Godine 2019. kada sam bila starešina u crkvi, upoznala sam dvojicu viših starešina. Kad god bi razgovarali u zajedništvu o istini kako bi rešili probleme, dokučili su ključno pitanje. Razgovor u zajedništvu i detaljnu analizu započinjali su na površini, a zatim su išli dublje, nastavljajući metodično, sloj po sloj, i ja sam mislila da mi mnogo koristi da ih slušam, da imaju odličan uvid u probleme i da poseduju istina-stvarnost. S obzirom na to da su moja životna iskustva bila površna, mislila sam da će mi takvi ljudi sigurno omogućiti da brže napredujem i da bolje razumem istinu, i obezbediti da dostignem spasenje. Nakon toga, na kakve god probleme ili poteškoće bih nailazila u radu, odmah bih im pisala da tražim savet. Kada sam videla da detaljna i metodička uputstva u njihovim odgovorima mogu da reše moje probleme i poteškoće, još više sam se ugledala i oslanjala se na njih. Postepeno sam tražila da mi pomognu u rešavanju većih i manjih problema, pa čak i nekih opštih poslova. U kakvom god stanju ili teškoćama se našla, ne bih se usredsredila na to da jedem i pijem Božju reč kako bih tragala za istinom, niti sam htela da razgovaram u zajedništvu sa sestrama sa kojima sam sarađivala. Umesto toga, čekala sam okupljanje sa tom dvojicom starešina, da se sve razreši. Svaki put kada bih čula da besede na nekom okupljanju, pažljivo sam slušala i marljivo beležila, plašeći se da bih mogla nešto da propustim, ako budem neoprezna. Na redovnim okupljanjima ta dvojica starešina često su isticali i detaljno analizirali naše pojedinačne probleme, a ako bi neko koga su orezivali odgovorio prepirkom i pravdanjem, ta dvojica starešina bi ih razotkrili na licu mesta. Ponekad kada bih otkrila iskvarenost koje nisam ni bila svesna, bili su u stanju da ukažu na moje skrivene motive, da razgovaraju u zajedništvu i da detaljno analiziraju prirodu mog ponašanja. Zbog toga sam još snažnije verovala da su ta dvojica starešina razumeli istinu i posedovali stvarnost, pa sam se sve više ugledala na njih i poštovala ih. Ali nakon što sam ih neko vreme posmatrala na delu, otkrila sam da kada su razgovarali u zajedništvu i rešavali probleme na okupljanjima, oni su samo ukazivali na iskvarenu narav koju smo mi pokazali, ali su retko besedili u vezi sa sopstvenim pokazivanjem iskvarenosti i stvarnim iskustvima. Većinu vremena samo su pričali o svom pozitivnom ulasku, čineći da izgleda kao da nisu iskvareni i da poseduju veliku sposobnost da primenjuju istinu. Imala sam nejasan osećaj da su se usredsredili samo na posao, a da zapravo nisu imali život-ulazak. Ali onda sam pomislila: „Oni umeju da prozru probleme drugih i i da vode naš rad. Zar to nije takođe život-ulazak i posedovanje stvarnosti?” I dalje sam ih cenila, gledala ih kao idole, pa čak i oponašala njihov način rada. Kad god bih videla da braća i sestre imaju problema u obavljanju dužnosti ili da su pokazali svoje iskvarene naravi, oponašala bih tu dvojicu starešina i nemilosrdno ih razotkrivala. Kao rezultat toga, neka braća i sestre su utonuli u negativnost. Plašili su me se i osećali su da ih sputavam. Zato što sam previše gledala kao idole tu dvojicu starešina, kad god bih se suočila sa problemima, nisam se oslanjala na Boga da bih tragala za istinom. Umesto toga, uvek sam od njih tražila rešenja. Postepeno sam primetila da mi razmišljanje postaje sve zamućenije. Bilo da se radi o stanju braće i sestara ili problemima na poslu, svi su mi izgledali maglovito, i nisam mogla da ih jasno sagledam, a problemi koje sam ranije umela da rešim sada su me zbunjivali. Ali još uvek nisam razmišljala o sebi.

Jednog dana u aprilu čula sam da su ta dvojica viših starešina razotkriveni kao lažne starešine, kao ljudi koji nisu tragali za istinom, i da su obojica podneli ostavke. Jednostavno se nisam usudila da verujem da je to istina. Nekoliko dana sam se pitala: „Kako su mogle da podnesu ostavke? Oni su sposobni i razumeju toliko istina-načela, ali su obojica razotkriveni kao ljudi koji ne tragaju za istinom. Nisam ni približno na njihovom nivou, i ako nastavim da praktikujem veru na ovaj način, mogu li dobro da obavljam svoju dužnost i da dostignem spasenje?” U to vreme sam bila u agoniji. Čak sam razmišljala i o ostavci. Bila sam svesna da moje stanje nije u redu, i nisam mogla a da se ne zapitam: „Da li ja verujem u Boga ili u svoje starešine? Zašto bih tako jako reagovala na ostavke te dvojice viših starešina, pa čak i osećala da za mene nema nade da dostignem spasenje u svojoj veri u Boga?” Shvatila sam da verujem u Boga, a da obožavam ljude i da u mom srcu nema mesta za Boga. Ovo je bilo opasno stanje i plašila sam se. Zato sam se brzo pomolila Bogu i zamolila Ga da me vodi da spoznam sopstvenu iskvarenost.

Sutradan sam čitala iz Božje reči: „Bilo bi najbolje da takvi ljudi koji tvrde da slede Boga otvore oči i dobro pogledaju u koga zapravo veruju: da li zaista veruješ u Boga ili u Sotonu? Ako znaš da ne veruješ u Boga, već u svoje idole, onda bi bilo najbolje da ne tvrdiš da si vernik. Ako zapravo ne znaš u koga veruješ, opet bi bilo najbolje da ne tvrdiš da si vernik. Ako tako govoriš tad huliš na Boga! Niko te ne tera da veruješ u Boga. Ne govorite da verujete u Mene; dosta mi je takvih priča i to više ne želim da čujem, jer zapravo verujete u idole u svom srcu i u lokalne siledžije koju su među vama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Čitanje Božje reči bilo je veoma potresno, posebno deo koji kaže: „Bilo bi najbolje da takvi ljudi koji tvrde da slede Boga otvore oči i dobro pogledaju u koga zapravo veruju.” To je bilo zaista potresno za mene, i osećala sam se kao da je Bog mene razotkrio. Razmišljajući o svom iskustvu sa dvojicom viših starešina, videla sam ih kako rešavaju probleme jasno i logično i govore na organizovan, metodičan način. Stoga sam mislila da oni poseduju istina-stvarnost, i kad bih se češće sa njima okupljala i razgovarala u zajedništvu, brzo bih napredovala u životu, što bi obezbedilo da ću dostići spasenje. Tako, umesto da se oslanjam na Boga da tragam za istinom kako bih rešila probleme ili poteškoće sa kojima sam se suočila, uvek bih pitala tu dvojicu starešina, oslonila se na njih i uradila šta god oni kažu. U mom srcu, oni su postali moji idoli, i ja sam se uzdala u njih. Sada kada su podneli ostavke, mislila sam da nemam ni puta ni pravca u obavljanju svoje dužnosti. Tek tada sam shvatila da sam sve vreme tražila pomoć i oslanjala se na ljude, a ne na Boga. Naizgled sam verovala u Boga i obavljala svoju dužnost, i svaki dan su se moja usta molila Bogu, ali u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Kad god bih naišla na probleme, uvek sam tražila ljude i slušala ih. Jasno je da sam verovala u ljude! Tada sam se setila ovih Božjih reči: „Ljudi koji veruju u Boga treba Bogu da se pokore i da Ga obožavaju. Nemoj uzdizati niti se ugledati ni na jednu osobu; ne postavljaj Boga na prvo, ljude na koje se ugledaš na drugo, a sebe na treće mesto. Nijedna osoba ne bi trebalo da zauzima mesto u tvom srcu, a ljude ne treba da posmatraš – posebno ne one koje poštuješ – kao da su ravni Bogu ili kao da su Mu jednaki. Bogu je ovo nepodnošljivo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Shvatila sam da Božja pravedna narav ne toleriše uvredu. Bog je Stvoritelj, i oni koji veruju u Boga treba da Ga obožavaju i da Ga poštuju kao velikog, i ne smeju da obožavaju i da se ugledaju na ljude. Verovala sam u Boga, ali sam ljude gledala kao idole, čega se On gnuša, kad bih tako nastavila, uvredila bih Božju narav!

Za to vreme sam se uvek molila Bogu, i razmišljala o tome zašto toliko obožavam tu dvojicu starešina. Čitajući Božje reči, bolje sam razumela ovaj problem. Svemogući Bog kaže: „Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”). „Bez obzira na kom su nivou starešina ili delatnik, ako ih obožavate zato što razumeju malo istine i zato što imaju po neki dar, i ako verujete da poseduju istina-stvarnost i da ti mogu pomoći, i ako se u svemu ugledate na njih i oslanjate se na njih, i ako kroz to pokušavate da zadobijete spasenje, to je onda vaša glupost i neznanje. Na kraju, sve će to propasti jer je vaša početna tačka suštinski pogrešna. Bez obzira na to koliko istina čovek razume, on ne može da zauzme mesto Hrista, i bez obzira na to koliko je nadaren, to ne znači da poseduje istinu – zato će svi oni koji obožavaju druge ljude, ugledaju se na njih i slede ih, na kraju biti isključeni i osuđeni. Vernici u Boga mogu jedino da se ugledaju na Boga i da slede Boga. Starešine i delatnici su i dalje obični ljudi, bez obzira na njihov rang. Ako na njih gledaš kao na svoje neposredne nadređene, ako osećaš da su iznad tebe, da su sposobniji od tebe, i da bi trebalo da te vode, da su u svakom pogledu iznad svih ostalih, onda grešiš – to je zabluda. A kakve će posledice ta zabluda doneti? Navešće te da nesvesno meriš svoje starešine prema zahtevima koji nisu u skladu sa stvarnošću i da ne budeš u stanju da pravilno postupaš prema njihovim problemima i nedostacima; istovremeno, nesvesno ćeš biti duboko privučen njihovim šarmom, darom i talentima, tako da, pre nego što to i shvatiš, ti ih već obožavaš i oni su postali tvoj bog. Taj put, od trenutka kada počnu da postaju tvoj uzor, predmet tvog obožavanja, do trenutka kada postaneš njihov sledbenik, put je koji će te nesvesno udaljiti od Boga. I čak i dok se postepeno udaljavaš od Boga, i dalje ćeš verovati da slediš Boga, da si u Njegovoj kući, da si u Njegovom prisustvu, dok su te, u stvari, Sotonine sluge, antihristi, već odvukli. Nećeš to čak ni osetiti. To je vrlo opasna situacija. Da bi razrešio taj problem, potrebno je da delom budeš sposoban da razaznaš priroda-suštinu antihrista i da prozreš ružno lice mržnje antihrista prema istini i otpor koji imaju prema Bogu; takođe je potrebno da se upoznaš sa uobičajenim tehnikama koje antihristi koriste kako bi naveli ljude na pogrešan put i uhvatili ih u zamku, kao i sa načinom na koji postupaju. Drugi deo uključuje to da svi morate da stremite ka poznavanju Božje naravi i suštine. Mora da vam bude jasno da je samo Hristos istina, put i život, i da će vam obožavanje bilo koje osobe doneti nesreću i katastrofu. Morate da verujete da samo Hristos može spasiti ljude, i morate da sledite i da se pokoravate Hristu s apsolutnom verom. To je jedini ispravan put ljudskog života. Neki bi mogli reći: ’Pa, imam ja svoje razloge zašto obožavam starešine – ja duboko u sebi prirodno obožavam svakog ko je talentovan. Obožavam svakog starešinu koji se slaže s mojim predstavama.’ Zašto insistiraš na obožavanju čoveka iako veruješ u Boga? Na kraju krajeva, ko će te spasiti? Ko te zaista voli i štiti – zar to zaista ne možeš da vidiš? Ako veruješ u Boga i ako slediš Boga, treba da obratiš pažnju na Njegovu reč, a ako neko govori i postupa ispravno i u skladu sa istina-načelima, onda samo treba da se pokoriš istini – zar to nije jednostavno? Zašto si tako prizeman? Zašto insistiraš na traženju nekoga koga ćeš obožavati i slediti? Zašto uživaš u tome da budeš Sotonin rob? Zašto ne postaneš sluga istine umesto toga? Po tome se vidi da li osoba ima razum i dostojanstvo” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osećala sam se kao da sam upravo ja Sotonin rob koga je Bog razotkrio. Sviđalo mi se da obožavam ljude sa statusom i talentom, koji su dobri govornici. Uvidela sam da su dvojica viših starešina, kada su razgovarali u zajedništvu o istini da bi rešili probleme, umeli da dokuče ključna pitanja, a njihov razgovor je bio dobro organizovan, jasan i metodičan. Privukli su me njihov talenat i radna sposobnost, i mislila sam da razumeju istinu i da poseduju istina-stvarnost, pa sam ih slepo obožavala i oslanjala se na njih. Mislila sam da uz njihovo vođstvo mogu da razumem istinu, da dobro radim svoj posao, da brzo napredujem u životu i da ima nade da ću dostići spasenje. Ali kad bih odstupila od njihove pomoći i vođenja, imala bih malo nade da ću dostići spasenje u svojoj veri. Bila sam tako zbunjena i slepa! Bog je izvor istine, i samo On može dati istinu čovečanstvu, rešiti sve probleme i teškoće čovečanstva, i spasiti nas od Sotoninog uticaja. Bez obzira na to koliko je visok status neke osobe, ili koliko je talentovana i sposobna, ona je iskvarena od strane Sotone, i na nju se ne može osloniti niti ona može biti predmet obožavanja. Iako sam verovala u Boga, u mom srcu nije bilo mesta za Njega. Kada bih se suočila sa problemima, nikada se nisam oslanjala na Boga kako bih tragala za istinom. Umesto toga, čekala sam da ljudi donesu rešenje. Zar to nije bilo glupo od mene? Zamislite samo – zar ta dvojica sterešina nisu bili u stanju da proniknu kroz probleme i govore o svom znanju zato što su to razumeli iz Božje reči? I koliko god veliki talenat i elokventnost da su imali, oni su bili iskvarena ljudska bića koja nisu imala nikakvu istinu. Takođe su morali da prihvate Božji sud i grdnju, i trebalo im je Božje spasenje. Ipak, ugledala sam se na njih i poštovala ih, pa čak i želela da se oslonim na njih da bih išla putem dostizanja spasenja kroz veru u Boga. Bila sam tako glupa. Shvativši to, uplašila sam se. Uvidela sam da ne tragam za istinom, i da slepo obožavam ljude. Dajući ljudima viši status nego Bogu u svom srcu, već sam Ga se klonila i izdala, i išla sam putem koji Mu se opirao. Te misli su me ispunile kajanjem i samooptuživanjem, i htela sam da se pokajem pred Bogom.

Tek kasnije sam saznala razloge zašto su ta dvojica viših starešina podneli ostavke. Jedan od njih je težio ugledu i statusu, koristeći rad da bi se razmetao, kako bi se drugi ljudi ugledali na njega. Usled toga, kada njegov rad nije postigao rezultate, postao je negativan i zabušavao je. Braća i sestre su mnogo puta s njim razgovarali u zajedništvu i pomagali mu, ali on se nije promenio. Na kraju, nije uspevao da obavi nikakav stvaran posao, pa je podneo ostavku. Drugi starešina, suočivši se sa preprekama njegovom verovanju u porodici, požalio se da je verovanje u Boga teško, odrekao se dužnosti i vratio u svoju porodičnu kuću da tamo živi. Iznenadilo me je da sve to čujem. Kada su ta dvojica starešina besedila na redovnim okupljanjima, hvalili su se, i govorili jasno i ubedljivo kada su rešavali tuđe teškoće. Ali kada su se i sami suočili sa istim problemima, zašto nisu mogli da ostanu postojani? Zašto nisu mogli da primene istinu? Ranije sam mislila da umeju da primene istinu, i da poseduju istina-stvarnost. Ali sada sam jasno uvidela da oni zapravo uopšte ne poseduju istina-stvarnost. Kada bi se desilo nešto što je ugrožavalo njihove interese, oni su gunđali i odustajali od svojih dužnosti. Oni nisu bili ljudi koji tragaju za istinom, i uzvišena slika koju sam imala o njima u svom srcu odmah se urušila.

Kasnije sam jela i pila Božje reči vezane za ovaj problem. Svemogući Bog kaže: „Iznošenje Božjih reči i sposobnost da ih objasniš bez srama ne znači da poseduješ stvarnost; stvari nisu tako jednostavne kao što misliš. Posedovanje stvarnosti ne zasniva se na onome što kažeš, već na onome što proživljavaš. Tek kada Božje reči postanu tvoj život i tvoj prirodni izraz, moći će da se kaže da poseduješ stvarnost i tek tada ćeš moći da se računaš kao neko ko je stekao istinsko razumevanje i stvarni rast. Moraš biti u stanju da izdržiš ispitivanje tokom dugih vremenskih perioda i moraš biti u stanju da proživiš obličje kako Bog zahteva. To ne sme da bude samo poziranje; mora prirodno da potekne od tebe. Tek tada ćeš zaista posedovati stvarnost i tek tada ćeš zadobiti život. (…) Bez obzira na to koliko vetar i talasi divljaju, ako možeš da ostaneš na nogama i ne dozvoliš da ti ni trunka sumnje ne uđe u um i ako možeš da budeš postojan i istraješ bez poricanja, čak i kada više nikoga ne bude bilo, onda će se računati da imaš istinsko razumevanje i da zaista poseduješ stvarnost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”). „Dobri vojnici carstva nisu obučeni da budu grupa ljudi koja može samo da govori o stvarnosti ili da se hvali; umesto toga, oni su obučeni da proživljavaju Božje reči u svakom trenutku, da ostanu nepopustljivi bez obzira na smetnje s kojima se suočavaju i da stalno žive shodno Božjim rečima i da se ne vraćaju u svet. To je stvarnost o kojoj Bog govori; to je Božji zahtev prema čoveku. Stoga, ne smatrajte stvarnost o kojoj govori Bog preterano jednostavnom. Puko prosvećenje od Svetog Duha nije isto što i posedovanje stvarnosti. To nije čovekov rast – to je blagodat Božja kojoj čovek ništa ne doprinosi. Svaka osoba mora da izdrži Petrove patnje i, štaviše, da poseduje Petrovu slavu koju će proživeti nakon što zadobije Božje delo. Samo se to može nazvati stvarnošću” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”). „Da li je znanje koje propovedaš u skladu s istinom, uveliko zavisi od toga da li o tome imaš praktično iskustvo. Tamo gde u tvom iskustvu ima istine, tvoje će znanje biti praktično i dragoceno. Kroz sopstveno iskustvo takođe možeš steći razboritost i uvid, produbiti svoje znanje, te uvećati svoju mudrost i zdrav razum o tome kako treba da se ponašaš. Ma koliko da je uzvišeno, znanje koje izražavaju ljudi koji ne poseduju istinu je doktrina. Takvi ljudi mogu biti veoma inteligentni u pogledu telesnih stvari, ali oni ne mogu da rasuđuju o duhovnim stvarima. To je zato što takvi ljudi nemaju nikakvog iskustva u stvarima koje se tiču duha. To su ljudi koji nisu prosvećeni u duhovnim stvarima i koji ne poseduju duhovno razumevanje. Ma koju vrstu znanja da izražavaš, dokle god je ono tvoje biće, ono je i tvoje lično iskustvo, tvoje istinsko znanje. Ono o čemu razgovaraju ljudi koji govore samo o doktrini – a to su oni koji ne poseduju ni istinu ni stvarnost – takođe se može nazvati njihovim bićem, jer su do svoje doktrine došli samo dubokom kontemplacijom i ona je rezultat njihovog temeljnog promišljanja. Pa ipak, to je samo doktrina, ništa više od mašte!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i delo čoveka”). Nakon što sam pročitala Božje reči, najednom sam shvatila da sam toliko obožavala tu dvojicu viših starešina zato što u suštini nisam razumela šta je doktrina, a šta stvarnost. Gledajući ih kako sa hvale na okupljanjima i razotkrivaju i detaljno analiziraju iskvarenost drugih ljudi, mislila sam da imaju istina-stvarnost. Ali sada, zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da sposobnost da se citiraju Njegove reči, da se besedi o nekom znanju i detaljno analiziraju neki problemi ne znači da neko poseduje stvarnost. Posedovanje stvarnosti znači da nakon čitanja Božjih reči ljudi mogu prihvatiti te reči i upražnjavati ih. Onda bez obzira na to sa kakvim kušnjama i oplemenjivanjima se suočavaju, oni mogu da se pokore Bogu i poseduju svedočanstvo o praktikovanju istine. Ljudi koji istinski poseduju stvarnost imaju stvarno razumevanje sopstvene iskvarene naravi i imaju stvarno iskustvo i razumevanje Božjih reči, i mogu koristiti svoje stvarno iskustvo da vode i da pomognu braći i sestrama da uđu u stvarnost Božijih reči. Oni koji poseduju istina-stvarnost rade na osnovu načela i odano obavljaju svoju dužnost, i na kakve god okolnosti da naiđu, oni podržavaju rad crkve i ispunjavaju svoje dužnosti. Razmišljajući o jasnoj i logičnoj besedi dvojice viših starešina na okupljanjima, činilo se da su prilično dobri u rešavanju tuđih problema. Ali kada su se suočili sa stvarnim situacijama, napustili su svoje dužnosti da bi zaštitili sopstvene interese. Uvidela sam da su u prošlosti sve o čemu su oni govorili bile doktrine, a ne stvarnost, i kada su se našli u stvarnoj situaciji, oni su pali. To je bio dokaz da oni uopšte ne poseduju istina-stvarnost. Sećam se, kad god su rešavali tuđe probleme tokom redovnih okupljanja, upoređivali su druge ljude sa Božjim rečima kako bi ih naveli da razumeju sebe. Retko sam ih čula da govore o sopstvenoj iskvarenosti i manama, ili da detaljno analiziraju sopstvene pogrešne namere. Retko su pričali o svom iskustvenom znanju o tome kako su tragali za istinom i primenjivali istinu. Uglavnom su detaljno analizirali i osuđivali druge sa svog visokog položaja. Kao da oni sami nisu bili deo iskvarenog čovečanstva, i da nisu imali iskvarenu narav. Na ukor te dvojice starešina, neka braća i sestre su dovedeni do suza, živeći u negativnosti i slabosti, i plašili su se da ih vide. Tek tada sam jasno uvidela da ta dvojica starešina jednostavno ne umeju da upotrebe istinu za rešavanje problema. Samo su govorili prazne reči i doktrine. Radeći na osnovu sopstvenog razmišljanja i radnog iskustva, uopšte nisu mogli da reše naše probleme život-ulaska. Pre toga nisam imala raspoznavanje, i slepo sam se ugledala na njih i obožavala sam ih, pa čak i oponašala njihov način rada. Bila sam tako slepa!

Nakon toga, u obavljanju dužnosti usredsredila sam se na oslanjanje na Boga i traženje pomoći od Njega. Neko vreme, bilo je nekih poslova koje nisam znala kako da uradim, i kada bih naišla na neke poteškoće i probleme, nisam znala kako da ih rešim. Zato sam se često molila Bogu, tragala za istina-načelima i tražila razgovor u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Na taj način su rešeni neki problemi, i shvatila sam neka istina-načela i postigla napredak u svom radu. Postepeno sam zadobila više vere u obavljanje svoje dužnosti i ostvarila sam napredak, i osećala sam se ispunjenom u svom srcu. Shvatila sam da, kako bih dobro obavila svoju dužnost i zadobila istinu, nikada ne smem da se udaljim od Boga i od vođstva Božjih reči.