Otkad znam za sebe, moji roditelji se nikad nisu slagali. Svađa je bila samo deo njihove rutine, a nekad bi tata i udario mamu. Majka je morala tako da živi godinama zarad mog brata i mene. Pola svog života nas je odgajala, tako da sam osećala da nas je baš mnogo volela i da kad odrastem moram da joj odam počast. Moja majka je kasnije prihvatila Božje delo poslednjih dana i onda je podelila jevanđelje sa mojim bratom i sa mnom. Često bismo se okupili da zajedno plešemo i pevamo himne u slavu Boga i bila sam tako srećna. Ali moja majka nije mnogo težila istini i sve ređe je išla na okupljanja i čitala Božje reči. Tokom narednih nekoliko godina, moj otac bi se i dalje često svađao sa majkom i udarao bi je, dok se na kraju nisu razveli. Nakon razvoda, moja majka je radila da bi plaćala i kiriju i moje školovanje, zbog čega sam bila utučena. Obećala sam sebi da ću vredno učiti, naći dobar posao, kupiti mami krov nad glavom i omogućiti joj da ostatak života bude srećnija. Smatrala sam da je to meni, kao ćerci, dužnost. Nakon toga sam mnogo ređe išla na okupljanja i čitala Božje reči kako bih se fokusirala na učenje. Sve svoje vreme i energiju sam posvetila učenju.

U septembru 2019, upisala sam strukovne studije u drugoj provinciji. Svakodnevno sam naporno učila, u nadi da ću se prebaciti na fakultet i postdiplomske studije, kako bih mogla da pružim majci bolji život. Ali život u studentskom gradu me je baš razočarao. Oni koji su umeli da se šlihtaju profesorima zadobijali su njihovu naklonost, pa su uvek imali bolje ocene na ispitima, ali oni koji su bili zaista sposobni nisu dobijali tako visoke ocene ako nisu bili uvlakači. Kolege iz grupe koji su se naizgled lepo slagali, ćaskali, šalili se i smejali zajedno, jedni drugima bi zabijali nož u leđa i potpuno se promenili kad niko ne gleda. Neki bi čak otvoreno imali afere bez ikakvog osećaja stida. Studentski život me je baš tištio i nisam mogla da izdržim ni dan duže, ali kad sam pomislila kako sam obećala majci da ću vredno učiti, da ću napraviti neku razliku u ovom svetu i da je neću izneveriti, nisam imala izbora nego da istrpim.

Onda, kad sam se vratila kući tokom zimskog raspusta 2020, moja tetka je podelila sa mnom Božju reč i pokazala mi je video pod nazivom „Onaj koji ima suverenost nad svime”. Ovaj video me je potresao do srži! Osetila sam Božju svemoguću suverenost, da je On Gospodar sudbine ljudskog roda i da je On uvek vodio razvoj ljudskog roda. Pomislila sam na katastrofe i pandemiju kako se pogoršavaju i na to kako je Božje delo bilo pri kraju, ali zbog učenja, nisam obavljala dužnost i nisam mogla da učestvujem u životu crkve. Na kraju, ne bih zadobila istinu, stradala bih u katastrofama i bila kažnjena. Tetkino zajedništvo o Božjoj reči mi je pomoglo, pružilo podršku i ugrejalo srce. Shvatila sam da je Bog oduvek bio uz mene i poželela sam da češće prisustvujem okupljanjima i obavljam dužnost u crkvi.

Jednog dana, tokom predanosti, pročitala sam nekoliko odlomaka Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi orkestriran Božjom rukom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). „Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Mu se klanja. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Razmišljajući o Božjoj reči, bila sam veoma ganuta. Razmišljala sam kako sam, kao dete, sa majkom prihvatila Božje delo poslednjih dana, ali sam zbog studija prestala da idem na okupljanja i da čitam Božje reči, udaljavajući se od Boga sve više. Baš kad sam pomislila da ću nastaviti sa ovakvim životom, tetka mi je iznenada prišla da mi pročita Božju reč i da mi pokaže snimak sa jevanđeljem. Bilo mi je jasno da je ovo uredio Bog. Moja sudbina je uvek bila u Božjim rukama. Od rođenja sam živela pod Njegovom vladavinom i predodređenjem. Iako sam se udaljila od Boga u nekom trenutku, On je uredio da mi ljudi i okolnosti probude duh i vrate me nazad Njegovoj kući. Videla sam Božju ljubav i zaštitu. Ponovo sam čula Božje reči i nisam više mogla da se bunim protiv Njega ni da Ga povređujem. Želela sam da istinski verujem u Boga i obavljam dužnost stvorenog bića.

Ali nisam mogla da se ne pitam, šta su istinska vrednost i smisao života? Da li bi to zaista mogla da bude jurnjava za diplomama i titulama? Razmišljajući o ovom pitanju, setila sam se Božje reči. „Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina? Neki će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga ili učenje nečega što čovek još uvek ne zna, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje se stiče da bi se moglo zaraditi za hleb, za budućnost, ili da bi se mogle zadovoljiti osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo da bi zadovoljio osnovne potrebe i rešio pitanje hrane? Ne, nema takvih. Pa zašto onda čovek sve ove godine trpi te muke? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu poći putem koji će ih dovesti do slave i dobitka. Takva osoba ove muke mora istrpeti zarad svog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života. Pa koje je, zaboga, to znanje – možete li Mi reći? Nisu li to životna pravila i filozofije koje Sotona usađuje u čoveka, poput: ’Voli stranku, voli zemlju i voli svoju veru’ ili ’Mudar čovek se povinuje okolnostima’? Nisu li to ’uzvišeni ideali’ života, koje je čoveku usadio Sotona, kao što su ideje velikih ljudi, integritet slavnih ili hrabri duh herojskih ličnosti, ili pak viteštvo i plemenitost junaka i mačevalaca iz romana o borilačkim veštinama? Ljudi su izloženi uticajima ovih ideja iz generacije u generaciju, a pripadnici svake od njih bivaju navedeni da te ideje prihvate. Oni neprekidno vode borbu u potrazi za tim ’uzvišenim idealima’, za koje su čak spremni i život da žrtvuju. Ovim pristupom i sredstvima se Sotona koristi da bi uz pomoć znanja iskvario ljude. Nakon što, dakle, Sotona ljude povede ovim putem, jesu li oni u stanju da se pokore Bogu i da Ga obožavaju? I da li su u stanju da prihvate Božje reči i da streme ka istini? Apsolutno ne – zato što ih je Sotona poveo stranputicom. Vratimo se još jednom na znanja, misli i stavove, koje je Sotona usadio ljudima: nalaze li se u njima istine o pokoravanju Bogu i obožavanju Boga? Nalaze li se istine o strahu od Boga i o izbegavanju zla? Ima li u njima ikakvih Božjih reči? Da li u njima ima ičega što je povezano s istinom? Nema – te su stvari potpuno odsutne” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božje reči sam shvatila da Sotona ljudima usađuje svoje ideje tako što ih tera da neprestano stiču znanje i daje ljudima želju da se istaknu i donesu čast porodičnom imenu. Ubeđuje ih da im je sudbina u sopstvenim rukama i da im znanje može pomoći da je promene. Živeći živote na ovaj način, ljudi prkose Bogu i udaljavaju se sve više od Njega. Dok smo učili, profesori bi nam često govorili: „Ako želite da uspete, trebaće vam diploma fakulteta i postdiplomske studije. Samo tako ćete dokazati da ste sposobni.” Kad sam prihvatila ove ideje, počela sam da smišljam načine da poboljšam svoje veštine. Prijavljivala sam se na takmičenja i pripremala za stručne ispite. Mislila sam da ovako mogu da promenim sudbinu. Ali u svojoj slepoj akademskoj jurnjavi i svom trvdoglavom nagonu da koristim obrazovanje i znanje da se istaknem, moje srce se polako udaljilo od Boga. Prestala sam da čitam Božju reč i retko sam se molila. Nisam se razlikovala od nevernika. Videla sam da nisam shvatala istinu i da sam uvek žudela za isticanjem uz pomoć učenja i sticanja znanja. Tek tad sam videla da je težnja znanju Sotonin način da nas iskvari i navede na stranputicu i da što više jurimo za znanjem, više se udaljavamo od Boga i opiremo Mu se. Pri pomisli na ovakvu posledicu, počela sam da preispitujem put koji sam izabrala.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božje reči: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjem suverenitetu. Ako naši umovi i tela ne doprinose ispunjenju Božjeg naloga niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se naše duše osećati nedostojnima onih koji su mučenički stradali zarad ispunjenja Božjeg naloga, i još manje dostojnima Boga, koji nam je pružio sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva”). Pročitavši Božju reč, bila sam ispunjena snažnim osećajem odgovornosti. Čoveka je stvorio Bog. Vera u Boga, obožavanje Boga i izvršavanje dužnosti stvorenog bića, sve su to ispravne i prirodne stvari. To su takođe časne stvari. Božja je namera da mi širimo Njegovo jevanđelje i dovedemo još ljudi pred Njega da prihvate Njegovo spasenje. Imala sam toliko sreće da prvo primim Božje delo, pa sam mislila da vodim računa o Njegovoj nameri i preuzmem tu obavezu. Neizvršavanje dužnosti je veoma buntovno i čini čoveka nedostojnim života na ovoj zemlji. Samo izvršavanje dužnosti stvorenog bića može nekoga učiniti čovekom. U to vreme sam čula himnu Božje reči pod nazivom „Čemu mladi moraju da teže”. Ovako glasi nekoliko stihova: „Mladi ljudi ne bi trebalo da su bez rešenosti da budu pronicljivi u problemima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Božje reči su mi pružile put primene. Kao ljudsko biće, treba da tragam za istinom, izvršavam dužnost stvorenog bića i živim smislenim životom. Morala sam da budem odgovorna za sopstveni život. Nisam želela da nastavim studije. Želela sam da obavljam dužnost u crkvi.

Kasnije sam rekla majci kako sam se osećala. Bila je besna. Rekla je: „Godinama sam toliko trošila na tvoje školovanje samo da bih ti pružila svetliju budućnost, da bi se, kad diplomiraš i nađeš dobar posao, to dobro odrazilo na mene. Šta god da kažeš, neću ti dozvoliti da napustiš školu. Samo mislim o tome šta je najbolje za tebe.” Kada sam čula mamu šta govori, bila sam tako besna. Nisam očekivala takvu reakciju od nje. Ali u isto vreme, bila sam rastrzana i nisam samo mogla da zaboravim šta mi je sve pružila. Kada bih izabrala da obavljam dužnost, razočarala bih je i izneverila, ali kada bih ostala u školi i odustala od vere i dužnosti, osećala bih krivicu, a nisam želela ni takav život. Mada neodlučna, i dalje sam insistirala da napustim školu. Videvši da sam donela odluku, pristala je da pođe sa mnom na proceduru ispisa. Ali u školi mi je moj nadzornik rekao: „Molim te da razmisliš o ovome. Za godinu dana bi diplomirala, a kad dobiješ diplomu, možeš da radiš šta god želiš. Moraš da znaš da je mnogo teže naći posao bez diplome…” Videvši da me to nije dotaklo, majka mi je iskreno rekla: „Hoćeš li, molim te, ostati u školi? Polažem velike nade u tebe. Nećeš morati da brineš o novcu. Uvek ćeš imati moju novčanu podršku za školovanje. Tvoj tata i ja smo se razveli i ti si mi sve što mi je ostalo. Ti si mi jedina nada…” Majka je plakala dok je govorila. Videvši majku kako plače, njene bolne suze su me baš pogodile. Pomislila sam: „Ostala mi je samo jedna godina do diplome. Da li da završim studije? Ako počnem da izvršavam dužnost kad diplomiram, majka se neće buniti.” Zato sam pristala na kompromis i ostala u školi. Ali dok sam studirala, nisam mogla da izvršavam dužnost i osećala sam krivicu. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, tako sam slaba i ne znam kako da pođem putem koji je preda mnom, Molim Te da me vodiš.”

Jednog dana sam pročitala odlomak Božje reči. „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je podelio samo neka načela. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Volite ono što Bog voli i mrzite ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi kojima se smučila istina i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što Bog voli, a mrzi ono što Bog mrzi.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo Božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i smetnje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. (…) Zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božje reči sam shvatila da pod prodornim uticajem tradicionalne kulture, „Poštovanje roditelja je najviša od svih vrlina” postalo je moj kodeks ponašanja. Mislila sam da je poštovati roditelje najvažnija stvar i da, ako to nisam uočavala, onda nisam ljudsko biće. Prisećajući se detinjstva, videla sam da je moja mama mnogo propatila i sigurno joj nije bilo lako, pa sam rekla sebi da ću je slušati i da je neću povrediti. Moja mama je toliko propatila da me odgaji i ako nisam mogla da joj odam počast ili da je slušam, onda sam nezahvalna i bezosećajna. Zato sam još kao dete odlučila da vredno učim i postanem neko i nešto kako bi mama mogla lepo da živi. Radila sam sve što je rekla kako je ne bih povredila. Nakon što sam prihvatila Božje delo u poslednjim danima, shvatila sam da su izvršavanje dužnosti i traganje za istinom vredni truda i smisleni, ali zbog maminog plakanja i preklinjanja da ostanem u školi, napravila sam kompromis. Da zadovoljim mamina očekivanja, nisam izvršavala dužnost, iako sam želela da udovoljim Bogu. Postala sam zarobljenik ideje da je „Poštovanje roditelja najviša od svih vrlina”. Bog zahteva da volimo ono što On voli i da mrzimo ono što On mrzi. Ovo Bog zahteva od nas i to su načela koja bi trebalo da sledim. Ako moji roditelji istinski veruju u Boga, treba da ih volim i da ih tretiram kao braću i sestre. Ali ako oni ne veruju u Boga, progone me ili me ometaju u veri, onda oni mrze istinu, odbojna im je i u suprotnosti su s Bogom i ne bi trebalo samo slepo da ih slušam. Moja majka je verovala u Boga, ali nije tragala za istinom i sprečila me je da izvršavam dužnost. Videla sam da je ona bezvernik i neprijatelj Boga. Ranije nisam bila pronicljiva i mislila sam da, kao njihovo dete, treba da im odam počast i da ih uvek slušam, da to znači imati ljudskost i savest. Tek tad sam videla da ovo pogrešno viđenje stvari nije u skladu sa istinom. Odavanje počasti roditeljima treba da je u skladu sa načelima, a ne da bude slepa poslušnost. Ovo je načelo primene.

Kasnije sam pročitala još Božje reči: „Sada bi trebalo da budeš u stanju da jasno vidiš tačan put kojim je Petar išao. Ako možeš jasno da vidiš Petrov put, onda ćeš biti siguran u delo koje se danas obavlja, tako da se nećeš žaliti, biti negativan niti čeznuti za bilo čime. Ti treba da iskusiš Petrovo raspoloženje kakvo je bilo tada: on je bio pogođen tugom; više nije tražio budućnost niti ikakve blagoslove. On nije tražio zaradu, sreću, slavu ili bogatstvo u svetu; on je samo tražio da živi najsmislenijim životom, a to je da uzvrati Božju ljubav i da Bogu posveti ono što je smatrao najdragocenijim. Tada bi osećao zadovoljstvo u svom srcu. (…) Tokom agonije njegove kušnje, Isus mu se ponovo ukazao i rekao: ’Petre, želim da te usavršim, tako da postaneš kriška voća, ona koja je kristalizacija Mog usavršavanja tebe, i u kojoj ću Ja uživati. Možeš li iskreno da svedočiš o Meni? Da li si uradio ono što sam te zamolio da uradiš? Da li si proživeo reči koje sam izgovorio? Nekada si Me voleo, međutim, iako si Me voleo, jesi li Me proživeo? Šta si učinio za Mene? Tebi je jasno da nisi dostojan Moje ljubavi, ali šta si ti učinio za Mene?’ Petar je video da nije učinio ništa za Isusa i setio se svoje prethodne zakletve da će dati svoj život Bogu. Stoga se više nije žalio, a njegove molitve su od tada postale mnogo bolje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako je Petar spoznao Isusa”). To je ono što je Gospod Isus pitao Petra, ali izgledalo je kao da Bog mene pita istu stvar. Zapitala sam se: „Šta sam ja učinila za Boga? Petar je toliko voleo Boga da je mogao svega da se odrekne da sledi Gospoda. A ja? Bog mi je dao život, a šta sam ja uradila za Njega? Apsolutno ništa. Uvek sam mislila samo na svoje roditelje i na svoju budućnost. Čak sam spremna da sve vreme naporno učim i zarađujem kako bih im uzvratila dobrotu. Ako ne budem mogla da ispunim njihova očekivanja, osećaću se kao da sam ih izneverila i preplaviće me krivica, ali nisam obavljala dužnost stvorenog bića, a opet se ne osećam kao da sam izneverila Boga. Nemam savesti.” Razmišljajući o Petrovom iskustvu, iako su mu roditelji stajali na putu, on nije mario za njihovo protivljenje i svega se odrekao kako bi sledio Gospoda Isusa. On je istinski bio neko ko je imao savest i razum. Nas je stvorio Bog, pa je ispravno i prirodno da verujemo u Njega i da Ga obožavamo. Bog je mene izabrao i doveo pred Sebe, pružajući mi priliku za spasenjem. Božja ljubav je zaista velika! Morala sam da uzvratim ljubav Bogu i odreknem se svega da Ga sledim, baš kao Petar. Posle toga sam pročitala još nekoliko odlomaka Božje reči koje su me dodatno nadahnule. „Probudite se, braćo! Probudite se, sestre! Moj dan neće biti odložen; vreme je život, a ponovo uhvatiti korak s vremenom znači spasiti život! To vreme nije daleko! Ako padnete na prijemnom ispitu za fakultet, možete da naučite gradivo i da na njega ponovo izađete koliko god puta želite. Međutim, Moj dan ne trpi dalje odlaganje. Upamtite! Upamtite! Podstičem vas ovim dobrim rečima. Smak sveta odvija se pred vašim rođenim očima i velike nesreće munjevito se približavaju. Šta je važnije: vaš život ili vaš san, vaša hrana, piće i odeća? Došao je čas da dobro odmerite ove stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Pripazite se! Pripazite se! Izgubljeno vreme se nikada neće vratiti – upamtite to! Na svetu nema leka koji može da izleči kajanje! Dakle, kako treba da vam se obratim? Zar Moja reč nije vredna vaših pažljivih, ponovljenih razmatranja?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 30. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Svaka Božja reč je direktno govorila mom srcu. Vreme sad ističe. Katastrofe se pojačavaju i zemlje širom sveta su u nemirima. Odbrojavamo dane, jedan po jedan, a stremljenje ka istini je ključno. Da nisam držala korak sa Božjim delom i da sam tragala za telesnim stvarima, s fokusom na stvari poput školovanja, budućnosti i porodice, onda bi bilo prekasno stremiti ka istini kad se Božje delo završi. Bez istine, stradala bih u katastrofama i bila bih kažnjena, a bilo bi prekasno za pokajanje. Božje spasenje mi je još jednom došlo i morala sam da zgrabim tu priliku, da stremim ka istini i obavljam dužnost stvorenog bića kako bih uzvratila Božju ljubav.

Jesam se odlučila da napustim školu. Zato sam rekla mami: „Mama, ne vraćam se u školu. Ne zanima me šta bilo ko kaže, već sama biram svoj put i nadam se da možeš da me poštuješ.” Rekla je: „Tvoja tetka je već rekla da kad završiš školu i dobiješ diplomu, srediće ti da se zaposliš. Posle toga možemo da ti nađemo dobrog muža i možeš da živiš srećno.” Ali mamine reči više nisu mogle da me ubede jer sam sad shvatila da to kako se ona odnosi prema meni nije prava ljubav. Samo je razmatrala moje trenutne interese, a ne moj život niti buduće odredište. Onda sam se setila odlomka Božje reči. „Recite Mi, od koga potiče sve što ima veze s ljudima? Ko nosi najveće breme za ljudski život? (Bog.) Samo Bog najviše voli ljude. Da li ih roditelji i rođaci zaista vole? Da li je ljubav koju pružaju istinska ljubav? Može li ona da spase ljude od uticaja Sotone? Ne može. Ljudi su tupi i sporoumni, ne mogu da prozru te stvari i uvek kažu: ’Kako me Bog voli? Ne osećam to. U svakom slučaju, majka i otac me najviše vole. Plaćaju mi školovanje i teraju me da učim tehničke veštine, kako bih mogao da budem neko i nešto kada odrastem, da budem uspešan, da postanem zvezda, poznata ličnost. Moji roditelji troše mnogo novca na moje kulturno uzdizanje i obrazovanje tako što štede gde god mogu, pa i na hrani. To je baš velika ljubav! Nikada neću moći da im se odužim!’ Da li mislite da je to ljubav? Koje su posledice toga što su te roditelji naterali da uspeš, da postaneš poznata svetska ličnost, da imaš dobar posao i da se uklopiš u svet? Oni te neprekidno teraju da tragaš za uspehom, da osvetlaš porodični obraz i da se uklopiš u zle trendove sveta, tako da na kraju upadneš u vrtlog greha, doživiš propast i stradaš, dok te Sotona proždire. Da li je to ljubav? To ne znači voleti te, to znači raditi na tvoju štetu, uništiti te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Iako je delovalo da je moja mama radila samo za moje dobro, štedela je na hrani i odeći i radila do iznemoglosti zarad mog školovanja, nije shvatala da su u onome što učim postojali sotonski otrovi i neistine zbog kojih sam se udaljavala sve više od Boga i poricala Njegovo postojanje. Bezbožničke ideje kojima se studenti uče, poput: „Nikad nije postojao nikakav Spasitelj”, „Čovek može sopstvenim rukama da izgradi prijatno okruženje”, „Bez muke nema nauke”, i „Izdigni se iznad ostalih i osvetlaj obraz svojim precima”, čine da težimo svojim idealima i pokušamo da se istaknemo u gomili kako bismo napredovali. Ljudi žive prema ovim idejama i gledištima, u pokušaju da se otrgnu od Božje vladavine i promene sudbinu sopstvenim rukama. Na kraju se protive Bogu i poriču Ga sve više, gubeći priliku za spasenjem. To je Sotonin zli put. Stremljenje ka ovim stvarima bi me samo moglo odvesti dalje od Boga, u Sotoninu iskvarenost. Odvelo bi me u pakao! Iz ovoga sam shvatila da ljubav mojih roditelja nije bila prava ljubav i da je samo Božja ljubav istinska. Težnja za isticanjem i donošenjem časti svojoj porodici nije ispravan životni put. Samo traganje za istinom i obavljanje dužnosti stvorenog bića, doneće Božju zaštitu. Kad sam sve to shvatila, rešila sam da napustim školu i posvetim se obavljanju dužnosti za Boga. Zato sam rekla mami: „Mama, ti želiš da nastavim sa studijama, nađem dobar posao, dobrog muža i postanem neko i nešto, ali možeš li da garantuješ da ću biti srećna u takvom životu? Da ću imati dobru sudbinu? Ne možeš, ne može niko! Mama, najbolja stvar koju si uradila u životu bilo je to što si širila jevanđelje Svemogućeg Boga među nama i povela me pravim putem. To je bilo u potpunosti ispravno.” Moja mama je ćutala neko vreme, pa je rekla: „Čuvaj se. Javljaj se.” Posle toga sam otišla da se ispišem iz škole. Onog trenutka kad sam izašla iz škole, bila sam zaista slobodna. Nisu me više ograničavale ni studije ni porodica i konačno sam mogla da obavljam dužnost u crkvi.

Sve se ovo desilo pre nekoliko godina, ali svaki put kad se setim, baš mi bude drago. Bog me je usmeravao korak po korak, što mi je omogućilo da ispravno izaberem između dužnosti i škole i da pođem ispravnim životnim putem. Zaista sam osetila Božju ljubav i najiskrenije namere. Sada mogu da obavljam dužnost stvorenog bića i ne živim uzalud. Istinski sam srećna.