Ja sam bivši dugogodišnji član Komunističke partije. Moja porodica i ja smo bili siromašni seljaci, ali nam je vlada dala zemlju i nov dom, pa sam mislio da bi trebalo da budem zahvalan Komunističkoj partiji. Pošto je propaganda Komunističke partije imala snažan uticaj na mene, počeo sam da obožavam partiju i služio sam kao seoski partijski kadar preko 30 godina. Tokom tog perioda, snosio sam velike odgovornosti bez ijedne zamerke i često sam bio primoran da zapostavljam radove na porodičnom imanju zbog svojih obaveza partijskog kadra. Bio sam cenjen zbog svog doprinosa partiji i konačno su me nagradili titulama „naprednog kadra” i „naprednog člana partije”. Nakon što sam dobio ta priznanja, postao sam još odaniji partiji. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, verovao sam da bi trebalo ne samo da budem pobožan u svojoj veri, već i da nastavim da dobro obavljam sav svoj posao u partiji. Tek nakon što me je KPK dva puta uhapsila i proganjala i nakon što sam na kraju ostao trajno osakaćen zbog toga, ja, bivši dugogodišnji član partije, konačno sam se opametio.

Bio sam vernik tek godinu dana kada me je, u aprilu 2004. godine, policija uhapsila jer sam bio domaćin jednog okupljanja sa braćom i sestrama. Dva policajca su me odvela do lokalne okružne vladine kancelarije i odmah su počeli da me pretresaju. Jedan od njih je rekao: „Najbolje bi bilo da nam samo daš iskren izveštaj. Ako nam jasno ispričaš sve u vezi sa svojom verom u Svemogućeg Boga, moći ćeš da nastaviš da služiš kao partijski kadar. Ako to ne uradiš, nemoj da nas kriviš ako budemo grubi prema tebi!” Pomislio sam: „Ja sam samo organizovao okupljanje i čitanje Božjih reči. Nisam uradio ništa protivzakonito. Štaviše, godinama sam služio kao partijski kadar, davao maksimum za partiju i vredno sam radio, iako nisam uvek dobio zasluge. S obzirom na sve to, sigurno mi neće ništa nažao uraditi.” Zato sam odgovorio: „Nije nezakonito verovati u Boga. Briga me da li ću nastaviti da služim kao partijski kadar ili ne.” Jedan od policajaca je besno prosiktao: „Samo nastavi da budeš tvdoglav i videćeš kako ćemo postupati prema tebi!” Nakon toga, ne samo da su upali u moju kuću, već su odveli i moju teško bolesnu ženu. Stavili su moje diplome „naprednog partijskog člana” na pod i rekli su: „Kako možeš da veruješ u Boga kada si istaknuti član Komunističke partije? To je u direktnoj supotnosti sa Komunističkom partijom!” Tog popodneva, policijajci su razdvojili moju žene i mene i odvojeno nas ispitivali. U sobi sa ispitivanje Državne brigade za bezbednost, vođa odreda korpusa bezbednosti je besno zalajao: „Ko je tvoj crkveni starešina? Sa kim si u kontaktu?” Pre nego što sam imao vremena da odgovorim, zgrabio me je za kosu i lupio mojom glavom o stolicu. Pao sam na pod, vrtelo mi se u glavi i zamračilo mi se pred očima. Znajući da je KPK dala policiji ovlašćenje da tuče ljude bez ikakvih posledica, malo sam se uplašio i brinuo sam o tome šta bi mogli da mi urade. Prizvao sam Boga, tražeći od Njega da me zaštiti, kako bih mogao da ostanem postojan u svom svedočenju. Nakon molitve, prisetio sam se jednog odlomka Božjih reči: „Ja sam tvoja podrška i tvoj štit i sve je u Mojim rukama. Čega se onda plašiš?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Zaista, bez obzira na to koliko su policajci divljački postupali, svi oni su bili u Božjim rukama. Bog je bio moj štit, pa nisam imao čega da se plašim. Dok god se iskreno oslanjam na Boga, ne postoji ta poteškoća koju ne mogu da preživim. Božje reči su mi dale veru i snagu i bol je oslabio. Nakon što su pronašli telefonske brojeve braće i sestrara sa pozivnim brojevima drugih pokrajina dok su pretraživali moj telefon, taj policajac je rekao: „Samo na osnovu ovoga možeš da dobiješ osam do deset godina.” Pomislio sam: „Ne radim ništa loše time što verujem u Boga niti sam prekršio ijedan zakon. Na osnovu kog zakona bi trebalo da budem osuđen na osam do deset godina? Bez obzira na to koliku mi kaznu odrapite, nikada neću izdati svoju braću i sestre.” Videvši da neću ništa reći, policajci su me odveli u pritvor.

Nakon što sam stigao tamo, policajci su me neprekidno ispitivali i vršili pritisak na mene da potkažem svoju braću i sestre, ali nijednom nisam popustio. U maju 2004. godine, jedan policajac mi je predao obaveštenje o reedukaciji kroz rad i rekao mi da ga potpišem. Izmislili su optužbu za „ometanje društvenog mira” i osudili su me na dve i po godine reedukacije kroz rad. Razbesneo sam se i pritisnuo sam tog policajca pitanjima: „Koji zakon sam prekršio time što verujem u Boga? Zašto sam uhapšen? I zašto tako oštra presuda?” Međutim, delovalo je da on uživa u mojoj patnji. Rekao je: „I dalje ne želiš da priznaš krivicu? Onda verujem da si dobro prošao. Biti domaćin okupljanja je isto što i skrivanje kriminalaca, što je u direktnoj suprotnosti sa KPK. To te kvalifikuje kao političkog kriminalca.” Te noći sam se neprekidno pitao zašto sam dobio tako strogu kaznu samo zato što verujem u Boga. Čak i ako vlada zabrani članovima Komunističke partije da upražnjavaju veru, zar ne bi trebalo da zbog mene naprave ustupak, s obzirom da sam toliko godina bio partijski kadar i da sam bio istaknut kao napredni član? Shvativši to, veoma sam se razočarao u KPK i zažalio sam što sam joj tako poslušno služio u prošlosti. Dva brata koja su uhapsili kada i mene su dobili još oštrije kazne. Bio sam besan i jednostavno nisam mogao da razumem zašto KPK toliko mrzi one koji veruju u Boga. Jednostavno je bilo veoma teško upražnjavati našu veru u Kini ‒ nije ni čudo što je Bog rekao: „Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i ugnjetavanju zbog svoje vere u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Tek kada su mi te činjenice bile predočene, počeo sam da zadobijam izvesnu svest. Video sam da KPK duboko mrzi Boga i da Mu se mahnito opire. Bez obzira na to kako služiš partiji i koliko se žrtvuješ za nju, ako veruješ u Boga, neće te lako pustiti. Oni su zaista demoni koji se opiru Bogu! U tom periodu, jedan brat je tiho razgovarao sa mnom dok policajac nije bio tu, i rekao je: „Mi smo uhapšeni uz Božju dozvolu. Ova užasna poteškoća može bolje da usavrši našu veru. Moramo da se oslonimo na Boga kako bismo ostali postojani u svom svedočenju.” Tada sam shvatio da sam uz Božju dozvolu osuđen na reedukaciju kroz rad. Bog je koristio ovu poteškoću kako bi usavršio moju veru. Kada sam razumeo Božju nameru, ponovo sam bio odlučan i više nisam brinuo o svojoj kazni. Ako moram da odslužim dve i po godine, neka bude tako! Oslonio sam se na Boga i verovao sam da će mi On dati snagu da ostanem postojan.

U radnom logoru su nas terali da radimo kao mašine. Nedugo nakon mog dolaska, jedan policajac nas je prekorio, rekavši: „Pravila kažu da imate ljudska prava, ali vi ih, zapravo, opšte nemate. Povinujte se naredbama i radite ono što vam se naredi! Ovde nema mesta za rasprave i pregovore i nemate pravo da nešto zahtevate ili tražite! Ne smete da kažete da se ne slažete, da ste strogo osuđeni niti da ne bi trebalo da budete ovde. I da se niste usudili da kažete ’Ovde nema slobode’, ’Život je težak ovde’ ili ’Fizički rad je naporan’, itd. Nijedna od tih izjava nije dozvoljena. Sledite naređenja!” U radnom logoru nije postojala sloboda. Nakon prvih mesec dana u logoru, prebacili su me da radim u fabrici cigala. Temperatura u peći za cigle je bila oko 50°C. Cigle iz peći su bile užarene kada se prvi put izvade iz peći i nije bilo šanse da im priđeš, a da se ne ozlediš. Policajci u logoru su nas primoravali da radimo i terali su nas da nosimo natopljenu mokru otrcanu pamučnu odeću kao slabu zaštitu. Farbika cigala je koristila ugalj za grejanje cigala i cela fabrika je bila ispunjena dimom. Zbog toga smo stalno bili prljavi, smdljivi i prekriveni čađi od glave do pete. Bili su naročito strogi prema vernicima u Boga. Svakog dana bi nas primoravali da radimo teške i prljave poslove više od deset sati bez prestanka. Kada bismo malo usporili, policajci bi vikali na nas: „Radite brže, radite brže!” Na kraju dana sam bio toliko umoran i leđa su me toliko bolela da sam jedino mogao da legnem na pod, ne želeći da se pomerim. Povrh svega, nikada nismo dobijali dovoljno hrane, pa sam postao još više malaksao, lišen snage i često mi se vrtelo u glavi. Noću bih ležao u svom krevetu i razmišljao: „Velika crvena aždaja se prema nama ne odnosi kao prema ljudima, tera nas da obavljamo ovaj težak fizički rad. Imam više od 50 godina i, ako se ovo nastavi, nisam siguran da ću biti u stanju da preživim ove dve i po godine zatočeništva!” Uz takve misli sam postao pomalo malodušan i zato bih tiho prizvao Boga, govorivši: „O, Bože! Život je ovde pretežak. Brinem da neću biti u stanju da izdržim život ovde. O, Bože! Molim Te da mi daš snagu i veru kako bih mogao da preživim ovaj dug periodu ovde u zatvoru.” Nakon molitve mi je palo na pamet da su Božje reči moja životna snaga i da moram da se oslonim na Božje reči kako bih istrajao. Nisam kod sebe imao nikakve Božje reči koje bih čitao i jedino sam se sećao nekoliko himni, pa sam morao da se postaram da ih ne zaboravim. Noću bih se potpuno prekrio ćebetom i u sebi pevao Božje himne, na prste brojeći himne kojih sam se sećao. Svaki put kada bih otpevao himne, osetio bih ogroman osećaj ohrabrenja. Postoji jedna himna koja kaže: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Shvatio sam da Bog koristi ovu poteškoću kako bi usavršio našu veru. Verovao sam da, uz Boga na svojoj strani, ne postoji poteškoća koju ne mogu da prevaziđem. Takođe sam pevao ovu himnu: „Bog oseća ljudsku patnju i uz njih je dok ih grdi. On na ljudski život misli neprestano. Jedino Bog ljude najviše voli. On ćutke podnosi bol zbog odbacivanja, i prati ljude kroz stradanje.” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Kako je to divno što je Svemogući Bog došao!”). Ova himna je bila veoma ohrabrujuća i dirljiva. Uprkos tome što sam bio u zatvoru, Bog je bio uz mene, tako da sam imao veru i snagu da se suočim sa te dve i po godine u zatvoru. Bez obzira na to koliko je život bio težak ili zamoran, morao sam da se oslonim na Boga kako bih nastavio. Jednom kada odslužim svoju kaznu, znao sam da bi trebalo da se vratim kući i da čitam više Božjih reči i da dobro primenjujem svoju veru.

U junu 2004. godine je bilo veoma toplo. Jednog dana sam se osećao pomalo ošamućeno i vrtelo mi se u glavi, ruke i noge su mi bile iscrpljene, a dok sam silazio sa preko metar visoke gomile cigala, iznenada sam izgubio ravnotežu, stropoštao sam se na pod i leđima pao na gomilu slomljenih cigala. Kako sam pao, osetio sam oštar bol u zadnjici i levoj butini. Bol je bio tako jak, da me je oblio hladan znoj, srce je počelo ubrzano da mi lupa, sklupčao sam se i nisam bio u stanju da ustanem. Kada je jedan policajac primetio da ležim tamo, nije ga bilo briga da proveri da li mi se nešto dogodilo, već je samo viknuo: „Ustani i nastavi da radiš!” Toliko me je bolelo, da nisam mogao da se pomerim i nastavio sam da ležim na podu još dva minuta pre nego što sam došao do daha. Plašio sam se da će me tući, pa sam se izborio sa skoro nepodnošljivim bolom i polako sam se podigao kako bih nastavio da radim. Te večeri sam ležao u krevetu, sklupčan od bola i nisam se usuđivao da napravim ni najmanji pokret levom nogom, u kojoj sam osećao žarki bol, kao da sam slomio kost. Toliko me je bolelo, da nisam mogao da zaspim celu noć. U tom periodu, nikoga nije bilo briga za mene i preplavio me je osećaj usamljenosti. Takođe, mučilo me je sledeće: „Ovo je ozbiljna povreda ‒ ako sam zaista nepokretan, kako ću moći da obezbedim svoju porodicu u budućnosti?…” Što sam više razmišljao o tome, to sam se lošije osećao, pa sam, sa suzama u očima, prizvao Boga: „O, Bože! Nisam siguran da li uopšte više mogu da ustanem. Samo se na Tebe oslanjam, molim Te, daj mi veru i snagu.” Nakon molitve, prisetio sam se sledećih Božjih reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Zaista, sve naše sudbine su u Božjim rukama. Na Bogu je bilo da odluči da li ću ostati nepokretan ili ne, tako da nije imalo smisla brinuti o tome, pošto bi me to samo još više uznemirilo. Bio sam spreman da Mu se predam u ruke ‒ bez obzira na to šta će se desiti i na to da li ću zaista postati nepokretan, slediću Boga do samog kraja! Kasnije sam se policajcima prijavio za bolovanje, ali oni su odbili moj zahtev, pa nisam imao izbora već da trpim brutalan bol, pritiskajući levom šakom levu butinu i hramljući do fabrike. Kada je jedan od policajaca u fabrici video u kakvom sam stanju, zlokobno je prosiktao: „Ti samo foliraš da si povređen, kako bi izbegao da radiš! Verovanje u Boga je u suprostnosti sa KPK i ono te kvalifikuje kao političkog kriminalca. To je veći zločin od krađe. Zaslužuješ da te muče!” Bio sam besan ‒ mučili su me i zlostavljali samo zato što sam verovao u Boga. Bili su zaista odvratni. Prisetio sam se sledećeg odlomka Božjih reči: „Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! (…) Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). „Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Kroz Božje reči sam prepoznao demonsku suštinu mržnje KPK prema Bogu. KPK za sebe tvrdi da je velika, slavna i nepogrešiva, tvdi da podržava slobodu veroispovesti i legitimna prava i interese, ali to su sve lažne i đavolske reči. Pošto sam lično iskusio kako KPK hapsi i proganja, video sam kako ona laže i napada ljude. KPK je mračna i zla ‒ to su demoni u pravom smislu te reči. Božje reči su sve to razotkrile tako precizno i praktično! Razlog zašto KPK tako mahnito hapsi i surovo postupa prema vernicima u Boga je taj da ona želi da ih primora da poreknu i izdaju Boga, ali ja im nikada neću popustiti. Mrzeo sam sebe što sam bio u tako dubokoj zabludi, što sam tako slepo obožavao KPK kao nekog velikog dobrotvora i što sam joj bio zahvalan samo zato što mi je dala nešto malo zemlje. Bog je stvorio sve stvari i Bog je taj koji daje i zemlju. Kako sam mogao da pogrešno pripišem Božju blagodat đavolskom Sotoni? Tek tada sam shvatio da je onaj koga sam uvek obožavao i kome sam bio zahvalan zapravo demon koji se opire Bogu i koji se aktivno trudi da me povuče u pakao!

Tek devet dana kasnije je zatvorski lekar došao da me pregleda i dijagonostikovao je nekrozu glave butne kosti. Kada sam čuo dijagnozu, odmah sam pomislio: „Tako ozbiljno? Ako zaista budem nepokretan, zar neću biti potpuno beskoristan? Onda će moj život biti gotov!” Lekar mi je samo dao recept za nekoliko dana terapije, ali ona ne samo da nije bila efikasna, već sam zapravo osećao još veći bol. Tada više nisam mogao ni da hodam ‒ kada sam morao da idem u kupatilo, morao sam da se sagnem u struku, pridržavam za zid i hodam, mic po mic, sitnim koracima. Put koji je nekada trajao samo nekoliko minuta, sada je zahtevao više od pola sata. Morao sam da se oslonim na druge pritvorenike da mi donose hranu, a kada bi oni to zaboravili, morao sam da gladujem ili da pijem malo vode kako bih obuzdao bol. Samo bih ležao u krevetu, sati su prolazili sporo kao puž, dok sam ja tonuo u patnji. Pomislio sam: „Lekovi ne rade posao, a ne dozvoljavaju mi da idem u bolnicu, iako mi je stanje ovako ozbiljno. Možda ću jednostavno okončati svoj život ovde…” Što sam više razmišljao, to sam se lošije osećao i počeo sam da lijem suze. Čak sam razmišljao da oduzmem sebi život kako bih okončao sve to. Onda sam se iznenada setio da je sve u Božjim rukama i morao sam da se oslonim na Boga! Neprestano sam prizivao Boga i onda sam se setio himne Božjih reči, pod nazivom „Početak bolesti je Božja ljubav”: „Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je i svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, srce mi se ispunilo snagom. Da, Bog je svemoguć i kada bih samo imao veru u Njega, bio bih u stanju da svedočim o Njegovim delima. Ali, u sred svoje patnje, ja sam žudeo da okončam svoj život ‒ nisam imao iskrenu veru u Boga i postao sam predmet Sotoninog ismevanja. Rast mi zaista bio slab. Tokom sledećih nekoliko dana, često sam se molio Bogu, pevušio himne, što me je ohrabrilo i dirnulo. Delovalo je da se taj grozan bol koji mi je uništavao telo polako smanjuje. Dvanaestog dana, konačno su me odveli u bolnicu na dalja ispitivanja. Zbog ozbiljnosti mog zdravstvenog stanja, privremeno su me pustili na slobodu uz kauciju zbog lečenja. Policajac u mojoj pratnji je dao lažnu izjavu, tvrdeći da sam pao sa stare slolice dok sam gledao TV u učionici. Kada sam pokušao da razjasnim da sam zapravo pao dok sam radio u fabrici cigala, taj policajac se namrštio i rekao: „Nećeš dobiti lekarsko opravdanje ako budeš insistirao na toj priči. Jednostavno ćeš morati da nastaviš da patiš u zatvoru!” Brinuo sam se da bih završio nepokretan ako bih i dalje odlagao tretman, tako da nisam imao izbora već da potpišem tu lažnu izjavu. Nakon što sam se vratio kući, otišao sam na operaciju, ali pošto je lečenje toliko kasnilo, završio sam tako što sam postao trajno osakaćen.

Kada sam došao kući iz bolnice, bio sam prikovan za krevet i nepokretan i oslanjao sam se na suprugu da me hrani i da mi daje lekove. Oko dve nedelje nakon mog povratka, zamenik partijskog sekretara okruga je došao u našu kuću, predao mi dva papira i hladno rekao: „Tvoje članstvo u partiji je opozvano, potpiši ovde.” Pomislio sam: „U redu, opozovite moje članstvo! Svakako više ne želim da žrtvujem svoj život za partiju!” Tako da sam odlučno potpisao dokumenta o opozivu. Pomislio sam na više od 30 godina koje sam proveo kao seoski partijski kadar. Pevao sam hvalospeve o partiji, odano sam davao sve od sebe i iznuđivao sam teško stečeno bogatstvo od ljudi kroz razne vrste obmana. Toliko vredno sam radio da čak nisam imao vremena da se bavim zemljoradničkim poslom svoje porodice, zbog čega se moja supruga premorila i razbolela. U prošlosti sam mislio da bi, kao član, trebalo da budem odan partiji. Da nisam iskusio hapšenje, ugnjetavanje, izopštavanje iz partije i svrgavanje sa pozicije partijskog kadra, nastavio bih da dajem sve za partiju. Uprkost tome što sam prošao kroz izvesnu patnju i što mi je leva noga postala osakaćena, prozreo sam demonsku suštinu KPK, koja se opire Bogu, i ona me više nije navodila na stranputicu niti varala. Mrzeo sam KPK i napustio sam je od sveg srca i potpuno sam se posvetio Bogu. To je sve posledica Božje ljubavi i spasenja! Te večeri, kada sam rekao supruzi sve što sam shvatio i naučio i kada je videla kako sam se promenio, smejala se i rekla: „Pre si želeo da slediš Boga i da budeš odan partiji. Sada kada više nisi deo KPK, možemo da posvetimo svu svoju energiju da stremimo ka istini i ka izvršavanju svojih dužnosti.”

Tokom tog perioda, moja supruga je bila primorana da nosi breme celokupnog domaćinstva. Već tada je patila od veoma ozbiljnog stomačnog oboljenja, a sada je, povrh svega, na to dodala i odgovornost da brine o meni i da obavlja sve kućne poslove. Ponekada bi bila tako izmorena, da sam video kako joj ruke drhte kada bi došla da mi postavi obrok. Bilo mi je veoma uznemirujuće da vidim svoju suprugu u tom stanju i često nisam mogao a da ne zaplačem. Nakon četiri meseca, i dalje nisam mogao da pomerim nogu i počeo sam da se pitam da li ću biti doživotno nepokretan. „Kada bih zaista bio nepokretan, kako bih nastavio da živim? Zar moj život ne bi bio, praktično, gotov?” Nekada sam bio stub porodice, ali sam postao potpuno beskoristan i čak sam se oslanjao na suprugu da mi pomogne da odem u kupatilo. Bilo mi je žao moje supruge i upravo sam joj postao breme ‒ takve misli su me navodile da razmišljam o okončanju svog života. Kada bi supruga došla da me hrani, nisam želeo da gutam hranu, misleći da ću prosto gladovati i umreti od gladi. Kada mi je bilo najteže, iznova sam prizivao Boga sa suzama u očima i govorio sam: „O, Bože! Trenutno gorko patim. Molim Te, otvori mi put, molim Te, spasi me…” Nakon molitve, prisetio sam se Božjih reči, koje kažu sledeće: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su mi dale veru i snagu, ali su me i posramile i osramotile. Želeo sam da okončam svoj život nakon što sam iskusio samo malo patnje ‒ kakvo je to bilo svedočenje? Pomislio sam na ono kada se Jov suočio sa ogromnom kušnjom gubitka sve svoje dece i imanja i kada su mu čirevi izbili po telu, a ipak je hvalio Božje ime i pružio je slavno svedočenje, uprkos svojoj velikoj patnji. S druge strane, ja sam postao negativan nakon što sam iskusio izvesnu patnju zbog bolesti. Nisam tragao za Božjom namerom, već sam samo želeo da okončam svoj život. Da me Bog nije prosvetio u poslednjem momentu, postao bih žrtva Sotonine zavere. Shvativši to, moja želja da okončam svoj život je utihnula i odlučio sam da sledim Boga do poslednjeg daha i da svedočim za Njega! Mesec dana kasnije, iznenada sam ponovo mogao da podignem levo stopalo. Bio sam tako srećan i uzbuđen da su mi suze potekle i neprekidno sam se zahvaljivao Bogu. Kasnije sam postepeno ponovo zadobio sposobnost da hodam. Nisam mogao da zamislim da ću opet biti u stanju da stojim na nogama. To je zaista sve bilo zahvaljujući Bogu!

2008. godine, pod parolom „održavanja društvene stabilnosti tokom priprema za Olimpijske igre u Pekingu”, KPK je počela da potiskuje crkvu i da hapsi svu braću i sestre koji su prethodno bili osuđeni. Dan pre početka Olimpijskih igara, dva policajca iz radnog logora su došla kod mene kući i rekli su mi da nisam ispunio obrasce za otpust iz radnog kampa i da moram da pođem sa njima kako bi obradili potrebnu dokumentaciju. Rekli su mi da ceo proces neće trajati više od tri dana, pa sam im poverovao i složio se da idem sa njima. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da je ono što je trebalo da traje tri dana zapravo bio četvoromesečni pritvor. Tokom vremena provedenog u pritvoru, policajci su me primoravali da obavljam 12 sati fizičkog posla svakog dana u slabo osvetljenoj fabrici. Kada ne bih završio svoje zadatke na vreme, bio bih kažnjen. Zbog povrede leve noge, koju sam i dalje vukao, mogao sam sedim samo oko 20 minuta u cugu, pre nego što bih morao da ustanem, inače bi mi stala cirkulacija u nozi. Morao sam stalno da menjam položaj kako bih smanjio bol. Takođe, pošto sam morao da radim do kasno u tom slabo osvetljenom okruženju, moj vid je počeo ozbiljno da slabi. Nakon četiri meseca, i tek nakon što je moja ćerka povukle sve svoje veze, konačno sam pušten na slobodu i dozvolili su mi da se vratim kući. Kada sam se vratio kući, jedan policajac je došao u našu kuću i preteći rekao: „Pažljivo te posmatramo. Ako otkrijemo da si ponovo praktikovao veru, bićeš uhapšen i dobićeš strogu kaznu!” Pomislio sam: „Vi, prokleti demoni. Možete da kontrolišete moje telo, ali ne možete da kontrolišete moje srce. Čak i ako me ponovo uhapse, nastaviću da verujem u Boga!”

Pomislio sam na to kako je, uprkos tome što sam izgarao od posla za partiju više od polovine svog života, ona meni ipak nanela trajnu povredu i ostavila me da priželjkujem kraj svog života u više navrata. Božje reči su bile te koje su mi dale veru i snagu, vratile me s ivice smrti, korak po korak, omogućile mi da zadobijem rasuđivanje u vezi sa zlom suštinom velike crvene aždaje i pokazale su mi kako je Bog izvor čovekovog života, jedino Bog može da služi kao čovekov život i jedino su verovanje u Njega i sleđenje Njega najsmisleniji. Himna „Najsmisleniji život” lepo kaže: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”).