Već više od dve godine sam nadzornica za rad na produkciji video-zapisa. Pre nekog vremena, zbog potreba posla, naša grupa se podelila u dve manje grupe. Sestra Lejla je bila zadužena za jednu grupu, a ja za drugu. Iako je sestra Lejla bila tek počela da nadgleda ovaj rad, ona je uvek iznosila ključne predloge za video-produkciju, i često je vodila braću i sestre tokom zajedničkog pregledanja rada i učenja tehničkih veština. To mi nije baš bilo drago, i mislila sam: „Ovim tempom, sigurno će brzo napredovati i nedugo zatim će, moja grupa, u poređenju sa njihovom, biti lošija.” Obuzeo me osećaj nesigurnosti i rekla sam sebi da moram dobro da odradim svaki video-snimak kako ne bih zaostala za Lejlom i njenom grupom. U to vreme, snimali smo video-zapis koji je bio tehnički zahtevan, i pomno sam proučavala potrebne veštine zajedno sa ostalom braćom i sestrama. Kada bismo naišli na poteškoće, molila bih se Bogu i zajedno sa svima tražila rešenja. Video-snimak je završen nakon mnogo napornog rada, a braća i sestre koji su ga videli rekli su da je dobro urađen. To mi je prijalo jer je nagoveštavalo da sam ja snaga na koju treba računati i da sam sposobnija od Lejle i njene grupe. Poslala sam video-snimak braći i sestrama u ostalim grupama i nekoliko dana kasnije oni su odgovorili da je video-snimak veoma živopisan i pitali su kako sam unapredila svoje tehničke veštine. Bilo mi je veoma drago da to čujem i pomislila sam: „Sada kada su sva braća i sestre videli šta mogu da uradim, sigurno će se ugledati na mene i diviti mi se.” Obećala sam sebi da ću sa najvećom marljivošću obraditi sve naredne video-snimke.

Nakon toga, Lejla i njena grupa imali su nekih poteškoća sa video-snimkom i hteli su da im ja pomognem da ih reše. Pomislila sam: „Taj video-snimak je vaša odgovornost. Ako budem trošila vreme na rešavanje tih problema, neću dobiti zasluge za to i to će takođe usporiti moj rad. Bilo bi bolje da uložim više truda u video-snimak za koji sam ja odgovorna, umesto da vama pomažem da rešite svoje probleme.” Zato sam odlučila da im ne pomažem. Kasnije, kada Lejla i dalje nije mogla da nađe rešenje, ponovo mi se obratila. Rekla je da su bezuspešno pokušavali razne pristupe, i pitala me kako sam rešavala takve poteškoće u prošlosti. Pomislila sam: „Ako budem trošila vreme na probleme tvoje grupe i na kraju ti budeš odrađivala posao bolje od mene, zar neće svi misliti da si bolji starešina grupe od mene, iako si tek počela? Ja ću ispasti nesposobna!” Imajući to na umu, rekla sam joj, na neprimeren način, da ne mogu ništa da učinim da joj pomognem. Lejla nije imala izbora nego da se vrati i da sama nastavi da se nosi s poteškoćama. Zatim je poslala uzorak video-snimka u grupnu prepisku kako bismo proverili da li ima problema. Nisam planirala da odgovaram, jer sam mislila da ću gledanjem video-snimka samo gubiti vreme. Ali u isto vreme sam se brinula da bi, ako ga ne pogledam, braća i sestre mogli reći da sam nemarna u nadgledanju rada i neodgovorna kao starešina grupe. Pa sam nevoljno otvorila datoteku i pogledala video-snimak. Pronašla sam probleme na nekoliko mesta, ali ih nisam pažljivo razmotrila. Zatim je Lejla poslala video-snimak starešini, koja je ukazala na dosta problema, pa je njihov video-snimak trebalo preraditi i popraviti. Zbog toga je napredak u radu kasnio. Kasnije, kada je starešina došla da sa mnom pregleda taj rad, ukazala mi je na moje probleme i rekla: „Kada obavljamo svoje dužnosti u crkvi, mi delimo posao, ali to ne znači da radimo nezavisno jedni od drugih. Ti si starešina grupe, tako da moraš da poneseš veće breme. Lejla je tek počela da praktikuje kao starešina grupe, tako da moraš pažljivije da proveriš video-snimke koje ona i njena grupa snimaju, kako bi se neki problemi mogli ranije rešiti.” Tada sam shvatila da ne mogu da operem ruke od odgovornosti za ovo kašnjenje jer se sve to desilo zbog toga što sam bila previše sebična, što sam se bavila samo svojim poslom i odbijala da sarađujem sa Lejlom. Međutim, nisam previše razmišljala o tome. Kad god sam pravila video-snimke posle toga, razmišljanje mi je bilo maglovito, i osećala sam se omamljeno i dezorijentisano. Nisam mogla da nađem probleme u dužnostima braće i sestara, i nisam čak ni znala šta da kažem kada se molim. Shvatila sam da nisam u ispravnom stanju i da je Bog sakrio Svoje lice od mene. Tako sam došla tragajući i moleći se pred Bogom, i zatražila od Njega da me vodi da razumem sebe.

Jedne noći, pre spavanja, razmišljala sam o svom nedavnom nastupu. Razmišljala sam o tome kako Bog razotkriva antihriste kojima je stalo samo do sopstvenog rada u obavljanju dužnosti. Našla sam ovaj odlomak Božjih reči: „Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da su besramni, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove ’sebičnosti i podlosti’: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao ’sebične i podle.’ Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. (…) Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs (1. deo)”). Bog razotkriva antihriste kao krajnje sebične. Kad se nešto tiče njihovih sopstvenih interesa ili im omogućava da se istaknu, oni rade vredno i rado, bez obzira na ceh koji moraju da plate ili koliko moraju da se muče. Ali, ako se nešto ne tiče njihovih sopstvenih interesa, oni to jednostavno ignorišu. U takvim slučajevima, oni nisu spremni da tome posvete pažnju, bez obzira sa koliko poteškoća se drugi suočavaju ili koliko je to veliki gubitak za rad crkve. Sve što rade je zarad svog ličnog ugleda i statusa, i uopšte ne vode računa o interesima crkve. Tada sam shvatila da sam se ja tako ponašala. Nakon što se naša grupa podelila na dva dela, videla sam da Lejla brzo napreduje i da nosi breme u svojoj dužnosti. Brinula sam da će me nadmašiti, pa nisam bila voljna da joj pomognem kada je naišla na poteškoće i došla kod mene za pomoć. Mislila sam da to ne spada u moje primarne odgovornosti i da će mi oduzeti vreme i energiju. I ne samo to, nego da će, čak i ako video-snimak ispadne dobar, moj trud ostati neprimećen – umesto toga, drugi će pretpostaviti da je Lejla na istom nivou kao i ja, uprkos tome što je tek počela da upražnjava kao starešina grupe. U tom slučaju ja neću moći da se pokažem. Zatim, kada me je Lejla zamolila da proverim njihov video-snimak i da im dam sugestije, nije mi se to radilo. Nisam želela da trošim vreme i trud na to. Na kraju sam ga ipak pogledala – ali nerado, samo forme radi, jer sam se brinula da bi me drugi mogli nazvati neodgovornom. Zbog toga je video-snimk – koji je imao brojne probleme – morao da se preradi. Da sam se samo malo više potrudila, mogla sam ranije da otkrijem i otklonim te probleme. Ali, zato što sam bila previše sebična i mislila samo na svoje interese, crkveni rad je kasnio. Osećala sam se tako krivom pri pomisli na to. Crkva je uredila da budem starešina grupe i zato je trebalo da ispunim svoje obaveze i da posvetim pažnju rešavanju raznih poteškoća i problema sa kojima su se braća i sestre susretali u svojim dužnostima. Ali ja uopšte nisam marila za Božje namere. Bilo mi je stalo samo do toga da li su video-snimci za koje sam ja odgovorna dobro urađeni i da li mogu da navedem više ljudi da mi se dive. Kada je Lejla naišla na poteškoće, očigledno sam imala neke ideje kako da ih rešim, ali joj uopšte nisam pomogla. Čak sam zlobno pomislila: „Dobro je što su naišli na poteškoće. Ako njihovi rezultati budu loši, ja ću time samo izgledati bolje. Braća i sestre će misliti da sam ja stub naše grupe i da ne mogu bez mene.” Način na koji sam razmišljala i postupala bio je zaista ogavan! Kada sam kasnije pregledala rad, čula sam nekoliko sestara kako govore nešto kao: „Ovaj video-snimak nije dobro urađen i osećam se pomalo negativno u vezi sa njim. Mislim da nisam dovoljno dobrog kova za ovu dužnost.” Te reči su me uzrujale i učvrstile su moje mišljenje o tome koliko sam bila sebična. Samo sam brinula o svom ugledu i statusu. Bila sam svesna da su tek počeli da praktikuju i da su im potrebne pomoć i saradnja. Ali samo sam sedela skrštenih ruku, bez imalo ljubavi. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više uviđala da mi nedostaje ljudskosti. Kako sam mogla da učinim nešto tako ogavno i jadno?

Tokom okupljanja, čula sam od jednog brata kako govori o svom iskustvu i shvatila sam da mi to zaista koristi. U njegovoj besedi, postojao je odlomak Božje reči koji je ostavio zaista dubok utisak na mene. Božje reči kažu: „Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači ’za svoje dobro’? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje’. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog ne gleda koliko dužnosti čovek obavlja niti koliko ga drugi hvale. Ono na šta On gleda jeste da li osoba, u svojim mislima, izrazima i postupcima, poseduje svedočanstvo da primenjuje istinu u vršenju svoje dužnosti. Tako Bog procenjuje da li je ono što čovek čini dobro ili zlo. Bog ispituje ljudska srca, i ako neko vrši svoju dužnost bez namere da svedoči za Boga i da udovolji Bogu, i umesto toga šteti radu crkve radi zaštite svojih interesa, onda, ma koliki ceh neko platio, on u Božjim očima i dalje čini zlo. Uvek sam mislila da sam bila savesna i odgovorna u svojoj dužnosti, i da nisam bila tako loša. Međutim, razmišljajući o svom ponašanju u svetlu Božjih reči, uvidela sam da iako sam dala sve od sebe i bila pedantna u poslu za koji sam bila odgovorna, iza toga se krila namera da zauzmem mesto u srcima svoje braće i sestara; namera da ljudi pomisle kako sam ja stub grupe i kako ne mogu bez mene. Čak i kada je Lejla nailazila na poteškoće i nije mogla da napreduje u radu, ja se nimalo nisam uznemirila. Naprotiv, bilo mi je drago što ona ima poteškoća jer sam mislila da će mi to pomoći da se istaknem. Obavljajući svoju dužnost sa tako ogavnim namerama, činila sam zlo i Bog me je osudio. Kad se ne bih pokajala, Bog bi me na kraju uklonio, čak i ako bih uradila mnogo posla i platila veliki ceh. Ova pomisao me je uplašila i znala sam da sam u velikoj opasnosti. Pomolila sam se Bogu, odlučna da više neću živeti prema svojoj iskvarenoj naravi, i da ako mi se nešto slično desi u budućnosti, moram da vodim računa o radu crkve u celini i da čuvam crkvene interese.

Kasnije sam u Božjim rečima pronašla put primene. Bog kaže: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam uvidela da čovek, kako bi dobro izvršio svoju dužnost, mora da ostavi po strani svoje lične namere, motive, ponos i status, i u svakom trenutku mora da stavi interese crkve na prvo mesto. Nakon toga sam svesno obavljala svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima, i prestala sam da budem sebična i ogavna i da vodim računa samo o svom ugledu i statusu. Jednom je Lejla naišla na poteškoću prilikom snimanja video-snimka i htela je da ja pogledam kako da se to reši. Bila sam pomalo nerada i u sebi sam mislila: „Još nisam završila video-snimak na kojem trenutno radim. Da li će to, ako joj pomognem da reši svoj problem, uticati na napredak mog rada? Ako na kraju ne uspem da ga završim na vreme, da li će ostali reći da sam neefikasna, iako sam starešina grupe?” Shvatila sam da ponovo živim prema svojoj iskvarenoj naravi. Setila sam se odluke koju sam donela pred Bogom – da ću voditi računa o radu crkve u celini i da se neću brinuti samo o svom radu – i pomolila sam se Bogu, spremna da se pobunim protiv tela, da ostavim po strani svoje interese i da marljivo pomognem Lejli. Pažljivo sam pogledala video-snimak, zabeležila probleme i zatim sam otišla da Lejli i njenoj grupi dam uputstva na licu mesta. Lejla je rekla da joj je moj razgovor u zajedništvu otvorio put, i ja sam osetila veliki mir u srcu. U početku sam mislila da će to što im pomažem usporiti moj rad, ali na kraju nije bilo nikakvog kašnjenja. Obe grupe su nastavile sa radom efikasnije nego ikada i uspešno su ga završile u roku od mesec dana. Nakon toga, kada bi me braća i sestre zamolili za pomoć u svojim poteškoćama više ih nisam odbijala. Umesto toga, pomagala sam im koliko sam mogla. Iako sam trošila više vremena i truda da proveravam stvari i dajem predloge, osećala sam mir dok sam praktikovala na ovaj način.

Kasnije sam malo razmišljala o sebi, i pitala sam se zašto sam toliko marljiva u stvarima koje se tiču mojih interesa, a nisam spremna da sarađujem kada to ne uključuje moje interese. Šta je tačno suština ovog problema? Videla sam neke od Božjih reči: „Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i održali svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i žrtvuju se za svoje prijatelje ma koliko ih to koštalo. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, istinu i pravdu, njihovih dobrih namera više nema, potpuno su nestale. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto više nemaju snage da plate bilo koju cenu i da podnesu bilo kakvu patnju kada treba da rade pravi posao i da se bave praktičnim pitanjima, da čuvaju rad crkve i pozitivne stvari i da zaštite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju neku vrstu naravi koja ima odbojnost prema istini. Zašto kažem da njihova narav ima odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto uključuje svedočenje za Boga, primenu istine, zaštitu Božjeg izabranog naroda, borbu protiv Sotoninih spletki ili zaštitu rada crkve, oni beže i kriju se i ne bave se nikakvim prikladnim pitanjima. Gde je njihovo junaštvo i duh da podnesu patnju? Gde oni te stvari primenjuju? To je lako uočljivo. Čak i ako ih neko kritikuje, govoreći da ne treba da budu tako sebični i bedni i da ne štite sebe, i da treba da štite rad crkve, njih zaista nije briga. Kažu sebi: ’Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvo dobro bi takvo ponašanje donelo mojoj potrazi za slavom, dobitkom i statusom?’ Oni nisu osobe koje tragaju za istinom. Oni samo vole da traže slavu, dobitak i status i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni za obavljanje crkvenog rada, oni naprosto odluče da nestanu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljenje da imaju odbojnost prema istini. Samo oni koji vole istinu i poseduju istina-stvarnost mogu da istupe kada delo Božje kuće i Božji izabranici to zahtevaju, samo oni mogu da ustanu, hrabro i predano, da svedoče o Bogu i da u zajedništvu razgovaraju o istini, izvodeći Božje izabranike na pravi put, omogućavajući im da se pokore Božjem delu. Samo to je odgovoran stav i pokazivanje obzira prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav i nikada niste pažljivi u bavljenju stvarima, i mislite: ’Odradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav’, onda je to neka vrsta iskvarene naravi, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kada Bog vidi da su ljudi slabog kova, da imaju određene nedostatke i da imaju iskvarene naravi ili suštinu koja Mu se suprotstavlja, On nije zgrožen njima i ne drži ih podalje od Sebe. To nije Božja namera i to nije Njegov stav prema čoveku. Bog ne prezire slab kov ljudi, On ne prezire njihovu glupost i On ne prezire to što imaju iskvarene naravi. Šta je to što Bog najviše prezire kod ljudi? Najviše prezire kada oni imaju odbojnost prema istini. Ako imaš odbojnost prema istini, onda samo zbog toga, Bog nikada neće naći zadovoljstvo u tebi. To je zapisano u kamenu. Ako imaš odbojnost prema istini, ako ne voliš istinu, ako je tvoj odnos prema istini ravnodušan, prezriv i nadmen, ili čak grozan, otporan i odbijajući – ako se tako ponašaš – onda je Bog savim zgrožen tobom i ti si totalno propao, bez mogućnosti spasenja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Iz Božjih reči sam uvidela da oni koji ne vole istinu niti čuvaju interese crkve, koji uvek štite lični ugled i status i spremno rade sve što služi njihovim interesima i omogućava im da se ističu, ignorišući i odbacujući sve što njima ne koristi, to su ljudi sotonske naravi koja ima odbojnost prema istini. Koliko god da su takve osobe marljive u stvarima koje se tiču njihovih interesa, koliki god ceh da plaćaju i koliko god da su impresivni rezultati njihovog rada, njihova namera je uvek da zadovolje svoju potrebu za ugledom i statusom. Kada su u pitanju interesi crkve, oni jasno znaju istinu, ali je ne primenjuju, i uopšte ne podržavaju rad crkve. Nakon što sam razmislila, shvatila sam da sam ja na ovaj način obavljala svoju dužnost. Bila sam spremna da se potrudim i da platim ceh dok god sam mogla da se istaknem i da izgledam dobro. Čak i suočena sa poteškoćama, ostala sam nepokolebljiva i samo bih se potpuno posvetila da bih postigla rezultate. Ali čim bih videla da se dobrim obavljanjem posla neću istaći niti imati ličnu korist, držala sam se van toga. Ne bih se uznemirila čak ni kada bih videla kako crkveni posao trpi gubitke. Pokazala sam sotonsku narav koja ima odbojnost prema istini! Na osnovu svih mojih godina vere i svih Božjih reči koje sam pročitala, znala sam, u smislu doktrine, da kao stvoreno biće moram da ispunim svoju dužnost svim srcem, umom i snagom, i da u svakom trenutku moram da stavljam interese crkve na prvo mesto. Često sam se molila Bogu, govoreći da ću obaviti svoju dužnost najbolje što mogu kako bih uzvratila Njegovu ljubav. Ali kada bih se suočila sa stvarnom situacijom, odlučila bih da zadovoljim svoje sebične želje umesto da zaštitim interese crkve. Uvek sam stavljala svoj ugled i status ispred interesa crkve. Kako sam bila zla! Kad se ne bih pozabavila svojom sotonskom naravi koja ima odbojnost prema istini, nikada ne bih dostigla promenu u svojoj život-naravi, a da i ne pominjem dostizanje spasenja, ma koliko godina nastavila da verujem u Boga. Na tu pomisao, shvatila sam koliko je moja narav pogubna. Pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me vodi kako bih zbacila okove te iskvarene naravi.

Malo kasnije, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici gaje svoje vlastite spletke, svako od njih ima svoje ciljeve i planove, i svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove. Ako tragate za istinom, trebalo bi da takođe promenite i način rada. Treba da se odreknete vlastitih interesa, svojih ličnih želja i nakana. Kad god nešto radite, najpre treba da sa drugima u zboru popričate o istini, da razumete Božje namere i zahteve pre no što među sobom izvršite podelu poslova, imajući pritom u vidu kome neki poslovi idu od ruke, a kome ne. Na sebe treba da preuzimate samo ono za šta ste sposobni i da se čvrsto držite svoje dužnosti. Nemojte se ni za šta grabiti i voditi borbu s drugima. Morate se naučiti kompromisu i toleranciji. Ako je neko tek započeo da obavlja neku dužnost ili je tek ovladao veštinom iz određene oblasti, tako da još uvek nije dorastao određenim zadacima, ne smeš ga previše forsirati. Moraš mu dodeljivati nešto lakše zadatke. Na taj će način ta osoba lakše ostvariti dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Upravo to znači biti tolerantan, strpljiv i principijelan. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje; to je ono što Bog zahteva od ljudi i što ljudi treba da primenjuju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pomogle da razumem koliko je obavljanje dužnosti u crkvi drugačije u poređenju sa načinom na koji nevernici rade stvari. U svetu nevernika, ljudi komuniciraju u skladu sa sotonskim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, poput: „Pusti stvari neka teku ako te se lično ne dotiču” i „Neka svako počisti svoje dvorište”. Oni vode računa samo o svojim interesima i da li mogu dobiti neko unapređenje ili bogatstvo. Niko ne pokazuje interesovanje ili brigu za teškoće drugih. Razmatrajući kako sam se ponašala u svojoj dužnosti, shvatila sam da postupam baš kao nevernik. Bila sam svesna činjenice da je Lejla tek počela da praktikuje i da ima poteškoća u svojoj dužnosti, ali sam se plašila da ne zakasnim i da me ona ne nadmaši, pa nisam bila spremna da joj pomognem. Usled toga, ne samo da je prerađivanje video-snimaka usporilo napredak, već sam ja takođe živela sa iskvarenom naravi, koju je Bog mrzeo, i bila sam bez Njegovog vođstva u svojoj dužnosti. To mi je omogućilo da uvidim da je Božja narav pravedna, da nas Bog ispituje do dubina naših srca, da Bog sa apsolutnom jasnoćom vidi naše sebične namere u obavljanju dužnosti, i da ne možemo da postignemo delo Svetog Duha ako u svojim dužnostima gajimo pogrešne namere. Iz Božjih reči sam shvatila da mi u crkvi treba da obavljamo dužnost, a ne da se bavimo sopstvenim poslovima, i ne treba da sprovodimo svoj lični poduhvat koji se zasniva na iskvarenoj naravi. Bez obzira na sve, moramo da primenjujemo istinu i da se zalažemo za crkvene interese, kao i da se uzajamno pomažemo i podržavamo svoju braću i sestre, kako bi rad crkve nesmetano napredovao. Zalivale su me i hranile tolike Božje reči, i crkva me je negovala tokom tako dugog perioda. Kad bih nastavila da spletkarim za sebe, zadovoljavajući svoje sebične želje, nesposobna da dobro obavim svoju dužnost kako bih uzvratila Božju ljubav, zaista bih bila lišena savesti i nedostojna svega što mi je Bog dao, a još manje života pred Bogom. Ovo saznanje me je ispunilo kajanjem. Nije trebalo tako da se odnosim prema svojoj dužnosti i trebalo je da se što pre preobratim. U rešavanju problema u budućnosti, kad je u pitanju crkveni rad, moram da ga podržim i da ispunim svoje obaveze, bez obzira da li je taj posao u mojoj nadležnosti i da li ću zbog toga izgledati dobro. Posle ovoga, nikada više nisam odbijala braću i sestre kad bi nailazili na poteškoće i kad im je bila potrebna moja pomoć, i mogla sam da im pokažem neka dobra rešenja koja sam ja sažela. Dok sam obavljala svoju dužnost na ovaj način, osećala sam se opušteno i spokojno.