84. Može li napornim radom da se zasluži ulazak u carstvo nebesko?
Rođena sam u religioznoj katoličkoj porodici. Naš sveštenik je uvek govorio da treba da sledimo Božje zapovesti, da prisustvujemo misi, da volimo jedni druge i činimo dobra dela. Govorio nam je da samo ljudi koji tako čine jesu pravi pobožni vernici i kad Gospod bude došao, On će ih odvesti u carstvo nebesko. Često sam sebi govorila: „Uvek moram da radim kako Bog kaže, da aktivno učestvujem u činjenju dobrih dela i poštovanju crkvenih pravila, kako bi me Gospod voleo i imao lepo mišljenje o meni, a kad se On konačno vrati, blagosloviće me i odvesti me u Njegovo carstvo.“
Dok sam bila na koledžu, obustavila sam studije kako bih imala još više vremena da volontiram na službama u crkvi. Kad god su bili u crkvi, molili se i prisustvovali misi, drugi vernici su izgledali tako pobožno, ali su van crkve pušili, pili i išli na lude žurke. Osećala sam gađenje i razmišljala ovako: „Gospod nas uči da Ga volimo, da pomažemo onima kojima je pomoć potrebna i da štitimo sebe od svih zemaljskih iskušenja. Može se činiti da ovi ljudi bogobojažljivo veruju u Gospoda, a da zapravo ne čine ništa za Njega. Svi oni žude i tragaju za zemaljskim zadovoljstvima. Zar to nije protivno onome čemu nas Gospod uči? Neću dozvoliti da budem kao oni. Učiniću više dobrih dela za Gospoda kako bih mogla da uđem u carstvo nebesko kad za to dođe vreme.“
Ali sam vremenom shvatila da ni ja ne mogu da ispunim sve Božje zapovesti u svakodnevnom životu. Kad god bih videla kako ti članovi crkvene zajednice koji tragaju za zadovoljstvima žive srećno i slobodno, dok se ja borim, ne bih uspevala da se obuzdam a da ne okrivim Boga. Gospod nas uči da volimo druge kao sami sebe, ali sam ja uvek zavidela ljudima i gledala ih sa visine. Moja porodica je korila moje loše postupke, ali bih ja samo pronalazila izgovore i ljutila se na njih. Gospod nas uči da je važno da budemo ponizni i da praštamo, ali ja nisam uspela da to ispoštujem. Osećala sam užasnu krivicu i plašila sam se da sam vernik samo na rečima. Počela sam da razmišljam ovako: „Zašto nikako ne mogu da se oduprem gresima? Iako bih se svaki put kad pogrešim ispovedila svešteniku i činila dobra dela da se iskupim za to, ipak bih opet počinila isti taj greh. Kako bi Bog ikada mogao da blagoslovi veru kao što je moja?“ A onda bih pomislila kako nam je naš sveštenik uvek govorio da ako mu se poverimo nakon što zgrešimo, da će nam tad biti oprošteno, i dokle god radimo za Gospoda i uporno činimo dobra dela, tada će nam se On smilovati i blagosloviti nas i primiti nas u Svoje carstvo. U Bibliji je napisano: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti“ (2. Timoteju 4:7-8). Kada sam pročitala ovo, osetila sam utehu. Mislila sam da dokle god prisustvujem misi, idem na ispovest i nastavljam da radim za Gospoda, da mogu da uđem u Božje carstvo. Zato sam se zaokupirala činjenjem dobrih dela. Posećivala sam bolesne ljude i zatvorenike i volontirala u sirotištu.
Jednog dana 2017. godine, otišla sam na Fejsbuk da prelistam vesti kao i uvek, kad sam naišla na tekst koji je objavila sestra po imenu Beti. „Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta vera u Boga znači i šta moraju da urade da bi bili u skladu s Božjom voljom. (…) ’Vera u Boga’ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjoj volji i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati ’verom u Boga’. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na jednostavnu i beznačajnu stvar. Ljudi koji na ovaj način veruju u Boga zaboravili su šta znači verovati u Boga, tako da oni, čak i ako do samog kraja budu verovali, nikada neće od Boga dobiti priznanje, jer koračaju pogrešnim putem. Danas još uvek ima onih koji u Boga veruju prema slovu i šupljoj doktrini. Oni ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga, te stoga ne mogu da prime Božje priznanje. Uprkos tome, oni se Bogu i dalje mole da ih blagoslovi sigurnošću i dovoljnom blagodati. Zastanimo, utišajmo svoja srca i zapitajmo se: je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjoj volji?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“). Ove reči su zvučale tako sveže i nove. Čim sam ih čula, odmah su me opčinile. Ja zapravo nikad ranije nisam razmišljala o pitanjima postavljenim na kraju ovog teksta. Pomislila sam: „Ovo je fantastično! Čije su ovo reči? Tako kratak odlomak u potpunosti otkriva značenje vere u Boga, kao i ono što težimo da dobijemo od svoje vere.“ Razmišljala sam o ovim rečima i prvi put u životu iskreno sagledavala svoju veru. Osvrnula sam se na moje godine vere. Učestvovala sam u mnoštvu crkvenih aktivnosti i ceremonija, bila aktivna u crkvenoj službi i činila dobra dela u zajednici, i pomalo patila i platila cenu za to. Ali sve to sam činila kako bismo moja porodica i ja mogli da steknemo blagoslov i zaštitu od Boga, a posebno da zaslužim da uđem u Božje carstvo. Oduvek sam mislila da sam u pravu što radim sve to, da će Bog biti zadovoljan mojom verom i da ću dobiti Njegova obećanja i blagoslove. Ali čitajući ove reči, postala sam slabo svesna dubljeg značenja moje vere. Činila sam dobra dela i odricala se same sebe samo da bih zauzvrat dobila blagoslove carstva, a to nije istinska ljubav prema Bogu. Kako bi Bog ikada mogao da pohvali takvu vrstu vere? Ali sam onda pomislila na to kako sam verovala u Gospoda preko dvadeset godina i uvek obavljala crkvenu službu. Da li je moguće da su sve moje patnje i žrtvovanja bila uzalud? Što sam više promišljala o ovim rečima, sve više sam težila tome da vidim šta je još objavljivala Sestra Beti na svom profilu na Fejsbuku, kako bih sve to razjasnila u svojoj glavi. Obratila sam joj se i srele smo se onlajn. Bilo je to neverovatno prosvetljujuće iskustvo.
Rekla sam joj kako sam se osećala kad sam pročitala te reči: „Beti, ono što ste objavili onlajn je sjajno. Nagnalo me je da uvidim da ja verujem u Gospoda kako bih stekla blagoslove, što nije istinska ljubav prema Gospodu. Ali ima nešto što ne razumem. Biblija kaže: ’Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti’ (2. Timoteju 4:7-8). Moj sveštenik nam uvek govori da dokle god činimo dobra dela, Gospod će nas blagosloviti i moći ćemo da uđemo u Njegovo carstvo. Tokom svih godina moje vere, ja sam činila upravo to. Hoće li Gospod to zaboraviti? Zar zaista neću moći da uđem u Njegovo carstvo?“
Tada mi je Sestra Beti iznela svoje viđenje: „Ako uvek naporno radimo i žrtvujemo se i činimo dobra dela za Gospoda, to će Gospodu biti vrlo drago i kad se vrati, On će nas uzdići u Svoje carstvo. Zapravo je to ono što je Pavle rekao. Gospod Isus nikada nije rekao tako nešto kao ni Sveti Duh. Ove reči predstavljaju samo lično viđenje apostola Pavla i to nije ono što je namera Gospoda. Reči čoveka nisu istina. Samo su Božje reči istina. Kad je reč o ulasku u Božje carstvo, prednost jednostavno moraju imati Božje reči. Ako se vodimo rečima čoveka, verovatno ćemo skrenuti sa puta Gospoda! Dakle, ko može da uđe u carstvo nebesko? Gospod Isus nam o tome govori sasvim jasno: ’Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: „Gospode, Gospode!“, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima’ (Matej 7:21). To nam pokazuje da Bog ne gleda to koliko se žrtvujemo kad odlučuje o tome ko će ući u carstvo. Umesto toga On jednostavno gleda da li sprovodimo Njegovu volju. Znači, da bi ušli u carstvo, ljudi moraju da se oslobode svoje grešne prirode i da se pročiste, kao i da sprovode u delo Božje reči. I moraju istinski da slušaju Boga, da Ga vole i obožavaju. Ako radimo naporno i mnogo se žrtvujemo, ali ne sledimo Božje reči i često činimo greh i opiremo se Bogu, onda smo zlotvori. Takva osoba ne može ući u carstvo. Svi oni jevrejski fariseji koji su se opirali Gospodu služili su Boga iz godine u godinu u hramu i propovedali veru svuda i uvek. Mnogo su patili i platili su visoku cenu. Spolja se činilo da su odani Bogu, ali sve što ih je zanimalo bilo je da obavljaju religijske rituale. Propovedali su ljudske tradicije i doktrine i odbacivali Božje zakone i zapovesti. Njihova služba bila je u potpunosti suprotna Božjoj volji i skrenuli su sa Božjeg puta. Kad je Gospod Isus došao da sprovede Svoje delo, fariseji su Mu se otvoreno suprotstavili i pokušali da zaštite svoje pozicije. Sumanuto su Ga osuđivali i klevetali i pokušavali da spreče ljude da Ga slede. Na kraju su se čak udružili sa rimskom vlasti u raspeću Gospoda Isusa, vređajući Božju narav i podstičući Njegovu kaznu. To dokazuje da iako ljudi možda rade naporno i žrtvuju se, to ne znači automatski da oni sprovode Božju volju. Ako se ne pročiste od grehova, oni će grešiti i opirati se Bogu, čak i ako Mu se daju. A onda smo tu mi. Iako pomažemo drugim vernicima koji odlaze u crkvu i čini se da smo ljubazni i da naporno radimo, naš cilj je da dobijemo blagoslov i uđemo u Božje carstvo. Kad god nas Bog blagoslovi, mi Mu se zahvalimo i hvalimo ga. Kad smo bolesni ili se desi nešto loše, krivimo Njega i pogrešno Ga tumačimo, i čak Ga možda i izdajemo. Mi obično pokušavamo da izvučemo korist od svog žrtvovanja i dobrih dela, šepureći se time koliko smo se žrtvovali i učinili za Boga, kako bi nam se drugi divili i pravili idole od nas, da bismo stekli slavu, dobit i status. Izgubimo strpljenje kad naiđemo na ljude ili stvari koje nam se ne dopadaju i ne možemo da se pridržavamo Božjih reči i tako dalje. To nam pokazuje da mi sve te stvari ne radimo iz ljubavi prema Bogu niti da bismo zadovoljili Boga, već da bismo sa Bogom sklapali dogovore. Mi prosto koristimo Boga i podvaljujemo mu da bismo zadovoljili sopstvene ambicije. Kako onda mi možemo biti ljudi koji sprovode volju Oca nebeskog? U Bibliji piše: ’Budite sveti, jer ja sam svet’ (1. Petrova 1:16). Mi znamo da je Bog svet, pa kako bi onda Bog mogao da povede nečiste ljude kao što smo mi u carstvo nebesko? Samo ako odbacimo svoju grešnu prirodu i prestanemo da se protivimo Bogu, možemo da se vladamo po Božjim zapovestima i zaslužimo da uđemo u Njegovo carstvo.“
Dok sam je slušala, pomislila sam: „Ranije sam razmišljala da mogu da uđem u carstvo tako što ću činiti dobra dela, ali mi se sada čini da sam svoju veru primenjivala suprotno Božjoj volji. Ljudi mogu da uđu u carstvo samo ako postanu čisti, ali je moja dilema da ne znam kako da postanem čista.“ Podelila sam svoja razmišljanja i zabrinutost sa Sestrom Beti.
I kao odgovor na to ona mi je pročitala neke odeljke koji sadrže reči Svemogućeg Boga. „Može li grešnik kao što si ti, koji tek što je iskupljen i koji se nije promenio, niti ga je Bog usavršio, možeš li ti biti po srcu Božjem? Što se tebe tiče – tebe, koji svoju staru ćud nisi promenio – tačno je da te je Isus spasao i da se, zahvaljujući Božjem spasenju, više ne ubrajaš u grešnike, ali to nije dokaz da ti nisi grešan i da nisi nečist. Kako bi mogao da nalikuješ svecu ako se nisi promenio? Iznutra si prožet nečistoćom, sebičan i zao, ali ipak i dalje želiš da siđeš zajedno sa Isusom – kamo lepe sreće! U svojoj veri u Boga, preskočio si jedan korak: ti si samo iskupljen, ali se nisi promenio. Da bi bio po srcu Božjem, lično te Bog mora promeniti i pročistiti; u suprotnom, ako si samo iskupljen, nećeš biti u stanju da dostigneš svetost. Na taj ćeš način biti nepodoban da učestvuješ u raspodeli dobrih blagoslova Božjih jer si propustio jedan korak u Božjem delu upravljanja ljudima, koji je ujedno i najvažniji korak promene i usavršavanja. Stoga si ti, kao tek iskupljeni grešnik, nesposoban da neposredno baštiniš nasleđe Božje“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“). „Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, već je od Boga takođe zahtevalo da još više poradi na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako se sada, kad su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se potčine Njegovoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“). Zatim je Sestra Beti rekla: „U Doba blagodati, Gospod Isus je činio samo delo iskupljenja. Nakon što prihvatimo Njegovo spasenje, samo treba da se Mu ispovedimo i pokajemo i svi naši gresi će biti oprošteni, a onda možemo da uživamo u blagodatima i blagoslovima koje nam On pruža. Istina je da Gospod Isus prašta naše grehe, ali nas On ne oslobađa naše grešne prirode i naših sotonskih naravi. Od kad nas je Sotona iskvario, mi smo u vlasti naših iskvarenih naravi, kao što je nadmenost, lažljivost, zlo i tvrdoglavost, tako da ne možemo da prestanemo da grešimo i opiremo se Bogu. Zapravo je naša sotonska priroda koren naših grehova i ako je ne uklonimo iz sebe, nikada nećemo prestati da se protivimo Bogu i nikada nećemo biti dostojni da uđemo u carstvo. Zato je Gospod rekao da će se vratiti u poslednjim danima i izražavati istinu i činiti delo suda počev od Božje kuće kako bi u potpunosti pročistio i promenio naše sotonske naravi. Tada bismo konačno mogli biti oslobođeni greha i u potpunosti spaseni i pridobijeni od strane Boga. To je upravo ono što je Gospod prorekao: ’Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan’ (Jovan 12:48). ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu, jer neće govoriti po svome, nego će govoriti ono što čuje, i najavljivaće vam buduće događaje’ (Jovan 16:12-13). Samo ako prihvatimo delo suda Gospoda koji se vratio u poslednjim danima, možemo biti pročišćeni od sve naše iskvarenosti. Tek onda ćemo biti dostojni da primimo Božja obećanja i uđemo u Njegovo carstvo.“
Ono što mi je Sestra Beti rekla zaista mi je otvorilo oči. Svih ovih godina sam grešila, a onda se ispovedala svešteniku i naporno radila čineći dobra dela, a ipak nisam mogla da obuzdam sebe da ne grešim. Sada sam shvatila da je Gospod Isus samo činio delo iskupljenja i to što verujemo u Njega donelo nam je samo oproštaj naših grehova, ali je naša grešna priroda ostala u nama. Zbog toga sam ja živela u začaranom krugu činjenja greha i ispovedanja. Jedini način pročišćenja od iskvarenosti je prihvatanje dela suda Gospodnjeg koji se vratio u poslednjim danima. Samo kroz takvo prihvatanje možemo istinski da volimo i slušamo Boga i uđemo u Božje carstvo. Pomisao na to učinila me je veoma srećnom. Sada sam imala nadu da ću se osloboditi greha i ući u carstvo!
Već sledećeg dana Sestra Beti mi je pustila da čujem recitaciju pod nazivom Spasitelj se već vratio na „belom oblaku“. Bila sam izuzetno dirnuta i osetila sam koliko su te reči autoritativne. Nakon toga mi je uzbuđeno rekla: „Gospod kojeg tako željno iščekujemo se već vratio i On je ovaploćeni Svemogući Bog. Svemogući Bog izražava mnoge istine i čini delo suda počev od Božje kuće. Ono što smo juče čitali, kao i recitacija koju smo čuli danas bile su reči koje je izgovorio sam Svemogući Bog. Svemogući Bog je došao i otvorio sedam pečata i razvio mali svitak. Otkrio je sve tajne koje nikad nismo razumeli i izneo sve istine kako bi nas u potpunosti spasao i pročistio. To dokazuje proročanstvo iz Otkrivenja: ’Ko ima uši, neka sluša šta Duh govori crkvama!’ (Otkrivenje 3:6). To što danas možemo da čujemo Božji glas je način na koji nas Bog vodi i to je za sve nas veliki blagoslov!“
Bila sam presrećna i uzbuđena kad sam čula novosti da se Gospod već vratio. Ispostavilo se da recitacija koju sam slušala i reči koje sam čitala dan pre toga zaista jesu Božje reči. Nije ni čudo da su zvučale tako autoritativno! Ko bi drugi bio u stanju da otkrije tajnu koja se tiče toga kako će se tačno Gospod vratiti? Ne postoji niko osim Boga ko bi to mogao da uradi. Bila sam u potpunosti uverena da je te reči izgovorio Bog i da se Gospod već vratio. Osećala sam tako snažno uzbuđenje. Nikad nisam ni pomislila da ću biti u stanju da dočekam povratak Gospoda. Osetila sam da sam prava srećnica! Mada sam ipak imala jedno pitanje: „Kako Bog čini delo suda da bi pročistio i u potpunosti spasao čoveka?“
Sestra Beti mi je pročitala odlomak sa rečima Svemogućeg Boga kao odgovor na moje pitanje. „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te razložio čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome da čovek bude poslušan prema Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako čovek s prezirom odbija Boga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja delo suda, Bog ne samo da u nekoliko reči naprosto razjašnjava čovekovu prirodu, već je i razotkriva, obračunava se s njom i dugoročno je orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja, obračunavanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da stekne dublje razumevanje Božje volje, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo u delu otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“). Nakon što mi je ovo pročitala, Sestra Beti mi je rekla: „U poslednjim danima, Svemogući Bog čini delo suda i pročišćava čovečanstvo Svojim rečima. On sudi čovekovom buntovništvu i pokvarenosti, otkriva našu prirodu koja se protivi Bogu i naše iskvarene naravi, sudi i razotkriva našu želju za blagoslovima, i isto tako našu poljuljanu veru i pogrešna viđenja i različite predstave o Bogu. On nam takođe pokazuje kako da budemo pošteni i kako da služimo u skladu sa Njegovom voljom, kako da Ga istinski slušamo i istinski volimo, kako da sprovodimo Njegovu volju i tako dalje. Kroz Božju grdnju i sud mi vidimo koliko nas je Sotona iskvario i kako naša lažljivost, nadmenost i zlo potiču od naših sotonskih naravi. Na taj način smo u stanju da vidimo Božju svetu i pravednu narav koja ne podnosi nikakve uvrede i počinjemo da mrzimo sebe, kajemo se i primenjujemo istinu. Tada naše životne naravi počinju da se menjaju. Svaki delić toga postiže se sudom Božjih reči.“ Zatim je Sestra Beti ispričala svoje sopstveno iskustvo. Ranije u svojoj veri mislila je da voli Gospoda jer mu se davala nadahnuto, pa bi se često molila Gospodu za blagodat i blagoslove. Ona je nesalomivo verovala da zato što je patila zbog Gospoda, da će je on sigurno nagraditi ulaskom u carstvo. Nakon što je prihvatila delo Boga u poslednjim danima i kad su joj sudile Njegove reči, uvidela je da su njeni pogledi na veru bili pogrešni i iskrivljeni i onda je shvatila: Ona nije verovala iz ljubavi prema Bogu niti je obavljala dužnosti stvorenog bića, već je to činila da zadovolji svoju želju za blagoslovima i da bi zauzvrat dobila blagoslove carstva. Bilo je to korišćenje Boga i sklapanje dogovora s Njim. Mislila je da je sebična, bez ljudskosti i u potpunosti se pokajala i mrzela sebe zbog toga. Počela je da traga za istinom kako je Bog zahtevao i vremenom su njena pogrešna gledišta na veru postala ispravna. Njena sotonska narav je takođe počela da se menja. Videla je da je jedini način da istinski pročisti svoju iskvarenost i upozna sebe bio da prihvati i sud i grdnju Božjih reči.
Iz reči Sestre Beti shvatila sam koliko je Bogu praktično da izražava istinu i čini Svoje delo suda u poslednjim danima i kako to zaista može da promeni i pročisti ljude. Videla sam koliko nam je potrebno da Bog izvrši Svoje delo suda u poslednjim danima i da sada imamo put kojim ćemo se osloboditi iskvarenosti. Bila sam izuzetno uzbuđena. Kad smo se kasnije sastajale, Sestra Beti mi je ispričala o tajni Božjeg ovaploćenja, o tome kako Sotona nalazi način da pokvari čoveka, o Božjem postupku spasavanja čoveka korak po korak, o istini Biblije, o tome šta čeka čovečanstvo i još mnogo toga. Ispričala mi je istine koje nikad do tada nisam čula za više od dvadeset godina vere u Boga. Čitajući reči Svemogućeg Boga, sve više sam osećala da su one glas Boga. Samo ovaploćeni Bog je u stanju da izrazi tako snažne, autoritativne i moćne reči. Ko bi osim Boga mogao da razotkrije istine o iskvarenosti čovečanstva od strane Sotone? Ko bi drugi bio u stanju da nam ukaže na greške u veri i otkrije nam pravi put u našem verovanju? Ko bi bio u stanju da otkrije tajne Božjeg plana od šest hiljada godina i da nam ispriča kakav nas kraj i kakva odredišta čekaju? Postala sam potpuno ubeđena da je Svemogući Bog zaista Gospod koji se vratio, da je On zaista Hrist poslednjih dana! Tada sam sa radošću prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Zahvalna sam Svemogućem Bogu što me je izabrao i spasao.