To je bilo 2019. kada sam izabran za crkvenog starešinu. U to vreme sam uglavnom nadzirao video-produkciju. Učeći od nekoliko vođa tima, polako sam savladao neka načela produkcije i razvio lični stil. Tokom razgovora, neka razmišljanja koja bih pokrenuo bi prikuplla odobrenje svih. Kako su video-snimci koje smo proizvodili bili sve bolji i bolji, braća i sestre iz drugih crkava bi dolazili da uče od nas. Imao sam osećaj da se postigao veliki uspeh i razmišljao: „Ne samo da mogu da rukovodim crkvenim radom, već mogu da prepoznam i probleme koji se pojave u video-produkciji. Ukoliko nešto zbuni ljude u crkvi, često traže moj savet. Sve u svemu, mislim da sam kvalifikovani starešina.”

Kasnije, brat sa kojim sam sarađivao nije mogao da podnese teret posla i prebačen je na drugo radno mesto a sestra Liza je postala moja nova saradnica. Počeo sam da pravim računicu: Liza je bila pronicljivija u razgovorima od mene, ali sam ja duže rukovodio video-produkcijom i imao više iskustva. Nije bila vešta koliko ja i bila je malo opuštenija u onome što govori i radi. Sve u svemu, i dalje sam bio u prednosti i uglavnom bih ja bio taj koji je usmeravao naš posao. No, kako se Liza upoznavala sa crkvenim radom, postajala je efikasnija u svojoj besedi i rešavanju problema. Braća i sestre su počeli da joj se obraćaju sa svim svojim pitanjima i ja više nisam bio jedini koji se isticao u crkvi. Kada sam video da je Liza marljiva i odgovorna u svom radu i pruža stvarnije besede o Božjim rečima od mene, nesvesno sam počeo da se osećam ugroženim. A pogotovo sam, kada sam primetio da vođe tima često odobravaju njene ideje, postao još ljubomorniji. Da su se stvari nastavile u tom smeru, ukrala bi mi slavu pre ili kasnije i ja bih postajao sve beznačajniji. Neće moći tako, pomislio sam. Morao sam da nađem način da je nadmašim.

Nakon toga, kada bismo razgovarali o poslu sa vođama tima, postarao bih se da prvi iznesem svoje ideje. Razgovarajući jednom o problemu koji se ticao izvesnog video-snimka, ponudio sam svoj savet, ali su drugi mislili da to nije pitanje načela tako da se nisu složili sa mojom idejom i promenili su temu. Osetio sam se pomalo poniženim. Imao sam dobru ideju, pa kako me nisu mogli razumeti? Zakazao sam u najvažnijem trenutku. Praveći se previše pametan, ja sam time pokazao da nisam dorastao Lizi. Kada se Liza ponudila da razgovara sa mnom, osećao sam potpuno poniženje i još veću ljubomoru. Jednom prilikom, nakon razgovora, jedan od vođa tima mi je prišao nasamo i rekao: „Kao da si pomalo uznemiren ovih dana. Požurio si da prvi izneseš svoje mišljenje a da nisi ni znao o čemu se priča i to nas je prekinulo u procesu razmišljanja. Onda smo sve morali ponovo da ti objasnimo i time se odlaže napredak u našem radu. Treba da razmisliš o tome.” Bio sam neverovatno obeshrabren kada sam to čuo. U prošlosti je većina mojih ideja bila odobravana u razgovorima sa vođama tima. Ali otkako je Liza stigla, moj se status među drugima polako urušavao; niko nije mario za ono što imam da kažem i čak sam prekidao crkveni rad. Kako sam mogao više da se pojavim pred drugima? Ne samo da nisam razmislio, već sam svu krivicu svalio na Lizu. Nekoliko dana sam besneo i zapadao u sve veću depresiju i bio sve manje efikasan u svom radu. Jednom je jedan viši starešina došao da mi kaže da će deo posla koji sam nekada nadgledao biti dodeljen Lizi. Nisam bio srećan zbog toga ali ništa nisam rekao. Pomislio sam: „Nakon ove preraspodele posla, očigledno će Liza nadgledati veći deo crkvenog rada, a ja ću biti pomoćnik. Hoće li drugi pomisliti da je posao dodeljen drugome jer ja nisam umeo da ga obavljam? Nekada sam nadgledao celokupan crkveni rad i bio deo njega, ali je Liza sad ukrala svu pažnju koju sam imao. Dogod je ona ovde, ja ću nastaviti da budem po strani.” Što sam više mislio o tome, to sam se gore osećao. Bio sam potišten, bio sam nesposoban da prihvatim ovu novu stvarnost. Lizin kov i radne sposobnosti nisu bili ništa bolji od mojih. I ja sam dugo nadgledao rad na video-snimcima i imao iskustva, pa zašto je uspevala da me nadmaši? Nisam mogao da budem potisnut na taj način. Morao sam da se borim da povratim ugled i status uprkos svemu! Od tog trenutka sam stalno čekao da Liza nešto zabrlja, kako bih izborio svoj povratak. Jednom me Liza nije pozvala kada je išla da razgovara o poslu sa vođama tima i posao je iniciran bez mog znanja. Ugrabio sam priliku da na pasivno-agresivan način napadnem njene proizvoljne postupke, izbacujući svu svoju nagomilanu frustraciju. Rekao sam da ja samo figuriram i da više nisam uključen u rad vođa tima. Dok sam govorio, Liza je vidno pocrvenela u licu. Iako sam iskoristio priliku da da se oslobodim svojih frustracija i dalje sam se u sebi osećao mračno i depresivno. Naš starešina je pokrenuo neki projekat u to vreme, ali je on iz nekoliko razloga sporo napredovao. U stvarnosti sam imao vremena na pretek da pomognem oko projekta, ali sam razmišljao: „Liza je glavna nadzornica za ovaj projekat, pa sve i da bude dobro urađen, ja za njega neću dobiti nikakve zasluge. Mogao bih pustiti i Lizu da ona to uradi. Biće i bolje ako omane – tako će ljudi izgubiti poštovanje prema njoj.” Tokom tog perioda sam se konstantno nadmetao oko ugleda i ličnog dobitka. Nisam poneo nikakvo breme za crkveni rad i samo sam površno odrađivao stvari. Nisam mogao da rešavam ni probleme nastale u poslu a sve je više njih iskrsavalo u mom radu. Suočivši se sa tim, nisam razmišljao o sebi i samo sam postajao sve ogorčeniji. Često bih se uhvatio za tuđe greške i obrušio se na njih, prekidajući rad. Kada je viši starešina to saznala, razgovarala je sa mnom i razotkrila problem koji imam. No, protestovao sam u sebi: „Nisam samo ja odgovoran što nije bilo rezultata u radu. Zašto sam ja izdvojen?” U to vreme nisam bio svestan sebe i svu sam krivicu svaljivao na Lizu. Isto tako sam krivio vođe tima što se nisu ponašali u skladu sa načelima. Nakon što nisam prihvatio ponovljenu besedu starešine i nisam se bavio stvarnim poslom, ona me je smenila. Nakon što sam smenjen, osećao sam se isprazno, namučeno i negativno. Zato sam se pomolio Bogu tražeći od Njega da me uputi kako da učim iz ove situacije.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči koji su mi dali izvesnu samospoznaju. Svemogući Bog kaže: „Koje su parole antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? Recite šta mislite o tome. (Borba sa drugim ljudima i sa Nebesima izvor je beskrajne zabave.) Zar to nije ludost? Ludost je. Ima li još nekih parola? (Bože, zar oni ne razmišljaju ovako: ’U celoj vaseljeni jedino ja imam vrhovnu vlast’? To jest, oni žele da budu najveći i, bez obzira na to sa kim su, uvek žele da ga nadmaše.) To je jedna od njihovih ideja. Ima li još neka parola? (Bože, pomislio sam na tri reči: ’Pobednik je kralj.’ Mislim da, bez obzira na mesto na kom se nalaze, oni uvek žele da od drugih budu nadmoćniji, da se istaknu i teže tome da budu najveći.) Većina onoga što ste rekli svodi se na nekakve ideje; pokušajte da ih opišete kroz određeno ponašanje. Bez obzira na to gde se nalaze, antihristi ne žele nužno da zauzmu najviši položaj. Kad god nekuda odu, oni imaju narav i mentalitet koji ih primoravaju da deluju. Kakav je to mentalitet? On glasi: ’Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!’ Zašto triput ’nadmećem’, a ne jednom ’nadmećem’? (Nadmetanje je postalo njihov život, to je ono prema čemu žive.) To je njihova narav. Rođeni su sa naravi koja je izuzetno nadmena i teško ju je obuzdati, drugim rečima, sebe vide kao nenadmašne i krajnje su egoistični. Niko ne može da zauzda ovu njihovu neverovatno nadmenu narav; ni oni sami ne mogu da je kontrolišu. Prema tome, njihov život se svodi na borbu i nadmetanje. Za šta se oni bore i nadmeću? Naravno, nadmeću se za slavu, dobitak, status, obraz i svoje lične interese. Za kojim god metodama moraju da posegnu, sve dok im se svi pokoravaju i sve dok oni za sebe stiču koristi i status, ostvarili su svoj cilj. Njihova volja da se nadmeću nije tek privremena razonoda; ona je vrsta naravi koja dolazi iz sotonske prirode. Ona je poput naravi velike crvene aždaje koja se bori protiv Nebesa, protiv zemlje i protiv ljudi. Dakle, kad se antihristi sa drugima u crkvi bore i nadmeću, šta oni žele? Nema sumnje da se nadmeću za ugled i status. Ali, ako steknu status, od kakve im je on koristi? Od kakve im je koristi da ih drugi slušaju, dive im se i obožavaju ih? To ni sami antihristi ne mogu da objasne. U stvari, oni vole da uživaju u ugledu i statusu, da im se svi osmehuju i da ih pozdravljaju uz laskanje i ulizivanje. Dakle, kad god antihrist ode u crkvu, on tamo radi jednu stvar: bori se i nadmeće s drugima. Čak i kad stekne moć i status, on nije završio. Da bi zaštitio svoj status i osigurao svoju moć, on nastavlja da se bori i nadmeće s drugima. Radiće to sve do svoje smrti. Prema tome, filozofija antihristȃ glasi: ’Dokle god si živ, nemoj prestajati da se boriš.’ Ako zla osoba poput ove postoji u crkvi, hoće li ona ometati braću i sestre? Pretpostavimo, na primer, da svi u tišini jedu i piju reči Božje i u zajedništvu razgovaraju o istini, da vladaju atmosfera spokoja i prijatno raspoloženje. U tom trenutku, antihrist će kipeti od nezadovoljstva. Postaće ljubomoran na one koji u zajedništvu razgovaraju o istini i mrzeće ih. Počeće da ih napada i osuđuje. Zar to neće narušiti ovu spokojnu atmosferu? On je zla osoba koja je došla da ometa druge, da u njima izaziva gađenje. Takvi su antihristi. Ponekad antihristi ne nastoje da unište ili poraze one sa kojima se nadmeću i koje potiskuju; sve dok stiču ugled, status, ponos i obraz i navode ljude da im se dive, oni su postigli svoj cilj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Što se više budeš borio, tvoje srce će postajati mračnije i osećaćeš više zavisti i mržnje, a tvoja želja da stekneš te stvari će samo jačati. Što je jača tvoja želja da ih stekneš, to ćeš manje moći da ih stekneš, a kako se to bude dešavalo, tvoja mržnja će biti sve veća. Kako tvoja mržnja bude rasla, iznutra ćeš postajati sve mračniji. Što si mračniji iznutra, to će lošije postati tvoje obavljanje dužnosti, a što lošije postane tvoje obavljanje dužnosti, to ćeš biti od manje koristi za dom Božji. To je međuzavisni začarani krug. Ako nikada ne obavljaš svoju dužnost dobro, postepeno ćeš biti eliminisan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Ramišljajući o Božjim rečima, uvideo sam da je moje nadmetanje za ugled i dobitak bilo nalik naravi antihrista koju je Bog razotkrio. Otkako sam video da Liza postiže bolje rezultate od mene i da je zadobila poštovanje braće i sestara, u meni je ključao tihi nagon da dokažem da nije bolja od mene, da me neće nadmašiti. Mislio sam samo na to kako da preokrenem situaciju protiv nje. Kada smo razgovarali o poslu, prekidao bih izlaganje da izrazim svoje gledište, samo želeći da se istaknem i zasenim Lizu, ni najmanje ne razmišljajući da li će se to odraziti na naš rad. I kada je viši starešina dodelio neki deo mog posla Lizi, postao sam još ljubomorniji, misleći da mi je ukrala šou. Tada su moje zle namere počele da izbijaju na površinu – počeo sam da tražim priliku da se uhvatim za Lizine greške i previde i izbacim svoje unutrašnje frustracije kako bih postigao svoje ciljeve, ma koliko joj štete time naneo. Kada određeni projekat ne bi napredovao, uprkos tome što sam video u čemu je problem i imao vremena da pomognem, nisam imao želju da se time zamaram, znajući da Liza nadgleda posao. Čak sam se nadao da će podbaciti i izgubiti poštovanje. Uvideo sam da sam isuviše priželjkivao ugled i status, da sam neljubazan i da ni najmanje ne štitim crkveni rad. Nadmetao sam se za ugled i dobitak, stalno pokušavajući da nadmašim druge i ne pomišljajući na svoju dužnost. Posao koji sam ja nadzirao je praktično stao i ja sam se našao u tami. To „nadmetanje” me je uhvatilo u začarani krug. Baš kao što je Bog rekao: „Ako nikada ne obavljaš svoju dužnost dobro, postepeno ćeš biti eliminisan.” Doveo sam crkveni rad u haos i ni pomislio nisam da razmislim o sebi. Da sam tako nastavio, ko zna za koje bih remetilačko ponašanje bio sposoban. U najgorem slučaju bih mogao da budem i uklonjen. Srećom pa sam bio smenjen pre nego što sam se povinovao činjenju zla. Tako mi je Bog pružio priliku da razmislim o sebi i sebe spoznam i orezao moju želju za ugledom i statusom. Shvatio sam da me je Bog tako spasio i da je to Njegov način da me zaštiti. Zahvalio sam se Bogu i moje stanje se znatno popravilo. Doneo sam ličnu odluku da svoju dužnost ispunjavam na praktičan način i prestanem da se nadmećem za ugled i dobitke.

Posle toga sam bio daleko diskretniji u svojoj dužnosti. Čak i kada su mi dodeljeni opšti poslovi i kada sam morao da obavljam neke neupadljive, sporedne poslove, bio sam voljan da se pokorim znajući da, budući da mi je Bog dao ovu priliku da se pokajem, ja svoju dužnost treba da vršim na praktičan način. Ubrzo zatim je pokrenut nov video-projekat i na moje iznenađenje, svi su izabrali mene da radim na njegovoj produkciji. Cenio sam ukazanu priliku i marljivo izučavao relevantna načela i za njima tragao. Nakon nekog vremena, video je počeo da napreduje kako se priželjkivalo i videvši kako je to ispalo, bio sam prilično zadovoljan sobom. Moja želja za imenom i statusom se ponovo razbuktala. Pomislio sam: „Možda sam smenjen kao starešina, ali talentovana osoba uvek ima svojih pet minuta. Treba da uhvatim ovu priliku da pokažem šta umem i dokažem koliko sam talentovan.” Rezonovao sam: „Liza je možda bolja od mene u razgovorima o istini i u rešavanju problema, ali ja imam prednost kada se radi o profesionalnim veštinama. Dok god se posvećujem tome i produkcija ovih video snimaka bude dobra, svi će videti koliko sam se poboljšao i mogao bih ponovo da budem izabran za starešinu i nadmašim Lizu.”

Jednog dana sam čuo da posao sporo napreduje i da je starešina orezao ljude zbog kršenja načela po pitanju video-snimaka. Čuvši to, bio sam pomalo zlurad. „Vidite, rad na video-produkciji se nije popravio otkako sam ja smenjen. Gori je nego pre. Ranije sam mogao da ukažem na probleme i dam ideje, zato je bolje ukoliko ne postignu nikakav napredak. Mogu da vide da se tu nije radilo samo o meni koji nisam valjano obavljao svoj posao, već i o Lizi.” Kasnije sam čuo da je Liza odskora u lošem stanju – njenim besedama na okupljanjima je nedostajalo svetla a drugi su bili slomljeni problemima i postali negativni. Pomislio sam u sebi: „Ako se ovo nastavi, možda će se pojaviti ozbiljni problemi u radu sa video-snimcima i Liza bude smenjena. Možda ću tada ja biti izabran za starešinu i nastaviti da nadzirem ovaj posao.” Zato sam nastavio da radim na video-snimcima i u isto vreme motrim na Lizinu situaciju. Nakon što sam čuo da je Liza naučila nešto iz toga što je orezana, da se njeno stanje popravilo, da su braća i sestre dokučile određena načela kroz neuspehe i prepreke i da su postizali bolje rezultate, bio sam pomalo razočaran i depresivan. Pogotovo bih, kada bi na okupljanju Liza besedila o tome šta je zadobila i iskusila kroz sve to i svi odobrili to što govori, postajao još nezadovoljniji. Ljubomora i mrske misli su nabujali u meni. Imao sam osećaj da nema nade za moj povratak. Nakon toga, radeći na produkciji video-snimaka, gubio sam motivaciju i bio odsutan. Nekoliko dana kasnije, video-snimak je bio završen. No, na moje iznenađenje, starešina je uvidela veliki problem kod njega pregledajući ga, dodelila nekom drugom da ga montira i nije mi poverila više nijednu dužnost. Bio sam potpuno nepripremljen za to. Video-produkcija, jedina stvar u kojoj sam mogao da se pokažem, bila mi je oduzeta. Dok su sva druga braća i sestre bili zauzeti oko svojih dužnosti, ja nisam imao šta da radim, pa sam štrčao. Zaista sam se užasno osećao – bio sam usamljen, depresivan i očajan i uništen patnjom. U suzama sam se molio Bogu: „Dragi Bože, znam da se po tvojoj pravednosti suočavam sa ovom situacijom. Nakon što sam smenjen, nisam istinski razmislio o sebi niti sam spoznao sebe; umesto toga sam samo tražio načine da se vratim i da se istaknem. Bio sam zlonameran i nadmen i doveo do toga da Ti se zgadim. Sada nisam u stanju da vršim bilo kakvu dužnost i počeo sam da živim u crkvi kao parazit. O, Bože, ne želim više da se nadmećem oko ugleda i dobitaka. Molim Te, prosveti me i dozvoli mi da steknem istinsku samospoznaju, pa da mogu da prezrem sebe i pobunim se protiv sebe i prestanem da se vraćam na staro.”

Nakon toga sam naišao na još jedan odlomak Božjih reči: „Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Najednom se menjaju. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihristȃ – pa, zar nije zlobna? To su očigledno zli ljudi – antihristi su po svojoj suštini zli ljudi. Čak i kad se okupljanja održavaju na internetu, ako primete da je signal dobar, oni tiho opsuju i govore u sebi: ’Nadam se da će signal oslabiti! Nadam se da će signal oslabiti! Bolje da niko ne čuje propovedi!’ Šta su ovi ljudi? (Đavoli.) Oni su đavoli! Sasvim sigurno nisu ljudi Božje kuće” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Bog razotkriva kako je priroda jednog antihrista zlobna. Čim izgube svoj status i podršku drugih, ne samo da postanu nemarni u svojim dužnostima, nego postanu mrski, ljubomorni i osvetoljubivi, žudeći da se pojave problemi u crkvenom radu, pa da se zlobno nasmeju Božjoj kući i drugima. Uvideo sam da je moje ponašanje baš poput onoga što je Bog otkrio. Nakon što sam smenjen i nakon što sam izgubio svoj status, postao sam ljubomoran i osvetoljubiv. Kada sam čuo da su se pojavili problemi u radu koji je Liza nadgledala i da je orezana, potajno sam se radovao i nisam mogao da dočekam da se pojavi ozbiljan problem zbog kog bi Liza bila smenjena, pa da je ja zamenim. Kada sam čuo da se Lizino stanje popravilo, da su drugi nešto naučili i da se u crkvenom radu postiglo nešto dobro, postao sam depresivan. Ponašao sam se baš kao antihrist. Samo antihristi, đavoli i Sotona mrze Boga i istinu, nadajući se da će crkveni rad stati, da će svi postati negativni i izgubiti Božje spasenje i na kraju sići u pakao sa njima. Uprkos tome što sam bio član crkve koji je primio toliko toga od opskrbe Božjih reči, ja sam tragao za ugledom i statusom umesto za istinom, prekidao crkveni rad i nisam se pokajao. I pošto moja žudnja za statusom nije bila zadovoljena, nadao sam da će u crkvenom radu iskrsnuti problemi, kako Liza ne bi ostavila bolji utisak od mene. To su bile otrovne i prezrive misli. Ljudi u Božjoj kući bi trebalo da su jednog srca sa Bogom. Kada vide kako više ljudi traga za istinom, obavlja svoje dužnosti valjano i uzima Božju nameru u obzir, oni su srećni. Kada se crkveni rad ometa, oni zauzimaju stav kako bi se posao nastavio. No, što se mene tiče, video sam da se pojavljuju problemi u video-produkciji i da drugi postaju negativni, ali im nisam pomogao da reše svoje probleme i umesto toga im se čak podsmevao. Kada su im se stanja popravila i rad video-produkcije počeo da napreduje, zapravo sam bio nesrećan. Moje misli su zaista bile toksične. Ni najmanje nisam štitio crkveni rad i nisam bio dostojan da se nađem u Božjoj kući. Koliko je besramno od mene bilo da pomislim da treba da budem starešina?

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da prepoznam svoju sotonsku narav: Svemogući Bog kaže: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Oni koji za sebe uvek misle da se izdvajaju – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne mogu da prihvate sopstvene nedostatke i nikad ne mogu da se suoče sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da drugi budu iznad ili bolji od njih – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da tuđe vrline nadmaše ili zasene njihove vlastite – to uzrokuje nadmena narav; ako nikada ne dozvoljavaju da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i ako, kad otkriju da su drugi bolji od njih samih, postaju negativni, ne žele da pričaju, osećaju se uznemireno i odbačeno i uzrujavaju se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Razmislio sam o sebi u svetlu Božjih reči: razlog što sam stalno hteo da se nadmećem sa Lizom je bio u tome što nisam imao pravo razumevanje svoje nadmene naravi i nisam znao od čega sam zaista sazdan. Sve vreme sam verovao da sam kompetentan i da posedujem izobilno iskustvo. Bio sam ponosan zbog toga i imao sam osećaj da sam bolji od Lize u tim oblastima. Mislio sam da su te kvalifikacije dovoljne da se posao valjano obavlja, pa kada je Liza počela da postiže bolje rezultate od mene u svojoj dužnosti i više starešine joj dodelile neke od mojih dužnosti, uznemirio sam se, misleći kako ona nije bolja od mene. Čak sam želeo da se vratim nakon što sam smenjen. Kada se prisetim, video sam da sam samo malo više upoznat sa poslom i malo iskusniji i da mogu da dam savet u vezi sa video-produkcijom, ali to nije značilo da sam bio sposoban da budem starešina. Osnovni posao starešine je da usmerava druge da jedu i piju Božje reči i da zakorače u istina-stvarnost, i da reše sve probleme koji iskrsavaju u crkvi kako bi omogućili da rad u crkvi teče normalno. No, kao starešina ja nisam rešavao stvarne probleme. Kada su se vođe timova razilazile u mišljenjima, često se raspravljale i niko nije popuštao, nisam znao kako da besedim o istini da bih rešio probleme i obnovio harmoniju. Isto tako kada bi neka braća i sestre postali pasivni i trebalo je sa njima razgovarati o Božjim rečima da im se pruži podrška, meni je manjkalo iskustva, mojoj besedi je nedostajalo dubine i nisam rešavao njihove probleme. Nisam bio na nivou u svim aspektima crkvenog rada. Liza je možda imala neke nedostatke u svojim radnim veštinama, ali je umela da reši sve vrste poteškoća koje bi se pojavile u crkvenom radu. Viši starešina joj je dodelio deo posla zarad crkve, ali sam ja bio isuviše nadmen i nisam bio svestan svojih sposobnosti. Očigledno nisam mogao da pariram Lizi, ali sam i dalje mislio da mogu i nisam sam se povlačio, uvek se nadmečući. Naprosto sam bio nerazumno nadmen! Nakon toga sam ugledao odlomak Božjih reči: „Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz pokvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Nakon što sam to pročitao, prestravio sam se zbog svojih postupaka, pogotovo pošto sam pročitao deo koji kaže: „Ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak.” Kroz Božje reči sam uvideo kako je Božja pravedna narav neuvredljiva. Crkva mi je pružila priliku da obavljam ovu dužnost kako bih stremio ka istini u svojoj dužnosti i na kraju postao kvalifikovano stvoreno biće. No, umesto toga, ja sam se konstantno nadmetao za status. Nisam li namerno išao nasuprot Božjim zahtevima? Bog ne prezire ništa više od toga. Iako sam obavljao ovu dužnost u crkvi duže vreme, kada sam upitan da napravim video-snimak, nisam to mogao valjano da uradim. Kada smo postizali dobre rezultate po pitanju video-snimaka dok sam ja bio starešina, sve je to bilo zahvaljujući vođstvu Svetog Duha i naporima našeg tima, ne mojim doprinosima. No, ja sam nosio ta postignuća kao krunu na svojoj glavi i nisam dopustio drugima da ukradu moju slavu, nemilosrdno se nadmečući za ugled i gurajući crkveni rad u haos. Sve što sam radio je bilo zlo i protivno Bogu i gadilo Mu se. Baš tada sam se setio sestre sa kojom sam sarađivao godinu pre. Ona je imala veliku želju za statusom i ugledom i uhvatila se svog autoriteta. Potiskivala bi i napadala svakoga ko bi ugrožavao njen položaj i čak, ne trepnuvši okom, sabotirala crkveni rad kako bi zaštitila svoj status. Zauzvrat, razotkrivena je kao antihrist zbog svih svojih zlodela i bila je izbačena. Što se mene tiče, jasno je da nisam radio stvaran posao, a i dalje sam želeo da se takmičim, što je prekidalo i ometalo crkveni rad. Da se nisam pokajao već nastavio tako, vrlo verovatno bi me Bog uklonio. Kada sam to shvatio, pomolio sam se Bogu: „O, Bože, crkva mi je dala priliku da se obučavam kao starešina, ali se ja nisam bavio svojim dužnostima i hodao pravim putem, već sam se nadmetao za ugled i dobitak. Sve moje misli i svi moji postupci su bili zli i ako za to budem kažnjen, to će biti potpuno zasluženo. Dragi Bože, ne želim više da živim na tako ogavan način. Spreman sam da se pokajem i započnem iznova!”

Nekoliko dana kasnije, starešina mi je poslala poruku, govoreći da mi je dodeljeno da igram ulogu u muzičkom videu i tražila od mene da prvo naučim himnu. Bio sam tako uzbuđen kada sam video poruku. Zahvalio sam Bogu iz dubine svog srca što mi je pružio još jednu šansu. Himna koju je trebalo da naučim se zvala „Božje sažaljenje nad čovečanstvom”. Pročitao sam ove Božje reči: „Iako je grad Niniva bio prepun ljudi jednako iskvarenih, rđavih i nasilnih kao što su bili oni u Sodomi, njihovo pokajanje je dovelo do toga da Bog promeni mišljenje i odluči da ih ne uništi. Zbog načina na koji su se ophodili prema Božjim rečima i uputstvima, ispoljavajući dijametralan stav u odnosu na onaj u slučaju stanovnika Sodome, i zbog njihove iskrene pokornosti Bogu i iskrenog pokajanja za svoje grehove, kao i njihovog iskrenog i usrdnog ponašanja u svakom smislu, Bog je još jednom izrazio Svoje iskreno sažaljenje i podario im ga. Ono što Bog daruje ljudskom rodu i Njegovo sažaljenje prema ljudskom rodu nemoguće je da iko oponaša, i nemoguće je da ijedna osoba poseduje Božju milost, Njegovu toleranciju ili Njegova iskrena osećanja prema ljudskom rodu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Kroz Božje reči sam video Njegovu nameru da spasi čovečanstvo. Bog je postao razjaren i uništio bi stanovnike Ninive zbog njihove iskvarenosti i zla, ali kada su se Ninivljani iskreno pokajali pred Bogom, On je utišao svoj gnev i nije ih uništio. Kroz to sam uvideo da Bog vrednuje iskreno pokajanje čoveka. Uprkos tome što sam prekidao crkveni rad i činio prestupe, Bog me nije uklonio. On se koristio mojom smenom i orezivanjem kako bi me primorao da razmislim. Sve je to bilo Božje spasenje. Nisam mogao da nastavim da živim u žaljenju i pasivnosti. Morao sam da se pokajem pred Bogom, tragam za istinom i razrešim svoju iskvarenu narav kako bih izbegao da činim još zla i opirem se Bogu.

Jednom prilikom, tokom posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči koji mi je dao put primene. Svemogući Bog kaže: „Otpuštanje ugleda i statusa nije lako – ono zavisi od ljudi koji streme ka istini. Jedino shvatanjem istine čovek sebe može spoznati, može jasno uvideti prazninu u traženju slave, dobitka i statusa i jasno uvideti istinu o iskvarenosti ljudskog roda. Tek kad čovek sebe istinski spozna, on može da napusti status i ugled. Sopstvenu iskvarenu narav nije lako odbaciti. Ako si prepoznao da ti nedostaje istina, da si prepun mana i da otkrivaš previše iskvarenosti, a opet se nimalo ne trudiš da stremiš ka istini i prerušavaš se i sklon si licemerju, te navodiš ljude da poveruju da možeš da učiniš bilo šta, onda ćeš time dospeti u opasnost – i, pre ili kasnije, doći će trenutak da udariš u zid i padneš. Moraš da priznaš da nemaš istinu i da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa stvarnošću. Imaš slabosti, otkrivaš iskvarenosti i prepun si svakojakih nepodesnosti. To je normalno, zato što si običan čovek; nisi natčovek niti si svemoćan, i to moraš da prepoznaš. (…) Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, nužno je da shvatiš kakve će loše stvari to stanje izazvati ako bude ostalo nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Kroz Božje reči sam video da ako želiš istinski da ostaviš po strani želju za ugledom i statusom, prvo moraš da doživiš samospoznaju, da budeš u stanju da aktivno priznaješ svoje greške i dopustiš drugima da vide pravu situaciju u kojoj si. Kada se želja za takmičenjem ponovo vrati, moraš se svesno moliti Bogu, pobuniti protiv sebe i sarađivati sa drugima. Samo tad možeš obavljati svoju dužnost valjano. Ja se nisam usredsredio na razmišljanje i samospoznaju. Postao sam krajnje ljubomoran i sa drugima nisam aktivno delio u kakvom sam stanju, nisam tragao za istinom zarad rešenja. Kao rezultat toga, moja borba za ugled i dobitak prekidala je crkveni rad. Morao sam da se ponašam u skladu sa Božjim rečima ubuduće. Nakon toga sam se svesno otvorio po pitanju svog stanja u dužnosti i aktivno tražio da učim od onih sa kojima sam sarađivao. Nakon nekog vremena, primetio sam da sva braća i sve sestre imaju određene kvalitete koji su meni nedostajali. Bio sam još više posramljen zbog svoje nadmenosti i neznanja. Setio sam se kako sam bio takmičarski nastrojen i nadmetao se za ugled, nanoseći štetu crkvenom radu i osetio još veće žaljenje. Tiho sam se pomolio Bogu: „O, Bože, kroz to što sam razotkriven i smenjen sam zadobio izvesnu neznatnu svesnost. U prošlosti sam se nadmetao za ugled i dobitak ne razmišljajući o crkvenim interesima. Ne samo da sam prekidao crkveni rad, već sam i povređivao braću i sestre. Nisam vredan da se nazovem čovekom! Ubuduće, voljan sam da praktikujem stvari prema Tvojim rečima, učim iz kvaliteta drugih i skladno sarađujem sa njima u svojoj dužnosti.”

Kasnije su iskrsli neki problemi u novom video-projektu i viši starešina je zadužio mene i Lizu da ih zajedno rešimo. Ovog puta se nisam takmičio sa Lizom tokom naše saradnje. Aktivno sam razgovarao sa njom i tražio njen savet kada bi se problemi pojavili, krećući se napred samo kada smo saglasni. Ponekad kada su Lizine ideje bile jasnije i pronicljivije od mojih, nesvesno sam pokušavao da se dokažem. Ali bih odmah uočio da se ponovo takmičim i molio se Bogu i bunio se protiv sebe, prihvatio Lizine predloge i marljivo o njima razmišljao i za njima tragao. Uvideo sam da su Lizine ideje zaista bolje od mojjih i bio sam u stanju da ih svesrdno prihvatim. Zaista sam imao mir i osećao se lagodno praktikujući svari na ovaj način. Božje reči su me naučile kako da dobro sarađujem i proživim privid ljudskosti.