Kad sam 2017. godine počela da radim na zalivanju pridošlica u crkvi, žurno sam se bacila na proučavanje svih relevantnih istina-načela i na sticanje znanja o njima kako bih u svom poslu što pre postala stručna. Uložila sam mnogo truda i platila veliku cenu u obavljanju svoje dužnosti, pa sam postizala sve bolje i bolje rezultate. Posle otprilike godinu dana, izabrana sam za vođu grupe. Sva braća i sestre su govorili da je mojim dolaskom na mesto vođe grupe ostvaren brz napredak i svi bi dolazili kod mene da razgovaramo u zajedništvu kada su imali problema. U sebi sam razmišljala: „Čini se da imam odobravanje svih. Sve dok stremim ka istini, svakako ću imati priliku da kasnije budem unapređena čak i na višu poziciju. Svi će se onda ugledati na mene.”

Nije prošlo mnogo i nadzornik naše grupe je smenjen jer nije obavljao praktičan posao. U sebi sam razmišljala: „Na svojoj dužnosti sam uvek bila vrlo preduzimljiva, bila sam u stanju da rešim neke probleme i poteškoće braće i sestara, a u svom poslu sam bila efikasna. Pošto sam sada vođa grupe, i uskoro ćemo birati novog nadzornika, sigurno ću biti najbolji izbor. Ovo je sjajna prilika da se istaknem!” Međutim, samo nekoliko dana kasnije, naš starešina je premestio sestru iz druge crkve da nam bude nadzornica, navodeći da ona ima dobar kov, da stremi ka istini i da je vredna negovanja. Stvarno sam se razočarala kada sam čula tu vest. Pomislila sam: „Znači ta sestra je dobar kandidat za negovanje, a ja nisam?” Ipak, ubrzo mi je sinulo da ako ta sestra zaista može da obavlja praktičan posao, onda je to pozitivan ishod. Nakon što sam to shvatila, bila sam spremnija da se pokorim. Kasnije, kad je zbog određenih potreba crkvenog posla ta sestra prebačena na drugu dužnost, jako sam se uzbudila i pomislila: „Ovoga puta će sigurno mene uzeti u obzir za poziciju nadzornika.” Da bi samo nekoliko dana kasnije naš starešina u nadzornika unapredio sestru Adel. Ovoga puta tu vest nisam prihvatila tako ravnodušno. Pomislila sam: „Naporno obavljam svoju dužnost i u stanju sam da rešim neke stvarne probleme. Zašto starešina nije unapredio mene? Da li misli da nisam podobna da budem negovana? Da li o meni ima loše mišljenje? Šta će braća i sestre misliti o meni sad kad već drugi put nisam unapređena? Adel samo što je prebačena ovde i kod mene često dolazi da joj dajem predloge jer nije sasvim ovladala veštinama za taj posao, a naš starešina o njoj ima visoko mišljenje i neguje je?” Osećala sam se tako frustrirano i uvređeno kad sam o tome razmišljala. Kasnije, kad bi mi se Adel obratila radi ubrzavanja posla i kad bi mi postavila previše pitanja, postala bih nestrpljiva. Pomislila sam: „Zar ti nisi nadzornica? Ako uporno postavljaš pitanja na koja sam ti već odgovorila, tvoj kov ne može biti toliko dobar!” Kad bi se ponekad braća i sestre obraćali Adel s pitanjima i poteškoćama u vezi sa zalivanjem pridošlica kojima se ona ranije nije bavila, ona ne bi znala kako da razgovara u zajedništvu i kako da ih reši, pa bi zatražila moju pomoć. Namerno bih odgovorila: „Ovo je jednostavan problem. Samo treba da otkriješ srž problema i da u vezi s njim u zajedništvu jasno razgovaraš o istini.” Zatim bih joj navodila primere kako sam ja rešavala slične probleme. Pomislila sam: „Moram svima da pokažem da sam talentovana. Ne radi se o tome da ne posedujem veštinu, već da mi nije pružena prilika da budem nadzornica.” Kasnije je Adel predložila da se preselimo i živimo zajedno kako bi mogla da se konsultuje sa mnom svaki put kad bi se pojavio neki problem. Pomislila sam: „Da se konsultuješ sa mnom kad god se pojavi neki problem? Pa, u tom slučaju ćeš ti pokupiti sve zasluge kad problem bude rešen, a ne ja. Zašto bi trebalo da ja budem tvoj pomoćnik iza kulisa?” Nakon toga sam pomislila: Odbila sam je pod izgovorom da „nemam slobodnog vremena zbog mog gustog rasporeda u zalivanju pridošlica”. Adel me je još u nekoliko prilika pitala isto, ali ja nikad nisam pristala. Postepeno sam počela da primećujem kao da ja Adel pomalo sputavam i da je u razgovoru o poslu ona postala donekle pasivna. Međutim, o tome nisam razmišljala i nisam spoznala sebe, već sam naprosto mislila da se Adel loše snalazi na poziciji nadzornice. Štaviše, razmišljala sam da kada bih se ja s njom aktivno udružila, kad bi joj se stanje popravilo i ona uhvatila korak s poslom, tad za mene ne bi bilo nikakve šanse da budem unapređena. Naprotiv, kad bi ona tonula u negativnost, to bi dodatno isticalo moj entuzijazam i inicijativu. Pa bih tako, kad smo razgovarali o poslu, ja bila vrlo preduzimljiva i puna elana i preuzimala bih vodeću ulogu da se istaknem.

Kasnije, pošto je sve više ljudi prihvatalo Božje delo u poslednjim danima i našoj grupi je dodeljeno nekoliko zalivača, Adel me je sve češće raspoređivala da pomažem novopristigloj braći i sestrama. Takve prilike sam koristila da ljudima govorim kako sam tragala za istinom da bih rešila predstave i zabune pridošlica, sistematski im naglašavajući svoje lično iskustvo i puteve primene. Nakon toga, kad god bi imali neke probleme, braća i sestre bi dolazili kod mene na razgovor. Dešavalo se da mi se ljudi obraćaju sa problemima koje ni sama Adel nije mogla da reši. Bila sam veoma zadovoljna sobom i razmišljala sam: „Čini se da se sav moj skorašnji rad isplatio, i svi me podržavaju. Možda nisam nadzornica, ali mogu da obavim mnogo nadzorničkog posla. Kad sledeći put budu izbori za delatnike i starešine, braća i sestre će sigurno glasati za mene.”

Nedugo zatim, došlo je vreme za godišnje izbore i ja sam bila vrlo uzbuđena. Razmišljala sam: „Ako budem izabrana za starešinu, imaću moć da donosim odluke o crkvenim projektima. Bude li napredovao posao pod mojim nadzorom, braća i sestre će sigurno smatrati da zaslužujem svoj položaj, pa će me još više poštovati.” Ali na moje veliko iznenađenje, kad su rezultati proglašeni, moje ime nije pročitano. Zacrvenela sam se u licu i bilo mi je izuzetno neprijatno. A kao so na ranu, braća i sestre su govorili kako imam nadmenu narav, da ljude često sputavam, da ne dajem prednost život-ulasku, da retko razmišljam o sebi, stičem znanje ili izvlačim pouke; ukratko, nisam stremila ka istini. Kad sam sve to čula, osećala sam se užasno – sada su sva braća i sestre znali da ne stremim ka istini. Ne samo da nisam uspela da se istaknem, već sam se i potpuno posramila. Tokom tih dana plašila sam se da će me braća i sestre upitati šta sam dobila iz takve situacije, ali sam ujedno brinula i da niko neće razgovarati sa mnom, da su stekli razboritost o meni i da će me izbegavati. Obuzele su me emocije i jedino sam mogla da razmišljam o onome što se dogodilo. Nisam mogla da se posvetim dužnosti i osećala sam se užasno izmučeno i izmaltretirano. Uporno sam se pitala zašto se suočavam sa ovakvim iskušenjem. Kasnije su neka braća i sestre razgovarali sa mnom u zajedništvu i podstakli su me da više vremena posvetim razmišljanju o obavljanju svoje dužnosti. Takođe su ukazali na to da, iako imam neke sposobnosti u svom radu, nisam dala prednost stremljenju ka istini, već sam samo tragala za ugledom i statusom i da sam išla pogrešnim putem. Znala sam da saveti i pomoć braće i sestara potiču od Boga, pa sam u molitvi došla pred Njega: „O, Bože, vrlo teško mi je palo da budem ovako otkrivena. Dragi Bože, molim Te prosveti me i dozvoli mi da steknem znanje o sebi i shvatim Tvoju nameru.”

Jednoga dana, dok sam čitala Božje reči, naišla sam na nekoliko odlomaka u kojima Bog razotkriva kako antihristi tragaju za ugledom i statusom. Božje reči poručuju: „Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. A šta ga najviše inspiriše? Da stoji pred ljudima, da izdaje naređenja, da ih kori i da ih tera da rade ono što on kaže. Nikada ne misli o tome kako da ispravno obavi svoju dužnost – a još manje, vršeći dužnost, traga za istina-načelima da bi sproveo istinu u delo i udovoljio Bogu. Naprotiv, razbija glavu pronalazeći načine da se istakne, da navede starešine da ga cene i unaprede, kako bi i sâm postao starešina ili delatnik i vodio druge ljude. Po ceo dan razmišlja o tome i tome se nada. Antihristi ne žele da ih drugi vode, niti da budu obični sledbenici, a kamoli da mirno i bez pompe vrše svoju dužnost. Ma kakva bila njihova dužnost, ako ne mogu da budu u prvom planu i u središtu, da budu iznad drugih i da ljude vode, obavljanje dužnosti za njih postaje dosadno, a oni postaju negativni i počinju da zabušavaju. Bez tuđih pohvala i obožavanja, još im je manje zanimljivo da obavljaju dužnost i imaju još manje želje za tim. Ali ako, dok obavljaju dužnost, mogu da budu u prvom planu i u središtu stvari i da vode glavnu reč, osećaju se ojačano i podneće svaku teškoću. Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). „Za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči razotkrivaju kako antihristi pridaju ogromnu važnost ugledu i statusu. U bilo kom trenutku i na bilo kom mestu, krajnji cilj im je da steknu dobar ugled i visok status. U Boga veruju i svoje dužnosti izvršavaju jedino zato da bi se istakli i stekli poštovanje drugih. Uvek teže tome da steknu statusne pozicije, da imaju poslednju reč i moć odlučivanja, kao i da nad drugima steknu autoritet. Ako ne mogu da steknu status i ugled, počinju da razmišljaju da je verovanje u Boga besmisleno i da nema razloga da izvršavaju svoju dužnost. Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da se narav koju otkrivam i moj pogled na stremljenje ni po čemu ne razlikuju od onih kod antihrista. Uvek sam težila tome da postanem nadzornik ili starešina, smatrajući da starešine i delatnici imaju poslednju reč, da mogu da donose važne odluke i da ih drugi izrazito poštuju, podržavaju i cene. U ulozi vođe grupe, domašaj mog autoriteta bio je ograničen i retko sam mogla da se istaknem, pa bih kad postignem rezultate u svom poslu, uvek dobijala iznenadni poriv da imam još veću vlast i autoritet ne bi li me još više ljudi poštovalo i tiskalo se oko mene. Kad sam čula da će crkva birati novog nadzornika, tim izborima sam se zaista obradovala smatrajući da je napokon stigla moja prilika da se istaknem. Međutim, kad je starešina kod nas samo prebacio nadzornika iz druge crkve, bila sam duboko razočarana i odbila sam da prihvatim taj rezultat, verujući da mi starešina ne pruža priliku da se obučavam i da ima nešto protiv mene. Da bih dokazala kako sam bolja od trenutne nadzornice, namerno sam joj otežavala stvari i izopštavala je, zbog čega je ona postala sputana. Kako bih se pobrinula da budem izabrana za nadzornicu, koristila sam svaku priliku da pomažem braći i sestrama s ciljem da se razmećem i učvrstim svoj položaj, ne bi li me još više ljudi odobravalo i za mene glasalo na sledećim izborima. Jedino sam tragala za statusom i ugledom i sve što sam radila bilo je zarad sticanja statusa. Išla sam putem antihrista. Uvidevši ovo, osetila sam užasno pokajanje, pa sam se molila Bogu: „O, Bože, na svojoj dužnosti nisam stremila ka istini, nadmetala sam se za status i ugled, protiv Tebe sam se pobunila i opirala sam Ti se. Dragi Bože, više ne želim da idem ovim putem i spremna sam da se pokajem. Molim Te da me prosvetiš kako bih mogla da spoznam sebe.”

Jednom prilikom, tokom predanosti, naišla sam na ovaj odlomak sa Božjim rečima: „Kad se sotonska narav ukoreni u ljudima i postane njihova priroda, to je dovoljno da im u srca poseje tamu i zlo i da ih navede na izbor i traganje za pogrešnim putem. Koje ideale, kakva nadanja, koje ambicije, koje životne ciljeve i pravce imaju ljudi čija je pokretačka sila iskvarena sotonska narav? Zar oni ne idu suprotnim smerom u odnosu na pozitivne stvari? Primera radi, ljudi stalno žele da postanu slavne ili poznate ličnosti, da steknu ogromnu slavu i prestiž i da donesu čast svojim precima. Jesu li to pozitivne stvari? To uopšte nije u skladu s pozitivnim stvarima; štaviše, to je protivno zakonu Božje suverenosti nad sudbinom čovečanstva. (…) Da li stalno želite da raširite krila i da poletite, da li stalno želite da letite solo i da budete orao, a ne ptičica? Kakva je to narav? Je li to načelo ljudskog ponašanja? Vaša težnja ka ljudskom ponašanju treba da bude zasnovana na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. Sotona vas je duboko iskvario, tako da vi tradicionalnu kulturu – Sotonine reči – stalno uzimate kao istinu, kao nešto čemu težite, usled čega lako skrećete na pogrešan put, na put opiranja Bogu. Mišljenja i stavovi iskvarenog čovečanstva, kao i stvari kojima ljudi teže, suprotni su Božjim željama, istini i zakonima Božje suverenosti nad svim stvarima, svim Njegovim orkestracijama i kontroli koju On ima nad sudbinom čovečanstva. Dakle, ma koliko da je, prema ljudskim mišljenjima i predstavama, takva težnja pravilna i razumna, to sa Božjeg stanovišta nisu pozitivne stvari, niti su one u skladu s Njegovim namerama. Pošto se suprotstavljate činjenici Božjeg suvereniteta nad sudbinom čovečanstva i pošto želite da budete samostalni i da sudbinu uzmete u svoje ruke, vi stalno udarate glavom o zid, i to tako snažno da vam krv teče iz ušiju i nikad vam ništa ne polazi za rukom. Zašto vam ništa ne polazi za rukom? Zato što nijedno stvoreno biće ne može da izmeni zakone koje je Bog uspostavio. Božja vlast i autoritet viši su od svega ostalog i nijedno stvoreno biće ne može da ih prekrši. Ljudi uveliko precenjuju svoje sposobnosti. Šta je to zbog čega ljudi stalno žele da se oslobode Božje suverenosti, zbog čega stalno žele da se dokopaju vlastite sudbine i da planiraju svoju budućnost, zbog čega žele da kontrolišu vlastite izglede, smer i životne ciljeve? Gde se nalazi početna tačka svega toga? (U iskvarenoj sotonskoj naravi.) Šta onda ta iskvarena sotonska narav donosi ljudima? (Protivljenje Bogu.) A šta je posledica čovekovog protivljenja Bogu? (Bol.) Bol? Posledica je propast! Bol nije ni polovina od toga. Ono što vam je pred očima jesu bol, negativnost i slabost, otpor i pritužbe – a kakav će ishod sve to doneti? Potpuno uništenje! To nije mala stvar i s tim se ne treba igrati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatila sam da nakon što Sotona iskvari čoveka, njegovim životom upravlja sotonska iskvarena narav koja se odlikuje nadmenošću i uobraženošću, rđavošću i lažljivošću. Taj čovek više ne može da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima i uvek je ispunjen ambicijom i željom, težeći tome da postane velika, slavna ličnost i tragajući da stekne visok status i postane najveći među ljudima. Sotonske filozofije poput: „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Loši su vojnici koji ne teže tome da budu generali” odavno su pustile koren u mom srcu, usmeravajući me da traganje za ugledom i statusom smatram opravdanim ciljem. U školi sam težila tome da budem najbolji đak, a ako na testovima ne bih postigla dobre rezultate, danima nakon toga bila bih utučena. Kad sam se nakon škole zaposlila, marljivo sam radila da postanem jedan od najboljih radnika – javljala bih se dobrovoljno da radim prekovremeno i birala bih najteže poslove kako bih stekla šefovu naklonost i dobila priliku za unapređenje. Nakon što sam postala vernik, smatrala sam da poštovanje i podršku drugih mogu da dobijem time što ću postati nadzornica ili starešina u crkvi, pa sam zato težila postizanju visokog statusa. Posebno kad sam postala vođa grupe i stekla odobravanje braće i sestara, moja ambicija i želja dostigle su nove visine. Sve više sam postajala nadmena, razmišljajući da imam kapital i kvalifikacije da budem unapređena u nadzornicu ili čak u starešinu. Kad je moj starešina, umesto da unapredi mene, unapredio Adel, osećala sam otpor i ogorčenost i nisam bila spremna da je podržim i da s njom sarađujem u našem poslu. Uvek sam nastojala da se s njom takmičim. Često bih grabila priliku da se hvališem kako sam u stanju da rešavam probleme – s jedne strane, u želji da Adel stavim do znanja da ona nije moj nivo, dok sam, s druge strane, pokušavala da braći i sestrama pokažem kako sam od nje talentovanija. Ponašajući se tako, nadala sam se da će se braća i sestre obraćati meni kad imaju problem, te da će ako budu održani sledeći izbori pomisliti prvo na mene. Status sam smatrala najvažnijim od svega, pa čak ni nakon ponovljenih neuspeha o sebi nisam nikad razmišljala. Štaviše, bila sam ozlojeđena i ogorčena, smatrajući da sam zbog dobrog obavljanja posla stekla kapital i da drugima treba da budem starešina. Bila sam neverovatno nadmena i besramna! Razmišljajući o tome, uvidela sam da sam u Boga verovala jedino radi dobijanja statusa. Nisam davala prednost stremljenju ka istini i imala sam vrlo malo istina-stvarnosti – kao takva, naprosto ne bih bila u stanju da obavim nikakav važan posao koji starešine i delatnici moraju da obave. Osim toga, imala sam lošu ljudskost, zbog koje sam još i manje bila podobna za starešinu. Da sam bila izabrana za starešinu, to bi naudilo kako braći i sestrama tako i crkvi!

Nakon toga, pročitala sam još dva odlomka sa Božjim rečima koja su mi pomogla da bolje shvatim prirodu i posledice stremljenja ka ugledu i statusu. Božje reči poručuju: „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi i vodi ih u propast. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i na taj način zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano ispuniti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je namerni otpor Bogu, protivrečenje Bogu – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). „Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo protivljenje Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Čitanje Božjih reči i sagledavanje Njegove detaljne analize i karakterizacije onih koji tragaju za statusom i ugledom, zaista mi je prodrlo u srce. Zapravo nisam shvatala koliko su ozbiljni priroda i posledice traganja za statusom i ugledom. Kad ljudi tragaju za ovim stvarima, oni neposredno ruše i uništavaju crkveni posao i služe kao Sotonine sluge. Bog takve postupke osuđuje. Traganje za statusom je oprečno Božjim zahtevima i predstavlja direktno protivljenje Njemu – takvo ponašanje vodi u propast! Naš prethodni nadzornik razrešen je dužnosti zato što nije izvršavao praktičan posao, pa je za crkveni posao bilo vrlo korisno kad je došla Adel, zato što je ona stremila ka istini i zaista davala prednost traganju za istina-načelima kad bi je stvari zadesile, a mogla je i da obavlja određen praktičan posao. Trebalo je da je podržim i da s njom sarađujem, ali budući da sam postala toliko opsednuta ugledom i statusom, nisam mogla da prihvatim da je Adel bila postavljena za nadzornicu. Svaki put iznova sam odbijala da s njom sarađujem kad je predlagala da zajedno raspravljamo o poslu. Zbog toga se Adel osećala sputano i negativno i to se negativno odrazilo na crkveni posao. Ne samo da nisam uspevala da razmišljam o sebi, već nisam preuzela ni odgovornost za ono što sam njoj učinila, misleći da je postala negativna samo zato što nije podobna za ulogu nadzornice. Čak sam se radovala trenutku kada bi ona konačno shvatila da joj je to previše i kada bi odustala, jer bih tada mogla da preuzmem njenu poziciju. Zar nisam remetila i ometala crkveni posao? Prilike za razgovor o poslu i pomaganje braći i sestrama sam čak koristila da bih sebe isticala, kako bi se u slučaju problema oni meni obraćali, potiskujući tako Adel u drugi plan. Bilo je to postupanje poput Sotoninog sluge i ometanje i rušenje crkvenog posla. Činila sam zlo i opirala sam se Bogu! Bože reči poručuju: „Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak.” Uvidela sam da sam tragajući za statusom koračala putem opiranja Bogu i da bi jedini ishod bila smrt. To me je ispinilo strahom. Moje traganje za statusom i ugledom postalo je ozbiljan problem i da sam tim putem nastavila, moja ambicija i želja samo bi narastale. Ko zna kakve bih sve zle stvari učinila da sam zaista stekla status. Da se nisam brzo pokajala, već nastavila pogrešnim putem stremljenja, na kraju bih počinila neko veliko zlo i Bog bi me uklonio i kaznio.

Kasnije, tokom jednog okupljanja, videla sam ovaj odlomak sa Božjim rečima: „Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se pristojno ponaša. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj tražiti da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je dragoceno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Kroz Božje reči sam uvidela da su ljudi samo stvorena bića, i da treba da se držimo svojih dodeljenih pozicija i usredsredimo na trenutne dužnosti. Zbog svoje ambicije, želje i sotonske naravi, čovek uvek želi da postane izuzetna osoba visokog statusa. Kad si postavljen za crkvenog starešinu, tu nije reč o tome da ti je dat status, već da dobro izvršavaš dužnost prema istina-načelima. Bez obzira na to da li imam status ili ne, i dalje moram da se ponašam savesno i da se držim svoje dužnosti. U sebi sam tiho odlučila da ću, ko god da bude izabran za starešinu, biti postojana na svojoj trenutnoj poziciji i savesno ispunjavati svoju odgovornost. Bez obzira na to da li ću biti izabrana ili steći viši status, podržavaću posao starešine i sa svima drugima dobro izvršavati dužnosti, ujedinjena u srcu i umu. Nekoliko dana kasnije, kad je novoizabrani starešina došao da me obavesti o našem poslu, sve sam mu objasnila što sam konkretnije mogla kako bi taj starešina mogao dobro da sagleda posao i da mu efikasno pristupi. Tokom razgovora o poslu, razmišljala sam o tome koji bi pristup bio najkorisniji za naš posao i odmah bih davala sve dobre predloge kojih sam mogla da se dosetim. Ko god da je bio na položaju starešine, bila je važna saradnja u izvršavanju našeg posla i u rešavanju eventualnih problema. I kako sam počela da se usredsređujem na tekući posao i na saradnju sa drugima radi što efikasnijeg izvršavanja naših dužnosti, osetila sam veću lagodnost.

Dva meseca kasnije, taj starešina je premešten na drugu dužnost i na novim izborima ja sam konačno izabrana za starešinu. Jedna sestra mi je rekla: „U stvari, ti si oduvek bila talentovani delatnik i odgovorna na svojoj dužnosti, samo što ranije nisi stremila ka istini, pa se jednostavno nismo usuđivali da glasamo za tebe. Sada smo videli kako si doživela sud i razotkrivanje od strane Božjih reči, da si postala svesna svoje iskvarene naravi, napravila si određene promene, postala si stabilnija i smirenija u svojim rečima i postupcima i tokom okupljanja u zajedništvu s drugima više si razmenjivala svoje najdublje i praktične misli. Iako si napravila samo ove male promene, svi su mogli da primete razliku i zato smo glasali za tebe.” Nakon što sam čula ljubazne reči ove sestre, osetila sam ogromnu zahvalnost prema Bogu. Upravo su mi sud i razotkrivanje od strane Božjih reči pomogli da uvidim svoj pravi rast, status i identitet. Ja sam samo obično stvorenje koje je Sotona duboko iskvario i nemam nikakvu istina-stvarnost. Čak i da imam talenat i kov, nisam ništa bolja od druge braće i sestara. Moja ambicija i želja za statusom postepeno su oslabili i počela sam da se ponašam poniznije. Nakon što sam izabrana za starešinu nisam blistala od samozadovoljstva – umesto toga, osećala sam težinu svoje dužnosti i odgovornosti. Isključivo kroz Božje spasenje bila sam u stanju da napravim ovaj mali preobražaj. Hvala Svemogućem Bogu!