U aprilu 2021. godine nakon odsustva, vratila sam se u svoju prvobitnu crkvu i upoznala Lju Min. Lju Min je umalo bila izopštena ranije zato što kao crkveni starešina, ne samo da nije obavljala pravi posao, već je, protivno načelima, svojevoljno unapređivala ljude, štitila antihriste i zle ljude, ne baveći se njima. To je za posledicu imalo neučinkovitost različitih crkvenih poslova. Tokom tog perioda, neka braća i sestre su razgovarali u zajedništvu sa njom, ali ona je to odbijala da prihvati. Tadašnji starešina, sestra Vang Ji, je procenila njeno ponašanje i posumnjala da bi ona mogla biti zla osoba, ali usled nedostatka dokaza, zaključila je da bi to moglo biti samo privremeno ispoljavanje. Nakon razgovora sa drugim starešinama i delatnicima, odlučili su da joj daju još jednu priliku da se pokaje i da je posmatraju. Dakle, nisu je izopštili.

Jednom prilikom, dok sam ćaskala sa Lju Min, upitala sam je koje je lekcije naučila iz tog iskustva. Mislila sam da će imati neko istinsko razumevanje i pokajanje nakon tako značajnog neuspeha i otkrovenja. Neočekivano, Lju Min je rekla: „Samo sam bila sklona impulsivnom ponašanju. Osim toga, niko mi tada nije pomagao.” Čuvši to, pomislila sam: „Iako nisi bila izopštena, činjenica je da si činila zlodela. Zašto se ne preispitaš i naučiš nešto iz toga?” Kasnije sam shvatila da ne samo da nije uspela da spozna sebe, već je i izobličavala činjenice i širila glasine gde god je išla, navodeći druge da veruju da joj je Vang Ji naškodila i potisnula je. Nesvesni istine o situaciji, braća i sestre su joj poverovali, misleći da je problem u Vang Ji. Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu. Nedugo nakon toga sam primetila da Lju Min zanemaruje svoju dužnost zbog ličnih stvari. Ukazala sam na njenu neodgovornost i razgovarala sa njom o Božjim rečima koje se odnose na ispravan stav prema sopstvenim dužnostima. Međutim, ona to nije prihvatila, i čak je počela da gaji predrasudu prema meni. Na okupljanjima je braći i setrama uvek iznova govorila da sam previše zahtevna prema njoj, navodeći ih na stranputicu svojim rečima tako da su i oni počeli da gaje predrasude prema meni. Ova situacija je dovela do toga da se osećam veoma sputanom. Nisam se usuđivala da ponovo tako lako ukazujem na njene probleme, bojeći se da će nastaviti da me proziva i da neće odustati. Međutim, Lju Min nije prestala da čini zlodela. Iskoristila je vest da je crkva izolovala jednu sestru radi promišljanja, iskrivljujući činjenice kako bi širila laži, govoreći da starešine i delatnici proizvoljno izopštavaju ljude i tako uništavaju njihove živote. To je stvorilo nervozu među braćom i sestrama i učinilo ih obazrivima prema starešinama i delatnicima i guralo crkvu u nemir. Uvidevši ozbiljnost situacije, shvatila sam da postoji problem. Razmišljala sam o ponašanju Lju Min, o tome kako je dosledno odbijala istinu i imala sklonost da kritikuje postupke drugih i da ih koristi kako bi im se osvetila. Nakon što je smenjena sa svog položaja, ne samo da nije priznala svoja prošla zlodela, već je nastavila da se drži te teme i nije htela da je pusti, osuđujući Van Ji na svakom koraku, tvrdeći da joj je naneta nepravda; a kada sam joj ukazala na to da je bila neodgovorna u obavljanju svoje dužnosti, počela je da gaji zlu volju prema meni i izobličavala je činjenice kako bi me osuđivala iza leđa, izazivajući kod braće i sestara predrasude prema meni. Takođe sam saznala da dok je bila starešina, uprkos pojavi grupe antihrista u crkvi, ona ne samo da se nije pozabavila njima, već je i od đakona tražila da sa više ljubavi pomažu tim antihristima, i čak zahtevala od onih koji su prijavili antihriste da bolje razumeju sami sebe i da nauče svoje lekcije. Štaviše, nakon što je njena mlađa sestra smenjena jer nije obavljala pravi posao, Lju Min je nekoliko puta pisala višem rukovodstvu, rešetajući ih pitanjima o tome zašto je njena sestra smenjena, čak rekavši: „Ako mene neko smeni sa položaja, neću imati obzira prema toj osobi.” Kada sam to saznala, pomislila sam: „Ponašanje Lju Min nije samo trenutno otkrovenje iskvarenosti; ovo je problem koji se tiče njene priroda-suštine!” Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). „Bez obzira na to kakve su greške pravili ili kakve su loše stvari činili, ljudi sa zlobnom naravi ne dopuštaju nikome da ih razotkrije ili oreže. Ako ih neko razotkrije i uvredi, oni će se razbesneti, osvetiti i nikada neće odustati od čitave stvari. Nemaju strpljenja niti tolerancije prema drugim ljudima i ne pokazuju uzdržanost prema njima. Na kojem načelu se zasniva njihovo ponašanje? ’Radije bih izdao nego bio izdan.’ Drugim rečima, oni ne tolerišu da ih neko uvredi. Zar to nije logika zlih ljudi? To je upravo logika zlih ljudi. Niko ne sme da ih uvredi. Za njih je neprihvatljivo da ih bilo ko i najmanje izazove i mrze svakoga ko to učini. Oni će tu osobu progoniti i nikada se neće pomiriti s tim – takvi su zli ljudi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). U svetlu Božjih reči, videla sam da je priroda Lju Min zlobna i da Lju Min mrzi istinu. Ne samo da je dosledno štitila antihriste i zle ljude, već je i često kritikovala postupke drugih kako bi izazivala beskrajno mnogo problema. Razbijala je glavu tražeći načine kako da sudi i sveti se onima koji su joj nudili savet ili radili stvari koje su ugrožavale njene interese. Čineći to, posejala je neslogu unutar crkve i izazvala ometanje u crkvenom životu. Uprkos brojnim pokušajima da se s njom razgovara i da joj se pomogne, ona se ipak nije pokajala. Na osnovu njenog doslednog ponašanja, potvrdila sam da je ona zaista zla osoba. Nakon razgovora sa ostalim starešinama i delatnicima, prijavili smo njenu situaciju višem rukovodstvu.

Više rukovodstvo nam je naložilo da počnemo izolovanjem Lju Min kako bismo sprečili dalje ometanje crkvenog života kao i da pokupimo njen materijal. Nakon toga je trebalo da razgovaramo sa braćom i sestrama i da je raspoznamo, a onda da je izopštimo. Čuvši to, imala sam određene bojazni i razmišljala sam: „Prošlog puta, usled nedostatka dokaza, Lju Min nije bila izopštena, a kada je to saznala, izazvala je beskrajno mnogo problema i nije pustila Vang Ji na miru od tada. Kada sam joj ukazala na njene probleme, ne samo da to nije prihvatila, već je uporno izobličavala činjenice kako bi me osudila. Kada je njena mlađa sestra smenjena, čak je rekla da bude li nju neko smenio, ona neće imati obzira prema njemu. Ljudskost Lju Min je tako zla; ako sazna da je izopštena, neće li podići veliku galamu? Ko zna kako može da mi naškodi? Možda će mi se osvetiti? Zna čak i gde živim. Šta ako u napadu besa dođe kod mene kući da se svađa sa mnom i napravi scenu tako da sve moje komšije saznaju za moju veru, dovodeći me u opasnost?” Što sam više razmišljala o tome, to sam postajala sve plašljivija. Nisam znala kako da se suočim sa predstojećom situacijom. Molila sam se Bogu i tražila da me On vodi. Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Antihristi imaju izrazito pakosne naravi. Ako pokušaš da ih orežeš ili da ih razotkriješ, mrzeće te i u tebe zariti svoje zube poput zmija otrovnica. Ma koliko da se trudiš, nećeš moći da ih skineš sa sebe niti da ih otreseš. Kad se suočite s takvim antihristima, osećate li se uplašeno? Neki se ljudi zaista uplaše i kažu: ’Ne usuđujem se da ih orezujem. Tako su svirepi, poput zmija otrovnica, pa ako se u obručima obmotaju oko mene, sa mnom je gotovo.’ Kakvi su to ljudi? Premali su rastom i beskorisni, nisu Hristovi dobri vojnici i ne mogu da svedoče o Bogu. Pa, šta treba da učinite kad naiđete na takve antihriste? Ako ti prete ili pokušaju da te liše života, da li bi se uplašio? U takvim situacijama moraš brzo da se ujediniš s braćom i sestrama i da se usprotiviš, istražuješ, prikupljaš dokaze i razotkrivaš antihrista sve dok ne bude uklonjen iz crkve. Time se temeljno rešava problem. Kad otkrijete antihrista i jasno utvrdite da poseduje odlike zle osobe i da je u stanju da druge kažnjava i sveti im se, nemojte čekati da počini zlo i da prikupite dokaze da biste to rešili. To je pasivan pristup i već je doveo do nekoliko gubitaka. Kad antihristi ispolje odlike zle osobe, otkriju svoju podmuklu i zlonamernu narav i na korak su od toga da počnu da deluju, najbolje je da to rešite, da se njima pozabavite, uklonite ih i izbacite. To je najrazumniji pristup. Neki ljudi se plaše odmazde antihristȃ i ne usuđuju se da ih razotkriju. Zar to nije glupo? Nemoćan si da zaštitiš interese Božje kuće, a to samo po sebi pokazuje da nisi odan Bogu. Plašiš se da bi antihrist mogao da ti nađe slabu tačku i da ti se osveti – u čemu je problem? Da li je moguće da ne veruješ u Božju pravednost? Zar ne znaš da u Božjoj kući vlada istina? Čak i ako antihrist uspe da dozna neke iskvarenosti u tebi i od toga napravi problem, ne treba da se plašiš. U Božjoj kući, problemi se rešavaju na osnovu istina-načela. To što je neko učinio prestupe, ne čini ga zlom osobom. Božja kuća nikad ne preduzima mere protiv nekog zbog trenutnog otkrovenja iskvarenosti ili povremenih prestupa. Božja kuća se bavi onim antihristima i zlim ljudima koji po navici stvaraju ometanja i čine zlo, i koji ne prihvataju čak ni delić istine. Božja kuća neće nikada optužiti dobru osobu. Prema svakom se odnosi pošteno. Čak i ako lažne starešine ili antihristi nepravedno optuže dobru osobu, Božja kuća će ih osloboditi optužbe. Crkva neće nikada ukloniti dobru osobu koja može da razotkrije antihriste i koja ima osećaj za pravdu, niti će se takvom osobom baviti. Ljudi se uvek plaše da će im antihristi pronaći slabu tačku kako bi im se osvetili. Ipak, zar se ne plašiš da ćeš uvrediti Boga i izazvati Njegovo gnušanje i odbacivanje? Ako se plašiš da će ti antihrist pronaći slabu tačku i osvetiti ti se, zašto ne bi iskoristio dokaz o zlim delima tog antihrista da ga prijaviš i razotkriješ? Čineći to, zadobićeš odobravanje i podršku Božjeg izabranog naroda i, što je najvažnije, Bog će upamtiti tvoja dobra dela i činove pravde. Pa, zašto to ne učiniš? Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba uvek da imaju na umu Božji nalog. Čišćenje od zlih ljudi i antihristȃ je najvažnija bitka u borbi protiv Sotone. Ako ta bitka bude dobijena, ona će postati svedočenje pobednika. Borba protiv Sotona i đavola je iskustveno svedočenje kakvo pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da imaju. To je istina-stvarnost koju pobednici moraju da poseduju. Bog je ljudima podario toliko istine, tako dugo vremena te je predvodio i sa toliko toga te je opskrbio, a sve u cilju da daš svedočanstvo i štitiš crkveni posao. Ispostavlja se da, kad zli ljudi i antihristi čine zla dela i ometaju crkveni posao, ti postaješ plašljiv i povlačiš se, bežeći glavom bez obzira – beskoristan si. Ne možeš da savladaš Sotone, nisi dao svedočanstvo i Bog te prezire. U ovom odsudnom trenutku, moraš da ustaneš i vodiš rat protiv Sotona, razotkriješ zla dela antihristȃ, da ih osudiš i prokuneš, ne ostavljajući im mesto da se sakriju i pročišćujući crkvu od njih. Jedino to se može računati kao izvojevana pobeda nad Sotonama i kao stavljanje tačke na njihovu sudbinu. Ti si jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, Božji sledbenik. Ne možeš da se plašiš izazova; moraš da postupaš u skladu sa istina-načelima. To znači biti pobednik. Ako se plašiš izazova i praviš kompromise jer se pribojavaš odmazde zlih ljudi ili antihristȃ, onda nisi Božji sledbenik i nisi jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ničemu ne vrediš, niži si čak i od služitelja. Neke kukavice bi mogle reći: ’Antihristi su tako zastrašujući; na sve su spremni. Šta ako mi se osvete?’ Ovo je govor jednog smetenjaka. Ako se plašiš odmazde antihristȃ, gde ti je vera u Boga? Zar te Bog tolike godine u životu nije štitio? Nisu li i antihristi u Božjim rukama? Ako Bog to ne dozvoli, šta oni mogu da ti učine? Osim toga, ma koliko da su antihristi zli, šta uopšte mogu da urade? Zar pripadnicima Božjeg izabranog naroda nije sasvim lako da se ujedine, da antihriste razotkriju i njima se pozabave? Pa, zašto se onda plašiti antihristȃ? Takvi ljudi su beskorisni i nisu dostojni da slede Boga. Vratite se kući, podižite decu i živite svoj život. Suočeni sa antihristima koji ometaju crkveni posao i nanose štetu Božjem izabranom narodu, kako pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da odreaguju na njihova zla dela? Kako oni koji slede Boga treba da ostanu postojani u svom svedočenju? Kako treba da se bore protiv sila Sotone i antihristȃ? Da li se Bogu pokoravaš i Njemu si odan ili sediš po strani i Boga izdaješ otkriće se sasvim kad antihristi budu pravili ometanja, činili zlo i opirali se Bogu. Ako nisi neko ko se Bogu pokorava i odan Mu je, onda si neko ko Ga izdaje. To su jedine dve mogućnosti. Neki smetenjaci i oni kojima nedostaje razboritost biraju da zauzmu umereni stav i postaju neutralni. U Božjim očima, ovim ljudima nedostaje odanost prema Bogu i Njegovi su izdajnici” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Božje reči kažu da je razotkrivanje antihrista i zlih ljudi odgovornost i dužnost sveg Božjeg izabranog naroda i da je to stvarno ispoljavanje zaštite rada crkve. Međutim, stvarno sam se plašila razotkrivanja i bavljenja zlim ljudima. Uvek sam osećala da će se oni, kada ih razotkrijem, obmotati oko mene poput otrovne zmije i da ih se neću moći otresti. Božje reči kažu: „Premali su rastom i beskorisni, nisu Hristovi dobri vojnici i ne mogu da svedoče o Bogu.” Osetila sam se krivom i uznemirenom kada sam pročitala reči „oni su beskorisni”. Kao crkveni starešina, trebalo je da razmotrim Božju nameru i zaštitim normalno funkcionisanje rada crkve i crkvenog života. Ali kada sam videla da Lju Min svuda širi glasine i sudove da starešine i delatnici izopštavaju ljude bez načela, dovodeći do toga da braća i sestre imaju predrasude i postaju obazrivi prema starešinama i delatnicima, i ozbiljno ometajući crkveni život, nisam imala hrabrosti da postupim u skladu sa načelima u vezi sa Lju Min. Plašila sam se da će se zakačiti za mene i osvetiti mi se, mučiti me i praviti mi probleme. Da bih zaštitila svoje interese, želela sam da se ponašam kao kornjača, da posmatram zle ljude kako ometaju crkvu, ali da ne preduzimam ništa u vezi sa tim i ne zaštitim rad crkve na vreme. Zaista nisam ispunila svoje odgovornosti. Bila sam tako sebična i tako kukavički beskorisna! Naročito kada sam pročitala Božje reči: „Ako se plašiš odmazde antihristȃ, gde ti je vera u Boga? Zar te Bog tolike godine u životu nije štitio? Nisu li i antihristi u Božjim rukama? Ako Bog to ne dozvoli, šta oni mogu da ti učine?” Još više sam se osetila posramljenom. Bog je suveren nad svim stvarima, i antihristi i zli ljudi su takođe u Božjim rukama. Bez Božjeg dopuštenja, ne mogu ništa da učine. Verovala sam u Boga i jela i pila toliko Božjih reči, a ipak nisam imala pravu veru u Boga. Zaista sam bila jadna! Razmišljajući o tome, mrzela sam sebe što sam bila takvo razočarenje i i odlučila sam da razmotrim Božju nameru i da se oslonim na Boga u pročišćavanju ove zle osobe. Dakle, pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi da veru i snagu kako bih mogla da se pridržavam načela i da se ne bojim te zle osobe.

Kasnije smo razotkrili i detaljno analizirali ponašanje Lju Min i izolovali je. Lju Min to nije prihvatila, niti se uopšte preispitala i čak je rekla da je te stvari radila jer joj braća i sestre nisu pomagali. Nije bila svesna svojih zlih dela, a kamoli imala grižu savesti. U to vreme braća i sestre nisu imali mnogo razboritosti kada je ona bila u pitanju. Mislili su da Lju Min ima izvesne talente, da komunicira na logičan i jasan način, i da je sposobna da podnosi patnju i da se daje. Imali su dobar utisak o njoj. Osećala sam se uznemireno i razmišljala sam: „Ako razgovaram sa braćom i sestrama i detaljno analiziram Lju Min kao zlu osobu, a oni to ne prihvate i ne slože se sa njenim izopštenjem, šta bi trebalo da radim? Da li će svi misliti da sam stvari rešavala nepravedno i početi da gaje predrasude prema meni? Da li će crkva zapasti u haos? Ako se to dogodi, da li će mene smatrati odgovornom? Da li će me smeniti?” U tom trenutku sam shvatila da ponovo živim u stanju kukavičluka i zabrinutosti, pa sam se pomolila Bogu, želeći da se pobunim protiv sebe i primenjujem istinu. Zatim sam tražila kako da razgovaram sa braćom i sestrama na način koji bi dao rezultate. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Treći zahtev u okviru dvanaeste odgovornosti starešina i delatnika jeste da, kada se bave ometanjima i prekidima koje izazivaju zli ljudi, starešine i delatnici treba da jedu i piju Božju reč zajedno s Božjim izabranim narodom kako bi razmislili o sebi i spoznali sebe i kako bi napravili istinski preokret. Oni treba da budu u stanju da povedu Božji izabrani narod, kako bi on zakoračio u istina-stvarnost, odbacio svoje iskvarene naravi i postigao da sledi Boga, da Mu se pokorava i da svedoči o Njemu. Jedino takva vrsta posla odgovara Božjim namerama. S jedne strane, starešine i delatnici koji rade na ovaj način mogu da rešavaju probleme i da se naoružavaju istinom dok rade. Pored toga, oni kroz razgovor o istini radi rešavanja problema pomažu braći i sestrama da razumeju istinu, da nauče da razmišljaju o sebi i spoznaju sebe, da odbace svoje iskvarene naravi, da dobro obavljaju svoje dužnosti, da nauče da raspoznaju ljude i da se ophode prema njima, da postignu sledbeništvo i pokornost prema Bogu, da ih drugi ne sputavaju i da budu u stanju da postojano svedoče. To je ispunjavanje dužnosti starešina i delatnika; to je načelo koje starešine i delatnici treba da primenjuju radi rešavanja problema dok se bave crkvenim poslovima. Ma koji problemi da se pojave u crkvi, prva i najvažnija stvar je da starešine i delatnici treba da tragaju za istinom, da dokuče Božje namere i da zajedno traže usmeravanje od Boga. Zatim treba da potraže relevantne Božje reči da bi rešili razne postojeće probleme. U procesu rešavanja problema, starešine i delatnici treba u zajedništvu s braćom i sestrama više da razgovaraju o relevantnim Božjim rečima i da na osnovu Božjih reči shvate suštinu tih problema. Oni takođe treba da Božji izabrani narod podstiču na razgovor o vlastitom razumevanju radi raspoznavanja tih problema. Kad većina bude u stanju da ima isto razumevanje i kad se postigne konsenzus, problemi postaju lakši za rešavanje. Prilikom rešavanja problema, nemojte uvek iznova da prepričavate događaje, da tragate za manje važnim detaljima ili da krivite pojedince koji su uključeni u te probleme. Isprva se nemojte fokusirati na manje važne probleme; umesto toga, jasno razgovarajte o istini, jer će se time otkriti priroda tih problema. Jedino takav pristup pomaže Božjem izabranom narodu da nauči da probleme raspoznaje na osnovu Božjih reči, da stekne sposobnost raspoznavanja kroz ljude, događaje i stvari koje se pojavljuju, te da iz njih izvuče praktične pouke. To im takođe omogućava da reči i doktrine koje obično razumeju uporede sa stvarnim životom, te da na taj način zaista shvate istinu. Zar to nije ono što bi starešine i delatnici trebalo da rade? (…) Kako crkvene starešine treba da vode Božji izabrani narod? Glavni način je da Božji izabrani narod vode ka prepoznavanju i rešavanju problema u stvarnom životu i ka primeni i doživljavanju Božje reči u stvarnom životu, kako bi Božji izabrani narod bio sposoban ne samo da primenjuje istinu, nego i da raspoznaje negativne stvari i negativne ljude – lažne starešine, zle ljude, bezvernike i antihriste. Svrha raspoznavanja raznih ljudi jeste rešavanje problema. Jedino temeljnim razrešenjem ometanja koja izazivaju zli ljudi i antihristi, crkveni rad može da se odvija nesmetano, a u crkvi će se sprovoditi Božja volja. U isto vreme, bavljenje zlim ljudima takođe služi kao upozorenje da bi se izbegle greške ili zla dela, čime čovek sebi omogućava da bude bogobojažljiv i da se kloni zla” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (20)”). Nakon čitanja Božjih reči sam shvatila da jedan aspekt odgovornosti starešina i delatnika jeste da kada zli ljudi i antihristi prekidaju i ometaju rad crkve, oni treba da opreme sebe i braću i sestre istinom i da zajedno uče lekcije, navodeći ih da raspoznaju antihriste i zle ljude, da ih ovi ne bi navodili na stranputicu i ometali. Istovremeno, trebalo bi da vode braću i sestre ka razumevanju značaja rada crkve na pročišćavanju. Samo pročišćavanjem bezvernika, antihrista i zlih ljudi, Božji izabrani narod može da stremi ka istini i ispunjava svoje dužnosti u stabilnom okruženju. Razumevši ove stvari, pomislila sam: „Braća i sestre trenutno nemaju rasuđivanje o Lju Min, a neki je čak i obožavaju jer vide njene prividne talente i rečitost, ali ne raspoznaju njenu suštinu na osnovu motiva i prirode njenih postupaka, kao ni njen stav prema istini. Trebalo bi da navedem braću i sestre da raspoznaju ponašanje i postupke Lju Min prema Božjim rečima, kako više ne bi bili navedeni na pogrešan put. Ovo je ispunjavanje odgovornosti starešine.” Zatim sam tražila istine o raspoznavanju nečije priroda-suštine i iskoristila dosledno ponašanje Lju Min da razgovaram sa braćom i sestrama. Nakon što su me saslušali, saglasili su se da Lju Min bude izopštena. Neki od braće i sestara su čak rekli: „Sada razumem šta Bog misli kada razotkriva kako zli ljudi tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, Lju Min je živi primer.” Videvši ovaj rezultat, bila sam ispunjena zahvalnošću prema Bogu, znajući da je to rezultat Božjih reči. Kasnije smo zajedno razgovarali i uvideli da je Božja dobra namera sadržana u tome što On dopušta da crkva ima antihriste i zle ljude, i iskoristio je ovaj stvarni primer Lju Min da nam pokaže kakvi su zli ljudi. To je bilo mnogo praktičnije nego izlaganje praznih teorija.

Kasnije sam se i sama preispitala, čudeći se zašto sam postala toliko plašljiva i neodlučna da se pridržavam načela kada je reč o izopštavanju zlih ljudi? Pročitala sam Božje reči, koje kažu: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je razlog zbog kojeg sam oklevala i toliko se brinula u vezi sa izopštavanjem Lju Min taj što su me kontrolisali Sotonini otrovi poput „Razumni ljudi su vešti u samozaštiti, traže samo da izbegnu greške”, „Što manje problema, to bolje” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, kao i „Grom uvek u najviše drvo udara”. Kada su se stvari dešavale, prvo sam razmatrala kako da zaštitim sebe i osiguram da moji interesi ne budu ugroženi. Kao crkveni starešina, jasno sam raspoznala suštinu Lju Min kao zle osobe, ali sam se plašila da je ne uvredim i da mi se ne osveti, i brinula sam se da će nedostatak rasuđivanja braću i sestre ponovo navesti da počnu da gaje predrasude prema meni, te da bi, ako se to dogodi, crkva mogla da upadne u haos, a ja bih mogla biti smenjena i ne bih mogla da sačuvam svoj status. Kako god da sam razmišljala o tome, imala sam osećaj da bi razotkrivanje te zle osobe bilo štetno po mene, pa sam se povukla i nisam na vreme izopštila tu zlu osobu. Rad crkve na pročišćavanju se sprovodi kako bi se crkva očistila i kako bi se osiguralo da rad crkve i crkveni život niko ne ometa. Međutim, ja nisam mogla da podržim rad crkve i posmatrala sam kako braća i sestre bivaju navedeni na stranputicu i kako crkveni život biva ometan, a nisam ništa preduzela, smatrajući da je sve u redu dok god moji interesi nisu ugroženi. Videla sam da je, živeći prema ovim Sotoninim otrovima, moja savest još više otupela i da sve o čemu mogu da mislim jesu moji interesi. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više osećala da sam sebična i ogavna, da nemam nikakvu odanost prema Bogu i da uopšte nemam ljudskosti! Tek tada sam shvatila da oslanjanje na ove Sotonine otrove u čovekovim postupcima znači da se on opire Bogu i i da prekida rad crkve kao Sotonin sluga. Ako se ne pokajem, samo ću počiniti još više zla i na kraju će me Bog omrznuti i ukloniti! Još jedna bojazan zbog koje se nisam pridržavala načela bila je ta što sam mogla biti smenjena ako crkva upadne u haos jer nisam pravilno postupila sa ovom zlom osobom. U svom traganju, pročitala sam neke od Božjih reči: „Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji su delo crkve prihvatili kao svoje breme, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. (…) Kažu sebi: ’Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?’ To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Bog pravedan, da On sve ispituje, i da crkva postupa sa ljudima u skladu sa načelima, na osnovu njihovih doslednih dela i njihove priroda-suštine. Ako neko želi da razmotri Božje namere i podrži rad crkve, pritom jednostavno ne razume istinu i ne uspeva da pronikne u suštinu problema pa ga zato ne rešava kako treba, ali je sposoban da preokrene stvari na vreme kroz razgovor i pomoć, crkva će se prema takvim ljudima ophoditi pravedno i neće preduzimati mere protiv njih niti ih smeniti. Međutim, ako neko namerno izaziva haos lošim namerama, crkva će sa njim postupiti u skladu sa načelima. Nisam razumela Božju pravednu narav niti sam verovala da Bog ispituje srca ljudi, a nisam verovala ni da istina vlada u crkvi. Prosto sam živela u svojim vlastitim predstavama i uobraziljama, zabrinuta i uznemirena. To je zaista bilo izopačeno! Razumevanje ovih stvari je učinilo da se osećam potpuno oslobođenom. Takođe sam pročitala da Božje reči kažu: „Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Božje reči su mi pokazale put praktičnog delovanja. U budućnosti, kad god se suočavam sa nečim, moram voditi računa o Božjim namerama, postupati u skladu sa istina-načelima i podržavati rad crkve. Tako ispunjavam svoju dužnost.

Kasnije sam, sa jednom sestrom saradnicom, otišla da razotkrijem zla dela Lju Min i objavim njeno izopštenje. Iako sam i dalje imala izvesne bojazni, razmišljala sam o Božjim rečima: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božja pitanja u Njegovim rečima uključuju Njegova očekivanja od ljudi. Bog se nada da možemo razmotriti Njegovu nameru, podržati načela i imati hrabrosti da razotkrijemo zle ljude. Nisam više mogla da razočaravam Boga. Morala sam da primenim istinu i podržim rad crkve. Tako sam se sastala sa sestrom saradnicom u srcu i umu i molile smo se. Na osnovu Božjih reči, razotkrile smo i detaljno analizirale probleme Lju Min. Iako ona i dalje nije spoznala sebe, nije imala šta da kaže. Videvši ovaj rezultat, nisam mogla da se, u svom srcu, ne zahvalim Bogu. Nakon ovog iskustva, stekla sam izvesnu veru u Boga i određeno razumevanje svoje vlastite iskvarene prirode. Doživela sam mir koji dolazi iz primenjivanja istine.