da izgube veru, kao i da postanu nesposobni da normalno izvršavaju svoje dužnosti. Na taj način, antihristi mogu da ostanu na vlasti i da uvek imaju poslednju reč. Shvatila sam da je to upravo ono što je Sin Žan radila. Uvek nam je nalazila zamerke, hvatala se za naše probleme i napadala nas je svojim podsmehom i sarkazmom. Takođe nas je namerno sramotila i ponižavala pred braćom i sestrama, zbog čega smo mislili da ne možemo da radimo stvaran posao i činila nas je tako slabim i negativnim da nismo imali želju da obavljamo svoje dužnosti. Javno pismo koje je napisala omalovažavajući me i osuđujući me zbog mog iskrivljenog razumevanja i samovoljnih postupaka – koji su bili ozbiljne prirode – posebno me je pogodilo. Od tada sam je se plašila. Bila sam prestravljena da bi me ponovo javno omalovažavala i korila kada se ne bih složila sa njom, pa sam se svim silama trudila da se slažem sa njom. Nisam se usudila da je ponovo uvredim niti da prkosim njenoj volji i sigurmo nisam bila dovoljno hrabra da je raspoznam i da je razotkrijem. Iste metode je koristila i na đakonima, napadajući svakog sve dok ne pomisle da nisu dobri u svojim dužnostima. Postupajući tako, Sin Žan je osigurala da niko ne može da je raspozna. To je takođe značilo da su se svi osećali sputano i da su je slušali i niko se nije usuđivao da prigovori njenim odlukama. Tako je postigla svoj cilj da zadrži isključivu vlast u našoj crkvi. Reči i postupci Sin Žan bili su veoma zlokobni, lukavi i zlonamerni. Govorila je i ponašala se baš kao antihrist.

Takođe sam razmišljala o tome zbog čega smo se svi ugledali na Sin Žan i poštovali je, kada nas je očigledno potiskivala. Nismo se čak ni usuđivali da donosimo odluke bez nje. Kako nas je do te mere zaludela i kontrolisala? Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Najčešća pojava antihristove kontrole sastoji se u tome da u svojoj sferi vlasti on jedini ima konačnu reč. Ako nije prisutan, niko se ne usuđuje da donosi odluke niti da išta rešava. Bez njega, drugi postaju poput izgubljene dece, neuki u pogledu toga kako da se mole, kako da traže ili da se jedni s drugima savetuju, ponašajući se poput marioneta ili mrtvaca. Nećemo se detaljno osvrtati na ono što antihristi često govore kako bi ljude navodili na pogrešan put i kako bi ih kontrolisali. Zasigurno postoji mnogo izjava i taktika kojima se oni koriste, a ishod nastalih posledica može se zapaziti na onima koji su navedeni na stranputicu. (…) Recimo, ako daš neki razuman predlog, svi bi oberučke trebalo da dočekaju ovaj ispravan predlog i da o njemu u zajedništvu nastave da razgovaraju; to je pravi put i pokazuje odanost i odgovornost prema njihovoj dužnosti, dok antihrist u svom srcu razmišlja: ’Kako se ja nisam toga prvi dosetio?’ Duboko u sebi on priznaje da je taj predlog ispravan, no, može li da ga prihvati? Zbog svoje prirode nipošto neće prihvatiti tvoj ispravan predlog. Učiniće sve što je u njegovoj moći da tvoj predlog odbaci, a zatim će izneti alternativni plan kako bi te naveo da osetiš da je tvoj predlog sasvim neizvodljiv, a da je njegov plan bolji. On želi da osetiš da bez njega ništa ne možeš i da jedino u radu s njim svi mogu da budu delotvorni. Bez njega, nijedan posao ne može da se obavi kako treba, svi postaju bezvredni i ne mogu ništa da urade. Antihristova strategija je u tome da uvek deluje sasvim novo i jedinstveno i da iznosi grandiozne tvrdnje. Ma koliko da su tuđe izjave tačne, on će ih odbaciti. Čak i ako su predlozi drugih ljudi u skladu sa njegovim sopstvenim idejama, ukoliko ih on sȃm nije prvi izneo, nikad ih neće priznati niti usvojiti. Naprotiv, učiniće sve što je u njegovoj moći da ih obezvredi, a zatim da ih negira i osudi, kritikujući ih uporno sve dok osoba koja je dala te predloge ne oseti da su njene ideje bile pogrešne i ne prizna sopstvenu grešku. Tek tada će antihrist od toga napokon dići ruke. Antihristi uživaju u tome da sebe ustoličavaju dok druge omalovažavaju, sa ciljem da druge nateraju da ih obožavaju i stavljaju u središte zbivanja. Jedino sebi dopuštaju da zablistaju, dok drugi mogu samo da stoje u senci. Sve što oni kažu ili učine je ispravno, a pogrešno sve što potiče od drugih. Često iznose sasvim nova gledišta kako bi negirali tuđa gledišta i postupke, pronalazeći greške u tuđim predlozima i ometajući i odbacujući tuđe predloge. Na taj način, drugi ljudi moraju da ih slušaju i da postupaju saglasno njihovim planovima. Ove metode i strategije koriste kako bi te uporno poricali, napadali i navodili da osetiš kako si nesposoban, pokoravajući te time sve više sebi i navodeći te da im se diviš i više ih ceniš. Tako u potpunosti dospevaš pod njihovu kontrolu. Ovo je proces kojim antihristi potčinjavaju i kontrolišu ljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo. U prošlosti, kada je Sin Žan stalno odbijala naše ideje, samo sam mislila da je nadmena, ali nisam raspoznala njene namere i ciljeve niti prirodu njenih postupaka. Tek nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da kad god je odbacila naša gledišta, ona je samo izdvajala probleme iz naših gledišta da bi mogla da ih opovrgne i navela nas je da pomislimo kako su naši predlozi možda neprikladni. Zatim bi, na osnovu toga, rezimirala neku ideju ili pompeznu repliku. Nakon nekog vremena, počeli smo da mislimo da smo manje vredni od nje i da ona dublje i pronicljivije sagledava stvari. Ne samo da je nismo raspoznali, već smo se sve više ugledali na nju i divili joj se, na kraju nismo mogli a da ne poreknemo sebe. Smatrali smo da su naše ideje i predlozi u suštini beskorisni, da ih je besmisleno pominjati, kao i da samo treba nju da slušamo. Time je postigla svoj cilj da kontroliše misli drugih ljudi. Nakon što je ona dugo vremena tako manupilisala nama, prestali smo da tragamo i da razmišljamo kada bi nam se nešto desilo, i na kraju više nismo imali nikakve sopstvene misli. Bili smo poput marioneta i bili smo potpuno beskorisni u svojim dužnostima. Konačno sam shvatila da je to metod koji antihristi koriste da vladaju ljudima i da ih kontrolišu. Sin Žan je to koristila kao sredstvo da nas kontroliše, da nas natera da je slušamo i da joj budemo poslušni. Bila je tako podmukla, lukava i zla!

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ako je ta osoba pametna, ako su joj reči i dela ogrezli u spletkama, ako je teškog karaktera i, dok si s njom, uvek želi da te kontroliše i upravlja tobom, šta misliš da li je ta osoba dobrodušna ili zlobna? (Zlobna.) Bojiš je se i misliš: ’Ova osoba uvek želi da me kontroliše. Moram što pre pobeći od nje. Ako ne budem radio ono što traži, smisliće neki način da mi se osveti i ko zna kakve će metode koristiti da me kazni.’ Osećaš da joj je narav zlobna, zar ne? (Da.) Kako to možeš da osetiš? (Po tome što uvek prisiljava ljude da stvari rade prema njenim zahtevima i zamislima.) Da li je pogrešno to što ona zahteva da drugi stvari rade na određeni način? Da li je to što drugi zahtevaju nešto od tebe nužno pogrešno? Da li je ta logika ispravna? Da li je to u skladu s istinom? (Nije.) Da li se neprijatno osećaš zbog njenih metoda ili njene naravi? (Zbog njene naravi.) Tako je, zbog njene naravi se osećaš neprijatno. Osećaš da ta narav potiče od Sotone, da nije u skladu sa istinom i da te uznemirava, kontroliše i vezuje za sebe. Ne samo da se zbog nje osećaš neprijatno, već je se i plašiš i misliš da postoji mogućnost da te ta osoba kazni ako ne učiniš ono što traži. Narav takve osobe je veoma zlobna! Ne radi se o tome da ona prosto nešto uzgred kaže – ona želi da te kotroliše. Strogo zahteva da radiš neke stvari i zahteva da ih radiš na naročiti način, a sve je to ispunjeno određenim tipom naravi. Ne zahteva samo da nešto uradiš, već želi da te kontroliše. Ako te bude kontrolisala, postaćeš marioneta, tek lutka u njenim rukama. Ako si joj bespogovorno poslušan u svemu što govoriš i radiš, kao i u načinu na koji obavljaš stvari, ona će biti zadovoljna. Kad osetiš ovakvu narav, šta osećaš u srcu? (Strah.) A kad osetiš strah, kako bi definisao tu njenu narav? Da li je odgovorna, dobrodušna ili zlobna? Osećaš da je zlobna. Kad primetiš da je nečija narav zlobna, osećaš li se zadovoljno, ili osećaš gađenje, odbojnost i strah? (Gađenje, odbojnost i strah.) U tebi se probude ta loša osećanja. Kad osetiš gađenje, odbojnost i strah, da li se osećaš nesputano i slobodno ili se osećaš vezano? (Vezano.) Odakle potiču takva osećanja? Potiču od Sotone” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam zašto se toliko bojim Sin Žan i ne usuđujem se da joj prkosim. To je uglavnom zato što je bila tako zlobna kada me je grdila i odbacivala moje ideje, zbog čega sam osećala da me sputava i ugnjetava. Verovala sam da će me potisnuti i kazniti ako je ne budem slušala. Sin Žan nas je zlobno napadala i nalazila nedostatke u našim idejama kako bi mogla da ih odbaci. Postupajući tako, njen cilj je bio da nas natera da napravimo kompromis i da nas na kraju pretvori u svoje marionete. Želela je da je svi slušaju, da otkloni svaku neposlušnost i da tako ostvari svoj cilj da zadrži potpunu vlast. Njena želja za kontrolom je bila tako jaka!

Kasnije smo đakoni i ja razgovarali o ovim Božjim rečima. Što smo više razgovarali o njima, stvari su nam bile sve jasnije. Zadobili smo izvesno raspoznavanje metoda koje je Sin Žan koristila da nas zaluđuje, kontroliše i potiskuje i uvideli smo da ima nadmenu i zlobnu narav. Da bi učvrstila svoj status i moć, koristila je ove metode da potiskuje i kontroliše druge. Ona je držala svu moć i imala je poslednju reč među braćom i sestrama. Ona je već i ranije ometala crkveni rad i nanosila mu gubitak čestim kršenjem načela i samovoljnim postupanjem. Iako su je više puta razotkrili i razgovarali sa njom, ona to nikako nije prihvatala, nije poznavala sebe niti je imala pokajnički stav. Na osnovu Božjih reči, mogli smo sa sigurnošću da raspoznamo da je Sin Žan bila ista vrsta osobe kao i antihristi, što je značilo da je morala da bude smenjena i izolovana radi posmatranja. Dakle, istog dana smo našoj pretpostavljenoj dali izveštaj o ponašanju Sin Žan i o svojim zaključcima. Nakon istrage i uvida u situaciju, naša pretpostavljena je otkrila da je Sin Žan počinila previše zlih dela i potvrdila je da je ona antihrist. Konsultovala se sa braćom i sestrama, a nakon što je više od 80% njih dalo saglasnost, Sin Žan je izbačena iz crkve. Nakon što je izbačena, braća i sestre su bili presrećni i svi smo videli da je Bog tako pravedan i da istina vlada u Božjoj kući. Saznali smo da, iako antihristi i zli ljudi mogu privremeno da divljaju u crkvi, na kraju će uvek biti otkriveni i očišćeni. Takođe sam osećala duboko žaljenje i kajanje nakon svega toga. Shvatila sam da sam se previše brinula da zaštitim sebe dok je antihrist činio zlo. Više sam volela da me ona ugnjetava nego da tragam za istinom, da je raspoznam i da je razotkrijem. Prećutno sam joj oprostila njena zlodela i prekid koji je izazvala u crkvenom radu, što je značilo da imam udela u njenim zlim delima. Sada razumem da kao starešine i delatnici moramo da podržavamo istina-načela i da imamo hrabrosti da razotkrijemo antihriste i zle ljude. Samo tako možemo da čuvamo crkveni rad i da dobro izvršavamo svoju dužnost.