Moj otac je bio direktor škole i često je u školi i kod kuće pričao o materijalizmu. Učio nas je da sreća zavisi od našeg vrednog rada i da moramo da se potrudimo da bismo se istakli i doneli čast našim precima. Vođeni rečima i primerom naših roditelja, moja braća, sestre i ja smo svi stremili ka slavi, dobitku i statusu. Postali smo poslovni ljudi ili zvaničnici.

U proleće 2007. godine, igrom slučaja sam prihvatila delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Svaki dan sam čitala Božje reči, redovno razgovarala u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama i zadobila sam izvesno razumevanje Božje suverenosti. Ove reči su bile posebno upečatljive: „Bog je stvorio ovaj svet, On je stvorio ovo čovečanstvo i, štaviše, On je bio graditelj drevne grčke kulture i ljudske civilizacije. Samo Bog pruža utehu ovom čovečanstvu i samo Bog danonoćno brine o ovom čovečanstvu. Ljudski razvoj i napredak nerazdvojivi su od Božjeg suvereniteta, a istorija i budućnost čovečanstva neodvojive su planova napravljenih Božjim rukama. Ako si pravi hrišćanin, sigurno ćeš poverovati u to da se uspon i pad svake zemlje ili naroda dešavaju prema Božjim planovima. Samo Bog zna sudbinu svake zemlje i svakog naroda, i samo Bog kontroliše pravac razvoja ovog čovečanstva. Ako čovečanstvo želi da ima dobru sudbinu, ako neka zemlja želi da ima dobru sudbinu, onda se čovek mora pokloniti Bogu pokazujući obožavanje, mora se pokajati i ispovediti pred Bogom, ili će čovekova sudbina i odredište postati neizbežna katastrofa” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva”). Božje reči su mi razgalile srce. Bog je Stvoritelj i On je taj koji je usmeravao i podržavao ljudski rod do dana današnjeg. Štaviše, On vlada svim našim sudbinama. Jedino ako obožavamo Boga, ako Mu se pokajemo i prihvatimo Njegovo spasenje, možemo da imamo dobru sudbinu. Takođe sam naučila da je Spasitelj, Svemogući Bog, došao u poslednjim danima da izrazi istinu i da obavi delo suda, kako bi potpuno pročistio i spasao ljudski rod, kako bi nas izbavio od Sotoninog uticaja i odveo u prelepo odredište koje je Bog za nas pripremio kako bismo mogli da imamo dobru sudbinu i ishod. Osećala sam se tako blagosloveno jer sam mogla da prihvatim Svemogućeg Boga i zaklela sam se sebi da ću valjano primenjivati svoju veru, da ću stremiti ka istini i da ću izvršavati dužnost stvorenog bića kako bih se odužila Bogu za Njegovu ljubav.

Međutim, potpuno neočekivano, kada sam se bacila na svoju dužnost, uhapsila me je Komunistička partija. Jednog martovskog dana 2009. godine, u podne, policija je došla na naše okupljanje, odvela tri sestre i mene i nezakonito nas je zadržala u policijskoj stanici. Šef agencije za javnu bezbednost je svirepo vikao na mene: „Reci nam šta znaš! Ko ti je propovedao jevanđenje? Ko je starešina tvoje crkve? Ako progovoriš, odmah ću te pustiti da ideš kući. Ali, ako ne budeš sarađivala, zbog svih religioznih knjiga koje smo pronašli u tvom domu, možemo da te osudimo na pet ili šest godina!ˮ Ugledavši žestoki pogled na njegovom licu, srce je počelo jako da mi lupa. Nisam znala kako će se ophoditi prema meni. Brzo sam se pomolila, tražeći od Boga da me zaštiti, da mi dâ veru i snagu i da mi omogući da ostanem čvrsta. Nakon molitve, pomislila sam na sledeće Božje reči: „Oni na vlasti mogu spolja da izgledaju zlobno, ali ne bojte se, to je zato što vi imate slabu veru. Dokle god vaša vera bude jačala, ništa neće biti preteško” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 75. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Baš sve je u Božjim rukama. Taj šef javne bezbednosti je izgledao zastrašujuće, ali i on je bio u Božjim rukama. Nije bilo na njemu da odluči da li ću biti osuđena – samo je Bog to mogao da odluči. Nisam smela da popustim pred njegovim uvredama. Kasnije su videli da ne želim da pričam, pa su mene i još troje drugih odveli u pritvor pod optužbom da ometamo društveni poredak.

Jednog jutra, potpuno neočekivano, čula sam kako neko uzvikuje moje ime. Srce mi je sišlo u pete. Da li će me ponovo ispitivati? Već su me ispitivali i ništa im nisam rekla. Pitala sam se da li će koristiti još okrutnije taktike protiv mene. Pošto sam bila uplašena, u sebi sam se pomolila Bogu i bila sam u stanju da se postepeno smirim. Policajci su me uveli u jednu veliku prostoriju. Čim sam ušla, ugledala sam svog oca i srce mi je zastalo. Zašto su priveli mog oca? On se uvek protivio mojoj veri, pa kako će se odnositi prema meni sada kada sam bila uhapšena? Pre nego što sam mogla išta da kažem, moj otac je podigao ruku i lupio me tri puta po glavi. Zavrtelo mi se u glavi i videla sam sve zvezde. Strogim glasom je rekao: „Zabranio sam ti da veruješ, ali ti si insistirala, a sada kada si uhapšena, moje ime se provlači kroz blato! Reci im sve o svojoj veri! Policija je rekla da će te pustiti čim priznaš, ali, ako to ne uradiš, bićeš strogo kažnjena!ˮ Videvši ostarelo lice svog oca, osetila sam bol u srcu. Imao je skoro 80 godina i oduvek mu je najvažniji bio njegov ugled. Ako bi me osudili, kako bi on to podneo? Onda je iznenada pao na kolena. Sa suzama u očima je rekao: „Kada je tvoja majka saznala za to, razbolela se. Kod kuće je, ne može da ustane iz kreveta i priključena je na infuziju. Reci im šta znaš i pođi sa mnom kući!ˮ Suočena sa svim tim, nisam mogla da zadržim suze. Od davnina, samo deca kleče pred svojim roditeljima, a ne obratno. Moji roditelji su izdržali poteškoće podižući me i pomagali su mi oko moje sopstvene dece. I dalje su morali da brinu o meni, u tako poznim godinama. Ne bi se suočavali sa takvim bolom i mučenjem da nisam vernica. Osećala sam da im dugujem – grozno sam se osećala. Onda sam shvatila da nisam u dobrom stanju. Brzo sam se pomolila: „Bože! Ova situacija mi je bolna. Slaba sam. Osećam da sam dužna svojim roditeljima. Ne znam šta da radim. Molim Te, prosveti me i usmeri me kako bih razumela Tvoju nameru i ostala postojana.ˮ Nakon molitve sam odmah pomislila na ono što sam odlučila da uradim pred Bogom – da budem snažna u svojoj veri, da sledim Boga i da stremim ka tome da Ga nepokolebljivo volim od sveg srca. U tom trenutku sam došla k sebi. Takođe sam pomislila na Božje reči: „Zar su ljudi nesposobni da u ovako kratkom vremenu ostave svoje telo po strani? Šta je to što može da raskine ljubav između čoveka i Boga? Ko može da razdvoji ljubav između čoveka i Boga? Jesu li to roditelji, muževi, sestre, žene ili bolno oplemenjivanje? Može li osećaj savesti da izbriše Božji lik u čoveku? Da li su ljudski dugovi i postupanje jednih prema drugima lično njihovo delo? Može li ih čovek ispraviti? Ko je u stanju da sebe zaštiti? Da li su ljudi u stanju da sebe izdržavaju? Ko su oni jaki u životu? Ko može da Me napusti i samostalno živi?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 24. i 25. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su me ispunile samoprezirom. Ovaj dah koji sam upravo udahnula mi je dao Bog i On mi je obezbedio sve što mi je potrebno da preživim. To što Bog u tišini brine o meni i štiti me bio je jedini razlog zbog kog sam živela do tog dana. On je orkestrirao ljude, događaje i stvari kako bi me usmerio da stupim pred Njega i prihvatim Njegovo spasenje. Božja ljubav je tako velika! Nisam smela da izdam Boga iz straha da ću povrediti svoje roditelje. Takođe, njihovo zdravlje je bilo u Božjim rukama i svaka moja briga je bila beskorisna. Oni su bili tužni i bolelo ih je ugnjetavanje Komunističke partije. Kada bi mogli da vide zlo partije, ne bi mislili da su izgubili obraz i Sotona ne bi bio u stanju da ih prevari. Razmišljajući o tome na taj način, nisam bila tako uznemirena. Zaklela sam se da ću ostati postojana u svom svedočenju za Boga, čak i ako me stave u zatvor. Obrisala sam suze i pomogla sam tati da ustane. Onda je pet ili šest policajaca došlo i opkolilo me. Rekla sam im: „Ja ništa ne znam.ˮ Jedan je piljio u mene i rekao: „Imaš još pet minuta.ˮ Moj tata je bio tako besan. Ošamario me je još nekoliko puta, kleknuo je i rekao: „Ako ne progovoriš, klečaću ovde pred tobom dok ne umrem! Partija ne dozvoljava ljudima da veruju u Boga – kako se usuđuješ da se tome suprotstavljaš? Požuri i priznaj! Onda možemo da idemo kući.ˮ Tada sam shvatila da je to trik koji policija pokušava da izvede. Pritiskali su mog tatu da me navede da postanem Juda i da potkažem druge. Bila sam besna i ogorčena. Ti policajci su tako podmukli! Pomogla sam tati da ustane, a pet ili šest policajaca me je ponovo opkolilo kako bi me naterali da progovorim. Pogledala sam ih i mirno rekla: „Ja ništa ne znam.ˮ Baš u tom trenutku, tati je zazvonio telefon, a on mi je rekao da se javim. Mogla sam da čujem mamu kako psuje i kaže: „U grob ćeš me oterati! Vlada ne dozvoljava veru, ali ti insistiraš na njoj. Ne možeš se nadati da ćeš se boriti protiv njih! Samo im reci šta znaš i vrati se! Šta ćemo mi da radimo ako te osude? Kako će tvoj sin ikada pronaći ženu? I svi mi ćemo biti poniženi. Moraš da misliš na nas!ˮ Plačući sam prekinula vezu i posmatrala kako tata odlazi teškim koracima.

Kada sam se vratila u svoju ćeliju, ponovo sam pomislila na svoju bolesnu majku kako leži u krevetu. Kada bi joj se dogodilo nešto strašno, ja bih je izneverila. Što sam više o tome razmišljala, to sam se lošije osećala. Nisam mogla da zaustavim suze. Tada sam shvatila da je sve ono čemu sam privržena bila moja Ahilova peta. Bacila sam se na molitve Bogu. Tražila sam od Njega da me usmeri kako bih zauzela stav, kako ne bih živela na osnovu svega onoga čemu sam privržena. Setila sam se nečega što je Bog rekao: „Zašto je ljudima tako teško da se odvoje od svojih osećanja? Da li to nadilazi standarde savesti? Može li savest ispuniti Božju volju? Mogu li osećanja pomoći ljudima u nedaćama? U Božjim očima, osećanja su Njegov neprijatelj – zar u Božjim rečima to nije jasno navedeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su mi otvorile oči. Biti nečemu privržen znači biti neprijatelj Bogu i to najveća je prepreka primeni istine. Kada se vodimo onim čemu smo privrženi, udaljavamo se od Boga i izdajemo Ga. Bila sam zaglavljena u tome što sam bila privržena svojim roditeljima. Mislila sam da je neposlušnost prema njima grozna uvreda i da sam zbog toga loša ćerka. Kada sam videla kako su tužni i uznemireni zbog mog hapšenja, mislila sam da sam im dužna. Mislila sam da su oni tako vredno radili da bi me podigli, ali ja im se nisam odužila, već sam im nanela patnju. To je bila odrođenost. Veoma sam cenila dobrotu svojih roditelja, ali sam zaboravila da je Bog taj koji nam daje život. Bog je izvor ljudskog života, a Njegov dah života je taj koji me je održavao do dana današnjeg. Zahvaljujući Božjem usmeravanju i opskrbi imam ovo što danas imam. Bog nam je dao toliko toga, a da nikada nije tražio ništa zauzvrat. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio kako bi spasao ljudski rod, pretrpevši velika poniženja, kao i progon i ugnjetavanje od strane Komunističke partije. Bog je dao sve za ljudski rod – Njegova ljubav je tako velika! Onaj koga bi trebalo da obožavamo i kome bi trebalo da se pokorimo je Bog. Briga mojih roditelja o meni je možda poboljšala moj materijalni život, ali oni nisu mogli da mi ponude istinu. Nisu mogli da me spasu od Sotonine iskvarenosti niti da mi pruže dobro odredište i ishod. Kada bih potkazala druge i izdala Boga samo da bih udovoljila željama svojih roditelja, ne bih im bila dužna, ali bi me se Bog gnušao i odbacio bi me i zauvek bih izgubila Njegovo spasenje. U tom trenutku sam videla da Sotona koristi moju privrženost roditeljima da me namami u iskušenje, da me, konačno, navede da se udaljim od Boga, da Ga izdam, da izgubim svoju priliku za spasenje, da odem u pakao i da budem uništena zajedno sa njim. Nisam smela da nasednem na Sotonin trik. To me je podsetilo na Petra, koji je imao načela i koji je zauzeo stav protiv svojih roditelja. Njegova vera je bila snažna i sledio je Gospoda Isusa bez obzira na to kako su oni pokušavali da ga spreče. Na kraju je njegova ljubav prema Bogu prevazišla sve i zadobio je Božje odobravanje. Razmišljanje o tim stvarima me je zaista motivisalo.

Petog dana, policajci su mi doneli da pročitam tri pisma, koja su napisali moja mama, moja ćerka i moj sin. Moj sin je napisao: „Mama, tokom poslednjih nekoliko godina u vojsci, radovao sam se ponovnom susretu sa celom porodicom. Nije bilo lako dobiti premeštaj i vratiti se, a ti si sada uhapšena. Bez tebe kod kuće, osećam se kao da se nebo sručilo. Mama, samo ispričaj policiji za te tvoje religiozne stvari! Ako odeš u zatvor, to će uticati na moje izglede za posao i brak. Čak i ako ne misliš na sebe, trebalo bi da misliš na mene…ˮ Kada sam stigla do tog dela pisma, nisam mogla a da ne zaplačem. Ako bi njegova dobra budućnost zaista bila uništena zato što bih ja bila u zatvoru, kako bih mogla da ga pogledam u oči? Sigurno bi me mrzeo! Delovalo mi je da je put vere pun prepreka, a da se na svakom koraku mora napraviti neki izbor. Pomolila sam se Bogu u svom srcu: „Oh, Bože, zaista sam bolna i osećam se slabo. Molim Te, pazi na moje srce i ojačaj moju veru.ˮ Nazad u ćeliji, jedna sestra je otkrila kroz šta prolazim i podsetila me je da ne nasednem na Sotonin trik. To me je prizvalo svesti. Pomislila sam na to kako Sotona u svakom trenutku koristi razna sredstva kako bi nas namamio i naveo na stranputicu da bismo izdali Boga. Čim se opustimo, možemo da upadnemo u Sotoninu mrežu. Moramo da nastavimo da smirujemo svoja srca pred Bogom, da Mu se molimo i da se oslonimo na Njega kako bismo prozreli Sotonine trikove, zadobili Božju zaštitu i ostali postojani. Te noći sam ležala u krevetu, nisam mogla da zaspim, i u sebi sam se pomolila Bogu. Setila sam se ovoga iz Njegovih reči: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). To je tačno. Naše celokupne živote i naše sudbine je uredio Bog i niko ih ne može promeniti. Nisam mogla da kontrolišem kakav posao ili brak će moj sin imati u budućnosti. Bez obzira na to koliko obzira imam ili koliko brinem za svoju decu, nisam mogla da promenim njihove sudbine, a to da li ću ići u zatvor ili ne je takođe odredio Bog. Nisam mogla da se izvučem iz te situacije samo zato što sam to želela. Ono što je trebalo da uradim jeste da sve poverim Bogu i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. Nakon toga sam pomislila na jedan drugi odlomak Božjih reči: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Jedini način da neko ko je vernik zadobije Božje odobravanje je da stremi ka istini i da izvršava dužnost stvorenog bića. Samo se to može smatrati životom koji ima vrednost, a bilo koja količina patnje je vredna zadobijanja istine. Kada bih potkazala svoju braću i sestre i crkvu samo da bih udovoljila svojoj porodici, bila bih Juda koji izdaje Boga. To bi bilo najveće poniženje i Bog bi me zbog toga prokleo. Čak i sa srećnom porodicom i ugodnim životom, sve bi bilo prazno i besmisleno, a ja ne bih bila ništa više od hodajućeg leša. Kada sam pomislila na to, bila sam još odlučnija da sledim Boga. Bez obzira na to kakvu taktiku policajci budu koristili, ostaću postojana u svom svedočenju i posramiću Sotonu!

Policija me je šestog dana pozvala u glavnu salu, gde sam ugledala svog strica, muža, sina i ćerku. Moja deca su me zagrlila i plakala su, govorivši: „Mama, vrati se kući!ˮ Moj muž je takođe stajao sa strane i plakao. Onda je moj stric u suzama rekao: „Lingmin, policija je rekla da možeš da se vratiš kući čim im nešto kažeš i da nećeš morati da ideš u zatvor. Budućnost tvog sina će biti uništena ako odeš u zatvor. To će uništiti porodicu! Poslušaj me i razgovaraj sa njima!ˮ U tom trenutku, srce mi je bilo čisto. Znala sam da iza opomena moje porodice stoji Sotonina smicalica i, čak i ako bih im samo nešto malo rekla, policija bi od mene izvukla još mnogo toga i mnogo drugih bi bilo uhapšeno. Imajući to na umu, rekla sam: „Kao vernica, hodam ispravnim putem u životu. Nisam uradila ništa protivzakonito, tako da nemam šta da priznam. Idite kući.ˮ Tokom povratka u ćeliju, pomislila sam na to kako policija iznova i iznova koristi moje bližnje da me iskušava, da me primora da potkažem svoju braću i sestre i da izdam Boga. Komunistička partija je tako podla! Oni su antibožji demoni! Nakon toga, jedan policajac me je pozvao u kancelariju i samozadovoljno rekao: „Kako je prošla poseta tvoje porodice?ˮ Videvši kako uživa u toj groznoj situaciji, toliko sam pobesnela, da sam izvadila ona tri pisma iz džepa, pocepala ih, bacila ih na sto i rekla: „Ja sam vernica i časna osoba. Nisam uradila ništa loše. Zašto ste ih terali da me opominju? Koji sam zakon prekršila?ˮ Odmah zatim sam izašla. To što sam bila u stanju da se smireno suočim sa ispitivanjem od strane policije je sve bilo zahvaljujući snazi koji mi je Bog dao.

14. dana ujutro, šef agencije za javnu bezbednost me je pozvao u kancelariju. Nije bio svirep kao pre, već se pravio da je zabrinut, i raspitivao se za moju porodicu. Pokušao je da koristi slatkorečiv govor da me namami da potkažem svoju braću i sestre. Neprekidno sam se molila Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da me zaštiti od nasedanja na Sotonin trik. Šef agencije je mnogo pričao. Konačno, videvši da ništa ne govorim, razbesneo se i zlobno je viknuo: „Biću iskren prema tebi. Pronašli smo toliko religioznih knjiga u tvojoj kući, to je najveći slučaj u gradu. Sigurno ćeš završiti u zatvoru ako ne progovoriš!ˮ Međutim, bez obzira na to šta je rekao, u sebi sam se pomolila Bogu i zaklela da nikada neću podeliti informacije o drugima i da nikada neću izdati Boga, čak i ako me osude za zatvorsku kaznu. Nakon 15 dana, videli su da ne mogu ništa da izvuku iz mene, pa nisu imali izbora nego da me oslobode.

Nakon što sam stigla kući, moja porodica se i dalje opirala mojoj veri i ometala je. Znala sam da je to sve bilo zbog toga što ih je Komunistička partija navela na stranputicu i proganjala. Pomolila sam se i zaklela da ću slediti Boga do kraja, bez obzira na to koliko je to teško. Zatim mi je na um pala himna pod nazivom „Nikad ne izneveri Božju ljubavˮ: „Neću da razmatram koliko je teško slediti Hrista. Moja jedina obaveza jeste da sledim Božju volju. Neću da mislim na budućnost, bilo da primam blagoslove ili da trpim nedaće. Odlučio sam da volim Boga, tako da se nikad neću vratiti. Ma koliko da je težak i opasan put preda mnom, ma kolika patnja da me čeka, da bih dočekao dan kada će Bog steći slavu, slediću Boga u stopu i ostaću veran do kraja” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Iznova i iznova sam pevala tu himnu i dobila sam ogromnu inspiraciju. Znala sam da će put vere uvek pratiti proganjanje partije i da ću u budućnosti verovatno ponovo biti uhapšena ili možda čak i osuđena. Ali, bila sam sigurna da je to ispravan put i bila sam spremna da sledim Boga do kraja. Izvesno vreme nisam mogla da stupim u kontakt ni sa kim od članova crkve niti da živim crkvenim životom. Zato sam jela i pila Božje reči, opremala se istinom kod kuće i širila jevanđelje sa svojom porodicom. Moj muž i ćerka su kasnije postali vernici. Okupljali smo se i jeli i pili Božje reči kao porodica. Godinu dana kasnije sam ponovo stupila u kontakt sa braćom i sestrama i počela sam da izvršavam dužnost. Bila sam zaista zahvalna Bogu.

Razmišljajući o svemu što se u tom periodu desilo – kroz proganjanje i hapšenje od strane Komunističke partije i iskušenja i napade od strane moje porodice – prosvećenje i usmeravanje Božjih reči je bilo ono što mi je pomoglo da kroz sve to prođem, korak po korak. Bez obzira na to koliko je težak put preda mnom, slediću Boga do kraja.