2012, kada sam bio crkveni starešina, Dženg Sin je namamio neku braću i sestre i naveo ih na stranputicu kako bi mogao da se nadmeće za mesto starešine, osudivši me kao lažnog starešinu i pozivajući na moju smenu, što je dovelo do rasula u crkvi. U tom periodu, Vang Čen je primetio šta se dešava i odmah mi to prijavio, pa smo razgovarali u zajedništvu sa braćom i sestrama kako bismo rasudili i detaljno analizirali prirodu postupaka Dženg Sinovih postupaka. Braća i sestre su stekli rasuđivanje u vezi sa Dženg Sinom i rasulo unutar crkve se konačno smirilo. Od tog trenutka, bio sam zahvalan Vang Čenu. Bez njegove pomoći da se rasulo okonča, zaista je postojala mogućnost da budem potisnut i mučen, da budem zbačen sa funkcije i da izgubim svoju dužnost. Policija je 2019. proganjala moju suprugu i mene, pa nismo mogli da komuniciramo sa braćom i sestrama, pa smo izgubili kontakt sa crkvom. Tek 2021. su braća i sestre stupili u kontakt sa mnom i prebacili me u drugu crkvu. Crkveni starešina koji je došao da nas pokupi bio je niko drugi do Vang Čen i on je uredio da prisustvujemo okupljanjima i da počnemo da izvršavamo svoje dužnosti. Moja zahvalnost njemu je postala još dublja i mislio sam da je pokazao naklonost prema meni. Smatrao sam ga članom porodice, mislivši: „Ne znam kako da mu se zahvalim za ovo. Moram da mu se propisno odužim kada budem imao priliku.”

Kasnije sam odabran za crkvenog starešinu i dobio sam da radim sa Vang Čenom i Čen Moom. Nakon izvesnog vremena sam primetio da Vang Čen stalno preterano analizira ljude i stvari i da voli da izaziva nevolje. Sukobio se sa Čen Moom i nikada nije razmišljao o sebi niti se trudio da spozna sebe, a čak je i širio svoje predrasude i svoje nezadovoljstvo u vezi sa Čeng Moom na okupljanjima, što je dovelo do toga da se braća i sestre upletu u raspravu, da stanu na njegovu stranu i da sude Čen Mou. Štaviše, on nikada nije primenjivao istinu, stalno je komunicirao sa drugima na osnovu filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Kada su se braća i sestre susretali sa poteškoćama u svojim dužnostima, on nije razgovarao u zajedništvu o istini kako bi ih razrešili, već je stalno u obzir uzimao njihova tela i govorio im da ne budu prestrogi prema sebi, što je dovelo do toga da se oni prepuste svojim slabostima i da im udovoljavaju. Takođe sam primetio da se Vang Čen retko raspituje za rad i proverava ga, kao i da ne razrešava probleme kada ih otkrije. Kada pridošlice ne bi mogle da prisustvuju okupljanjima, nije obraćao pažnju na njih. Loše je uredio rad onih koji šire jevanđelja, a u odnosu prema višim starešinama koristio se lukavstvom i lagao je svoje nadređene, dok je skrivao stvari od onih ispod njega. Kada su braća i sestre ukazale na njegove probleme, nije ih prihvatio, već je smišljao razne izgovore i pokušavao da se opravda. Čak je širio negativnost među braćom i sestrama, govoreći da je mnogo patio u svojoj dužnosti tokom godina i da ništa nije zadobio, kao i da bi možda bolje bilo ne verovati u Boga, već uživati u svetovnom telesnom životu. U tom periodu, neki novi vernici nisu bili u stanju da imaju rasuđivanje u vezi sa njim i bili su navedeni na stranputicu, ne želeći više da izvršavaju svoje dužnosti. Tokom tog perioda, Vang Čen je neprekidno ometao život crkve, što je uticalo na svu braću i sestre u njihovim dužnostima. Tada su nadređene starešine shvatile da je Vang Čen lažni starešina koji ne obavlja stvaran posao i pripremili su se da ga otpuste. Ali, kroz svoju komunikaciju sa Vang Čenom, shvatio sam da on nije bio samo lažni starešina, već i bezvernik. Njegovi problemi su bili ozbiljni i bilo je potrebno da brzo bude otpušten i uklonjen, inače bi nastavio da ometa crkveni život. Razmišljao sam da prijavim njegovo bezverničko ponašanje nadređenim starešinama. Međutim, tada su me preplavila sećanja na to kako mi je Vang Čen pomogao da smirim rasulo u crkvi i uredim svoju dužnost, zbog čega je moje srce oklevalo i razmišljao sam: „Ako prijavim njegove probleme, da li će me on optužiti da nemam savest i da sam nezahvalan?” Moje srce dugo nije moglo da nađe mir zbog tog mog razmišljanja. Kada bi on zaista bio uklonjen, to bi značilo da je njegov put vere završen i on bi me sigurno prezirao! Zaista nisam znao šta da uradim i nisam mogao da se nateram da napišem taj izveštaj. Pomislio sam: „Možda bi trebalo da mu opet pomognem? Ako može da se donekle promeni i da prestane da izaziva prekide i ometanja, možda neće morati da bude uklonjen?” S tim na umu, suzdržao sam se od prijavljivanja Vang Čenovih problema. Kada sam ponovo video Vang Čena, razgovarao sam sa njim o Božjim rečima, podsticavši ga da razmisli o sebi i da pokuša da bolje spozna sebe kada mu se dese neke stvari. Ali, bez obzira kako sam besedio, on to nije shvatao ozbiljno i nastavio je da ometa crkvu kao što je radio i pre, sprečavao je braću i sestre da imaju normalne crkvene živote i uticao je na njihov život-ulazak. Osećao sam se grozno i krivio sam sebe, razmišljajući: „Kako sam mogao da budem tako smeten? Zašto ne mogu da stojim na strani Boga i zaštitim rad crkve?” Tada sam počeo da tragam za istinom i razmišljam o sebi.

Jednog dana sam naišao na odlomak Božjih reči: „Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju predrasudama tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon što sam pročitao Božje reči, doživeo sam buđenje. Tokom tog perioda, živeo sam u svojim osećanjima i postupao sam bez načela. Jasno sam shvatio da Vang Čen nije samo lažni starešina koji ne obavlja nikakav stvaran posao, već i bezvernik. Trebalo je da razotkrijem njegovo ponašanje nadređenim starešinama. Međutim, stalno sam razmišljao o naklonosti koju mi je pokazao i brinuo sam o našem takozvanom prijateljstvu, tako da nisam prijavio njegove probleme, što mu je omogućilo da nastavi da čini zlo u crkvi i da ometa crkveni život. Ponašao sam se na osnovu osećanja, štitio sam ga i pokrivao. Time što sam želeo da zadržim bezvernika u crkvi, bio sam u dosluhu sa Sotonom i postajao sam njegov saučesnik. Zaista sam činio zlo! Velika crvena aždaja hapsi, progoni i ometa rad crkve, a ja sam štitio bezvernika u crkvi, radeći ono što je velika crvena aždaja želela, ali nije mogla. Zar se nisam na taj način bunio protiv Boga i ulazio u sukob s Njim? Ponašao sam se kao Sotonin štit! Kroz ono što su činjenice otkrile, konačno sam uvideo kako živim na osnovu osećanja, kako nisam u stanju da razlučim ispravno od pogrešnog niti dobro od zla, lišen bilo kakvog osećaja pravde, i dozvoljavao sam bezverniku da ometa crkveni život. Bio sam previše buntovan prema Bogu! Setio sam se da Bog kaže: „Osećanja su Božji neprijatelj” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Osetio sam duboko kajanje i samoprekor i odlučio sam da prijavim probleme Vang Čena nadređenim starešinama.

Nekoliko dana kasnije, kada su nadređene starešine došle da otpuste Vang Čena, prijavio sam njegovu situaciju. Nakon provere, otkrili su da je Vang Čen zaista bezvernik i zamolili su me da zapišem kako se ponašao da bi sastavili dokumentaciju za njegovo uklanjanje. Kada sam pomislio na Vang Čenovo uklanjanje, nisam mogao a da se ne setim svih onih situacija iz prošlosti kada mi je pomogao i pomislio sam: „Pokazao je naklonost prema meni, a ja ću sada napisati procenu zbog koje će ga ukloniti. Ako on to sazna, da li će me optužiti da sam na dobrotu odgovorio neprijateljstvom i da nemam savest? Kako da ga pogledam u oči nakon toga?” Ali, kada sam pomislio na njegova ispoljavanja ponašanja bezvernika, moja svest o savesti mi je rekla da se držim načela i da zapišem primere njegovog ponašanja. Međutim, nisam mogao da preskočim tu unutrašnju prepreku i osećao sam da imam dilemu. Što sam više razmišljao o tome, to me je više bolelo i osećao sam tamu i potištenost u sebi. I tako, nakon što sam 10 dana odlagao posao, i dalje nisam napisao ništa o ponašanju Vang Čena. Tokom tog perioda sam imao ozbiljnu zubobolju, i ponekad bi me toliko bolelo da bih počeo da se znojim. Nisam se usuđivao da jedem i nisam mogao da spavam. Shvatio sam da bi to moglo biti Božje disciplinovanje, pa sam se molio Bogu: „Bože, Vang Čen je bezvernik i trebalo bi da zapišem primere njegovog ponašanja i da ga uklonim u skladu sa načelima. Ali, kada se setim naklonosti koju je pokazao prema meni, ne želim da pišem. Moje srce je previše nepopustljivo, previše buntovno! Bože, želim da Ti se vratim. Molim Te, prosveti me i usmeri da spoznam sebe, da se držim načela i da zaštitim interese crkve.”

Nakon toga, stalno sam razmišljao: „Šta je bilo to što me je sprečavalo da se držim načela i da zaštitim interese crkve?” Tokom jednog okupljanja, pronašao sam odgovor u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „U dubini ljudskih srca još uvek postoje mnoge predstave i zamisli, raznorazne misli, pogledi i otrovi tradicionalne kulture i mnogo toga što je protivno Bogu. Te stvari su skrivene u njima i tek treba da budu iskopane. One su poreklo otkrovenja njihovih iskvarenih naravi i potiču iz čovekove priroda-suštine. Zato ćeš ti, kada Bog učini nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, da Mu se opireš i suprotstavljaš. Nećeš razumeti zašto je Bog tako postupio i, mada znaš da postoji istina u svemu što Bog čini i želiš da se pokoriš, nećeš biti u stanju da to učiniš. Zašto nisi u stanju da se pokoriš? Koji je razlog tvog protivljenja i otpora? Razlog je u tome što u čovekovim mislima i pogledima ima mnogo toga što je protivno Bogu, protivno načelima po kojima Bog deluje i protivno Njegovoj suštini. Ljudi teško shvataju ove stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Sve ovo govorim da bi ljudi shvatili da koren i suština čovekove buntovne prirode dolaze pre svega iz misli i gledišta ljudi koji se formiraju obrazovanjem stečenim u porodici i društvu, kao i od tradicionalne kulture. Kada se sve to duboko usadi u srca ljudi, malo pomalo, kroz norme ponašanja u porodici ili uticaj društva i akademskog obrazovanja, onda ljudi počinju da se ravnaju po njima. Oni će nesvesno početi da veruju da je ta tradicionalna kultura ispravna, neosporna, da se ne može kritikovati i da samo delujući u skladu sa zahtevima tradicionalne kulture oni mogu da budu pravi ljudi. Ako to ne učine, osetiće se kao da nemaju savesti, da se protive ljudskosti i da je nemaju nimalo i neće moći da se pomire s tim. Zar te ljudske misli i pogledi nisu daleko od istine? Stvari u ljudskim mislima i pogledima i ciljevi kojima ljudi teže, svi su usmereni prema svetu, prema Sotoni. Božji zahtev da čovek sledi istinu usmeren je prema Bogu, prema svetlosti. To su dva različita pravca, dva različita cilja. Postupaj u skladu sa Božjim ciljevima i zahtevima prema čoveku i tvoja ljudskost će postati normalnija, tvoje obličje će više sličiti ljudskom i približićeš se Bogu. Ako budeš delao u skladu s mislima i pogledima tradicionalne kulture, sve više i više ćeš gubiti savest i razum, postaćeš još više neiskren i lažan, još više ćeš pratiti trendove sveta i postati deo sila zla. Tada ćeš živeti u potpunoj tami, pod vlašću Sotone. U potpunosti ćeš prekršiti istinu i izdati Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su mi to razjasnile. Shvatio sam da sam postupao na osnovu osećanja i da nisam želeo da zabeležim Vang Čenovo ponašanje iz straha da će on biti uklonjen uglavnom zbog toga što sam bio vezan i sputan idejama i gledištima koja je Sotona usadio u mene, poput „čovek mora da bude odan”, „čovek ne sme da bude bezosećajan i nezahvalan”, „na dobrotu uzvrati zahvalnošću” i slično. Pošto su me kontrolisale te ideje i gledišta, stalno sam na prvo mesto stavljao dobrotu ljudi. Čak sam je smatrao važnijom od primenjivanja istine i interesa crkve. Kada sam razmatrao prijavljivanje Vang Čenovih ispoljavanja ponašanja bezvernika, nisam mogao a da se ne setim kako mi je pomogao u prošlosti, mislio sam da je prijavljivanje njegovog ponašanja bezdušno i nezahvalno i da će me drugi prezirati. Pošto su me sputavale te ideje i ta gledišta, nikada nisam bio u stanju da primenjujem istinu niti da se držim načela. Čak i kada su me starešine zamolile da zapišem primere Vang Čenovog ponašanja, oklevao sam zbog naklonosti koju mi je u prošlosti pokazao, čime sam mu omogućio da nastavi da čini zlo i da ometa braću i sestre u crkvi. Crkva je mesto gde braća i sestre izvršavaju svoje dužnosti i streme ka istini. Jedino ako odmah uklonimo bezvernike iz crkve crkveni život braće i sestara može biti zaštićen. Pisati o Vang Čenovim ispoljavanjima ponašanja bezvernika značilo je primeniti istinu i to je bila pozitivna stvar, ali ja sam je doživeo kao izdaju i nedostatak savesti. Zaista nisam mogao da razlučim dobro od zla niti da razumem šta da volim, a šta da mrzim i uopšte nisam imao nikakva načela niti stav. Da sam odmah prijavio Vang Čenove probleme, možda bi ranije bio uklonjen iz crkve, ali pošto nisam primenio istinu i pošto sam ga zaštitio, to je dovelo do toga da on nastavi da prekida i ometa crkvu, što je nanelo gubitke život-ulasku braće i sestara i usporilo je rad crkve. Kao starešina, ne samo da nisam u obzir uzeo živote braće i sestara niti zaštitio interese crkve, već sam i pokrivao Vang Čena na osnovu osećanja, pokazao sam odanost i savest prema bezverniku. Grizao sam ruku koja me hrani i ponudio sam pomoć uljezu, igrajući ulogu Sotoninog sluge. Pre toga sam živeo u skladu sa idejama i gledištima koje je Sotona usadio u mene, mislio sam da sam plemenit i odan. Tek sada sam shvatio da su te ideje i gledišta u suprotnosti sa Bogom. Oni su me sprečili da primenim istinu, koštali su me moje savesti i razuma i oduzeli su mi ljudskost. Živeći u skladu sa tim idejama i gledištima, jedino sam mogao da činim zlo, da se opirem Bogu i da navedem Boga da me se gnuša i odbaci i da me isključi. Da nije bilo Božjeg blagovremenog disciplinovanja u vidu moje bolesti, ne bih se setio da razmišljam o sebi. Nisam više mogao da nastavim da se bunim; morao sam da se brzo vratim Bogu.

Pročitao sam još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da donekle promenim svoje pogrešne poglede. Svemogući Bog kaže: „Ponekad će Bog koristiti Sotonine usluge da ljudima pomogne, ali se u takvim slučajevima moramo postarati da zahvalimo Bogu i da ne uzvratimo ljubaznost Sotoni – ovo je pitanje načela. Kad se iskušenje pojavi u obliku zle osobe koja ukazuje ljubaznost, prvo moraš da budeš načisto ko ti tačno pruža ruku i ukazuje pomoć, kakva je tvoja lična situacija i da li postoje i drugi putevi kojima možeš da pođeš. Takvim slučajevima moraš da se pozabaviš na fleksibilan način. Ako Bog želi da te spase, nezavisno od toga čije usluge On koristi da bi to postigao, prvo treba da zahvališ Bogu i da to prihvatiš od Boga. Svoju zahvalnost ne treba isključivo da usmeravaš prema ljudima, a da ne pominjemo da iz zahvalnosti nikome ne treba da nudiš svoj život. Ovo je ozbiljna greška. Najvažnije od svega jeste to da je tvoje srce zahvalno Bogu i da to prihvataš od Njega” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, konačno sam razumeo da sam stalno gledao na Vang Čenovu pomoć kao na ljudsku dobrotu. Nisam prihvatao ovo od Boga, nisam priznavao Njegovu suverenost niti sam razmišljao kako da Mu uzvratim ljubav. Bio sam zaista tako smetšen! Za vreme rasula u crkvi, Vang Čen mi je pomogao da smirim stvari i kasnije je uredio da dobijem odgovarajuću dužnost. To je bila dužnost i obaveza koju je trebalo da ispuni; to nije predstavljalo dobrotu. Štaviše, sve to je orkestrirao i uredio Bog. Trebalo je da to prihvatim od Boga, da Mu se zahvalim i da Mu uzvratim ljubav, ali sam Božju ljubav prema čoveku i zaštitu njega tumačio kao ljudsku dobrotu. Bio sam tako slep. Shvativši to, osetio dam duboko kajanje i molio sam se Bogu, voljan da se pokajem i da primenim istinu kako bih udovoljio Bogu.

Kasnije sam otkrio načela primene u Božjim rečima i shvatio sam šta čini osobu sa istinski dobrom ljudskošću. Svemogući Bog kaže: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard podrazumeva sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Pre sam stalno mislio da su oni koji uzvraćaju dobrotu i koji cene odanost, ljudi sa dobrom ljudskošću. Tek nakon što sam pročitao Božje reči sam shvatio da je moj pogled na stvari prilično apsurdan. Osoba sa istinski dobrom ljudskošću je ona koja deli Božje misli i brige, ima iskreno srce i čestita je osoba, voli pozitivne stvari, poseduje osećaj za pravdu i može da podrži istina-načela i da razume šta da voli, a šta da mrzi. Što se mene tiče, u pokušaju da sačuvam svoj dobar ugled odane osobe u očima drugih, nisam oklevao da naštetim interesima crkve. Radije sam gledao kako Vang Čen ometa crkveni život i braću i sestre u obavljanju dužnosti nego da ga uklonim. Kako sam se mogao zvati osobom sa dobrom ljudskošću? Prosto sam bio osoba bez ljudskosti, neko sebičan i ogavan. Nakon što sam to shvatio, više nisam mislio da imam dobru ljudskost. Onda sam naišao na još jedan odlomak Božjih reči i zadobio sam neke puteve primene. Svemogući Bog kaže: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Čitajući Božje reči, zadobio sam izvesno razumevanje Njegove namere. Bog zahteva da ljudi vole ono što On voli i da mrze ono što On mrzi, da ljudi stanu na Njegovu stranu kada se stvari dese i da podrže istina-načela. Što se tiče braće i sestara koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini, kada neko primeti probleme u njihovim dužnostima, trebalo bi da razgovara sa njima o istini, da ih podrži s ljubavlju i da ih oreže kada je neophodno. Što se tiče zlih ljudi, bezvernika i antihrista, čovek bi trebalo da ih razotkrije i prijavi, da ih se kloni i da ih odbije. Samo takvo postupanje je u skladu sa Božjom namerom. Sada kada je Vang Čen bio razotkriven kao bezvernik i neko sličan Sotoni, negov ostanak u crkvi bi samo ometao rad crkve. Nisam više mogao da postupam na osnovu osećanja; morao sam da zapišem primere njegovog ponašanja i da ga uklonim iz crkve što pre. Nakon toga sam se pomolio Bogu: „Bože, pokazao si mi takvu naklonost i dao si mi priliku da budem starešina, a ja nisam ni najmanje zaštitio interese crkve. Voljan sam da Ti se pokajem, da primenjujem istinu i da zaštitim rad crkve.” Nakon molitve sam zapisao primere ponašanja Vang Čena. Nakon istrage, nadređene starešine su otkrile da je Vang Čen zaista bezvernik i uklonili su ga iz crkve. Videvši taj ishod, osetio sam mir i sreću u srcu, jer sam konačno bio u stanju da primenjujem istinu i da u obzir uzmem Božju nameru.

Kasnije, kada su nadređene starešine analizirale razloge loših rezultata našeg rada, to me je ponovo podsetilo na sve one situacije kada nisam zaštitio rad crkve. Kao crkveni starešina, postupanje na osnovu osećanja i dozvoljavanje bezverniku da ostane u crkvi, da ometa crkveni život bio je prestup pred Bogom i mrlja u radu. Kao crkveni starešina, nisam ispunio ni sopstvenu dužnost i obavezu. Razmišljajući o tome, osećao sam grižu savesti i krivio sam sebe, mislivši da sam nedostojan da budem crkveni starešina, pa sam rekao nadređenim starešinama da ću dati ostavku. Nakon što je to čuo, moj nadređeni starešina je razgovarao sa mnom i rekao: „Bog sudi ljudima i razotkriva ih kako bi ih očistio od sotonske naravi u njima koja se opire Bogu, kako bi im dozvolio da se iskreno pokaju. To je najiskrenija Božja namera; nemoj da Ga pogrešno razumeš.” Osetio sam iskrenu zahvalnost Bogu. Kada sam bio nepopustljiv i buntovan, Bog me je disciplinovao kroz bolest, kako bih mogao da razmislim o sebi, a sada, kada sam pokazao izvesnu želju da se pokajem, Bog je pokazao milost prema meni, dajući mi priliku da nastavim da izvršavam svoju dužnost. To me je duboko dirnulo.

Kroz ovo iskustvo sam uvideo da mnoga od mojih gledišta na stvari nisu u skladu sa istinom, kao i da su mi preko potrebni Božji sud i pročišćenje. U svojim budućim iskustvima, želim da više primenjujem istinu, da stremim da budem osoba koja se pokorava Bogu i da izvršavam svoju dužnost dobro.