Napisala Li Dži iz Kine

Godine 2000. imala sam sreću da čujem jevanđelje carstva Svemogućeg Boga. Čitajući Božje reči, shvatila sam tajnu Božjih imena, tajnu Božjih ovaploćenja i istine o stvarima poput toga kako tri etape Božjeg dela spasavaju čovečanstvo i kako temeljno menjaju, pročišćavaju i usavršavaju čoveka. Bila sam uverena da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, i rado sam prihvatila Božje jevanđelje carstva. Nakon toga sam se aktivno uključila u crkveni život, u širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu. Godine 2002. postala sam poznata u okolini po propovedanju jevanđelja i bila sam u stalnoj opasnosti da me policija uhapsi. Nije mi preostalo ništa drugo nego da napustim svoj dom kako bih mogla da nastavim da obavljam svoju dužnost.

Vlada KPK je oduvek koristila telefone kao sredstvo za praćenje i hapšenje hrišćana, tako da se nisam usuđivala da pozovem svoju porodicu nakon što sam otišla od kuće. Početkom 2003. bila sam odvojena od porodice skoro godinu dana, pa sam otišla kod svekrve da vidim svog muža jer su mi jako nedostajali. Kada je mlađi muževljev brat video da sam se vratila, pozvao je moju mamu i rekao joj da sam kod svekrve. Na moje iznenađenje, tri sata kasnije, četiri policajca iz Opštinskog biroa javne bezbednosti došla su u kuću moje svekrve policijskim automobilom. Čim su ušli u kuću, oštro su mi rekli: „Mi smo iz Opštinskog biroa javne bezbednosti. Ti si Li Dži, je l’ tako? Skoro godinu dana si na našoj listi traženih, a sad smo te konačno uhvatili! Ideš s nama!” Bila sam neverovatno uplašena; i u svom srcu sam se neprestano molila Bogu: „O, Svemogući Bože! Danas sam uhapšena uz Tvoju dozvolu. Ali ja sam tako malog rasta, i bojažljiva sam i uplašena. Molim te vodi me i zaštiti, i podari mi veru i snagu. Kako god da se ponašaju prema meni, želim da se oslonim na Tebe i da ostanem postojana u svom svedočenju. Radije bih provela ostatak života u zatvoru nego da budem Juda i da Te izdam!” Nakon molitve, setila sam se ovih reči Božjih: „Njegova narav je simbol autoriteta, simbol svega što je pravedno, simbol svega što je lepo i dobro. Štaviše, Njegova narav je simbol nesavladivosti kad prete napadi i pobeda tame i sile neprijateljske (…)” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”). „Tako je”, pomislila sam u sebi. „Bog ima suverenost i vlada nad svim stvarima. Tokom proteklih nekoliko godina, vlada KPK učinila je sve što je mogla da prekine i spreči širenje Božjeg jevanđelja carstva, a ipak vernici svih veroispovesti, koji su bili žedni istine i koji su čuli Božji glas, vratili su se pred Njegov presto i prihvatili Njegovo spasenje poslednjih dana. Ovo pokazuje Božju svemoć i suverenost, kao i da nikakva sila ne može stati na put onome što Bog namerava da postigne. Iako sam sada pala u ruke policije i oni sami su u Božjim rukama. Sa Bogom pored sebe, čega ima da se plašim?” Božje reči su mi dale veru i snagu, i postepeno sam počela da se smirujem.

Otpratili su me u sobu za ispitivanje nakon što smo stigli u Opštinski biro javne bezbednosti. Policija mi je oduzela kaiš, skinula odeću, obuću i čarape, a zatim izvršila pretres. Posle je jedan od policajaca viknuo: „Samo požuri i reci nam sve što znaš! Koliko godina si vernik? Ko ti je propovedao jevanđelje? Ko su ti crkvene starešine? Kolikom broju ljudi si propovedala? Koji posao obavljaš u crkvi?” Nisam mu odgovorala na pitanja, a on je od srama odmah ljutito opsovao: „Prokleta bila. Ako ne počneš da pričaš, imamo mi mnogo načina da te nateramo da pričaš!” Dok je to govorio, grubo me je odvukao sa stolice na pod. Dva policajca su me gazila po nogama, dok su me druga dvojica snažno gazila po leđima. Zamalo sam glavom udarila o pod i nisam mogla doći do daha. Jedan od policajaca je tada uzeo olovku i lagano je povlačio napred-nazad duž mojih tabana, što me je bolelo i golicalo u isto vreme. Bilo je nepodnošljivo; bilo mi je toliko teško da dišem da sam bila na ivici da se ugušim i obuzeo me je strah od smrti. Jedan od njih je nastavio da mi preti: „Hoćeš li da pričaš ili ne? Ako nećeš, mučićemo te do smrti!” Suočena sa mučenjem i zastrašivanjem ove policijske bande, bila sam jako uplašena; bojala sam se da će me mučiti do smrti. Stoga sam nastavila da se molim Bogu, moleći Ga da mi podari veru i snagu i da me zaštiti kako bih mogla da ostanem postojana u svom svedočenju, te da ne postanem Juda i ne izdam Ga. Posle molitve, pale su mi na pamet ove reči Božje: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nadahnuta Božjim rečima, odmah sam osetila kako u meni raste snaga i shvatila sam da su moja bojažljivost i strah od smrti rezultat toga što se Sotona poigravao sa mnom. KPK se nadala da će me okrutnim mučenjem naterati da popustim njenoj despotskoj moći, da izdam crkvu i postanem Juda koji je iz straha od smrti izdao Boga. Nije bilo šanse da dozvolim da Sotonina lukava zavera uspe i odlučila sam da ću postojano svedočiti o Bogu čak i po cenu sopstvenog života. Policija je tada nastavila da me muči na isti način, ali više nisam osećala toliki strah. Znala sam da mi to Bog pokazuje Svoju milost i zaštitu, i bila sam Mu neverovatno zahvalna.

Dvojica policajaca su me potom vezala lisicama i vratila na stolicu, a onda su mi ponovo oštro postavljali ista pitanja. Videvši da i dalje ne odgovaram, pojačali su mučenje. Izvukli su mi ruke pravo ispred mene, a zatim ih snažno povukli unazad pa gore iza mene. Istog trena sam imala osećaj da će da puknu, a od parajuće boli sam bila oblivena znojem; nisam mogla a da ne ispustim vrisak. Zatim su mi povukli noge sve dok mi stopala nisu bila iznad glave, pa su ih onda vukli u suprotnim smerovima. Zamalo sam se onesvestila od razdiruće boli. U svom srcu, samo sam nastavila da se molim Bogu: „O, Svemogući Bože! Molim te, podari mi veru i snagu i odlučnost da izdržim ovaj bol. Neka Ti budeš moja čvrsta podrška, dajući snagu mom duhu. Bez obzira na to kakve okrutne metode mučenja ova demonska banda koristila nada mnom, osloniću se na Tebe i biću postojana u svom svedočenju.” Nakon što sam se pomolila, u mislima mi se pojavila himna Božjih reči:

Kušnje zahtevaju veru

1  Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je sve stvari u ljudskom životu podario Jahve i da je Jahve ujedno Onaj koji će ih sve oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje.

2  (…) Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i odlučnost ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da dotaknu; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

Božje reči su mi dale veliku veru i snagu. Razmišljala sam o ogromnim kušnjama kroz koje je Jov prošao kada mu je celo telo bilo izmučeno bolnim čirevima i kada je trpeo strašne bolove. Pa ipak, uprkos boli, on je i dalje bio u stanju da traži Božju nameru; nije zgrešio svojim rečima niti se odrekao Boga, već se umesto toga pokorio Bogu i veličao Božje sveto ime. Jov je posedovao istinsku veru i strah od Boga i zato je bio u stanju da ostane postojan u svom svedočenju o Bogu i da u potpunosti osramoti i pobedi Sotonu – na kraju se Bog pojavio i obratio mu se. Nedaća i kušnja koje su me sada zadesile takođe su bile dopuštene od strane Boga. Iako nisam u potpunosti razumela Božju nameru i mada je moje telo trpelo strašne bolove, Bog je bio taj koji je imao poslednju reč o tome da li ću živeti ili umreti i bez Njegove dozvole, policija nikada ne bi mogla da mi oduzme život ma koliko me mučila. Ovi policajci su spolja izgledali svirepo, ali pred Bogom su bili samo papirni tigrovi, samo oruđe u Božjim rukama. Bog je koristio njihovu brutalnost i progon da usavrši moju veru. Potpuno bih se stavila u Njegove ruke i oslonila na Boga da pobedi Sotonu, i više se nisam plašila policajaca. Policija me je više puta mučila. Videvši da i dalje ne progovaram, jedan od policajaca je uzeo beli čelični lenjir dužine oko 50 cm i počeo da me žestoko udara po licu. Nisam imala predstavu koliko me je puta udario; lice mi je oteklo i peklo me je od bola. Sve što sam mogla da vidim bile su zvezde kako lebde pred mojim očima, a u glavi mi je zujalo. Dvojica policajaca su me onda petama svojih kožnih cipela šutirali po butinama. Posle svakog udarca mučio me je nesnosan bol. U svojoj patnji, usrdno sam dozivala Boga u svom srcu, moleći Ga da me zaštiti kako bih mogla da izdržim okrutno mučenje kojem sam bila podvrgnuta od strane policije KPK.

U 8 sati sledećeg jutra, u prostoriju za ispitivanje ušao je načelnik Brigade kriminalističke policije. Kada je saznao da policija nije uspela da izvuče bilo kakve informacije iz mene, besno je rekao: „Odbijaš da pričaš, je li? Ama! To ćemo još da vidimo!” A onda je otišao. Tog popodneva prišao mi je debeli policajac sa ličnom kartom u ruci i pitao: „Poznaješ li ovu osobu?” Odmah sam videla da je to jedna crkvena sestra iz mog sela. Pomislila sam u sebi: „Bez obzira na sve, ne smem da prodam svoju sestru.” Pa sam odgovorila: „Ne, ne poznajem je.” Oči su mu se suzile i uzeo je električnu palicu koja je stajala na stolu. Mašući njome ispred mog lica, preteći je rekao: „Baš si tvrdoglava. Znamo da si starešina u crkvi, zato priznaj! Koliko članova ima tvoja crkva? Gde su crkvene pare? Ako mi ne kažeš, okusićeš ovu električnu palicu!” Gledajući u zlobno lice policajca, osećala sam neverovatan strah, pa sam brzo izgovorila tihu molitvu Bogu. U tom momentu, pale su mi na pamet ove Božje reči: „Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Posedujući autoritet, Božje reči su mi dale veru i snagu i odmah sam se osećala kao da imam na koga da se oslonim. Pomislila sam u sebi: „Bog je svemoguć, i ma koliko da su Sotona i demoni đavolski, zar i oni nisu u Božjim rukama? Sa Svemogućim Bogom kao svojom čvrstom podrškom, nemam čega da se bojim!” Zato sam mirno odgovorila: „Ne znam ništa”. Debeli policajac je zlobno rekao: „Evo šta dobijaš kad ništa ne znaš!” Dok je to govorio, dodirnuo mi je lisice električnom palicom i snažan nalet električne struje jurnuo je kroz čitavo moje telo u nepodnošljivom bolnom talasu – agonija je bila neopisiva. Policajac je nastavio da me šokira palicom, i taman kada više nisam mogla da izdržim, dogodilo se čudo: palica se ispraznila! Bila sam svedok Božje svemoći i suverenosti, a štaviše, iskusila sam činjenicu da je Bog uvek pored mene, da me čuva, štiti i uzima u obzir moju slabost. Moja vera je rasla i moja rešenost da budem postojana u svom svedočenju o Bogu je ojačala.

Policija je kasnije videla da i dalje neću da pričam, pa su me u parovima naizmenično promatrali. Nisu mi dali da jedem, pijem, pa čak ni da spavam. Čim bih počela da tonem u san, tukli bi me i šutirali, nadajući se da će mi tako slomiti volju. Međutim, Bog me je vodio da prozrem njihov lukavi plan, a ja sam se tiho molila Bogu, pevala himne u sebi i promišljala o Božjim rečima i, dok sam trepnula, opet sam živnula. S druge strane, ti policajci su stalno pili kafu, a ipak su bili toliko umorni da su stalno zevali. Jedan od njih je začuđeno rekao: „Mora da ima neku vrstu magične moći koja je održava, kako bi inače pronašla svu tu energiju?” Čuvši policajca kako to govori, iznova i iznova sam hvalila veliku moć Božju, jer sam u svom srcu dobro znala da je sve to bilo zbog vođstva Božjih reči i da me to Božja sopstvena životna sila drži i podaruje mi veru i snagu. Iako nisam znala kakve još načine okrutnog mučenja policija sprema za mene, imala sam veru da se oslonim na Boga kako bih se suočila sa ispitivanjima koja slede i odlučila sam da nikada neću popustiti despotskoj moći KPK, već da ću biti postojana u svom svedočenju o Bogu!

Trećeg dana uveče, načelnik Brigade kriminalističke policije polio me je šoljom vruće vode i glumeći zabrinutost rekao: „Hajde, ne budi glupa. Neko drugi te je već prodao, pa koja je svrha da trpiš sve ovo zbog drugih ljudi? Samo mi reci sve što znaš i obećavam da ću te pustiti. Tvoj sin je još mlad i potrebna mu je majčina ljubav. Mogla bi da imaš dobar život, a ipak ga traćiš verujući u nekog Boga! Bog te ne može spasiti, ali mi možemo. Možemo ti pomoći s bilo kojom poteškoćom koju možda imaš, a možemo ti pomoći i da nađeš dobar posao kada izađeš odavde…” Dok sam ga slušala kako govori, nisam mogla a da ne pomislim na svog mladog sina, pitajući se kako je od mog hapšenja. Rugaju li mu se moji prijatelji i rođaci nevernici? Maltretiraju li ga njegovi drugovi u školi? Taman kad sam počela da slabim, Bog me je prosvetio odlomkom Svojih reči: „Morate da budete budni i da iščekujete sve vreme, a morate i više da se molite preda Mnom. Morate da prepoznate različite Sotonine zavere i lukavstva, da prepoznate duhove, da poznajete ljude i da budete u stanju da razaznate sve vrste ljudi, događaja i stvari (…)” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 17. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Nadahnuta Božjim rečima, došla sam do jasne spoznaje da Sotona koristi moju privrženost porodici da me namami da izdam Boga. Sotona je znao da volim svog sina više od svega i koristio je policiju kao svog glasnogovornika da me napadne i iskušava, nadajući se da će me naterati da zbog ljubavi prema svom sinu prodam svoju braću i sestre. Tada bih postala bogoizdajnik Juda i na kraju bi me Bog prokleo i kaznio – Sotona je tako podmukao i zloban! Razmišljala sam o tome kako nisam mogla da budem sa svojim sinom da se brinem o njemu, ali nije li to sve bilo zato što je KPK mahnito hapsila i proganjala hrišćane? A policija je ipak govorila da je to zato što sam verovala u Boga. Nije li tom izjavom okrenula istinu naglavačke i iskrivila činjenice? KPK je toliko besramna i rđava! Prema tome, šta god da je policajac govorio, nisam uopšte obraćala pažnju na njega. Uvidevši da me ne može pokolebati, ni milom ni silom, lupajući nogama besno je otišao. Pod Božjim vođstvom i zaštitom, ponovo sam nadvladala Sotonino iskušenje.

Bilo je posle 20 časova te večeri kada se debeo policajac vratio sa velikom električnom palicom u ruci i trojicom podređenih koji su išli za njim. Odveli su me u teretanu i svukli mi odeću (ostavivši me samo u donjem vešu), a zatim su me konopcem vezali za traku za trčanje. Gledajući njihova lica, svako zlobnije od prethodnog, osećala sam se neverovatno uplašeno i bespomoćno, i nisam imala predstavu kakvu su mi sada okrutnu torturu pripremali niti koliko će dugo trajati. U tom trenutku sam osećala toliku slabost da sam počela da razmišljam o smrti. Ali istog momenta sam znala da su te misli pogrešne, pa sam se brzo pomolila i dozivala Boga: „O, Svemogući Bože! Ti poznaješ moje srce i ne želim da budem Juda koji Te izdaje i ulazi u istoriju kao izdajnik. Ali moj je rast toliko mali, i osećam se tako bolno i slabo pred ovom mukom – bojim se da neću izdržati i da ću Te izdati. O Bože! Molim te zaštiti me i podari mi veru i snagu. Molim te, budi uz mene, usmeravaj me i vodi, i omogući mi da ostanem postojana u svom svedočenju kroz ovo okrutno mučenje.” Posle molitve, setila sam se Božjih reči koje kažu: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, još uvek morate biti verni Bogu i prepustiti se Božjoj orkestraciji; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su mi donele utehu i ohrabrenje. Dozvolile su mi da shvatim da je Bog dozvolio da mi se dogodi ovo okrutno mučenje da bi se u meni stvorila istinska vera i ljubav kako bih mogla da nastavim da budem odana Bogu kroz svoju patnju, da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i budem postojana u svom svedočenju, oslanjajući se na Božje reči bez obzira na to koliko je kušnja velika ili bol užasan. Pošto sam shvatila Božju nameru, u meni se javila hrabrost i rešenost da se borim sa Sotonom do samog kraja, i donela sam sledeću odluku: bez obzira na to kroz kakvu još muku moram da prođem, nastaviću da živim, i bez obzira na to koliko će moja patnja da bude velika, slediću Boga do poslednjeg daha! Upravo tada, prišao mi je debeli policajac, sa cigaretom koja mu je visila iz usta, i upitao: „Hoćeš li da pričaš ili ne?” Odlučno sam odgovorila: „Možeš me tući do smrti, ali ja i dalje ništa ne znam.” Ljutito je bacio cigaretu na pod i, kipteći od besa, više puta mi je zabio električnu palicu u leđa i bedra. Od strašne boli, bila sam oblivena hladnim znojem i samo sam žalosno jaukala. Dok je zabijao palicu u mene, urlao je: „Evo šta dobijaš kad ne pričaš! Nateraću te ja da vrištiš! Videćemo koliko ćeš izdržati!” Drugi policajci u prostoriji, koji su stajali sa strane, grohotom su se nasmejali i rekli: „Kako to da tvoj Bog ne dolazi da te spase?” Govorili su i mnoge druge stvari, huleći na Boga. Videvši njihova demonska lica, usrdno sam molila Boga da mi podari veru i snagu kako bih mogla da izdržim bol i obrišem taj osmeh sa Sotoninog lica. Nakon molitve, stisnula sam usta, rešena da ne ispustim više ni jedan zvuk ma koliko me mučili. Stalno su me mučili strujom. Kada bi jednoj električnoj palici ponestalo struje, zamenili bi je drugom, a ja sam bila izmučena do te mere da mi je um bio zamagljen i smrt mi se činila dražom od života. Nisam mogla da pomerim nijedan mišić u telu, te su mislili da sam se onesvestila. Polili su me hladnom vodom da me osveste, a zatim su nastavili sa elektrošokovima. U svojoj boli, pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Ta banda saučesnika u zločinu! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom i oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog svetog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje? Demoni i zli duhovi već neko vreme divljaju zemljom, tako da su izolovali i Božje namere i mukotrpan trud tako čvrsto da su postali nedostupni. To je zaista smrtni greh! Kako Bog da ne bude uznemiren? Kako Bog da ne bude gnevan? Oni su ozbiljno osujetili i usprotivili se delu Božjem: kako je to samo buntovno! Čak se i ti demoni, veliki i mali, ponašaju kao šakali koji idu za lavovima i slede tok zla, izazivajući usput nemire. Znajući istinu, oni joj se namerno protive, ti sinovi pobune!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”). Prosvećenje Božjih reči omogućilo mi je da jasno vidim pravo lice vlade KPK. Izrazito mrzi istinu i Boga, i užasava se toga da se reči Svemogućeg Boga šire nadaleko i naširoko. Ona čini sve što može da zaustavi širenje Božjeg jevanđelja carstva i ne preza ni od čega kako bi hapsila, mučila i brutalno tretirala Božji izabrani narod, sa željom da uništi Božje delo poslednjih dana, da spreči ljude da veruju u Boga i da Ga slede, te da pretvori Kinu u ateističku zonu, postižući tako svoj suludi cilj da zauvek kontroliše kineski narod. Uprkos činjenici da KPK proglašava spoljnom svetu da postoji „sloboda verovanja” i da „građani Kine uživaju zakonska prava”, to su zapravo sve đavolske reči namenjene da ljude prevare, obmanu i zarobe, kao i taktika partije da prikrije svoje zle metode. KPK se ponaša izopačeno i deluje protivno Nebu, a njena suština je kao u đavola Sotone, Božjeg neprijatelja! U tom sam trenutku u sebi donela odluku: ne smem dozvoliti da mukotrpna cena koju je Bog platio za mene bude uzalud; moram imati odlučnost i savest, i bez obzira na to kakvo okrutno mučenje tek treba da izdržim, uvek ću biti postojana u svom svedočenju o Bogu. Upravo tada, u meni se probudio osećaj pravde i osetila sam da je Bog pored mene i da mi daje snagu. Posle toga, bez obzira na to koliko su me policajci udarali strujom, nisam osećala bol. Još jednom sam bila svedok Božjih čudesnih dela; postala sam duboko svesna Božjeg prisustva, da me to On štiti i čuva. Policajci su me mučili četiri sata, ali od mene i dalje nisu dobili nikakve informacije. Pošto su iscrpili sve mogućnosti, nisu mogli ništa drugo nego da me odvežu sa trake za trčanje. Bez trunke snage, srušila sam se na pod. Dva policajca su me odvukla nazad u prostoriju za ispitivanje i stavila u stolicu, a zatim su me vezala lisicama za cev radijatora. Videvši koliko deluju obeshrabreno, nisam mogla a da ne izrazim zahvalnost i hvalu Bogu: „O, Svemogući Bože! Doživela sam Tvoju svemoć i suverenost i vidim da Tvoja reč može pobediti sve druge sile. Hvala Bogu!”

Četvrtog dana, u prostoriju za ispitivanje ušlo je petoro policajaca. Jedan od njih je nosio električnu palicu i namestio je da pucketa od elektriciteta. Dani brutalnog mučenja ispunili su me užasom pri pogledu na palicu koja je emitovala tu strašnu plavu svetlost. Policajac koji me do tada nije ispitivao došao je i stao ispred mene, udario me električnom palicom i rekao: „Čujem da si tvrd orah. Danas ću videti tačno koliko tvrd. Ne verujem da ne možemo da te popravimo. Hoćeš li pričati ili ne? Ako nećeš, onda ćeš danas doživeti svoj kraj!” Odgovorila sam: „Ne znam ništa”. To ga je zbunilo do te mere da je pobesneo, pa me je grubo odvukao sa stolice na pod i tu me je držao. Drugi policajac mi je gurnuo električnu palicu ispod majice, vičući dok me je njome udarao po leđima: „Hoćeš li da pričaš ili ne? Ako nećeš, ubićemo te!” Suočena sa njihovom brutalnošću i njihovim odvratnim, zlobnim licima, nisam mogla a da ne upadnem u stanje užasa i žurno sam prizivala Boga: „O, Svemogući Bože! Molim te, podari mi veru i snagu…” Policija je nastavila sa elektrošokovima dok sam ja neprestano jecala. Osećala sam se kao da mi je sva krv u telu jurnula u glavu i toliko me je bolelo da sam bila oblivena znojem i umalo izgubila svest. Videvši da i dalje neću da pričam, policija je u besu počela da me psuje. Nešto kasnije, kada sam bila na ivici da se onesvestim, ponovo su me odvukli i vezali lisicama za stolicu, nakon čega su me dvojica naizmenično posmatrali da ne bih zaspala. Do tada je prošlo četiri dana i noći od kako nisam ništa jela, pila, niti spavala. Dodajući na to surovo mučenje kojem su me podvrgnuli, telo mi je dostiglo najslabije stanje. Bila sam gladna i smrzavala sam se, a bolu od gladi i smrzavanja pridružio se pulsirajući bol mog ranjenog tela – osećala sam se kao da mi se život bliži kraju. U mom krajnje oslabljenom stanju, u mislima mi se pojavio stih Božjih reči: „neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” (Matej 4:4). Razmišljajući o tome, shvatila sam da mi samo reči Božje mogu biti oslonac da nastavim da živim u situaciji poput ove, dok sam istovremeno uvidela i da me je Bog upravo kroz ovu situaciju uveo u ovaj aspekt istine. Dok sam iznova i iznova razmišljala o tome, nesvesno sam zaboravila na svu svoju patnju, glad i hladnoću.

Petog dana, policajci su videli da uporno ćutim, pa su počeli pakosno da mi prete, govoreći: „Čekaj samo dok ti ne izreknu kaznu. Dobićeš najmanje sedam godina, ali još uvek postoji šansa da to izbegneš ukoliko odmah počneš da pričaš.” Tada sam se tiho pomolila Bogu: „O Svemogući Bože! Policija KPK kaže da će me osuditi na sedam godina zatvora, ali znam da oni nemaju konačnu reč, jer je moja sudbina u Tvojim rukama. Oh Bože! Radije bih bila u zatvoru do kraja života i ostala na pravom putu nego što bih Te ikada izdala!” Posle toga, policija je pokušala da me namami da izdam Boga tako što je privela mog muža nevernika. Kada me je video u lisicama sa posekotinama i modricama po celom telu, žalosno mi je rekao: „Lisice sam video samo na TV-u. Nikad nisam mislio da ću ih videti na tebi.” Čuvši kako to govori i videvši njegov tužan izraz lica, žurno sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me zaštiti kako ne bih upala u Sotoninu zamku zbog svoje privrženosti porodici. Nakon što sam se pomolila, mirno sam rekla svom mužu: „Verujem u Boga, ne kradem stvari i ne pljačkam ljude. Samo idem na okupljanja i čitam Božje reči. Nisam počinila nikakav zločin, ali oni hoće da me osude na kaznu zatvora.” Moj muž je odgovorio: „Naći ću ti advokata.” Videvši da muž ne pokušava da me natera da predam informacije o crkvi i svojoj braći i sestrama, već da nudi da mi angažuje advokata, policajci su ga izvukli iz sobe. Znala sam da me to Bog štiti; budući da je moja privrženost porodici bila veoma duboka, da je moj muž rekao bilo šta što bi pokazalo brigu za moje fizičko stanje, ne znam da li bih uspela da ostanem jaka. Božje vođstvo i zaštita su mi omogućili da pobedim Sotonino iskušenje. Policajci su videli da ne padam na njihove trikove i, prštajući od besa, rekli su: „Za koji tren ćemo ti dati injekciju od koje ćeš da poludiš. Onda ćemo te pustiti. Nećeš moći da umreš ni da hoćeš, a nećeš moći ni da živiš svoj život kako treba!” To me je odmah bacilo u stanje anksioznosti i ponovo me je obuzeo osećaj užasa. Razmišljala sam o tome koliko je vlada KPK okrutna i zla: ako uhapse nekoga ko je na čelu crkve, a i dalje ne mogu da izvuku ništa o crkvi nakon žestokih batina i mučenja, na silu će mu ubrizgati drogu od koje će poludeti i postati šizofreničan – KPK je neku braću i sestre okrutno povredila na taj način. Na tu pomisao, srce je počelo da mi lupa i pitala sam se: „Hoće li me ovi poslušnici KPK zaista mučiti dok ne izgubim razum i završim lutajući okolo kao ludak?” Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila i nisam mogla da zaustavim hladan znoj koji me je oblio. Užurbano sam se molila i dozivala Boga: „O, Svemogući Bože! Pripadnici KPK žele da mi ubrizgaju drogu da me izbezume i bojim se da ću poludeti. O, Bože! Sad se osećam toliko uplašeno. O, Bože! Molim te zaštiti moje srce i podari mi veru da se mogu pokoriti Tvojim orkestracijama i uređenjima.” U tom trenutku, pale su mi na pamet reči Gospoda Isusa: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Božje reči dale su mi veru i snagu. „Jeste,” pomislila sam. „Ovi đavoli možda mogu da ubiju i osakate moje telo, ali ne mogu da ubiju niti osakate moju dušu. Bez Božje dozvole, neću poludeti čak ni ako mi ubrizgaju te lekove.” Tada sam pomislila na Božje reči koje kažu: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, strah koji sam osećala duboko u sebi polako je nestao i više nisam osećala taj užas. Umesto toga, bila sam spremna da se stavim u Božje ruke i pokorim Božjoj suverenosti bez obzira na to da li ću živeti ili umreti, postati luda ili maloumna. Upravo tada, jedan policajac je doneo iglu i drogu i zapretio mi: „Hoćeš li da pričaš ili ne? Ako ne progovoriš, ubrizgaću ti ovo!” Bez ikakvog straha, rekla sam: „Radite šta hoćete. Šta god da se desi, zavisi od vas.” Videvši da se ne plašim, zlobno je rekao: „Idi po onu sa virusom SIDE! Ubrizgaćemo joj to.” Kako i dalje nisam pokazivala strah, on je od gneva stisnuo zube i rekao: „Kučko. Baš si tvrd orah!” Zatim je bacio iglu na sto. Čuvši šta su rekli, osećala sam se ushićeno. Pošto sam bila svedok toga kako su me Božje reči vodile da još jednom ponizim Sotonu, nisam mogla a da u molitvi ne izrazim svoju zahvalnost Bogu. Na kraju, policajci su shvatili da od mene neće izvući informacije koje žele, pa su razočarano otišli.

Pošto su bezuspešno pokušali sve što su mogli, policija nije mogla ništa drugo nego da me pošalje u pritvor. Čim sam stigla tamo, zatvorski čuvari su huškali ostale zatvorenice, govoreći: „Ona veruje u Istočnu munju. Pružite joj ’toplu dobrodošlicu’!” Pre nego što sam uopšte imala priliku da reagujem, nekoliko zatvorenica je pojurilo prema meni i odvuklo me do toaleta, a zatim, nakon što su mi svukle odeću, počele su da me peru ledenom vodom. Polivale su me loncima hladne vode i toliko mi je postalo hladno da sam se sva tresla. Čučnula sam na pod, s glavom u rukama, dozivajući Boga iznova i iznova u svom srcu. Posle nekog vremena, jedna od zatvorenica je rekla: „Dobro, dobro, dosta je. Nemojte da se razboli.” Zatvorenice koje su me mučile prestale su tek kada se ona oglasila. Kada je saznala da ništa nisam jela pet dana, za večerom mi je dala pola kukuruzne zemičke kuvane na pari. Bila sam svesna da je to bila Božja obzirnost prema mojoj slabosti koja je potaknula tu zatvorenicu da mi pomogne. Videla sam da je Bog uvek sa mnom i od srca sam Mu se zahvalila.

U pritvoru sam živela zajedno sa raznim zatvorenicama. Svaki od naša tri obroka sastojao se od parčeta kuvanog kukuruznog hleba i dve trake usoljene repe, ili od činije supe od kupusa u kojoj su plutale bube, a kupusa gotovo da nije bilo. Jednom nedeljno, dobijale smo obrok od mlevenih žitarica, koji je opet bio samo jedna zemička kuvana na pari veličine pesnice i uopšte me ne bi zasitila. Pored pamćenja i čitanja zatvorskih pravila, u tom mestu smo svakodnevno dobijali radne norme za izradu malih rukotvorina koje je bilo nemoguće ispuniti. Pored toga što su mi šake bile oštećene čvrstim lisicama i udarane strujom do te mere da sam izgubila sav osećaj u njima, rukotvorine koje smo morali da napravimo bile su toliko male da nisam mogla da ih držim, te nisam bila u stanju da uradim i onako preteranu količinu posla. Jednom, pošto nisam uradila sav posao, zatvorski čuvari su naterali ostale zatvorenice da celu noć paze da ne zaspim. Takođe su me često kažnjavali tako što su me terali da stojim na straži, a bilo mi je dozvoljeno da u toku noći spavam samo četiri sata. Za to vreme policija me je često ispitivala. Čak su mog sina naterali da mi napiše pismo, pokušavajući da me prevare da izdam Boga. Ali pod zaštitom i vođstvom Boga, svaki put sam mogla da prozrem Sotonine lukave spletke. I pored toga što nisu uspeli da pribave ništa inkriminišuće, ipak su me optužili za „remećenje javnog reda i mira” i osudili na tri godine prevaspitanja kroz rad.

Dana 25. decembra 2005. godine, odslužila sam kaznu u celosti i bila sam puštena. Nakon što sam doživela ovo hapšenje i progon, iako sam patila i telom i umom, jasno sam videla demonsku suštinu KPK koja se opire Bogu. Takođe sam stekla određeno stvarno razumevanje Božje svemoći, suverenosti, čudesnosti i mudrosti i istinski sam iskusila Božju ljubav i Njegovo spasenje. Dok su me ti đavoli mučili i proganjali, pravovremeno prosvećenje i vođstvo Božjih reči bili su ti koji su formirali moju čvrstu podršku i koji su mi dali odlučnost i hrabrost da se borim sa Sotonom do samog kraja. Kada je Sotona pokušavao svim vrstama lukavih spletki da me iskušava i namami da izdam Boga, Bog je bio taj koji je u poslednjem trenutku koristio Svoje reči da me podseti i vodi, i da obriše prašinu sa mojih duhovnih očiju kako bih mogla da prozrem Sotonine spletke; kada su me ti demoni podvrgli strašnom mučenju do te mere da mi se smrt činila dražom, a moj život visio o koncu, Božje reči su postale temelj mog opstanka. Dale su mi ogromnu veru i snagu i omogućile mi da se oslobodim okova smrti. Sve te stvari su mi omogućile da stvarno vidim Božju divnu i blagotvornu suštinu – samo Bog najviše voli ljudski rod. S druge strane, KPK, taj đavo Sotona, može samo da iskvari, povredi i proždere ljude! Danas, u svetlu sve surovijih napada koje KPK izvršava na Crkvu Svemogućeg Boga, čvrsto sam odlučila da se u potpunosti pobunim protiv tog starog đavola KPK, da predam svoje srce Bogu i da dam sve od sebe da stremim ka istini. Širiću jevanđelje carstva Božjem i vratiti pred Boga sve one koji iskreno veruju u Boga i čeznu za istinom, ispunjavajući time svoju dužnost.